Dame i gospodo narodni poslanici, predlažem da se član 17. ovog zakona briše iz sledećih razloga. Član 17. se odnosi na obim sredstava za davanje garancija, a u članu doslovno ovako stoji: "Republika može dati garanciju za izmirenje duga dužnika pod uslovima iz člana 16. stav 3. ovog zakona..." itd.
U članu 16. stav 3. ovog zakona stoji: "Republika može dati garancije iz stava 1. i 2. ovog člana u skladu sa zakonom..." itd. Ponovo se poziva na stav 1. i 2. ovog člana i kaže se: "Garancije iz stava 1. i 2. ovog člana daju se u formi zakona". Ne znam da li je ikome ovo jasno. Čisto jedna frazeologija koja je nepoznata. Pokušava se nejasnu frazu objasniti opet nejasnim frazama.
Dakle, kao što je rečeno, ako se uzme u obzir da neki dug treba prvo definisati, kazati koliki je iznos, a onda to staviti na papir i da se to izrazi nekom nominalnom cifrom, u nekoj valuti, dinarima, evrima ili ako ne može neka se izrazi u obliku procenta u odnosu na neki iznos sredstava nekog fonda, budžeta, nacionalnog dohotka ili bilo čega, ono što se upravo ovde u Skupštini razmatra, za šta se mi izjašnjavamo i donosimo odluku, jer se tačno kaže da je toliko i toliko sredstava odobrenih. U tom slučaju se zna koji je iznos sredstava, na šta se odnosi i do koje granice, da bismo znali koliki je guber, čime se možemo pokriti, a ovako to je potpuno nejasno.
Zbog toga predlažemo da se ovaj član briše, jer je bolje nemati ovaj član nego ga ovakvog nakaradnog imati. Ovo je, što bi narod rekao, samo presipanje iz šupljeg u prazno. Zašto je ovo na ovakav način definisano, odnosno, bolje reći, nedefinisano? Pokušava se personificirati cela država u jednom ministru finansija ili slično. Od njega će zavisiti sudbina države; od njega, od njegove provizije, procenta zavisiće šta će se desiti sa jednom nacijom.
Kada država upadne u ovako nemilu situaciju bilo bi koliko-toliko razumljivo da se može izvući nekom bilo kakvom otplatom, pa makar i nekom dužničkom krizom, makar i nekim slučajevima plenidbe imovine, brodova u nekim lukama, blokadom nekih računa itd.
Međutim, postoji jedna mnogo teža situacija, imaćemo problem sa suverenitetom naše države. Koliko se iz ovoga može nazreti, svrha celog zakona je upravo da se cela nacija i narod uvede u dužničko ropstvo.
Zbog toga me ne bi čudilo da se posle toga negde u Beogradu, možda na Avali, gde je bio onaj toranj, poput onoga nekada u Sparti postavi kamen dužnik na kome će pisati – Srbija je dužna da isporuči tog i tog, Srbija mora da se odrekne suvereniteta nad nekim delom teritorije, recimo Kosova, da Srbija ukine vojsku, da smanji policiju itd, dakle sve ono što će se direktno ticati suvereniteta jednog naroda. To bi, praktično, značilo da ostanemo narod bez otadžbine.
Otadžbinu, gospodo poslanici, nemamo pravo prodati, jer je nismo ni kupili. Dobili smo je u nasleđe od naših očeva, đedova, prađedova i dužni smo je preneti novim mladim generacijama, sinovima, unucima, praunucima. Iz tih razloga nemamo moralnog prava, niti sme da se dogodi da buduće naše generacije ostanu narod bez otadžbine, kao što su to danas Palestinci.
Nešto bih rekao i u vezi sa ovim kreditima o kojima je govoreno. Tačno je da kredita ima. Ja sam, kao privatni preduzetnik, pokušavao nekoliko puta da konkurišem za kredit.
Krediti postoje, ali to izgleda ovako: ima se pravo, isto kao što je pravo na rad, ali je to ograničeno pravo, jer se kaže da ima sredstava toliko i toliko i samo može dobiti jedan deo korisnika, odnosno 1-5 posto.
Dakle, na 20 njih može jedan eventualno dobiti kredit. Sve one uslove mora da ispuni, a to znači da napravi biznis plan, da skupi celu papirologiju da je bio likvidan toliko i toliko vremena, šest meseci možda i više, i na kraju da da neke određene garancije. Na kraju, posle svega toga, nema ništa. Znate ko će dobiti kredit? Dobiće jedan na prema 20, i to po onom principu ko da proviziju do 10 posto.
Takav sistem ide od dna do vrha. Znate vi kako to ide, nije ni potrebno objašnjavati, bar građani to znaju i oni koji su koristili ove kredite na ovakav način znaju kako se to radi. Ima tamo neki koji je posrednik, obično je neki kurir ili pisar, njemu će dati pare i tako će ići redom, nešto će uzeti direktor fonda, nešto će ići do ministra i tako redom.
To je taj način što ovamo postoji, pro forme, ima se pravo, ali praktično to pravo ne može iskoristiti ni do pet posto, a najviše oni koji traže kredit, odnosno ova sredstva.
