Dame i gospodo narodni poslanici, pažljivo sam slušao najveći deo diskusija i želeo bih na početku još jednom da se zahvalim, jer sam shvatio iz ovih diskusija – svejedno što su neki otvoreno rekli da nisu baš sve razumeli, nadam se da sam sve razumeo – da postoje dve vrste zabrinutosti koje se tiču Skupštine, koje se tiču naše države.
Da još jednom kažem, ovo je jedino telo vlasti koje predstavlja sve građane, drugo ne postoji, i zbog toga delim zabrinutost svih vas kako će se odraziti promene u radu ovog parlamenta na mnoga pitanja: pitanja demokratije, zaštite prava manjine, zaštite prava većine, malih i velikih poslaničkih grupa, stranaka koje su dobile jednog, četiri ili pet, zavisno od onoga kakav je bio izborni sistem, poslanika. Ali, za početak bih da se složim.
Dakle, koalicioni sporazumi su prethodili formiranju izbornih lista, jer se samo sa izbornih lista dolazi u parlament, i na osnovu nekih od tih koalicionih sporazuma se desilo da postoji po jedan ili po dva poslanika neke stranke koji su na taj način došli u parlament. Nema razloga da unosimo zabunu.
Mi smo, inače, uneli mnogo zabune. Prvo bih se složio sa ključnom konstatacijom prethodnog govornika. Niko se ovome neće obradovati. Moramo da pojasnimo zašto.
Zato što nekada morate da radite stvari, zato što su one važne za vaš život, za situaciju u kojoj ste se našli, a ne možete da birate da se stalno radujete.
Građani Srbije žele promene i prirodno je da ih žele odmah, a ne da se o promenama priča i prirodno je da žele, pre svega, da ih vide kod svojih poslanika, kod ljudi koje su već izabrali ovde i zbog toga je smer promena koji ide u ovom predlogu odluke takav: kako je moguće, ići ćemo redom, obezbediti, ne da se napiše na papiru da svi rade, da svi nekoga predstavljaju, da svi rade za dobro naroda, nego da se to i ostvari.
Ovo je jedan od mogućih predloga, ne daj bože da je idealan, on ima sva svoja ograničenja. Prvo je izborni sistem, Ustav, sve ono čemu on mora da se povinuje i što mora da poštuje, i za šta se zalažem; drugo su osnovna načela demokratije; treće su iskustva koja tehnički možemo da prenesemo na rad naše Skupštine. Većinu iskustava ne možemo da prenesemo i o tome sam više puta obavestio i javnost i vas.
Ova skupština je, kao i naša država, siromašna, radi u nenormalnim uslovima, nema tehničke mogućnosti, niko nije (a naročito stručna služba i poslanici) adekvatno nagrađen.
Ali, to ne smanjuje obavezu narodnih poslanika i ove skupštine, dakle, zato stalno insistiram na poređenjima sa fabrikama, prodavnicama, sa ljudima na selu, da u okviru datih mogućnosti najviše uradimo.
Moguće je da ne žele svi da rade. Mislim da je to prirodno, u svim društvima je tako. Vi znate da se neko opredeli da se takmiči i zarađuje, a neko se opredeli da naprosto zastane onog trenutka kada zadovolji egzistencijalnu potrebu. Sve to mora da se uredi po zakonu.
Kada su građani, glasajući za izborne liste, birali poslanike, nisu znali da li će ti poslanici biti poslanici vladajuće koalicije, ili da li će uopšte biti koalicije, ili će biti opozicija. Dakle, oni su sa puno poverenja dali svoj glas, što je u politici najveća vrednost, da će njihovi predstavnici uticati na odluke.
Čuo sam u diskusiji često neverovatnu zasenjenost izvršnom vlašću: šta i kako radi vlada, neki deo izvršne vlasti, neki ministar. Ali, mi ovde uređujemo rad poslanika i zbog toga je ključno je pitanje – kako poslanik ostvaruje obavezu koju su mu građani dali, poverivši mu vlast.
Dali smo čitav niz predloga. Naravno, mnogi od nas su vešti govornici i visoko su podigli lestvicu ovde, pa ću sada morati da se vratim na čitav niz predloga koji su ovde, da ih pojasnim još jednom, da slučajno ne bi bilo zabune u nameri, i zašto je ponuđeno određeno rešenje.
Počeću još jednom od pitanja koja sam postavio kada sam prvi put došao u ovaj parlament. Nemam iskustva. Zahvaljujem se svima koji su na to ukazali, ali se isto tako zahvaljujem na onoj bezgraničnoj kolegijalnoj duhovitosti svih poslanika koji su rekli: eh, da se vi razumete u parlamentarizam. To je, otprilike, kao jedna stara anegdota, neću vam je ispričati, valjda je svi znate, koju je pričao gospodin Mihiz. Eh, da vi znate sanskrit.
Odmah sam pitao čemu služi radni kvorum, pošto stalno govorimo o radnom kvorumu. Nisam primetio ubedljive odgovore, što bi rekao moj prethodnik, a da ih razumem. Na smisleno pitanje: čemu služi radni kvorum, dobio sam različite odgovore.
To je jedna navika iz prethodnih parlamenata, iz različitih saziva, koja je rezultat opsednutosti izvršne vlasti da treba da podredi sebi parlament i spreči poslanike da rade; da ih natera da sede u nenormalnim uslovima i ne utiču na zakone. Zbog toga čitav niz mehanizama, koji prividno stoje na raspolaganju, po Poslovniku koji sada imamo, ne omogućava da poslanici utiču na zakone.
Daću vam mali primer šta se dešava u odborima. Čuli smo situaciju, koja je meni potpuno jasno obrazložena, koja kaže – imate početak rada jednog odbora, odbor razmatra čitav niz primedbi na zakon i tokom tog razmatranja vrši pritisak na predlagača, na prisutne poslanike, jer imaju pravo da prisustvuju svi poslanici, i nastoji da ih ubedi. Ovo je Srbija i često se ovde dešava ono što je neko od poslanika rekao, da se nešto odbije po rezonu, ne, to je predložio taj i taj, on je poslanik opozicije i to nećemo da prihvatimo.
Argumenti su na strani poslanika. Dešava se najčešće na tim odborima da predlagač, što je i dalje u ovom sazivu najčešće Vlada (mada je učinjen ogroman korak u stavljanju na dnevni red čitavog niza tačaka koje nije predložila Vlada), dakle, dešava se da ministar, pošto je tema odjednom postala vruća, a neke primedbe koje su date već su zašle u javnost – može da zamoli predstavnike vladajuće koalicije. Krajnje uslovno koristim ove termine, jer zbilja ne pravim na taj način razliku, ali tako se govori, da ne uđu na sednicu odbora. Na taj način, kamere koje su došle i novinari koji to treba da prenesu, stručnjaci koji su pozvani, (a najčešće jesu) da dodatno pomognu u pojašnjenju nekog zakona – sve to ne može ni da počne. Dakle, ne postoji opstrukcija opozicije, postoji opstrukcija vladajuće koalicije.
Naravno, ako se ide ka tome da tražite način da se povećava opstrukcija, onda možete i na jednu i na drugu stranu. Predlagač je išao drugim putem. On je tražio način da ničije pravo ne može da se ugrozi, što će reći – da, uđe predsednik odbora, još jedan član, znači najmanje jedna ili dve stranke, i već će moći da počne rad odbora.
Znači, ne može niko da spreči opstrukcijom – nije hteo da zakorači ili hteo je da zakorači u salu. To je možda suviše dobronamerna ideja, ali juče sam jasno rekao – svi predlozi su dati kako da se poboljša stanje, da se omogući da mašina radi, proizvodi, da ljudi imaju od čega da žive, a ne da se priča: "uh što bi bila mašina, nego, dajte da pomognemo". Naravno, postoji čitav niz mogućnosti da se mašina pokvari. Ali, stvarno sam malo o tome vodio računa.
S druge strane, ako je toliko ljudi željno da u tome učestvuje, u redu je, oni će u tome uspeti. Zbog toga sam predlažući, pre svega vodio računa prvo o najmanjim strankama, o onim koje su najmanje zastupljene, jer još jednom kažem, svaki poslanik ovde mora da ima jednaka prava. Dakle, na ovaj način je sprečeno da se neka njihova dobra inicijativa da nešto dođe na odbor, skloni u stranu.
Drugo, morali smo na još jedan način ovim predlogom da omogućimo, nije moguće baš punu ravnopravnost, ali priliku za predstavnike manjih poslaničkih grupa. Daću vam plastičan odgovor po pitanju amandmana i njihovog predstavljanja na sednici. Ali, još jednom podsećam – Skupština nije ova sala.
Na sednici, da biste mogli da razmatrate neki zakon, on dolazi, i pre toga se diskutovalo po odborima. Neko je malopre pokazao, Vlada je sada zakazala sednicu sa 49 tačaka dnevnog reda. Znači, odbori će morati iz sve snage da rade.
Najveća poslanička grupa ovog saziva, a stvarno sam vodio računa u Predlogu o različitim iskustvima, trenutno raspolaže sa 81 članom, odnosno poslanikom koji može da učestvuje u radu tih odbora. To znači, pošto ovde nema kvoruma da bi se omogućilo da poslanici rade, da može po osam poslanika te grupe na svakom odboru istovremeno da zastupa stavove.
Naravno, ne dešava se da deset odbora radi istovremeno, ali po novom poslovniku svako ko prisustvuje ima pravo korišćenja istog vremena. Zbog toga računica nije tačna.
Ukupno, u lobiranju da jedan amandman prođe, da se jedan zakon poboljša, to znači da ono zbog čega su glasali za vas, obezbedite da postane sastavni deo zakona, imate proporcionalno vreme. Ali, morali smo da napravimo i neki ustupak onima koji ne mogu da stignu.
Evo, recimo, 22 člana druge opozicione stranke ne može da stigne na deset odbora, sem da se podele na 2,2. Oni će se opredeljivati i moraju da imaju barem prava da onda kada bude predstavljanje amandmana imaju 15 minuta, što je po usvojenom amandmanu ovde urađeno, da predstave svoj stav. Zamislite tek poslaničke grupe koje imaju pet članova, kako će one stići?
Dakle, one ne mogu da stignu da učestvuju na svim odborima, da prate celu diskusiju, jer će diskusije nekada biti mnogo duge, kao što uvek biva, jer što je veći zakon, što je značajnija tema – duže su diskusije i moraju da dođu u priliku da imaju makar tu ravnopravnost da mogu ispred poslaničke grupe, što nije ustavna kategorija, da govore 15 minuta po amandmanu i da na taj način predstave javnosti i činjenicu zašto nisu mogli da utiču dovoljno.
Oni će tom prilikom i reći, tolika je aktivnost, građanima se žuri da dođe do promena. Ali, zakoni tih promena, toliko Skupština radi, a glasali ste da nas bude samo pet ili devet i nismo mogli da postignemo. Da ste glasali da nas bude 70 lakše bismo postigli i onda nam ne bi bio nikakav problem da sada, između svojih 70 ovde odaberemo jednog ili dvojicu koji su dovoljno uverljivi, a svi ste dovoljno obrazovani i dovoljno elokventni da zastupate jedan amandman 15 minuta i dobro pojasnite građanima i, naravno – predlagaču.
Za svaki slučaj ovim predlogom je otvoren dvostruki krug čitanja amandmana. Vraćam se na to zašto se neće baš svi radovati. Naravno, čitav niz mehanizama je omogućavao da se jedno priča a drugo radi, da se izađe i kaže: evo, mi smo toliko radili danas, svi smo bili tu, uspešni smo bili po odborima. Ali, to mora da se dokaže, ljudi moraju stvarno da budu tu.
Drugo, vladajuća koalicija više nema mehanizam koji je do sada bio; ovaj novi poslovnik je bio restriktivan za vladajuću koaliciju, ona mora da žuri da učestvuje, doprinese, da zakone koje podržava poboljšava i da dobro sasluša argumente "protiv" na svakom odboru, jer neće moći da spreči da taj odbor počne, pošto nije neophodan kvorum.
Naravno, potpuno razumem da su ljudi iskusni. Znaju da je moguće da se sve naopako uradi. Umesto da njih dvojica počnu nešto što će naterati da hitno stignu predstavnici vladajuće koalicije, umesto toga piju kafice, razgovaraju, napuste Skupštinu. Naravno da je moguće, kao što je moguće da se to dogodi u svakoj fabrici, u svakoj kući.
Ima jedan mali problem, kada se to uradi u fabrici – dobijete otkaz. Kada to radite u Skupštini – građani ne glasaju za vas, jer će postati očito. Poslanici su, naravno, sposobni i elokventni ljudi. Među vama ne vidim ni jednog koji to nije, možda jednog. Dakle, mislio sam na sebe, jer sebe ne mogu da vidim.
Da ponovim – poslanici su izuzetno sposobni, elokventni ljudi, zato ste i stranke kojima ste dali poverenje birali. To važi za sve poslanike. Još jednom kažem, ne mogu samo da vidim jednog takvog. Dakle, za ovom govornicom, gde su ostala potpuno ista prava, koja štite demokratiju, potpuno proporcionalni odnos u nacionalnom pretresu – moći će jasno da kažu građanima zašto se nešto dogodilo i imaće dovoljno svedoka koji će to potvrditi.
I reći će – zbog toga ovo nije bilo na odboru, nije ga bilo u Skupštini, ovaj odbor nije glasao. Jer, pazite, odluke se, naravno, glasaju većinom i na odborima, kao i ovde na sednici Skupštine.
Dakle, morao je da bude unet čitav niz odredbi koje štite opoziciju, bilo da je opozicija brojna ili malobrojna. Na tome se ovde insistiralo.
Odbio sam predlog koji je danas postojao, da se umesto toga omogući na odborima da predstavnici vladajuće koalicije, (koja god da to bude), a ovde je neko pogrešno obavestio, kaže – padne vlada, ova skupština se raspušta. Kakve veze ima pad vlade i raspuštanje Skupštine? Nema nikakve veze.
Mi se često zavaravamo, ali neke stvari, kojima smo se ranije zavaravali više po ovom predlogu neće moći. Vi se sećate da se neko ovde zavaravao pre dva meseca, izlazio je i govorio: zašto predsednik ne stavi usred ove sednice razmatranje poverenja Vladi. To nije moguće, zato što je Poslovnik to sprečavao. Nije uopšte predviđao način da se prekine sednica ili da se u tekuću sednicu ubaci nešto.
Sada je, obećao sam to javno, obećao sam i poslaniku koji je to pitao – uvršten predlog kojim se jasno kaže da, tokom redovnog zasedanja, može nešto da se ubaci, jer tokom vanrednog predsednik ne odlučuje o dnevnom redu.
Treba biti potpuna neznalica o poslu koji radite, pa tvrditi zašto predsednik nešto nije stavio na dnevni red u vanrednom zasedanju. Ne stavlja on ništa na dnevni red u vanrednom zasedanju. Nema nijednu mogućnost. Ili 84 poslanika zakazuje dnevni red ili Vlada. Predsednik samo određuje datum.
U ovom redovnom zasedanju, novim predlogom moguće je odmah nešto razmatrati, kakva god da je sednica u toku, ne samo pitanje poverenja ministru i Vladi, već i sve ono za šta smo se mi zajednički dovijali, na osnovu sastanka šefova svih poslaničkih grupa da, recimo, neko bude sa dokazima optužen za korupciju, a izabran je, da je to neka funkcija koju je birala Skupština.
Mi smo onda tražili način – hajdemo da ćuteći, mimo Poslovnika, zakažemo petominutnu sednicu. Sada nema potrebe. Novim predlogom je omogućeno da se to odmah reši.
Čitav niz stvari, na koje je ukazano u prethodnom periodu, sada je ovde unet u ovaj predlog. Sigurno nije sve. Uveren sam da ćemo onog trenutka kada Skupština izglasa ovaj predlog, ako prihvati da poslanici za isti novac rade više i da to postane jasno građanima ko radi, a ko priča o radu – onda ćemo doći u situaciju i sasvim sigurno da ćemo tokom rada otkrivati različite manjkavosti.
Koliko god da su u stvaranju ovog predloga učestvovali svi do kojih sam mogao da dođem, kojih se to tiče, kao i sva uporedna iskustva pa su ovde predlozi tačno onako kako se radi u mađarskom, francuskom, nemačkom parlamentu, svejedno će pokazati čitav niz manjkavosti i onda ćemo to dogovorno rešiti – mi ili sledeći saziv. Jer, kao što je neko rekao, neće ovo dugo trajati, samo do oktobra.
A od oktobra počinje redovna sednica, tako sam shvatio. Dakle, neće dugo trajati vanredna sednica, počeće redovna i moći će sve ono što je primedba na Poslovnik da se hitno, od strane predsednika, stavi na dnevni red u dogovoru sa vama i da se sve to, naravno, ispravi. Ne očekujem ni na jedan drugi način da pristupamo ovom poslu.
Još jednom bih zamolio za razumevanje, sve potpredsednike koji rade odgovorno svoj posao, zbog toga što je ovaj predlog poslovnika najrestriktivniji prema predsedavajućem. Dakle, on svakako mora da bude ovde, svakoga jutra u 10,00 sati i neće moći da ustane najmanje do 18,00 sati, sem onog sata pauze. To će stalno videti, odmah od prvog dana, svi građani, za razliku od poslanika koji će u prvom periodu možda morati da sačekaju, pa tek onda za govornicom da svedoče o tome da se neko nije pojavio, jer nema direktnih prenosa odbora. Kao što smo konstatovali, da se neko nije pojavio na odboru i da je na taj način sprečio glasanje, odugovlačio, nije želeo da radi u Skupštini, nego je išao, (kako je to neko slikovito) od kafića do kafića. Nadam se da se to neće dogoditi.
Još jednom pozivam sve poslanike, ne mogu da delim na poziciju i opoziciju, ne mogu da pozivam na odgovornost i neodgovornost, jer svako bira svoju političku poruku – da glasaju za ovaj predlog. Obaveštavam, pošto nema rasprave u pojedinostima, jer je ovo predlog poslovnika, pa je rasprava samo u načelu, a o tome smo obavešteni na početku sednice od strane predsedavajućeg, da su usvojeni amandmani gospodina Milajića, gospodina Anđelkovića, gospodina Obradovića.
Pri tome smo konstatovali da su neki amandmani gospodina Markovića u međuvremenu usvojeni, koji su još oštriji po izvršnu vlast. Gospodin Marković je predlagao da se zakazuje razgovor, odnosno ova javna sednica sa ministrima, na 60 dana, ali je predlagač prihvatio da to bude na 30 dana. Dakle, faktički je usvojen i taj predlog.
Usvojeni su svi oni amandmani koji su išli na nova precizna rešenja u duhu u kome su promene Poslovnika predložene, a taj duh, pre svega, nije prvo – efikasnost, već je prvo – da se omogući da poslanici, koje su građani glasali, utiču na odluke, stvarno mogu da utiču, a da se, naravno, smanji mogućnost da se samo, bez mogućnosti uticaja na odluke, ljudi slikaju pred kamerama, što, nadam se, nikome i neće biti osnovna želja.
Pozivam sve da glasaju za ovaj poslovnik. Još jednom podsećam, sve odredbe koje su u njemu dobre – za njih su zaslužni oni koji su pomogli da se one naprave; za sve loše odredbe, i one koje se pokažu lošim, zaslužan sam ja. Hvala vam.