Reč ima narodni poslanik Ivica Dačić.

Dame i gospodo narodni poslanici, SPS smatra da je neophodno što pre doneti novi poslovnik o radu Narodne skupštine Republike Srbije. Izmene i dopune postojećeg Poslovnika, koji je donet u vreme vlasti DOS, apsolutno je nesvrsishodni posao, jer se ne može ispraviti nešto što je u startu loše postavljeno.
Apsolutno je, naravno, neustavno i SPS se protiv toga više puta obraćala Ustavnom sudu, uskraćivanje prava narodnim poslanicima da govore, ne samo u raspravi o amandmanima, nego i raspravi u načelu.
Takođe, smatramo da su neke odredbe ovog poslovnika, koje su donete u vreme vlasti DOS, apsolutno na daleko nižem stepenu demokratije u odnosu na ono vreme koje mnogi ovde pežorativno nazivaju – vreme vlasti SPS.
Ako neko ne zna, ja ću vam citirati poslednji Poslovnik Narodne skupštine Republike Srbije iz 1997. godine. U tom poslovniku stoji – kvorum za rad Narodne skupštine postoji ako je na sednici Narodne skupštine prisutno više od polovine od ukupnog broja narodnih poslanika. Znači, 10 godina vlasti SPS u ovoj sali je u svakom trenutku trebalo da bude 126 poslanika.
Mi smo to obezbeđivali, iako nekada nismo imali 126 poslanika, nego u okviru koalicione vlade i uz manjinsku vladu koja je podržavala neka druga politička stranka. Naši poslanici su tada imali neke druge obaveze, ali su morali da budu na zasedanju i sednicama Narodne skupštine Republike Srbije.
Takođe, u tom Poslovniku i u vremenu o kojem mnogi pežorativno govore, a dela su im se u vreme kada su bili na vlasti pokazala potpuno suprotnim, stajalo je da vreme izlaganja narodnog poslanika iznosi 10 minuta.
Znači, svaki narodni poslanik je imao pravo da govori 10 minuta, svaki bez ograničenja, i čak je imao pravo da se javi i po drugi put, kada se svi oni koji to žele jave prvi put za raspravu.
Takođe, poslanička pitanja su se postavljala na svakoj sednici Narodne skupštine Republike Srbije. Kada je ukinut ovaj uslov za postojanje kvoruma, zaista se postavlja jedno logično pitanje koje je postavio predlagač ovog akta Predrag Marković: ako u Skupštini nema 126, zašto je onda bitno da bude baš kako je DOS rekao – 84? Time je obesmišljen rad Narodne skupštine, jer u svakom lovačkom društvu, svakom udruženju ili društvenoj organizaciji ne možete održati sednicu ukoliko nije prisutna većina od ukupnog broja prisutnih. To je moglo za vreme vlasti DOS i zahvaljujući ovom DOS poslovniku moglo je samo u Narodnoj skupštini Republike Srbije.
Znači, principijelno, postoji jedna stvar koja takođe tim Poslovnikom nije dobro rešena, a to je: obaveznost televizijskih prenosa. Hvala bogu, ti prenosi sada postoje. Ali će oni arbitrarno uvek zavisiti od toga da li postoje tehnički uslovi da televizija to prenosi, da li je ekonomski isplativo za televiziju i, naravno, postojaće dok ne dođe možda neki drugi predsedavajući u ovom parlamentu, koji će zaključiti nešto sasvim drugačije, kao što je bilo u poslednjih nekoliko godina u odnosu na taj neki istorijski datum 5. oktobar.
Takođe, mi smo na startu, kada je počela priča o izmenama poslovnika, rekli da mi smatramo da treba da se donese novi poslovnik. Ceo poslovnik koji će definisati i prava i obaveze poslanika i naravno poslovnik koji će učiniti skupštinski rad efikasnim.
Znači, ukoliko se ne prihvate naši amandmani koje smo dali, mi ne možemo glasati za ovaj predlog koji je ponudio predsednik parlamenta Predrag Marković.
Mi smo dali nekoliko amandmana u želji da pokušamo da poboljšamo nešto što je u osnovi loše. Prvi amandman je se tiče broja dana, znači, kada se podnose amandmani. Ovim predlogom je regulisano da se amandmani podnose pet dana uoči početka sednice, odnosno dešavalo se u praksi da se sednica zakazuje u mnogo kraćem roku nego one koje su definisane poslovnikom.
Kako vi možete spremiti amandmane za neki zakon, kada vi dobijete obaveštenje da će sednica Skupštine biti za tri dana, a rok za podnošenje amandmana je pet dana?
Mi smo predložili amandman da ova odredba može da postoji, ali da je izuzetak ako se sednica Narodne skupštine zakaže u roku kraćem od roka predviđenog Poslovnikom. Znači, onda je rok za podnošenje amandmana do početka načelne rasprave o pojedinom predlogu ovih akata.
Takođe, mi smo predložili da se precizira kada se postavljaju poslanička pitanja, odnosno kada je predsednik parlamenta dužan da sazove tu sednicu. Na predlog poslaničke grupe – da, ali mora da postoji obaveza da to bude barem jednom mesečno.
Mi smo predložili da se spreči samovolja predsednika u slučaju kada će se ovde raditi u noćnoj smeni. Nije problem da li će Skupština u izuzetnim slučajevima raditi, ali ako izuzetak postane pravilo, ipak za to mora da postoji određena regulativa.
Mi smo predložili da se taj rad posle 18,00 sati može odvijati samo do završetka rasprave u načelu, odnosno u pojedinostima o započetoj tački dnevnog reda i da se o tom produženju moraju poslanici obavestiti najkasnije do 16,00 sati na dan održavanja sednice, za koju se predlaže produženje rada.
Predložili smo, pošto ovim predlogom nije bilo predviđeno, da o amandmanima na odborima mogu da učestvuju i drugi narodni poslanici, koji nisu članovi odbora; to je pojašnjenje da se tekst "predstavnik podnosilaca amandmana" zameni rečima "kao i drugi narodni poslanici". Svi narodni poslanici imaju pravo da prisustvuju i na neki način učestvuju u radu odbora, ali im ne date pravo da diskutuju o pojedinim amandmanima. Našim amandmanom se to ispravlja.
Takođe, mi smo predložili da se vreme produži, zbog čega nismo srećni što se uvodi, ali Ustavni sud prošli put, kada je razmatrao pitanje oko toga ko ima pravo da govori o amandmanima, nije bio korektan do kraja.
Nije proglasio neustavnom i odredbu koja se tiče načelne rasprave, ali je onda postalo neustavno to što neko nema pravo da govori o amandmanima, a potpuno je normalno i logično što nema pravo da govori u raspravi u načelu svaki poslanik. Znači, mi smo predložili da se to vreme sa 10 minuta produži na 15 minuta.
Da samo kažem, bez želje za nekom polemikom, predstavnici Demokratske stranke su, naravno, ovde sa aspekta svoje opozicione političke pozicije, izrazili protivljenje ovim predloženim promenama.
Podsetio bih da u vreme kada su oni doneli ovaj poslovnik, za raspravu o amandmanima je mogao da se javi samo podnosilac amandmana i po jedan predstavnik svake poslaničke grupe. Čini mi se da je to bilo ograničeno na pet minuta.
S kojim pravom sada oni govore i kritikuju ovakva rešenja? Mi smo predložili tri puta više vremena nego što su oni dali u svoje vreme kada su bili ovde na vlasti. I na kraju, mi bismo bili najsrećniji kada bi se doneo novi poslovnik, u kojem ne bi postojala ograničenja i gde bi postojala mogućnost da svi poslanici imaju pravo da učestvuju u raspravi u načelu i u pojedinostima, kao što je to bilo u vreme kada smo mi bili na vlasti.
Mi smo protiv da se apsolutno ukine radni kvorum. Insistirali smo, da bi Socijalistička partija Srbije promenila svoj stav, da predlagač prihvati naše amandmane i neophodno je da ovaj amandman, koji je podneo predsednik parlamenta u skladu sa našim dogovorom, o tome da sednica ne može da počne dok u sali nema jedna trećina narodnih poslanika, bude usvojen.
Moraju da postoje obaveze, pre svega, za parlamentarnu većinu da obezbedi prisustvo jedne trećine poslanika na početku sednice. Ako to parlamentarna većina nije u stanju da obezbedi, onda ona i ne treba da postoji. Na samom kraju, želim da kažem da smo mi protiv predloženog poslovnika. Glasaćemo za njega samo ukoliko budu prihvaćeni naši amandmani. Hvala.

Hvala. Da li još neko od predsednika, odnosno predstavnika poslaničkih grupa želi reč? (Ne.)
Obaveštavam vas da su, saglasno članu 89. stav 4. Poslovnika Narodne skupštine, do otvaranja pretresa, prijave za reč u pisanom obliku sa redosledom narodnih poslanika, podnele poslaničke grupe: Srpska radikalna stranka, Demokratska stranka, G17 plus i Socijalistička partija Srbije. Reč ima narodni poslanik Žarko Obradović. Neka se pripremi narodni poslanik Milan Marković. Izvolite.

Hvala, gospodine potpredsedniče.
Poštovane kolege narodni poslanici, moram reći da smo mi, poslanici Socijalističke partije Srbije, sa zadovoljstvom slušali nadmudrivanje kolega koji su pre nas govorili o ovom predlogu odluke o izmeni Poslovnika Narodne skupštine Republike Srbije. Čuli smo od više kolega narodnih poslanika nadmudrivanje o tome da li su ili nisu umanjena prava poslanika ovim poslovnikom, da li je stvorena mogućnost da poslanici mogu da kažu šta hoće o nekom predlogu zakona, o amandmanima, jednostavno da li je poslovnik po svom sadržaju restriktivan ili ne.
Moram priznati da se posle svega onoga što sam čuo, a polazeći od našeg iskustva u radu parlamenta od 1990. godine, znači u ovih 15 godina višestranačkog sistema u Srbiji, i onoga što je bilo pre u godinama kada su socijalisti činili većinu u Narodnoj skupštini Republike Srbije, može izvući prost zaključak: što više pričamo o demokratiji, to je Poslovnik restriktivniji i više smanjuje pravo poslanicima da govore.
Ovaj poslovnik nije ništa epohalno, niti išta reformsko, niti išta demokratsko, niti ništa liberalno. Ovo je poslovnik koji se ne može oceniti kao kvalitetan, ali je on produkt vremena posle 5. oktobra, kada je u ime demokratije, transparentnosti i ne znam već kojih verbalnih vrednosti, koje je DOS tada promovisao, on nastao i na prost način označio smanjenje prava poslanika, ako hoćete, onog osnovnog prava poslanika, a to je pravo govora u Narodnoj skupštini Republike Srbije.
Mi danas ovom odlukom vršimo izmene jednog lošeg Poslovnika o radu Narodne skupštine Republike Srbije. Ne vršimo sve izmene koje bi se u tom lošem Poslovniku mogle promeniti. Ako se želela jedna vrsta analogije, ili ako se želeo uspostaviti jedan sistem, da se vremenski ograniči pravo poslanika u Narodnoj skupštini Republike Srbije da govore o jednoj zadatoj temi, onda je trebalo ovaj predlog odluke da sadrži i uskraćivanje prava predlagaču da može neograničeno da govori.
Nema osnove u tome, ako su narodni poslanici sadržajem Poslovnika onemogućeni da govore onoliko koliko bi želeli, nego je to po tački dnevnog reda sadržano u onih pet sati predviđenih za raspravu. Ovde se predviđa određeni vremenski period za raspravu o amandmanima. Ne vidim zašto predlagač nije u ovom predlogu izmene Poslovnika ograničio i pravo predlagaču, Vladi Republike Srbije ili nekom drugom ko podnese akt u Narodnoj skupštini Republike Srbije i predstavlja osnove rada Narodne skupštine Republike Srbije, vreme govora.
Naravno, najbolji i najidealniji je onaj Poslovnik koji bi predstavljao konsenzus svih političkih stranaka, ali neka praksa i iskustvo pokazuju da se do toga u Narodnoj skupštini Republike Srbije teško dolazi.
Posle početne želje pribegava se krajnje prostom sredstvu koje nije prihvaćeno od svih, a to je jednostavno, skupštinska većina donosi predlog poslovnika, odnosno poslovnik koji smatra da je dobar.
Danas raspravljamo o izmenama Poslovnika koji po svom sadržaju nije kvalitetan. On je restriktivan, po poslanike loš i uskraćuje prava poslanicima. Najbolje se može videti kada se sadržaj ovog poslovnika uporedi sa onim što je bio mali ustav Narodne skupštine Republike Srbije devedesetih godina i onim što je Socijalistička partija tih godina Poslovnikom predvidela.
Naime, devedesetih godina Poslovnik Narodne skupštine Republike Srbije je sadržao odredbu prema kojoj Skupština nije mogla raditi ukoliko nije u sali bilo više od polovine ukupnog broja narodnih poslanika. Znači, kvorum za rad Narodne skupštine Republike Srbije bio je 126 poslanika i on je uvek trajao. Koliko je to imalo značaja, setite se samo uz pomoć još jednog poređenja.
Naime, tada je bilo predviđeno da se posle završetka rasprave u načelu i u pojedinostima i glasa o tom predlogu. Onda su svi poslanici objektivno morali biti prisutni u sali Narodne skupštine Republike Srbije tokom celog trajanja rada po jednoj tački dnevnog reda, odnosno po amandmanima, i aktivno su učestvovali.
Sada imamo paradoksalnu situaciju da se o jednoj tački raspravlja u načelu i u pojedinostima, a da se glasanje obavlja posle nekih 15-20 dana, pa se često dešava da ni predlagač ne zna tačno šta sadrži koji amandman, a kamoli da to znaju ostali poslanici.
Mislim da će se veće prisustvo poslanika u Narodnoj skupštini Republike Srbije obezbediti onog trenutka kada se bude predvidelo da se predlog u načelu i u pojedinostima raspravlja, odnosno glasa u isto vreme.
U vreme kada su socijalisti organizovali rad Narodne skupštine Republike Srbije svaki poslanik je imao pravo da govori po 10 minuta, koliko god da je to poslanika želelo. Primera radi, ako bismo uzeli sadašnji odnos poslaničkih grupa u Narodnoj skupštini Republike Srbije, poslanička grupa SPS bi mogla govoriti 220 minuta, a ovim poslovnikom može svega 26 minuta, znači skoro deset puta manje. To najbolje govori o demokratskom karakteru onog poslovnika pre u odnosu na ovaj.
Postojala je poslovnička mogućnost, ukoliko neko od poslanika smatra da nije na adekvatan način obrazložio predlog zakona koji je bio na dnevnom redu, da je mogao dobiti ponovo reč, i to više njih, naravno, uz saglasnost predsednika Narodne skupštine. To govori, samo po sebi, kakav je bio princip rada.
Imali smo, naravno, situaciju da je tadašnja opozicija vršila praktično opstrukciju rada parlamenta, ali i to je sastavni deo parlamentarnog rada. Čuli smo danas zanimljivu priču od kolega koji su bili '90. godina narodni poslanici Republike Srbije, da je ovde čitana knjiga tokom nekoliko sati i da je to bio način rada parlamenta.
Imali smo i dva zakona '90. godina: jedan zakon o transformaciji "Politike", kada je podneto na taj predlog zakona preko 2.000 amandmana (čini mi se 1996. i 1997. godine); drugi je bio Predlog zakona o lokalnoj samoupravi, kada je podneto 1.350 amandmana na predlog zakona.
Ovi podaci koje sam naveo, ovi primeri, najbolje govore koliko je Narodna skupština Republike Srbije '90. godina bila mesto gde se moglo, od strane narodnih poslanika, razgovarati o temama koje su bile na dnevnom redu, i to u neograničenom vremenskom trajanju. Doduše, neki poslanici su i to pravo zloupotrebljavali, ali to govori više o njima, nego o Skupštini.
Onda, imamo situaciju da se to vreme proglašava nedemokratskim, totalitarnim, tiranskim, ili ne znam na koji način, a onda dobijemo posle nazovidemokratskih promena 2001. godine Poslovnik koji suštinski umanjuje prava poslanika.
Moram reći da su se poslanici SPS u odnosu na Poslovnik koji je sada važeći žalili Ustavnom sudu, i to po više tačaka. Pomenuću samo dve: vremensko ograničenje, svođenje prava poslanika da mogu razgovarati o nekom predlogu zakona samo unutar prava poslaničke grupe i taj naš stav nije bio prihvaćen od Ustavnog suda; ali je prihvaćen drugi – da su poslanici mogli da govore o amandmanu koji je bio na dnevnom redu, jer je, nažalost, i to pravo bilo umanjeno.
Ovo sam napomenuo da biste shvatili šta ove promene same po sebi nose. Mi poslanici SPS nismo zadovoljni ovim predlogom dokumenta, kojeg je gospodin Marković podneo Narodnoj skupštini Republike Srbije. Tražio sam od gospodina Markovića da se, kao predlagač, izjasni o našim amandmanima, da znamo kakva je njihova sudbina.
Ukoliko amandmani na Predlog odluke, koje smo podneli gospodin Zoran Anđelković i ja, ne budu prihvaćeni, neće ni naša poslanička grupa glasati za Predlog odluke o izmeni Poslovnika o radu Narodne skupštine Republike Srbije.
Reč je o nekoliko amandmana, ali je suština sledeća: da se ne uskraćuju prava poslanicima, da predsednik Narodne skupštine Republike Srbije ne zloupotrebi poslovničku mogućnost da može da produži rad parlamenta popodne ili u večernjim satima na neograničeno vreme.
Ovim se njegovo pravo reguliše - da može eventualno produžiti vreme u raspravi po nekoj tački dnevnog reda samo do završetka rasprave o toj tački. To, naravno, mora da najavi, da bi poslanici mogli da planiraju svoje vreme.
Naravno, i ova mogućnost da se vreme za podnošenje amandmana produži sa tri na pet dana. Predvideli smo mogućnost, ukoliko se Narodna skupština Republike Srbije zakaže u kraćem vremenskom periodu, da to pravo može biti korišćeno u vreme pravog podnošenja amandmana na predlog zakona do onog trenutka dok ne počne rasprava o tom predlogu zakona.
Drago nam je što je podneti amandman, moram reći na našu inicijativu, gospodin Marković prihvatio, ali očekujem da se i o drugim našim amandmanima izjasni javno, da nije dovođena u pitanje potreba da jedna trećina poslanika u Narodnoj skupštini Republike Srbije u ovoj sali bude uslov za početak rada Narodne skupštine Republike Srbije.
Pravo je da opozicija vrši bojkot rada parlamenta, to je njihovo pravo, to se uopšte ne dovodi u pitanje. Mislim da skupštinska većina treba i mora da obezbedi tu trećinu potrebnu za rad parlamenta i da je to nešto što jednostavno treba prihvatiti kao takvo.
Možda se odgovor može tražiti na drugoj strani, da li neki poslanici imaju više obaveza u odnosu na posao poslanika u Narodnoj skupštini Republike Srbije. To je jedan od razloga što ne prisustvuju sednici i što to utiče na kvorum. To je pitanje koje mora svaka poslanička grupa da reši unutar sebe. Jednostavno, to je pitanje zaduženja poslanika.
U svakom slučaju, ovaj poslovnik neće sam po sebi, sa ovim izmenama, predstavljati ništa revolucionarno novo. On će suštinski pomoći da produžimo rad ovog parlamenta. Možda se neće raditi četiri ili pet, radiće se samo šest sati, ako ne budemo počinjali u 10,00, počećemo u 11,00, pa će se raditi do 18,00 sati. To je jedan sat u odnosu na ono što smo do sada imali kao praksu. Sigurno će biti produžen rad parlamenta.
Što se tiče rasprave u pojedinostima, videćemo kako će stvari ići. U svakom slučaju, još jednom kažem, očekujem od gospodina Markovića da se izjasni o našim predlozima, o našim amandmanima na ovaj predlog odluke. Ukoliko gospodin Marković, kao predlagač, prihvati naše amandmane, poslanici SPS će glasati za ovaj predlog odluke. U suprotnom, naš stav će biti negativan. Hvala.

Reč ima narodni poslanik Milan Marković, a neka se pripremi narodni poslanik Ištvan Išpanović.

Poštovani predsedavajući, dame i gospodo narodni poslanici, zamolio bih predsedavajućeg, ukoliko je moguće, da obezbedi prisustvo predlagača - predsednika Narodne skupštine Predraga Markovića, jer se u suprotnom postavlja pitanje koga pokušavamo da ubedimo u rešenja koja smo mi predložili.
Mi iz DS smo već upozorili i vladajuću većinu i gospodina Markovića na poziciju Narodne skupštine u sistemu vlasti u Republici Srbiji. Zbog toga smo sugerisali maksimalan oprez ne samo prilikom donošenja važnih sistemskih zakona, već i prilikom razgovora o Poslovniku Narodne skupštine, o načinu kako će se urediti rad Narodne skupštine.
Nažalost, mi moramo konstatovati da se za ovih 15 godina višepartijskog sistema u Srbiji parlamentarizam i nije baš zapatio. Ne možemo reći da mi suštinski imamo izgrađen parlamentarizam. Sa druge strane, teško da možemo reći i da smo usvojili jedan od onih osnovnih demokratskih civilizacijskih principa, a to je princip podele vlasti.
Kada to uzmemo u obzir i realno sagledamo stanje današnjeg parlamenta, mi možemo reći da je Narodna skupština Republike Srbije na marginama političkog života u Srbiji, kako po svom ugledu koji uživa u javnosti, tako i suštinski, po odlukama koje ona donosi i njenom značaju u političkom životu Srbije.
Stoga je vrlo važno razmišljati o tome kakvu poruku šaljemo javnosti kada menjamo Poslovnik o radu Narodne skupštine i kada dovodimo ovu Narodnu skupštinu u situaciju da će se ovde diskutovati u prisustvu možda samo tri, pet poslanika, ili nije bitno, kada se neće znati ni koji je redosled tačaka dnevnog reda, neće se znati kada radi Skupština, kada ne radi Skupština, da li je zasedanje u toku, da li nije u toku, da li su radili odbori, da li nisu radili itd.
Suštinsko pitanje koje se tu postavlja - šta rade narodni poslanici? Šta je ključni problem ove Narodne skupštine? Ključni problem jeste šta rade narodni poslanici za platu od 70.000, 80.000 i ostale prinadležnosti od 100.000 dinara? Zar je problem narodnim poslanicima vladajuće većine da dođu u 10,00 sati u Narodnu skupštinu?
Da li vi donosite ovaj poslovnik zbog toga što ne možete tako rano da ustanete? Da li razmišljate o građanima Srbije koji ustanu u 05,00 ili 06,00 časova, rade osam sati i dobiju 15.000 dinara? To je problem ove Narodne skupštine. Nema ovde priče o efikasnosti. Efikasnost se postiže radom. Ukoliko neko želi da radi, nama ne trebaju promene Poslovnika Narodne skupštine.
Pre nego što pređem na priču o samom Poslovniku Narodne skupštine, mi ovde treba da rešimo prethodno pitanje, a to je za koga mi donosimo poslovnik Narodne skupštine; da li se taj poslovnik donosi za sve poslanike ili će on važiti samo za poslanike opozicije? Da li smo mi ovde svi zajedno, a posebno vi iz vladajuće koalicije, privrženici vladavine prava? Da li verujete u demokratske principe? Da li ste spremni da donesemo poslovnik i da se sutra pridržavate tog poslovnika? Sumnjam u to.
Vi se niste pridržavali ni Poslovnika koji je sada na snazi. Prilikom predlaganja ovog poslovnika, vi ste već odstupili od Poslovnika koji je sada na snazi. Ne može to da se pravda dobrim željama. Meni je žao što mi imamo predsednika Skupštine Republike Srbije koji ne razume državu, ne razume sistem podele vlasti, i ne razume prava i obaveze Narodne skupštine i poslanika koji čine tu skupštinu. Ne može se dobrim željama pravdati kršenje zakona. Ne može vladati politički voluntarizam, mi moramo imati vladavinu prava.
Zašto sumnjam u sposobnost ove vladajuće većine i ove Narodne skupštine da se pridržava poslovnika Narodne skupštine koji sada treba da donese?
Zato što ste tako svesno odustali i prekršili odredbu 199. Poslovnika Narodne skupštine i odbili da raspravljate o poverenju Vladi Republike Srbije. Da li ima ijedan poslanik vladajuće koalicije, i žao mi je što predsednik parlamenta nije tu, njega sam želeo sve ovo da pitam vrlo direktno ... Da li ste došli, gospodine predsedniče?
Dakle, da li i predsednik Narodne skupštine sme da izađe za ovu govornicu i da kaže da nije prekršen član 199. Poslovnika Narodne skupštine. Svesno ga je prekršila vladajuća koalicija. To je bilo političko pitanje za vladajuću koaliciju. Ljudi koji su to učinili nisu shvatili dublji značaj tog pitanja. Dublji značaj tog pitanja jeste kršenje sistema vladavine prava. Kršenje principa vladavine prava i promovisanje politike koja kaže – da, u parlamentu je sve dozvoljeno.
Naši građani ni onako nemaju nikakvo mišljenje o našem parlamentu. Koga je briga šta se dešava u parlamentu. Hajde da mi donosimo zakone za koje mislimo da su dobri. Ali, suština demokratije jeste procedura, suština demokratije nije da većina odluči o svemu. Suština demokratije jeste procedura, a procedura će kroz svoje mehanizme dati krajnji cilj koji je opravdan i regularan.
Zašto ste falsifikovali Zakon o radu? Za šta služi Narodna skupština, ako ona ovde može da izglasa neki amandman, da da svoj stav o nečemu i da vi to posle u nekoj kancelariji promenite. To ste uradili, falsifikovali Zakon o radu.
Veoma mi je zasmetalo kada je gospodin Albijanić malopre rekao, istina tiho i stidljivo, sledeće: "Ovaj saziv Narodne skupštine nema institucionalnih problema kao što je imao prethodni". Nije moguće. Ima institucionalnih problema daleko većih nego što je imao prethodni. Ovaj se ogleda u činjenici da je promenjena volja Narodne skupštine. Nema potrebe da se smejete, kolega Matiću, pomenuo sam vas da biste mogli da kažete.
Vi ćete meni reći ono što mi znamo i što smo mi iz DS sami rekli, što jesu greške zbog kojih ljudi odgovaraju, ali ne čujem da je neko ovde od vas hrabar da kaže – da, pogrešili smo, falsifikovan je Zakon o radu. Niko od vas ne kaže ovde – jeste, član 199. Poslovnika je prekršen. I vi znate to i sam znam. Ili treba da ga pročitam. Pročitaću ga zbog javnosti, nije problem, imamo dovoljno vremena.
Znači, član 199. jasno kaže: "Sednica Narodne skupštine na kojoj će se raspravljati o pitanju poverenja Vladi ili pojedinom njenom članu" itd. Znači, raspravljaće se. Ne možete vi kao vladajuća koalicija da odlučujete da li ćete poštovati Poslovnik. To je slovo zakona.
Ne možemo mi sada ovde većinom da odlučimo da li ćemo da raspišemo nove izbore. Ne možemo mi ovde da kažemo - ne, mi ćemo naš mandat produžiti narednih 20 godina. Nema te većine koja može da ide iznad prava. Vladavina prava jeste da bi se ograničila samovolja.
To je meni prethodno pitanje – da li mi uzalud danas raspravljamo ovde, da li ćemo doneti kakav-takav poslovnik, boriti se (mi iz opozicije) ovde za neke amandmane i da li to ičemu vredi, ili će vama, kad vam bude neka stiska, doći do toga da vi to prekršite? Nemojte u replici, posebno vi gospodine Matiću, ukoliko budete izlazili, da branite vaše greške time što ćete pominjati greške iz prošlosti. Time je vaša odgovornost veća, jer upravo radite sve ono što ste kritikovali kod nas.
S pravom ste kritikovali greške u prethodnom sazivu, ali je vaša sramota veća što vi radite to isto što ste kritikovali i na talasu čega ste došli na vlast. Gde nam je budućnost ako svaki sledeći ne bude pomak nabolje, nego pokrićem da su prethodnici bili loši on bio još gori. Vi jeste još gori.
Znači, to je za mene prethodno pitanje i žao mi je što vama nije jasno o čemu pričam. Izađite za govornicu, nisam vas video za ovih godinu dana često, pa recite šta imate. Dakle, to je po meni suštinsko pitanje - da li mi rešavamo to prethodno pitanje i da li smo raščistili sa pričom o tome da li hoćemo da poštujemo Poslovnik ili nećemo da poštujemo Poslovnik?
Šta donosi ovaj poslovnik? Ovaj poslovnik donosi restrikciju prava narodnih poslanika. Krajnje je degutantno slušati lep govor predlagača. Zaista gospodin Predrag Marković lepo govori, vrlo je ljubazan čovek i veoma ga cenim, ali on ne odgovara na suštinu. Suština je restrikcija prava narodnih poslanika.
Ne mogu da verujem da ima neko u ovoj skupštini ko će stvarno da izađe ovde i da kaže da je ovo povećanje prava narodnih poslanika. Znate u kom smislu je povećanje prava – da ne morate da sedite i da vas više niko neće ni videti u Narodnoj skupštini. Ući ćete, legitimisaćete se kao vladajuća koalicija i šetati po Beogradu. To su povećanja vaših prava, ali ta prava su prava koja su van ovog posla.
Mi govorimo o pravu poslanika u poslu, pravu da iznosimo svoje mišljenje, da kritikujemo stavove Vlade. U suprotnom, bili bi dovoljni izbori i da neko pobedi na izborima, pa ukinimo parlament, opozicija više nema šta da priča do sledećih izbora i to je to. Vi morate omogućiti opoziciji da iznese svoje stavove u parlamentu i vi morate omogućiti opoziciji da diskutuje o vašim zakonima.
Vi se ne možete pokrivati time što je krajnji ishod nekog glasanja već unapred poznat. U redu, on jeste unapred poznat, jer postoji vladajuća većina. Nije to sporno, ali je suština da se pre tog krajnjeg ishoda čuje mišljenje manjine. Znači, mišljenje manjine je suština parlamentarnog života i suština procesa koji vladaju u parlamentu.
Kako ste govorili kada je donošen prethodni Poslovnik, kada su vršene restrikcije prava narodnih poslanika. Ovako ste govorili, u pitanju je vaš šef poslaničkog kluba tada, Dejan Mihajlov, a sada jedan od prva tri čoveka DSS. Ovo govori DSS: "Dame i gospodo, najrestriktivnije odredbe iz ova dva sistema ogledaju se što mi ovim poslovnikom imamo ograničeno i vreme rasprave. Imamo i nepotrebnu potrebu da ne postoji kvorum." To je govorio Dejan Mihajlov.
Utvrđuje se da trećina poslanika treba da bude prisutna da bi se započela rasprava. Pribegava se cifri od 84 i najrestriktivnijim merama da bi se očuvala vlada. To je govorio Dejan Mihajlov. Vaš šef je ovo pričao pre dve godine.
Mi kao poslanici, čitam dalje, Dejan Mihajlov ne postoji, mi kao poslanici DSS odgovaramo građanima za ono što radimo i odgovaramo svojoj stranci. Jednostavno, ukoliko smo se borili za neka pravila i procedure dok smo bili opozicija, nemoralno je biti protiv toga kada ste pozicija. U ovom slučaju dolazi se na pozicije da smo se za jedno zalagali onda, a kada nam se vlast osladila dajte da potpuno satremo opoziciju, dajte da potpuno satremo one koji ne misle u svakom slučaju kao i vi.
Ovo su reči Dejana Mihajlova, neverovatno primenjive na situaciju koju danas imamo, ovo je poštenje DSS i doslednost u politici koju vodite.
Šta kaže dalje gospodin Dejan Mihajlov. Dejan Mihajlov kaže – DSS neće podržati dalje restrikcije poslaničkih prava, zato što to duboko vređa intelekt ovog naroda, zato što narod koji se jednom oslobodio jedne vrste diktature ne sme da dopusti sebi da ide u novu vrstu diktature i niko ne sme u ovoj skupštini da ponovo potcenjuje građane, jer će oni svoju volju pokazati već na prvim vanrednim izborima koji će biti u Srbiji.
Verujte, dobro je govorio Dejan Mihajlov, poslušajte vašeg šefa, nemojte danas glasati za Predlog izmena Poslovnika Narodne skupštine. Ovo zaista govori o vašoj stranci. Bilo bi dobro da razmislite o ovakvim stvarima i o tome kakvu politiku vodite.
Sada, idemo konkretno da vidimo šta vi to predlažete narodnim poslanicima i biću vrlo ljubazan prema svima vama, jer vi kao poslanici vladajuće koalicije niste pročitali. Dakle, garantujem da pola vas nema pojma o čemu mi danas govorimo. Niste vi danas pročitali ovo i nemojte da dobacujete bez veze.
S jedne strane, ovaj predlog ima izrazite nedoslednosti. Teži se preciziranju navodno Poslovnika o radu itd, i sada imamo tu članove 1, 4, 10, 19 itd, gde se precizira kako to treba da radi Narodna skupština. S druge strane, predlog je nedosledan, puštaju se neke ideje u vidu članova 21, 23, 26, za koje nikome u ovoj sali nije jasno kako će da se primenjuju.
Zatim, ima jedna dobra stvar, uvodi se odbor za lokalnu samoupravu. Ali, postavlja se pitanje šta su nadležnosti tog odbora. Mislim da ste tu duboko pogrešili, odnosno predlagač je duboko pogrešio i mislim da mu nije najjasniji sistem, odnosno značaj lokalne samouprave kao prava građana.
Dakle, suština onoga što bi trebalo odbor za lokalnu samoupravu da radi u Narodnoj skupštini jeste afirmacija lokalne samouprave kao prava građana, da taj odbor vodi računa o tome kako će u našoj državi da se razvija lokalna samouprava.
Mera lokalne samouprave je jedan od repera demokratije u jednom društvu, ali vi to ne radite, mi bismo onda mogli na tom odboru da postavimo neka pitanja koja su se ovde čula i ranije, kako to ministar finansija kroz transfere Vlade Republike Srbije pokušava da kontroliše sistem lokalne samouprave, protiv čega ste bili vi poslanici DSS tada. Znači, tu je greška. Dobro je da se ovo uvodi, ali je loša sadržina i tu apelujem na vas da to promenite.
Kažete – rasprava na sednici odbora vodi se bez obzira na broj prisutnih članova. Stvarno ne znam kako možemo da vodimo raspravu na sednici odbora bez obzira na broj prisutnih članova odbora. Znači, predsednik odbora je ovlašćen da sazove sednicu, da raspravlja, on to može da okači tamo na tabli, da se to javi dvojici poslanika, nekima da se ne javi. Dođu dva poslanika, zakažu sednicu u nevreme i oni lepo na sednici odbora obrade sve teme koje ih zanimaju. Uopšte narodni poslanici više nisu potrebni da dolaze.
Dovoljno je jedan, dva ili tri poslanika, ostali nisu potrebni da dođu ni na sednicu odbora. Mislim da je ovo rešenje koje je apsolutno neodrživo, bez obzira na tu priču o navodnoj efikasnosti. Ne može efikasnost biti do te mere prioritet da potre sve druge principe koji vladaju u jednom demokratskom društvu. Jer, ako pristupimo na taj način efikasnosti, imam konkretan predlog za vas, ukinimo parlament i bićemo najefikasniji. Što vlada poželi, to će staviti na papir, lupiće pečat i eto ga zakon.
Član 9 – u pretresu na sednici odbora mogu da učestvuju članovi odbora, predlagač zakona, predstavnik vlade i podnosilac amandmana ili predstavnik podnosilaca amandmana, i to po jednom u trajanju od pet minuta. Prva moja primedba je zašto narodni poslanik ne može na odboru da učestvuje u raspravi o amandmanima. Zašto bilo ko od vas narodnih poslanika koji nije član dođe na odbor i ima interesantno pitanje za amandman koji je za njega zanimljiv.
Možda je amandman kojim se smanjuje transfer u njegovoj izbornoj jedinici. Hoće da dođe na odbor, hoće da diskutuje o amandmanu i da kaže – nemojte ljudi da smanjujete novac za moju opštinu, ali on nema pravo da raspravlja o amandmanu.
Vi ukidate pravo narodnog poslanika da dođe na sednicu odbora i da raspravlja o amandmanu. Da li shvatate koliko je to nelogično, jer će i vas pogađati jednako. Sutra će pogađati vas ili vaše poslanike. Šta znači jedanput u trajanju od pet minuta? Odbori, gospodine Šormaz, biću tako ljubazan da vam objasnim, vama nije to nejasno.
Niko nikome ne brani da piše amandman, ali ako vi napišete amandman pa kažete – gradu Beogradu skinite 500 miliona i prebacite Smederevu, i taj amandman ode, normalno. Dobijem ga kao poslanik iz Beograda, onda odem i kažem – vidite, gospodin Šormaz je podneo amandman, ali on ne razume generalno to pitanje prihoda-rashoda u jednoj državi. Ne mogu da odem na odbor i to da kažem, zato što ste mi vi to pravo uskratili.
Ne radi se o tome ko će podneti amandman. Radi se o tome da li postoji mesto gde ću moći da branim svoj stav povodom amandmana koji je neko podneo. Pošto su drugi razumeli, ne mogu da se zadržavam samo vama da objašnjavam.
Zašto samo pet minuta? Zašto samo jedanput? Ako postoji jedno mesto gde je i u ovoj Narodnoj skupštini i u prethodnom sazivu Narodne skupštine vladala kolegijalna atmosfera, gde smo svi bili kolege, to su naši odbori, bar Odbor za pravosuđe, čiji sam član već šest godina.
Uvek smo mogli da razgovaramo i više puta da se ponavlja jedna tema, i više puta da se priča, i to je sasvim logično. Vi ukidate tu dobru praksu koju imamo do sada. Ne znam zašto je ukidate.
Zašto vam smeta da se na odborima razgovara? Zašto ukidate kvorum za rad na odborima, dajete mogućnost da se održavaju neki, bože sačuvaj, tajni odbori, gde niko neće ni znati kada se dešava, gde se dešava itd. Onemogućavate ljude da dođu da kažu i sada vi dođete na odbor gde se vode stručne rasprave, gde nisu političke rasprave, konkretnu temu pokušate da obradite.
Da kažete neka rešenja za koja smatrate da su dobra ili nisu, to sme da traje maksimalno pet minuta i kada se završi tih pet minuta dovoljno je da neko drugi se javi za reč, predloži nešto drugačije itd. Vi nemate mogućnost odgovora, nemate mogućnost davanja možda neke treće ideje, time gubimo kvalitet. Šta nam vredi dobijanje na vremenu ako gubimo kvalitet?
Idemo dalje. Član 10. je potpuno nejasan, potpuno je nejasno šta ste hteli da kažete članom 10. Gospodine Matiću, dao sam mogućnost da replicirate. Mislim da ovo nije u redu. U članu 10. stav 4. predsednik Narodne skupštine može odlučiti da se sednica Narodne skupštine održi drugim danima, odnosno da Narodna skupština produži i radi posle 18 časova, i to nije u redu. Zašto?
Zato što ste to vi, kao i do sada, uveli zbog zaostatka u vremenu, zbog lošeg vođenja Narodne skupštine generalno, što je posledica vođenja politike. Vi ste i sada imali običaj da radite celu noć. Nije to mnogo sporno, radi se celu noć, neko drema, prošli put je tu bilo i jogurta, i bureka i svega, to je dostojanstvena Narodna skupština koju ste obećavali građanima pre nego što ste došli na vlast.
Nema problema, ali šta se može desiti sada? Može se desiti u pet minuta do 18 časova da predsednik Narodne skupštine kaže - mi ćemo da produžimo rad i da onda obradite još 15 tema. Gde je tu javnost rada, gde su tu sučeljena mišljenja, parlamentarizam? To je prevara.
Vi morate tu reagovati prihvatanjem amandmana koji su podneli kolege (ne znam tačno iz koje partije), da bi to koliko-toliko imalo smisla. Taj amandman se odnosi na situaciju gde je moguće takvo produženje samo do okončanja načelne rasprave, a sve drugo jeste prevara narodnih poslanika.
Opet se vraćam na raspravu o pojedinim tačkama iz utvrđenog dnevnog reda. Sednica Narodne skupštine vodi se bez obzira na broj prisutnih narodnih poslanika. Želeo bih da budem potpuno jasan. Meni je jasan ratio legis, odnosno racio ovog poslovnika. Tu dileme nema. Postoji to u uporednim parlamentima, takva rešenja, ali nije to ništa sporno, ali uporedni parlamenti nemaju 4,5 posto podrške građana, ne dešava im se ono što se ovde dešava već 15 godina, da svaka vladajuća većina napravi takav faul da dodatno unizi položaj ovog parlamenta. Ne možemo se mi meriti sa parlamentom Francuske.
Kaže gospodin predsednik, naši poslanici treba da imaju ugled kao što to imaju poslanici u Francuskoj. Ne može to dekretom. Mi na neki drugi način moramo doći do tog ugleda. Kakav će nam ugled, predsedniče, biti kada vi ovde budete sedeli sami i ovde sedelo pet poslanika u sali. Ljudi nas ionako optužuju što zbog plata, što zbog ovoga, što zbog onoga. Bezrazložno dospevamo u žižu javnosti, rekao sam, žao mi je što niste bili tu, ponoviću i pred vama, mislim da jesmo na margini političkog života u svakom pogledu.
Narodna skupština je na margini političkog života, i po ugledu koji uživa u javnosti i po odlukama koje donosi, odnosno značaju uticaja na odluke koje se donose. Sada vas pitam, zamislite kako ćete vi izgledati kao predsednik Narodne skupštine, kako ćemo mi kao narodni poslanici, kada ovde sedi pet poslanika. Iovako, koga god sretnete na ulici nekog ko prima 15.000 i 20.000 dinara platu, misli da mi ovde ne znam u kakvom izobilju živimo, i još kada vidi da nas nema to će biti dodatno.
Videćemo uostalom kako će sutra ili prekosutra izveštavati mediji o ovome što danas ovde radimo. Danas sam video naslov – kvorum iz hodnika.
Znači, govorimo o ugledu Narodne skupštine, a ne sporim rešenje kao rešenje, ali da li je primerno nama, to je pitanje gospodine predsedniče.
Član 14 – ukoliko nadležni odbor ne dostavi izveštaj, odnosno Vlada mišljenje na predlog zakona, predlog zakona će se razmatrati bez tih izveštaja, odnosno mišljenja. Mislim da to nije u redu. To definitivno nije u redu. O tome može da odluči Narodna skupština, ali nemojte da stavite da to bude redovna praksa, jer predsednik odbora neće sazvati odbor ili će sazvati odbor i doći će dva-tri čoveka i oni ionako nemaju (i nije bitan) kvorum za rad itd.
Kompletno do te mere liberalizujemo rad u ovom parlamentu, da narodni poslanik koji neće da radi može da ne radi do mile volje, i to je strašno. Moraju ovde da postoje neke obaveze narodnih poslanika. Ne znam koja je to sloboda potrebna narodnim poslanicima, ne znam kome je teško u ovom parlamentu, koji je to posao težak za 100.000 dinara?! Nije ovo nikakav posao težak, a pogotovo za poslanike koji ovde nisu izašli tri puta za govornicu i nisu podneli tri amandmana za sve vreme.
Ovo je preterano. Ovo rešenje je potpuno preterano i mislim da ovde mora, a ne znam da li ovde postoji amandman, podneo sam amandman na ovaj član 14. i nemojte da vičete, molim vas, znači, mislim da član 14. treba da usvojite amandman i moramo da obavežemo narodne poslanike da dolaze na odbore.
Ne mogu odbori da se održavaju, a imate većinu kao vlast, imate većinu na odborima, održite kvorum na tim odborima. Vi ste u krajnjem slučaju, ne vi, nego sadašnja vlast je to nama prebacivala i to je jedan od argumenata bio kada je trebala da dođe na vlast.
Pomenuli ste, gospodine predsedniče, da je ona Narodna skupština imala dva ili jedan posto ugleda među građanima. Da, ali tadašnja opozicija je crtala panoe, pravila skandale i tu čitave predstave o tome šta se dešava u Narodnoj skupštini, kritikujući tadašnju vlast. Da li ste videli da mi to radimo.
Mi imamo malo osećaja prema državi. Nismo mi kao neka gospoda koja su crtala panoe i neke finansijske imperije nekih ministara itd, a sada tim ministrima dlaka sa glave ne fali. A mi ne crtamo panoe i ne pročitamo "Kurir", gde piše 12 miliona, pa napravimo ovoliku cifru 12 miliona i sazovemo konferenciju za štampu, i pravimo komedije od toga.
Vodite računa, ako već kažete da ima bolji rejting ova skupština, pa treba nas da pohvalite jednom da ne rušimo rejting, i ne samo nas, mislim i da ova druga opoziciona stranka ima daleko blaži stav nego što je to bio u prethodnom periodu. Užasno je da se hvalimo rejtingom od 4,5% generalno, to je za sve nas sramota.
Član 15 – sama ideja da odbori imaju zakonodavnu inicijativu je dobra ideja i tu za nas nema spora. Ideja kao ideja je dobra. Neprimenljiva je u ovom momentu za nas, jer Ustav to ne predviđa. Isto važi i za amandmane, jer amandmani i pravo podnošenja amandmana je restriktivnije od zakonodavne inicijative, i teško je da mi sada damo odboru pravo da podnese amandmane.
Nije problem, mi to možemo rešiti na drugi način i da ne bi imali tekst koji je eventualno u koliziji sa Ustavom. Tako što će poslanici koji su članovi odbora potpisati određeni amandman, kao što mogu da potpišu i određeni zakon, i time da ostvare zakonodavnu inicijativu. Suštinski, gospodine predsedniče, to je isto, a formalno je bitna razlika i ne dovodimo u sumnju našu privrženost ustavnim odredbama.
Član 16 je vrlo sporan i o tome je govorilo ovde nekoliko kolega. Član 16. mislim da će biti predmet ocene Ustavnog suda. Naime, ovde ste odustali od jednog principa koji važi u ovoj Narodnoj skupštini, a to je da vreme i mogućnost iznošenja stavova zavisi od veličine poslaničkog kluba, odnosno poslaničke grupe.
Tako poslanička grupa sa 80 članova ima toliko vremena, a ovi sa 60 toliko, mi sa 37 toliko itd. To nije ništa sporno. Mora na neki način da se ograniči vreme trajanja rasprave i ne može ona da traje unedogled, deset godina i tako dalje.
Kod rasprave o amandmanima predvideli ste da svi mi imamo deset minuta ili ako prihvatite amandman 15 minuta. Mislim da to nije mnogo bitno, nije šija nego vrat, što bi se reklo. Gde je tu greška? Prvo, principijelno se ne slažem da nas ograničite u pravu da govorimo o amandmanima. Zaista mislim da to ne treba da uradite. Opet idete ka nekoj efikasnosti i izgubićemo na kvalitetu, i to nije dobar put da se nešto popravi u ovoj Narodnoj skupštini. Ukoliko ostanete pri tom rešenju morate ga promeniti na sledeći način: morate odrediti vreme proporcionalno veličini poslaničkih klubova.
Evo, gospodin Albijanić i ja smo neravnopravni, to sam rekao na Odboru. Uvaženi kolega Albijanić, koga volim veoma da slušam za govornicom i vrlo često imamo slične stavove, nismo ravnopravni po pitanju podnošenja amandmana. Iz prostog razloga što kada se pojavi amandman za ovom govornicom, teorijski posmatrano, kao pripadnik veće poslaničke grupe imam manju mogućnost da izađem i da diskutujem o amandmanu nego što to ima gospodin Albijanić, koji je pripadnik manje poslaničke grupe.
Moja poslanička grupa je veća, njegova je manja, ali mogu manje da govorim nego on kada se to podeli. Znači, nema logike da poslanička grupa sa, ne znam, 22 poslanika ima jednako pravo kao poslanička grupa sa 83 narodna poslanika.
To nema logike, bez obzira što meni, kao pripadniku poslaničke grupe koji ima 37 poslanika, to nije bitno. To je stvarno principijelno pitanje i zbog toga insistiram da ga rešite.
Mislim da će to biti proglašeno neustavnim iz prostog razloga što su poslanici u neravnopravnom položaju i nemaju jednaka prava. Možemo da idemo tako daleko da ograničimo diskusiju po amandmanima i na pet minuta za poslaničku grupu SRS, ali proporcionalno tome moramo da ograničimo vreme razmatranja poslaničkoj grupi SPS, G17, DSS, DS, i onda to neće biti neustavno, jer neće kršiti jednakost poslanika pred zakonom, poslovnikom i Ustavom. To je suština primedbi na ovaj član. Čudi me da toliko dugo moramo to da razmatramo i da ne želite prosto da prihvatite.
Ima tu dobrih rešenja, pa da ne bude da je ovo sve kritika, ima stvarno dobrih rešenja. Za dobra rešenja neke smo amandmane dali i nadamo se da ćete ih usvojiti. Moramo da ubrzamo, vreme šta čini, prelazim na član 21 – i upoznaću vas sa našim amandmanom.
Ovde ste uneli nešto što je veoma važno i o čemu smo vodili raspravu svojevremeno na nekom odboru, ne mogu da se setim tačno na kom, nešto što je veoma važno, a radi se o tome da se normalno u radu Narodne skupštine u toku zasedanja pojave određene teme koje su od takvog značaja, društvene teme, da bi Narodna skupština trebalo prvo da se izjasni o njima, odnosno da o njima raspravlja i da se izjasni. To je, naravno, po sadašnjem Poslovniku nemoguće.
Po vašim izmenama i dopunama je sasvim moguće, i te teme su izbor i imenovanje, razrešenje i prestanak funkcije, predlog za odobrenje određivanja pritvora sudiji i javnom tužiocu, kao i predlog za izglasavanje nepoverenja Vladi ili pojedinom članu itd.
Moj predlog, predlog poslaničke grupe DS, jeste da se u svemu tome može odlučiti odmah nakon diskusije, a ne ovako kako ste vi predvideli – samo za jedan deo tih pitanja. Dakle, za sva ta pitanja i čim ona svojim značajem zaslužuju da se umetnu u dnevni red sednice, ona jednako svojim značenjem zaslužuju ne samo da budu raspravljana, nego i da o njima bude odlučeno. Ovo posebno ističem zbog stanja u pravosuđu, i o tome smo pričali i sa članovima Visokog saveta pravosuđa, a to je situacija kada zaista ne može da se čeka tri, četiri, pet meseci da se popune određena mesta u nekom sudu u Srbiji.
Član 23 – tu ništa nismo rešili, odmah da vam kažem, nije problem sa obrazloženjima koje dobijaju narodni poslanici o tome koji je sudija izabran, a koji nije. Problem je sa sadržinom obrazloženja.
Mi na Odboru za pravosuđe dobijamo najšturije podatke od Visokog saveta pravosuđa. Ništa ne znači da to dobiju narodni poslanici: kada je neko rođen, kada je završio fakultet itd.
Nama treba sadržina tih obrazloženja i jasni razlozi zašto je neki sudija, odnosno kandidat izabran za sudiju, zašto neki nije, zašto je neki kandidat izabran za tužioca i tako dalje.
Smatram da to mišljenje delite i da je veoma važno danas kada naše pravosuđe ima 11% poverenja građana Srbije. Iskreno se nadam da ste svi ovde svesni da moraju da se vrše korenite promene u pravosuđu i DS će izaći sa predlogom mera koje bi trebale da promene stanje u pravosuđu Srbije.
Na kraju, član 26 – vi ste rekli da ćete ovde prihvatiti jedan amandman, a radi se o tome da predsednik Narodne skupštine, na predlog poslaničke grupe, određuje dan kada će pojedini ministri u Vladi Republike Srbije odgovarati na poslanička pitanja u vezi sa nekom aktuelnom temom.
Dakle, i amandman DS i amandman, ne znam tačno čiji, jeste da se to oroči vremenski, kako ne bi ostalo prazno slovo na papiru. Znači, da se oroči vremenski. Naš predlog je da se oroči od dana podnošenja poslaničkog pitanja, a vaš predlog je da se to čini jednom mesečno. U svakom slučaju, veoma je važno da to ne bude izigravanje, pa da se kaže, ne može jedan ministar, pa ne mogu dva, i tako dalje, ako su pitanja iz različitih resora.
Na kraju, nakon ovih tridesetak minuta želim da kažem da ste, gospodine predsedniče, pribegli lošem mehanizmu, nije to nasilje, ovo je loš mehanizam za rešavanje problema našeg parlamentarnog života, jer koreni problema parlamentarizma u Srbiji su duboki. Pre svega se ogledaju u nadmoći izvršne vlasti nad ovim parlamentom, a zatim se ogledaju i u nepoštovanju poslanika, vas kao predsednika Skupštine i vladajuće većine u ovoj skupštini. Dokle god se vladajuća većina ne oslobodi te boljke da time što je vlast da joj je sve dozvoljeno, mi nećemo imati napredak u parlamentarnom životu Srbije. Hvala vam.

Replika, narodni poslanik Slavoljub Matić.

Direktno sam pomenut, molim da mi date mogućnost da repliciram gospodinu Markoviću.
Prvo, jedan od najvećih skandala u ovoj skupštini bilo je ono slavno ili neslavno glasanje iz Bodruma, pre toga iz Soluna. Porediti takav skandal sa jednom pravnom redakcijom teksta Zakona o radu mislim da je prosto još jedan skandal. Doduše, ovo je već pojedinačni skandal, vinovnik je samo jedan poslanik, gospodin Marković, koji priča nešto što blage veze nema sa istinom.
Razlozi donošenja novog poslovnika nalaze se svakako u činjenici da je potrebno da Srbija krene evropskim putem. Nas čeka oko 120.000 stranica tekstova zakona koje valja doneti ovde, baš u ovom parlamentu.
Potrebno je zbog toga što svaka anketa i svako ispitivanje javnog mnjenja kaže da je preko 78% naših građana voljno, tj. žele da uđemo u Evropsku uniju što je moguće pre.
Mnogi kritičari Republičke vlade kažu da je ta vlada dobra, ali osnovnu zamerku nalaze u njenoj sporosti. Da ne bi vlada bila spora, ovaj parlament mora ubrzano da radi i naravno da nijedno rešenje, gospodine Markoviću, ne možemo da proglasimo idealnim, ali moramo da nađemo neka optimalna rešenja.
Da se podsetimo, amandmani DS na Zakon o radu učinili su da taj zakon, još uz glasanje koje je pre ličilo na sprdnju nego na ozbiljno glasanje nekih poslanika, bude obesmišljen i on jeste obesmišljen. Nadam se da ćemo popraviti taj zakon. Molim vas, nemojte da poredimo stanje u parlamentarizmu 2005. godine sa onim što smo imali 2002. ili 2003. godine. Štaviše, u to doba, tek krajem 2003. godine, niti smo imali ozbiljan parlament, niti smo imali vladu, niti bilo koju instituciju. Sve je bilo rezervisano tom vašom pričom o potrebi da se izvrše brze promene u društvu, a naravno da vam je poslednje bilo da poštujete zakon.
Gospodine Markoviću, trudio sam se, verujte mi, da budem blag, zato što ste sami priznali da ste činili velike greške, a kako kaže naš narod – ko priznaje, pola mu se prašta.

Po Poslovniku, narodni poslanik Milan Marković.

Znate šta, kada se nešto kaže sa ove govornice na račun DSS-a onda njih više mora da izađe da bi mogli kompetentno da odgovore, a onda moram da iskoristim pravo dato Poslovnikom i da na neki način budemo koliko-toliko ravnopravni.
Gospodine Matiću, kada ste bili opozicija, a mi kada smo bili vlast, isto je čekalo 120.000 strana, ali sam vam pročitao šta ste tada rekli o promenama poslovnika. Dakle, isto je bilo 120.000 strana i meni se čini da ste vi malo promenili politiku, kao gospodin predsednik Vlade, sa onom devetom rupom na svirali, pa je okrenuo sviralu naopačke i sada je prva rupa na svirali. Znači, to je način na koji ste vi vodili vašu politiku.
Reći ću vam još nešto, meni je žao što vi ne razumete jednu stvar. Famozno glasanje iz Bodruma, koje smo mi kao stranka osudili, daleko je manji problem. Znate šta je problem, gospodine Matiću: problem će biti kada vaša stranka bude morala da osudi mnoge stvari koje ste radili, počev od podrške crvenim beretkama za blokadu autoputa, pa nadalje, tako da smo mi srećni što najviše imamo da osudimo jeste upravo to glasanje iz Bodruma, a vi ćete imati mnogo gore stvari da osudite.
Da vam kažem nešto, vi ne razumete parlamentarizam. Mnogo je gora stvar falsifikovati volju parlamenta nego to što su tada uradili neki pojedinci iz DS.
Mnogo je gora stvar ovu volju, ovde izraženu kroz glasanje o amandmanima, prepraviti u nekoj kancelariji ovde ili Ministarstvu za rad i socijalna pitanja i onda to poturiti predsedniku Republike da potpiše.
To je mnogo gora stvar, to je umišljaj i to će vas pratiti kao stranku verovatno dugi niz godina, kao i predsednika Narodne skupštine, protiv koga smo podneli krivičnu prijavu i očekujemo da će sud nakon smene ministra Stojkovića moći slobodno da deluje po toj prijavi.