Replika, izvolite, gospođice Jovanović.

Kolega koji je želeo da govori o mom amandmanu apsolutno ništa nije rekao. Sledeći put malo naćulite uši pa dobro slušajte. Registar sam spomenula u kontekstu registra koji je tada postojao kada je upisan u registar list, danas najčitaniji u Srbiji, štampano glasilo "Velika Srbija". Vi niste portparol Miloša Aligrudića, a on nije tamo otišao ni u moje ime, ni u ime SRS. Sa kime se on sastaje u Briselu podneće izveštaj nadležnim organima u Skupštini, predsedniku, odboru u čije ime je otišao i vašoj poslaničkoj grupi.
Reagovala sam, spomenula njegovo ime i bila apsolutno u pravu, zato što je očigledno tendenciozno i poslovnički neutemeljeno odbacio amandman gospođe Vjerice Radeta. Ne samo da nije bolji, čak naprotiv, pravnik od gospođe Radeta koja je, moram da vas podsetim, jedno vreme bila zamenik ministra pravosuđa, nego je ne želeći da se upušta u sadržinu tog amandmana, odbacio amandman da se ne bi, zamislite, zamerio Nataši Kandić.
Najveća čast za svakog Srbina danas u Srbiji je da kaže tom nekome kao što je Nataša Kandić, a mrsko je svakome da spomene to ime, da je to što jeste.
Vi sada branite Miloša Aligrudića zbog činjenice da je odbio amandman gospođe Radeta. Nemojte to da radite zato što ste vi član Odbora za kulturu i informisanje. Vi ste imali pravo da podnosite svoje amandmane, imali ste amandman, povukli ste amandman i to je vaše pravo.
Gospođa Radeta je želela, a ima tu mogućnost po Poslovniku, baš kao i vi, baš kao ja i svi poslanici ovde, da govori i da interveniše na član zakona. Ona je to uradila, a predsednik Zakonodavnog odbora joj je, potpuno suprotno Poslovniku, odbio amandman i ona danas nije mogla u okviru predviđenog vremena od 15 minuta da govori o svom amandmanu. To je jedina istina.

Po Poslovniku za reč se javio narodni poslanik Vukosav Tomašević, ovlašćen za ovu tačku dnevnog reda, ispred poslaničke grupe DSS.

Pozivam se na član 104. –  dostojanstvo Skupštine. Gospođice Jovanović, to što ste dama ne daje vam za pravo da nas ovde kolektivno obmanjujete, kao što ni meni ne daje za pravo iako ste vi dama da prećutim to što radite.
Dakle, u prethodnom izlaganju vi niste govorili o odnosu Zakonodavnog odbora prema amandmanu gospođe Radeta. Vi ste optužili gospodina Aligrudića da je neosnovano odsutan iz Skupštine. Samo sam ukazao na činjenicu po kom osnovu je gospodin Aligrudić odsutan. Niti smo mi u prvom obraćanju, niti sam u mojoj replici, bilo šta govorili o amandmanu gospođe Vjerice Radeta. Samo toliko, radi istine.

Replika, narodni poslanik Nataša Jovanović.

Morate jednom da se naučite redu. Ova skupština nije mesto za promovisanje dama i gospode, nego za rad narodnih poslanika. Da li ste vi gospodičić ili niste, to vi dokazujte na drugom mestu, ili ste gospodin, to stvarno ne znam.
Kada je u pitanju moje izlaganje, samo sam jasno i glasno rekla da je bezočno postupio Miloš Aligrudić, koji je odsutan, već sedam dana je u Briselu, a nije otišao u ime SRS, ne znam u čije, ime niti nas je on obavestio, niti treba da nas obaveštava gde ide, i odbio je, protivno Poslovniku, amandman gospođe Vjerice Radeta. Nemojte sebi da dajete za pravo da tumačite moje reči. Niste mogli da shvatite šta govorim. Kada sami sebe ne shvatate, kako ćete nekog drugog.

Da li još neko želi reč o ovom amandmanu? (Ne.)
Na član 1. amandman je podneo poslanik Hranislav Perić. Vlada i Odbor za kulturu i informisanje nisu prihvatili amandman, a Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć. Da li neko želi reč? (Ne.)
Na član 1. amandman je podneo poslanik Jovan Todorović. Vlada i Odbor za kulturu i informisanje nisu prihvatili amandman, a Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć. Da li neko želi reč? (Ne.)
Na član 2. amandman je podneo poslanik Zoran Krasić.
Vlada i Odbor za kulturu i informisanje nisu prihvatili amandman, a Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć. Da li neko želi reč? Narodni poslanik Vjerica Radeta.

Kada smo govorili u načelnoj raspravi o Predlogu zakona o izmenama i dopunama Zakona o javnom informisanju, tada smo mi, srpski radikali, iznosili stav da je osnovni Zakon o informisanju veoma loš i da ni ovim izmenama i dopunama, niti amandmanskim izmenama nije moguće da se ispravi.
Takođe smo iznosili činjenicu da je informisanje veoma važan segment društvenog života. Sa tim se i ministar složio. Normalno je da se svako sa tim složi i da je neophodno da se donese potpuno novi zakon o informisanju, jer ovaj zakon, koji je sada aktuelan, toliko je loš da se, između ostalog, zahvaljujući tako lošem zakonu, dešava da Nataša Kandić može da se promoviše kod Verana Matića na B92.
Mnogo toga se dešavalo u međuvremenu. Podsetiću vas kratko. U toku izborne kampanje 2000. godine, predstavnici DOS-a su obećavali da će čim dođu na vlast da stave van snage, kako su govorili, "Vučićev zakon o informisanju". Kao vrhunac demokratije, uradili su to potpuno nezakonito i neustavno, stavili su van snage, bez valjanog obrazloženja, jedan zakon koji je veoma dobar zakon o informisanju. Mnogi predstavnici medija danas dele naše mišljenje. Naravno, bilo je moguće da se izvrše neke ispravke i u tom zakonu, ali je suštinski, mnogo bolji, neuporedivo bolji od onog zakona koji imamo danas.
Šta se dešavalo? Ovo samo radi podsećanja. Kada su nazovidemokrate stavile van snage taj zakon o informisanju, onda je nastao vakuum. Srbija je bila bez jednog zakona, pa se u međuvremenu desila "Sablja", pa je onda "Sablja" sekla medije bez zakona. Povika je bila kako su u vreme primene "Vučićevog zakona o informisanju", kako ste ga vi demokrate vajne nazivali, mediji bili kažnjavani.
Onda je DOS-ov ministar, bez ikakvog zakonskog osnova, u onoj čuvenoj akciji "Sablja" zatvorio Televiziju "Marš", ugasio "Nacional", ugasio "Identitet", kažnjena je Televizija "Jesenjin". Dakle, bez ikakvog zakona, onako kako je ministru u "Sablji" palo na pamet, tako je sekao medije. Posle toga se desilo da se navrat-nanos donese jedan veoma loš zakon o informisanju. Sada ova vlada i ovaj ministar pokušava izmenama da promeni nešto što je toliko loše, što nije moguće da se promeni i da se ispravi.
Zato smo mi podnosili amandmane. Zoran Krasić amandman na član 2, a član 2. Predloga zakona govori o produženju roka. U članu 101. stav 2. u poslednjem redu reči: "dve godine" zamenjuju se rečima: "tri godine". Pročitaću vam stav 101. radi podsećanja: "Osnivači javnih glasila dužni su da svoju organizaciju i opšte akte usklade sa odredbama ovog zakona u roku od 90 dana od dana njegovog stupanja na snagu.
Javna glasila čiji su osnivači država i teritorijalna autonomija ili ustanova, odnosno preduzeće koje je u pretežnom delu u državnoj svojini ili javno glasilo koje se u celini ili pretežnim delom finansira iz javnih prihoda, a na koje se primenjuju odredbe zakona kojim se uređuje oblast radiodifuzije, prestaju sa radom u roku", u osnovnom zakonu je bilo "od dve godine od dana stupanja na snagu ovog zakona", a danas nam Vlada i ministar predlažu da taj rok bude tri godine. Mi smo predložili da se to briše zato što nemamo valjan razlog, nemamo pravi osnov za produženje ovog roka.
Programsko opredeljenje SRS je privatizacija svih medija, osim glavne državne televizije. Naravno, ovaj naš amandman nije suprotstavljen tom našem programskom opredeljenju, nego činjenici da se tim medijima, koje finansiraju lokalne samouprave, bukvalno zloupotrebljava lokalna samouprava tako što izdvaja sredstva, plaća određene radio ili televizijske stanice, a lokalni moćnici ih koriste za promovisanje svojih stranaka, koje su u tim i takvim opštinama na vlasti. Zato mislimo da nema opravdanog razloga da se ovaj rok produži i zato smo tražili da se ovaj član 2. zakona briše.
Rok za privatizaciju je bio 21. april. Formalno, mnogi mediji pod ingerencijom lokalne samouprave nisu privatizovani. Potpuno namerno kažem "formalno", zato što oni, u suštini, deluju kao privatni mediji stranaka i strančica koje vrše vlast u određenoj lokalnoj samoupravi.
Poseban problem kod eventualne privatizacije jesu i izuzetno visoke takse i nešto što se dešava na terenu. Recimo, ako jedan medij plati određenu naknadu za dobijanje frekvencije, bilo bi normalno, zakonom je tako regulisano, da je plaćena ta frekvencija i ko je vlasnik tog medija, uopšte je nebitno. Međutim, bitno je u primeni, zato što se dešava da, recimo, jedna radio stanica promeni pet vlasnika i svaki mora ponovo da plaća frekvenciju, kao da je onaj prvi nije platio i dobio.
Dakle, to je možda bio jedan od razloga zbog čega u ovom roku nije završen posao koji je bio predviđen članom 101. ovog osnovnog zakona.
Još jedanput ponavljam, ministar nije tu, ali ovde su poslanici koji će glasati za ovaj zakon, pozivam da se glasa za naše amandmane. Opet ponavljam, hajde da nateramo Vladu da počne ozbiljno da radi. Ne može povodom Zakona o informisanju da se pojavi sa izmenama i dopunama od tri člana, i da na taj način reguliše pitanje informisanja koje je, svi dobro znate, u Srbiji sa zakonske strane veoma loše, jer nam Zakon o informisanju ne valja i ne može izmenama i dopunama da se ispravi. Kako naš narod kaže: "Što se grbo rodi, vreme ne ispravi". Dajte da donesemo nov zakon.

Još neko o amandmanu Zorana Krasića? Izvolite, gospodine Tomaševiću.

Poštovane kolege, ako se prihvate amandmani onako kako to predlaže Vlada, dakle, ako se prihvate amandmani Demokratske stranke na ovaj zakon, onda će ostati ovaj drugi član kao jedini član ovog zakona. To jeste paradoksalno, ali uprkos tome predlažem da tako bude. Dakle, predlažem da ne prihvatimo amandman gospodina Krasića kojim se traži brisanje člana 2.
Članom 2, kao što je već rečeno, regulisan je rok do kada je trebalo da se privatizuju štampani mediji čiji su osnivači državni organi i jedinice teritorijalne samouprave. To je bio kraj aprila ove godine. Malo koji, takoreći nijedno od tih glasila nije postupilo po odredbama ovog zakona. Dakle, oni su glasila u društvenoj svojini, nečemu što ne postoji itd. Prema tome, iz tog razloga se mora stvoriti novi rok, pravno se mora pokriti i ponovo utvrditi rok u kome se ova glasila moraju privatizovati.
Ako se sećate pre desetak dana, kada je bila načelna rasprava o ovom pitanju, bio sam jedan od zagovornika, a uvek sam kada se priča na ovu temu, brze, dosledne i potpune transformacije odnosno privatizacije ove vrste medija. Dakle, zalažem se apsolutno da ne postoje mediji čiji su osnivači, odnosno pretežni finansijeri lokalne samouprave. Treba jednom jasno i glasno reći – nema više informisanja iz budžetskih sredstava.
I tada sam rekao i mislim da je ova rasprava prilika da se pošalje jasna poruka ljudima koji rade u tim medijima, ali i rukovodiocima lokalnih samouprava, predsednicima opština i predsednicima skupština koji imaju takva glasila, da je ovo zadnji rok do koga se ovaj posao mora završiti i da država više neće tolerisati pomeranje ovog roka, odnosno neće tolerisati sabotažu privatizacije medija, već pomeramo još godinu dana, ali krajem aprila ove godine ova glasila će biti privatizovana ili će prestati da rade po sili zakona.
Do mene su došle dve vrste reakcija na takav stav: jedni su rekli - da, u pravu ste i na tome insistirajte; drugi su rekli – to su one kolege, jer znam dosta ljudi koji rade po lokalnim glasilima u Srbiji, neka nas još malo, šta ćete, nema ko da nas kupi, nemamo hleba da jedemo itd, nemojte na tome insistirati, neka nas još neku godinu na budžetu da imamo od čega da se izdržavamo.
Mislio sam i dalje mislim da je ovo prilika da pošaljemo jasnu poruku svim tim ljudima da sa ovakvom praksom treba prekinuti, da ovaj rok treba precizno utvrditi. Ali, nešto što se desilo juče me je u tome pokolebalo. Naime, nakon sednice Odbora za kulturu i informisanje, gde smo razmatrali amandmane po ovom zakonu, dobio sam i pročitao Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o radio-difuziji. Sada se tim predlogom za još četiri godine pomera rok za privatizaciju elektronskih medija, čiji su osnivači lokalne samouprave.
Mene je to, moram da priznam, jako zbunilo. Taj rok je bio kraj jula iduće godine. Dakle, bez obzira što je na ovom planu u protekle tri godine malo šta urađeno, mislim da se za narednih godinu dana može i mora sprovesti proces privatizacije i u elektronskim medijima u kojima je, dakle, dominantan državni, odnosno kapital lokalnih samouprava. Opet sa jasnom i decidnom porukom da nakon tog roka takva glasila po sili zakona neće više moći da postoje.
Sada sam prilično zbunjen, žao mi je što je gospodin ministar otišao odavde. Mislio sam da možemo danas raspraviti to pitanje. Ne vidim razlog, ni racionalno objašnjenje zašto se na nove četiri godine produžava rok za privatizaciju lokalnih elektronskih medija? Nadam se da ćemo imati priliku da to vrlo brzo usaglasimo i da neke nesuglasice i disparitete u ovim rokovima otklonimo.
Skrećem pažnju, dakle, sa ove govornice i vama poštovane kolege, skrećem pažnju i stručnoj javnosti na ovaj problem i na potrebu brzog reagovanja, njegovog brzog rešavanja. Ali, uprkos tome pozivam vas da sutra ne prihvatimo amandman gospodina Krasića, već da ovaj rok za privatizaciju lokalnih medija i štampe produžimo do kraja aprila iduće godine. Jednostavno, ako to ne uradimo, onda ovu problematiku potpuno ostavljamo izvan zakonske regulative. Hvala.