Dame i gospodo narodni poslanici, dobro je da je i ova oblast uređena zakonom, kada su u pitanju uslovi, način i postupak zaduživanja, kako u zemlji tako i u inostranstvu.
Ministar Dinkić je u svom izlaganju većim delom objašnjavao zaduženost u inostranstvu. Mislim da zaduženost u zemlji isto tako zaslužuje dosta pažnje, jer je prevelika – kažu poznavaoci ove oblasti da je zaduženost u zemlji ravna ili je čak veća nego zaduženost u inostranstvu. Svako svakom duguje i zato je veliki problem nelikvidnosti kod preduzeća i privrednih subjekata u zemlji.
Praktično, nemoguće je vraćanje dugova, naplata potraživanja; svi poverioci, bez obzira da li se radi o državi, državnim preduzećima, da li je EPS, NIS ili neko drugi, praktično, u nemogućnosti su da naplate dug od preduzeća, stvoren godinama, načinom rada kako je to do sada bilo.
U svom izlaganju bih se kratko osvrnuo na dva aspekta. Jedan je aspekt utroška pozajmljenih sredstava, kada su u pitanju kratkoročne pozajmice, gde su kamate izuzetno velike i gde su značajni troškovi u rešavanju mahom finansiranja nelikvidnosti.
Veoma retko se pozajmice koriste za pokretanje ciklusa proizvodnje i otvaranje novih radnih mesta, povećavanje proizvodnje, odnosno pravljenje novih vrednosti, novih para. Uglavnom se radi o rešavanju problema duga i održavanju te tekuće likvidnosti.
Drugi aspekt je vraćanje pozajmljenih sredstava. Ako se sredstva utroše na plate, na vraćanje dugova, ne pravi se nova vrednost, onda nema sredstava ni da se vrate pozajmljena sredstva uvećana za značajnu kamatu, koja je, kažem, velika, kada je u pitanju kratkoročna pozajmica. Onda se problemi gomilaju i nastaje situacija da je nemoguće vratiti pozajmljena sredstva.
To se vidi kroz primer kako je u bilo kom preduzeću gde je država većinski vlasnik nemoguće naplatiti bilo kakvo potraživanje. U privredi, recimo, dosuđene sume za naplatu štete nastale povredom na radu, nemoguće je naplatiti, jer poslodavac nema sredstva, a država je vlasnik tog preduzeća. U bilo kom postupku prinudne naplate vi niste u prilici da ono što je već pravosnažnom presudom dosuđeno naplatite.
Može li država na tom planu nešto da uradi, da se obezbedi mogućnost naplate potraživanja, da ne ispadne da su svi poverioci prevareni. Posebno govorim o velikim sistemima, gde je država proglasila sebe kao vlasnika preduzeća, ili većinskim vlasnikom preduzeća.
Primećeno je da i ovaj zakon ministru Dinkiću daje previše vlasti, tako da se stvarno ostavlja utisak, ono što sam malopre pokušao žargonski da kažem, da je ministar Dinkić prva violina u bendu koji se zove Vlada ili svira instrument koji se najjače i najviše čuje.
Da li je to zbog prirode njegovog posla ili njega kao čoveka koji je u stanju da prigrabi toliko vlasti, jer drugi ministri nisu takvi, ili se kako to drugi političari kažu, ministar Dinkić oteo, suviše je postao nemiran, pa predsednik Vlade – Koštunica ne može da ga kontroliše i vreme je da ga malo obuzda, u smislu njegovih kompetencija, ovlašćenja itd.
Molio bih gospodu iz Ministarstva da zapišu, ako je to protokolarno moguće, ako je to u skladu sa novim Poslovnikom o radu Skupštine, pošto nisam u prilici da pitam ministra, jer uvek kada izađem za govornicu on izađe, malo se zadržava u Skupštini – ko je naredio, da li on ima ikakvog uticaja na to ili je, ne daj bože, dao blagoslov da Poreska uprava uđe u "Rudnik" da popiše osnovna sredstva da bi prinudno naplatio porez državi, jer je državno preduzeće u pitanju.
Državno preduzeće, a državni poreznik uđe, zapleni osnovna sredstva i pokuša na silu da naplati porez. Praktično, time zatvara preduzeće. Rekao sam da je bila sreća, odnosno nesreća za državnu upravu što ta osnovna sredstva nisu ništa vredela, što nisu mogli da pronađu kupca.
To nije dogovor ministara u istoj vladi, a ima ih: privreda, privatizacija, finansije – svi su u istoj vladi i valjda se dogovaraju o redu poteza po prioritetima, o mogućnosti da se taj privredni subjekt dovede u stanje da funkcioniše. Koji je to poslodavac koji ne brine o svom preduzeću, nego samo pravi troškove, pravi gubitke kroz velike kamate koje su uslovljene nevraćanjem obaveza po osnovu presuda, zbog dodatnog zaduživanja ili samom činjenicom da se ne izmiruju obaveze, pa se po tom osnovu stvaraju dodatni dugovi.
Najveći problem je što niko o tome ne brine kada su u pitanju velika preduzeća. Znam da se u propisima koji su do sada doneseni stvaraju uslovi, i to se oseća. Ne priča se o tome jasno i glasno, ali se oseća da država ima nameru da ta velika preduzeća otera u bankrot. Nije u stanju da ih privatizuje, s obzirom na prirodu tih preduzeća, veličinu dugova, zaduženost prema međunarodnim bankama, domaćim bankama, domaćim poveriocima.
Najlakše je kroz nekoliko odredaba Zakona o radu, u godini kada se pokrene stečajni postupak, prevariti poverioca, odnosno svoje radnike u sopstvenom preduzeću na taj način što im se neće isplatiti cela zarada, nego samo za devet meseci, minimalna zarada, što se ono što je presuđeno neće isplaćivati u celosti, nego samo polovina sume, jer je to ministar Lalović ugradio u Zakon o radu. Oseća se da se praktično u nemogućnosti privatizacije, odnosno restrukturiranja tog preduzeća ide na stečaj, a to bi značilo veoma težak socijalni problem naroda u Timočkoj krajini, Boru, Majdanpeku i okolini.
