Znao sam da se vi razlikujete od ovih drugih.
Gospodin Igor Bečić je izuzetno čitao ovaj zakon, pa me je zamolio, pošto ima neke obaveze u lokalnoj samoupravi, da ja to objasnim, jer, vidite i sami, ovo ima neki svoj kontinuitet.
Da završim sa članom 8, gde se govori o refinansiranju. Znači, ako se probiju svi limiti po osnovu zaduživanja za održavanje tekuće likvidnosti, ako se probiju limiti zaduživanja u pogledu finansiranja budžetskog deficita, onda dođe kao treća instanca to refinansiranje; to znači, u krajnjem slučaju, ono što većina nas tumači kao reprogramiranje, ali se ne odlaže dug, nego se obezbeđuju sredstva, pa se pro forme to plaća i tako se zatvara jedna stavka, ali u suštini povećava dug. Dakle, u uslovima kada je suficit tako izražen kao što je to slučaj kod nas, onda to samo ukazuje da je nešto loše planirano.
Da se vratim, odnosno da dođem do ovog člana 9. koji govori o zaduživanju za finansiranje investicionih projekata. Ovde nije naznačeno koji su to investicioni projekti. Data je jedna opšta formulacija – razvojni, od interesa za celu Republiku, tako da može da se tumači da, ako se lokalno posmatra, i na nivou i na teritoriji lokalne samouprave, na teritoriji AP i generalno od republičkog je značaja.
Nije glavni problem ta teritorijalna usmerenost razvojnog programa. Ovde je osnovni problem u tome ko treba da se zadužuje za takve kredite. Moram da vas podsetim da je od 2001. godine u našim javnim finansijama i našem monetarnom sistemu zavladala jedna logika.
Ona je, moram da kažem, nasilno nametnuta, jednostavno, neki događaji su naterali vlast da tako reaguje, kada je došlo do nekih problema: bivša SFRJ se zadužila, pa je došao onaj sporazum o sukcesiji koji je vrlo nepovoljan po SRJ i sada državnu zajednicu, pa se došlo do toga da treba da se razgraniči, bez obzira što se savezna država zadužila i da vidimo za koje projekte, da bismo utvrdili ko sada treba da aktivira garanciju i da izmiruje te obaveze po osnovu tih zaduženja.
U toj eroziji došlo se do nekog rešenja da to otprilike bude Republika, pa je onda rečeno – zašto bi Republika preuzimala obaveze kada mi računamo da će privredni subjekti koji se zadužuju zbog nekih svojih razvojnih projekata to raditi preko komercijalnih banaka, a država može da se pojavi kao garant, ali i ukoliko se pojavi kao garant, mi smo ovde pre nekoliko meseci usvojili jedan zakon i da po osnovu te garancije, ako dođe na realizaciju, država stiče svojinu nad imovinom subjekta koji se zaduživao, pa smo tada koristili primer RTB Bora i ovih drugih naših većih giganta, gde je neminovno strani kredit došao za njihove potrebe, a država sada snosi obavezu, pa po tom osnovu država ima dva puta svojinu nad svojom imovinom.
Tada smo pričali da je to besmisleno. Vidite, ta besmislenost se nastavlja i dalje. Ako računate na to da država treba da bude finansijer nekog razvojnog projekta, da li je to infrastruktura, da li je neka druga stvar, neka druga investicija od opšteg interesa za sve građane Republike Srbije, onda po logici stvari neposredne poslove oko toga tokom investicionog perioda, tokom izgradnje, nakon toga, preuzima neka firma; verovatno će ona biti državna ili pretežno državna i onda u toj situaciji država, ako se zadužuje za razvojne projekte, može da bude samo garant, a ne može na ovaj način kako vi ovo promovišete, jer vi sada praktično održavate sistem da dva puta država odgovara za svoje.
To je taj problem. Da ste čitali stenograme kada smo pričali o onom zakonu gde država postaje po osnovu aktiviranih garancija vlasnik itd, ne biste napravili ovu grešku, ali ovde je postojala jednostavno potreba – trpaj članove, ubacuj nešto. Zašto? Hoćemo iz Zakona o budžetskom sistemu, onog Bože Đelića, da izvučemo nekoliko odredbi, pa da to bude zakon o javnom dugu, ne ulazeći u suštinu problema, počev od naziva pa do poslednjeg člana nekog budućeg zakona koji bi ovo trebalo da reguliše.
Dobru osnovu ste imali u bivšem saveznom zakonu o finansiranju nadležnosti SRJ, gde je postojalo desetak odredbi koje su regulisale zaduživanje na vrlo principijelan način, ali jasan način. Ne, vi niste hteli to, nego idemo, inovacija, krećemo da vidimo, da završimo posao. Naravno, po logici stvari, ovde je nezaobilazan taj čovek koji se jedini razume kako da stavi kapu i da zavlada finansijama.
To je problem. Šteta što nema predsednika poslaničke grupe, s obzirom da je svašta ispričao povodom naših amandmana, kaže da nema struke, nema političkog stava, nema ideologije, to je samo - briše se, a kada se kaže da se briše tu se ništa ne predlaže, ništa se ne inovira. To je problem, što mi ne možemo da vas ubedimo. Vi smatrate da kvalitet zakona zavisi samo od broja podignutih ruku. Nije tačno. To smo vam pokazali za ovih godinu i po dana, sve zakonske projekte koje smo kritikovali najmanje jednom ili dva puta ste morali da menjate.
Gotovo pola tačaka dnevnog reda ovog zasedanja je posvećeno nekim promenama nečega što je doneto pre nekoliko meseci ili pre godinu dana. Tada, prilikom donošenja, bilo je reči da je to epohalno, ekspertsko, dali nam saglasnost ovi, oni, levi i desni, gornji i donji, ovi sa mnogo para i ovi sa malo para itd.
Ovde ste napisali – radili smo uz pomoć američkih eksperata. Kako bi to prošlo u Americi? Amerika je država, njihova administracija je jedna od najzaduženijih administracija na kugli zemaljskoj. Da ne licitiram brojke, teško će da se saberu one nule, da se dešifruje koji je to broj. Sva su zaduženja komercijalna. Gde?
Prema investicionim fondovima, prema bankama, komercijalna zaduženja i kada se ukaže potreba moraju da se zaduže. Zaduživali su se, zna se o njihovom velikom investicionom fondu za penzijsko i invalidsko osiguranje, Regan je išao nekoliko puta da moli njihovog predsednika upravnog odbora da pusti nekoliko milijardi da bi premostili neke probleme.
Ne pričam da je Amerika slaba, neće valjda neko to da shvati, ali vam kažem da neka normalna procedura postoji. Sasvim je očekivano da zbog neplaniranih događaja neka država upadne u krizu, u probleme sa javnim finansijama. Javne finansije su problematična i opasna oblast. Zašto? Zato što se država direktno ili preko paradržavnih organa javlja kao obveznik nečega što je garantovano i 90% tih stvari koje su garantovane tiču se ljudskih prava, da li je to penzija, plata za prosvetu, da li su to dečiji dodaci, da li je invalidska zaštita.
I, naravno da država mora da vodi računa kada projektuje makroekonomsku politiku. Nije sasvim svejedno državi da li će inflacija biti 3% ili 17%. Da imate jake investicione fondove oni bi vam vršili veliki pritisak na monetarnu politiku, jer oni znaju šta bi značilo kada dođe vreme da dospe njihova obaveza na plaćanje i koliko bi inflacija obezvredila ona ulaganja koja su u investicionim fondovima uvek privatna svojina. Posvetite se malo struci, ali suštinskoj struci.
Moram da vam kažem, po svim definicijama ova naša teritorija, broj stanovnika, demografska struktura itd. ispunjavaju one baš idealne uslove za razvoj istinske demokratije i za razvoj jednog normalnog ekonomskog sistema, gde nema potrebe za nekim inovacijama i prepisivanjem nečega po sistemu – videla žaba gde se konji potkivaju, pa ajde i ona da digne nogu. Ovde se vidi da jedan čovek želi da ima apsolutnu vlast u smislu da se apsolutno pita za sve.
To ne trpi ta vaša tzv. tranziciona pravda. Što pre zaboravite tranzicionu pravdu, što pre zaboravite te lustracije, te ružne reči koje ništa ne znače, posvetite se onome što predstavlja interes ove sredine i interes ovih građana. Onaj ko je gasio banke, onaj ko je nakaradnom privatizacijom zatvarao radna mesta nije mogao da očekuje bolju situaciju nego da se javi nešto kao bumerang.
Mi danas imamo u našim javnim finansijama dva potpuno suprotna procesa. Imamo proces stalnog zaduženja radi obezbeđenja tekuće likvidnosti budžeta i imamo reklame po osnovu velikog suficita koji se javlja. Ako je u pitanju tako veliki suficit i verovatno Dinkić sada priprema rebalans, pa čuće valjda, neko će da mu kaže neka se pripremi, ako je toliki suficit formiran onda neka se smanje porezi građanima, privredi, carinske stope.
Da je prihvatio naš predlog da sa 18% ide na 14% opšta stopa poreza na dodatu vrednost, verovatno ne bi iskazao budžetski suficit. Pošto se iskazao suficit, da bi se napravila dobra startna pozicija za sledeću godinu ide se sa rebalansom, on mora da bude realno pokriven i on će naravno biti realno pokriven, ali će istovremeno da bude i tekuće finansiranje likvidnosti.
Onda imamo situaciju da se na televiziji Mlađan Dinkić hvali kako je budžet prepun para, a vi dođete do zajedničke službe i kažete – treba da idem na službeni put, a on kaže – nemamo para za bonove. U toj sumanutoj želji da se sve kontroliše ministarstva su pre nekoliko dana dobila, pošto je usvojena nova sistematizacija radnih mesta, gajtan pismo od Mlađana Dinkića, a on kaže – molim vas, ako raspisujete konkurs da nekoga primite, prvo morate da se obratite za saglasnost ministru finansija, pa ukoliko ja dam saglasnost onda možete nekog da primite i da popunjavate vašu sistematizaciju.
Tako neće da kaže za svoju ženu koja je uzela nekoliko desetina plata da bi napustila posao u saveznoj administraciji i zaposlila se u republičkoj administraciji. Ona Orlićeva žena, eno je tamo kod Lalovića, ekspert. Ovde je bila dve godine, nije beknula sa ove govornice, nije izašla da kaže nešto. Ima tu poslanika od ranije. Dođe, prošeta se, vrati se i gotovo, ekspert za radne odnose.
Ako sprovodite nešto onda to radite na objektivan način. Ako taj sa 56 godina mora da ide jer je višak, a ima nekoliko godina do penzije, onda ne može da se desi da se zaposli neko sa 57 godina. Tako je to: ljudima fali dve-tri godine do penzije, a pomoćnici ministra, zamenici ministra po 70 godina imaju. Zna se sve. Srbija je mali prostor, sve se zna šta se u Srbiji dešava. Volim da čujem od vas kada vi kažete da nije mala. To je već neki napredak Srpske radikalne stranke. Kada smo vas naterali da pevate da nije mala onda smo stvarno uspeli. Ja vam se zahvaljujem.
