Dame i gospodo narodni poslanici, u ime Srpske radikalne stranke ja sam podneo amandman na član 11. Predloga zakona o agenciji za osiguranje i finansiranje izvoza Republike Srbije koji glasi: "Član 11. se briše".
Ovo je još jedan predlog zakona koji Srpska radikalna stranka ne prihvata u celini, pa su i ovde podneseni istovetni amandmani da se svi članovi brišu.
Gospodin ministar reče u načelnoj raspravi da je ovaj zakon veoma važan jer je izvoz važan za Srbiju. U tome se i mi slažemo, ali šta da izvozimo kad kod nas ne radi, maltene, nijedno državno preduzeće. Mi faktički nemamo proizvoda koje bismo mogli da izvezemo.
Da bi se podsticao i unapređivao izvoz i razvoj ekonomskih odnosa Republike Srbije sa inostranstvom potrebno je da Vlada Republike Srbije stvori uslove za oživljavanje privrede.
Kao što znamo, osnovna osobenost poslovanja svih izvozno-kreditnih agencija u svetu je da država garantuje za obaveze agencije. Takođe, fond je dužan da prilikom donošenja odluke o finansiranju i garantovanju poslova dobije saglasnost Svetske banke bez primedbe.
Sve to utiče na dinamiku donošenja odluke, a u određenoj meri ograničava samostalnost fonda prilikom donošenja istih.
Znači, opet nam drugi sve diktiraju, a mi se ništa ne pitamo, već zavisimo od drugih, od njihovih diktata i ucena, jer mi nemamo državni budžet, a i zavisimo od saglasnosti Svetske banke.
Prema tome, formiranje agencije je farsa i još jedno zgodno mesto za zapošljavanje stranačkih aktivista. Zato sam i podneo ovaj amandman, zbog principijelnog stava Srpske radikalne stranke protiv formiranja paralelnih organa vlasti i zato u danu za glasanje Srpska radikalna stranka neće glasati za ovaj zakon.

Reč ima narodni poslanik Nataša Jovanović.

Dame i gospodo narodni poslanici, kako odmiče rasprava u pojedinostima o zakonu za osnivanje agencije za osiguranje i finansiranje izvoza Republike Srbije, mogli bismo neku reč da progovorimo o onome kako trenutnu situaciju vide vaši "partneri" iz Evropske unije.
Oni čije izveštaje vi kao vladajuća struktura očekujete kada je u pitanju tzv. ugovor o stabilizaciji i pridruživanju, zato što se oni nisu pozitivno izjasnili zbog politike bivše DOS-ovske vlasti koju ste nasledili prošle godine u junu mesecu kada smo mi narodni poslanici dobili taj izveštaj.
Neverovatno je zaista i nedopustivo da niko iz Ministarstva finansija nije ovde prisutan, a trebalo bi da bude ministar koji nam je ovo predložio, da nam da odgovore na neka pitanja. Mi sve vreme govorimo ovde, ovaj član 11. gde je doktor primarijus Milivoje Vuković tražio da se član zakona briše, govori upravo o tome na kakvim načelima će agencija da posluje, da bude likvidna, sigurna, rentabilna, što znači da samo sa sigurnim partnerima za plasman hoće i želi da posluje, sa onima koji mogu da omoguće obim proizvodnje, kvalitet proizvoda i koji imaju određenu ugovornu obavezu, likvidni i sposobni da kroz eventualni kreditni aranžman koji dobiju od ove agencije, a koja je zapravo jedna vrsta banke, to urade.
Opet dolazimo do onoga o čemu je govorio gospodin Momir Marković – šta mi to možemo da izvezemo i da li Srbija ove godine, ako to već nije mogla 2003. i 2004. godine, može da plasira žitarice ili, recimo, sirovu kožu na svetsko tržište, to je ono sa čime su se hvalili ovi prethodnici iz DOS-ovske vlasti, ili tekstilne proizvode, i kakav je odnos Evropske unije, odnosno asocijacije koja je navodno pratila šta se ovde dešava kada su u pitanju ti ekvivalenti i pod kojim uslovima mi možemo tamo da izvezemo.
Nejasno je za nas da li su te carine, kada su u pitanju žitarice, kojih ove godine nema dovoljno ni za naše tržište, jer je 14% manje pšenice zasejano, ili recimo sirova koža, da li su te dažbine koje su uvedene od strane Demokratske stranke i bivše vlasti ukinute. U svojim istupanjima u medijima pojedini poslanici koji su ulazili u ovu oblast, a i ministri su naročito skloni tome da kažu – mi ćemo da liberalizujemo našu privredu, mi nećemo da vodimo nikakvu protekcionističku politiku. Vi ste se mnogo zaleteli kada je u pitanju stanje u našoj privredi, jer kako da ne štitite ono jedino što je ostalo zdravo i što može da privređuje.
Politika deviznog kursa nije stimulativna za izvoznike, ali sa druge strane, ovaj uvoznički lobi radi ovde šta hoće. Sve i da hoćete, a očigledno je da nećete, svojim merama da zaštitite srpskog seljaka i poljoprivredne proizvode, opasnost da će preko tog uvozničkog lobija iz druge republike članice da dođe nekonkurentna roba našoj poljoprivredi postoji, zbog toga što ni ova sadašnja vlada, baš kao ni prethodna, kada je to krenuo da radi onaj neuki Čedomir Jovanović u ime Demokratske stranke, nije do kraja izvršila harmonizaciju kada je u pitanju carina na poljoprivredne proizvode.
Bilo ih je nekoliko stotina, on je to radio mesecima kao ekspert Demokratske stranke, a kako su radili vidimo dokle su nas doveli i vi ste nastavili sa tom politikom. To sada je jedna velika opasnost.
Takvo ponašanje i nepostojanje pre svega unutrašnjeg tržišta, a da ne govorim o jedinstvenom spoljnotrgovinskom, omogućava da se na takav način ponaša Milo Đukanović, koji je pre nekoliko dana, a o tome sam jutros pričala, jednostavno jednostranom odlukom rekao da voda iz Srbije ne može u Crnu Goru.
Onda dolazimo do toga kako oni vas vide, mnogo se hvalite, pa mi smo ravnopravni partneri, a vraćamo se na priču gospodina Tomislava Nikolića i SRS iz predizborne kampanje; šta je to za šta su oni zainteresovani i šta je to što od nas hoće da kupe?
Primetno je u ovom uvozničkom lobiju, u strukturi tog uvoza koji pravi ogroman spoljnotrgovinski deficit da se uvozi sve i svašta, a naročito prehrambeni proizvodi i sistematski se uništava prehrambena industrija ovde kod nas, kako mesna prerađivačka, a to vidimo na primeru "Crvene zvezde" iz Kragujevca, nekada najpoznatije i najbolje mesne industrije u onoj bivšoj Jugoslaviji, tako i sve druge.
Hemijski proizvodi – pogledajte kako je zasuto naše tržište, a da se ništa ne radi na tome da se oni drugi delovi hemijske industrije koji nisu privatizovani dobro privatizuju i da mi krenemo da proizvodimo sve to što se uvozi kod nas i da time uposlimo ljude.
Pogledajte za šta su oni zainteresovani. Tek pre 15 dana ratifikovan je sporazum o izvozu tekstila i vi ste videli da poslanici SRS-a nisu želeli protiv toga da glasaju, jer mi smo pobornici da treba da se oživi tekstilna industrija u našoj zemlji.
U tekstilnoj industriji, pored toga što je među zaposlenima najveći broj žena koje su sada ostale bez posla, a to su nečije majke, sestre, supruge, postoji mogućnost, zbog izuzetno kvalifikovanog kadra koji smo negovali u proteklim decenijama kada je tekstilna industrija u pitanju, da ta privredna grana doživi prosperitet.
Da li je posle potpisivanja, odnosno ratifikovanja tog sporazuma u ovoj skupštini neko od vas čuo da je naglo neka fabrika krenula sa oživljavanjem proizvodnje, da je država pomogla, da je ugovorila neki izvozni posao? Nažalost, nije.
Sve su to stvari koje su prisutne i koje su velika brana za mogućnost da se izvoz poboljša. Zabeležen je pad izvoza u odnosu na prošlu godinu, a od prošle godine u odnosu na 2004. godinu takođe za nekoliko procenata.
U ukupnom obimu on je bio veoma mali. I, opet vam ponavljam, šta smo mi samo izvozili, od toga sada nema ništa.
Prema tome, da je jedan deo od ovih 25 miliona evra, primera radi, a evo kroz izvesno vreme, veoma brzo, za nepunih mesec dana, posle rebalansa i stupanja na snagu ovog zakona, 12,5 miliona evra odmah će iz budžeta, tako stoji u članu 7. ovog zakona, da bude prebačeno kao fond agencije, a da je tih 12,5 miliona direktno kroz investicije otišlo u srpsku tekstilnu industriju, svanulo bi mnogima u Srbiji, mnogim gradovima, a ti ljudi bi sutra, a pretežno žene, uglavnom imali posla. Ovako, čemu oni da se nadaju?
Ili da ste investirali u srpsku poljoprivredu, da ste omogućili siguran plasman srpskim voćarima, a njih je zaista mnogo. Sada su aktuelne maline i višnje, to je stvarno ispod svakog nivoa koje su otkupne cene. A zašto da ne govorimo i o jabukama, breskvama i drugim proizvodima koje se u tonama i tonama proizvode ovde u Srbiji.
Nije dobra ovakva politika i ovakvo bahato razbacivanje parama svih obveznika, građana Srbije, koji moraju da pune budžet i zbog takvih poreskih zakona jedva izmiruju obaveze i sve teže i teže žive. Zato u danu za glasanje, ma kada on bio, prihvatite amandmane SRS i ovaj kolege dr Vukovića i sve prethodne i ne dozvolite da se osnivanjem ovakve agencije uzalud troše pare koje mogu i te kako da budu racionalnije i bolje upotrebljene, direktno u proizvodnji i da se taj efekat vidi za veoma kratko vreme.

Da li se još neko javlja za reč? (Ne.)
Na član 12. amandman je podnela narodni poslanik Gordana Gajić.
Vlada i Odbor za finansije nisu prihvatili ovaj amandman, a Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć.
Da li neko želi reč? (Da.)
Reč ima narodni poslanik Gordana Gajić. Izvolite.

Hvala, gospodine Zankov. Dame i gospodo narodni poslanici, u ime poslaničke grupe SRS podnela sam amandman na Predlog zakona o agenciji za osiguranje i finansiranje izvoza Republike Srbije. Amandman koji sam podnela na član 12. glasi: ″Član 12. briše se″.
Zašto poslanici Srpske radikalne stranke traže da se briše član 12? Član 12. glasi: ″Agencija podnosi redovni godišnji izveštaj o svom poslovanju Vladi Republike Srbije, a vanredni izveštaj po zahtevu Vlade.″ Do sada smo uvek imali praksu da vidimo da Vlada ne može da kontroliše nijednu agenciju koju je oformila ovde u Republici Srbiji. Imamo nekoliko agencija koje ne rade ništa, a ovde kaže – agencija podnosi redovni godišnji izveštaj o svom poslovanju. O kakvom poslovanju se ovde radi? Da zaposlite samo svoje stranačke aktiviste i da ih udomite i da primaju ogromne plate na teret građana Srbije.
Gospodin ministar ovde nije prisutan, a baš bih volela da saopštim ono što su mu poželeli građani Srbije, konkretno građani iz opštine iz koje dolazim, iz opštine Smederevska Palanka, i da vidi kako je tamo oživeo privredu, ne samo on nego svi ministri iz Vlade kako su pomogli da se oživi privreda u Smederevskoj Palanci.
Zatvorena su sva preduzeća, radnici su isterani na ulice i oni su se snašli da zarađuju hleb za svoju porodicu; Unija nezavisnih sindikata uličnih prodavaca iz Smederevske Palanke obratila se Ministarstvu finansija, obratila se svim mogućim ministrima koji su mogli da pomognu. Niko im ništa nije odgovorio, ali im je zato gospodin Mlađan Dinkić na Kelebiji poslao žandarmeriju da ih tako slatko prebije i da od njih napravi još i invalide.
O tome niko ništa nije pričao, mediji iz Srbije to nisu preneli, ali su zato mediji iz Mađarske preneli šta se dešavalo na Kelebiji. Televizija "Palma plus" iz Jagodine ima taj prilog. Kada nezavisni sindikat Unije uličnih prodavaca bude dobio od mađarske televizije kasetu, dostaviće nama i to ćemo da dokumentujemo isto ovde i da je gospodin Mlađan Dinkić bio tada na Paliću i da je nezavisnim prodavcima poslao žandarmeriju da ih prebije na Kelebiji. O tome niko ništa ne priča.
Jedini ugovor o izvozu koji je ova vlada sa nekom stranom zemljom sklopila, to je ugovor sa državom Holandijom da izvezu što više građana Srbije u Hag.

Zahvaljujem se. Da li se još neko javlja za reč? (Da.) Reč ima narodni poslanik Veroljub Arsić. Izvolite.

Dame i gospodo poslanici, mnogo je bilo primedbi zašto na ovakav predlog zakona SRS podnosi amandmane sa ovakvim tekstom. Razlog je sasvim jednostavan: ovakav zakonski predlog ne može da se ispravi, zato što je koncepcija na kojoj je zasnovan zakon sasvim pogrešna.
Agencija je osmišljena tako da posluje kao profitna organizacija, da naplaćuje svoju uslugu izvoznicima, kao da neko žmuri ili jednostavno ne želi da vidi ili zabija glavu u pesak, da naša privreda, ovakva kakva jeste, da naša industrija, ovakva kakva jeste, da tehnološki zaostatak naše industrije u odnosu na zemlje u okruženju, takav kakav jeste, ne mogu bez ozbiljne pomoći države ozbiljnije da plasiraju domaću robu i usluge van zemlje.
Sada se postavlja pitanje kako bi to uopšte bilo moguće. Već je u ranijim raspravama bilo reči da jedan od razloga upropašćavanja domaće privrede, domaće industrije, domaće poljoprivrede jeste uvoznički lobi.
Činjenica jeste da je taj uvoznički lobi akumulirao ogromna sredstava, nekoliko desetina milijardi dolara ili evra, svejedno, i da se taj novac čak ne ulaže ni u privatizaciju. Jednostavno, toliko dobro zarađuju na uvozu robe u Srbiju da nemaju potrebe da se bave ničim drugim nego samo tim. Radiće to tako do poslednje pare, dok poslednji dinar ne izvuku od građana Srbije, dok se zemlja ne bude toliko zadužila, dok oni zarađuju sa tim zaduživanjima, da više nema nigde da podigne kredit.
Prava koncepcija kako rešiti problem izvoza domaće robe i usluga, kako smanjiti deficit izvoza u odnosu na uvoz jeste taj da mora da se uvede reciprocitet prilikom uvoza robe. Šta je tu problem?
Problem je taj što je dolaskom DOS-a na vlast, maltene, izvršena liberalizacija uvoza. Znači, mogao je svako, ko god je hteo, kako god je hteo, pod uslovima kakve je on postavljao, da uvozi robu u Srbiju.
Još veći haos je nastao kada je došlo do potpisivanja Beogradskog sporazuma, do izglasavanja Ustavne povelje, do usklađivanja carinskih stopa sa Crnom Gorom. Dolazi do toga da sada, praktično, na našem tržištu imamo dve carinske stope koje ometaju domaću privredu uopšte u bilo kakvom poslovanju, a kamoli da ozbiljnije mogu da se bave izvozom.
Znači, jedini način jeste reciprocitet. Međutim, tu nam ograničenja, navodno, postavlja Evropska unija. Ona traži slobodno tržište. Za šta traži Evropska unija slobodno tržište – za investicije? Ne. Vrlo malo oni nešto organizovano i ozbiljno finansiraju u Srbiju.
To što neko priča o investicijama, to su uglavnom investicije iz privatizacije, kada je neko kupio neku firmu koja kako-tako posluje, pa sada sa tim sredstvima investira u tu istu firmu; ili investicije tako što se koristi novac koji su strane banke prikupile prilikom razmene evropskih valuta u evro, pa sada je to strana investicija.
Znači, našim novcem nas neko ubeđuje da investira u našu državu, i to samo one grane koje nemaju nikakve veze sa proizvodnjom, već sa nekim pružanjem usluga, gde vrlo mali broj ljudi ima korist od toga i gde je uopšte potreban mali broj radnika, građana koji žive i rade u Srbiji. To je taj problem.
Uvođenjem reciprociteta naterali biste uvoznički lobi da investira u domaću privredu i industriju. Nije tačno da mi baš nemamo šta da ponudimo svetu.
Problem je u tome da i ona preduzeća koja imaju tehnologiju, koja su kako-tako sačuvala tržište u inostranstvu, jednostavno ne mogu u neki ozbiljniji posao da krenu bez ozbiljnih novčanih sredstava.
Jedan od načina da se to uradi je iz budžeta Republike Srbije. Međutim, koliko vidim, čak i prilikom projekcija budžeta za 2005. godinu izuzetno skromna sredstva su bila uložena kao stimulacija za izvoz domaćih proizvoda.
Znači, ostaje da se ipak administrativnim merama natera uvoznički lobi da investira, tako što bi morao, barem u odnosu 1:3, da nešto izveze iz države. Verujte, imaju dobre poslovne veze u inostranstvu, našli bi šta mogu da proizvedu ovde, našli bi šta mogu da prodaju tamo, rastrčali bi se po čitavoj Srbiji da pronađu ko bi tu robu mogao da proizvede za njih. Ulagali bi u proizvodnju te robe, vraćali bi, u stvari, novac koji su opljačkali iz privrede, ulagali bi u proizvodnju.
Ono što je još važnije, ko bi proizvodio tu robu – pa, naša domaća radna snaga. Ko bi primao platu – naša domaća radna snaga. Ko bi punio fondove i čije – penzijske, za naše penzionere. Gde bi ti radnici trošili taj novac?
Trošili bi tu, ne bi imali gde na strani, poboljšavali bi boljim platama kvalitet života. Ko bi onda ubirao porez na dodatu vrednost? Opet ova vlada. Znači, novac bi se vratio u one legalne tokove, ne bi izlazio samo napolje.
U tome i jeste problem, što, čini mi se, ovu vladajuću većinu kontroliše taj uvoznički lobi i da Vlada nema snage ni hrabrosti da se odupre uvoznicima. To je jedan ozbiljan problem. Postavlja se pitanje zašto? Da li su neki od njih bili sponzori vama u izbornim kampanjama, da li su istaknuti članovi vaših stranaka? U čemu je tu problem? Da možda nešto ne radite sa njima? Još crnje i gore.
S druge strane, nemate hrabrosti da kažete Briselu – izvinite, ali mi ne možemo pod ovim uslovima koje vi propisujete još neko vreme, moraćemo da zaštitimo privredu, moraćemo da zaštitimo građane, moraćemo da počnemo malo i da izvozimo, a ne samo da nam plasirate ovde direktive koje nemaju nikakvog smisla.
Jer, čak i ako ih stavite u zakonski predlog, čak i ako budu izglasane onakve kako očekuju od vas, jednostavno ne mogu da zažive, nema ih na tržištu, nema ih u državi. Dok ih nema u državi, Evropska unija je za nas samo san.

Da li se još neko javlja za reč o ovom amandmanu? Ne.
Na član 13. amandman je podneo narodni poslanik Rodoljub Gačević.
Vlada i Odbor za finansije nisu prihvatili amandman, a Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć.
Da li neko želi reč? Da, narodni poslanik Rodoljub Gačević.

Dame i gospodo narodni poslanici, SRS je protiv osnivanja agencija, ne samo zbog onoga što je malopre izneseno, već i iz sledećih razloga.
Ako se pogleda opis delatnosti agencije, gde stoji da ona vrši osiguravanje izvoznih poslova za inostranstvo, u ime naših proizvođača, naših privrednika, te finansiranje izvoza, te finansiranje pripreme izvoza, osiguravanje pripreme izvoza, osiguranje od komercijalnih i nekomercijalnih rizika, onda se postavlja pitanje kako će ona to da uradi kvalitetno i uspešno, pored toliko naših osiguravajućih društava, pored banki čiji je osnivački kapital daleko viši nego što je ovih agencija.
Kakva je garancija da će ona to da radi, bez obzira što je taj osnivački kapital 25 miliona evra. Na prvi pogled, kao što su kolege iz SRS rekle, to je velika cifra. Međutim, u odnosu na ove druge organizacije i društva koja do sada postoje, to nije neki izvoz koji bi mogao ovo sve da osigura. Ako uzmemo, na primer, jedan posao koji je već izvozni posao, npr. malinu, ako se pretpostavi da je samo kvota 50.000 tona maline izvozni posao, po 1.000, to je 50 miliona kilograma maline, po dva evra, govorim o izvoznoj ceni, to bi bilo 100 miliona evra.
Zar može ovaj osnivački ulog od 25 miliona da obezbedi garanciju, da pokrije sve, da bude kao garancija za ovaj izvozni posao? Ne može ni četvrtinu od tog iznosa. Ako se pogleda detaljnije i ako se ima u vidu da je i tih 25 miliona pod znakom pitanja, jer nećemo u početku imati ni 25 miliona, već će biti polovina od toga, znači 12,5 miliona, a tek nakon godinu dana taj osnivački kapital će biti toliki, obezbediće Vlada, odnosno država Srbija, onda se ne može računati da će biti agencija likvidna, odnosno da može garantovati ove izvozne poslove. Čim ne može da izmiruje dospele obaveze, ona je onda nelikvidna.
Pored onoga što su prethodnici rekli, da ova agencija ima nameru da se instalira, ubaci, ne samo u ovom slučaju i kod ovog zakona, već i kod svih sfera društvenih delatnosti iz života u svim nabrojanim zakonima, agencija ima osnovnu namenu da uhlebi mnoge političke funkcionere, islužene političare pojedinih stranaka i da obezbedi njihovu egzistenciju, jer ako se pogleda, prvo, koliko je takvih, počev od sedišta agencije koja je u Beogradu i za koju se pretpostavlja, ako se pogleda upravni odbor, izvršni odbor, ta cifra je impozantna.
Ako se ima u vidu da ih ima od sedišta, od Beograda, dakle, kako je predviđeno, pa do tamo neke opštine, gde će biti niz ekspozitura, kada se pogleda koliko je tih kancelarija, pa u svakoj kancelariji službenika, to je već ogromna cifra. Nama iz SRS-a ne bi bilo žao da se ta sredstva ulažu u privredu, proizvodnju, u nešto što će stvoriti novu akumulaciju i nova investiranja u nova radna mesta, a ne u jedan posao koji je samo predviđen i rezervisan za neku političku stranku.
Finansiranje političkih stranaka se vršilo na jedan drugi način, odnosno, od tih novokomponovanih biznismena koji imaju više para, ali se to nije pokazalo, jer je to bio veliki rizik. To je bilo po onoj narodnoj – jedno misli pijanica, a drugo misli krčmarica.
Sada bi se, na primer, Demokratska stranka Srbije rado ratosiljala jednog Drakulića, ali neće Drakulić da se ratosilja tako lako njih, odnosno sada je njegova glavna borba i kampanja da pokaže i da iznese sve što ne valja u stranci, što je bilo u toj njegovoj bivšoj stranci, da iznese sav prljav veš.
Ne možemo mi sada da govorimo o tome, jer nije mesto, a ukoliko ne može sve to da postigne, njegova borba se svodi sada da formira svoju političku stranku, ne zato što mu je stalo, kao i Kariću, do političkog života u Srbiji, do demokratije i demokratskih promena, već mu je stalo da zaštiti, po mojoj slobodnoj oceni, prljavo stečenu imperiju i zato mu je potrebna neka stranka da ga podrži.
Ovo što je bilo ranije kod ovih političkih stranaka pokazalo se vrlo rizično da se finansira stranka od pojedinih biznismena tim prljavim novcem, jer kad-tad to će se obiti o glavu mnogim političkim strankama i ne može biti da svi budu zadovoljni, jer jedni računaju – evo kuma, daće mi dva, a ovaj kaže – evo kuma, neće mi uzeti ništa.
Na kraju, to se obije o glavu svih političkih stranaka i onda bude najbolje rešenje: napravićemo agenciju, tamo je sve kamuflirano, tamo ćemo staviti svoje istrošene političke lidere i druge političke radnike iz stranke, pa ćemo polako imati uticaja da odatle opet uzimamo sredstva za političke kampanje, jer to niko neće primetiti, preko njih ćemo polako uzeti.
Biće tamo neke priče, dizaće se prašina, ali će malo ko moći da uđe u finansijske knjige, tim pre što iza svih agencija stoji Vlada, stoje njihovi ljudi. Sada će postaviti Vlada svoje ljude sama protiv sebe, da nalazi i da iznosi prljav veš koji je tamo u agenciji, gde su pare otišle, za koju političku kampanju, za koje svrhe itd, ali neće.
Zato je ovde najbolje rešenje za te političke stranke koje su na vlasti – napraviće agenciju, odatle će uzimati pare. Dosta je bilo od onih političara od kojih je bolela glava.
Ja bih samo predložio sledeće: dajte, gospodo, iz drugih političkih stranaka, neka se finansiraju od sredstava od članarina i neka se finansiraju po onom Zakonu o finansiranju političkih stranaka, kao što to radi SRS.

Reč ima narodni poslanik Momir Marković.