Hvala vama, gospodine Tomaševiću.
Reč ima gospodin Baralić. Da ne unosimo zabunu, reč je samo o predlogu, vi ćete na Odboru, poslanici će odlučiti. Dakle, reč je samo o predlogu akta koji je tek u proceduri.
Izvolite, gospodine Baraliću.

Gospodine predsedniče i gospodine ministre u odsustvu, sramota je što je izašao gospodin ministar na taj način, on ima pravo da bude privatno ljut na koga god želi, danas se ovde brane amandmani na izmene i dopune zakona koje je on podneo.
Pošto sam ovlašćeni predstavnik, a neću da se javljam sledeći put, dozvolite mi da iskoristim nekoliko minuta i kažem da su u vezi sa izmenama i dopunama Zakona o javnom informisanju nadležno ministarstvo i Vlada napravili pravu zbrku. S tim u vezi pokazali su nekonzistentno ponašanje, neprincipijelno. Slobodan sam da kažem da je Ministarstvo za medije i kulturu, u ovom trenutku, pod snažnim pritiskom nekoga spolja i da zbog toga izmenu i dopunu Zakona, koga je ovde ministar branio pred nama, sa argumentacijom koja je meni bila bliska i zbog čega sam želeo da glasam za izmene i dopune Zakona, juče na sednici Odbora za medije i kulturu, praktično, ponudio sasvim suprotnu argumentaciju. Pošto mi nismo mali i pošto se politikom bavimo na ozbiljan način, želim da kažem nekoliko stvari u vezi s tim.
Uvaženi kolega Stanimirović iz Demokratske stranke podneo je nekoliko amandmana, i to je njegovo legitimno pravo, da se briše član 2. i još nekoliko drugih članova. To praktično znači da više ne postoji osnov ni za nikakvu evidenciju medija u Srbiji.
Ne polemišem sa gospodinom Stanimirovićem, ponovo kažem da je to njegovo legitimno pravo. Gospodin Kojadinović, aktuelni ministar za ovu oblast, na prošloj sednici kada smo razgovarali oko zakona u načelu imao je potpuno drugačije mišljenje u odnosu na ono što je predložio gospodin Stanimirović.
Ne mogu da prihvatim da bilo ko, makar njegovo ime bilo Mauricio Masari, može da derogira rad Odbora za kulturu i informisanje parlamenta, da može da nametne Vladi Republike Srbije da promeni izmenu i dopunu jednog akta koji je upućen narodnim poslanicima. U protivnom mi ovde ne treba da sedimo. Ako neko ima snage, neka onda kaže – predlažem da u jednom danu Narodna skupština Republike Srbije usvoji 20.000 zakona, ako za tako nešto obezbedi većinu, onda nemamo potrebu da imamo parlament.
Nekorektno je, veoma mi je žao zbog toga što su trojica kolega iz stranke, za koju smatram da ima nacionalni integritet, promenili stav na način koji im ne služi na čast, da su na jednoj sednici odbora govorili jedno, da su na drugoj sednici odbora govorili i glasali sasvim drugačije. To kod mene nije moguće. Ili jesi ili nisi, rekao bi zgodni spot.
Veoma je indikativno ovo što se dešava. Ne treba ni jedan ministar u Vladi Republike Srbije da bude ministar ukoliko nije u stanju da odbrani svoj zakonski predlog u ovom parlamentu.
Nažalost, to se juče jeste dogodilo, ministar Kojadinović održao je neformalne razgovore, neformalnu sednicu odbora. Pre sednice Odbora za kulturu i medije ubedio je trojicu kolega da promene svoj stav. To nije dobro.
Što se tiče samih medija i suštine izmena i dopuna ovog zakona, čega se mediji u Srbiji boje? Da se evidentiraju? Šta u Srbiji još nije evidentirano? Ulični prodavci, svako ko se bavi bilo kojim biznisom.
Evidentiraju se poljoprivredni proizvođači. Evidentira se njihovo blago. To je sinonim za stočni fond u Srbiji. U čemu je ovde opravdani strah da se evidentiraju mediji u Srbiji na zakonom propisan način, da znamo ko su im osnivači, ko su im vlasnici, ko stoji iza uređivačke politike kog medija, prosto da budemo informisani. Da li je to neka sramota?
Da li su mediji koji se zalažu da niko ne bude nedodirljiv u Srbiji na ovaj način, uz pomoć nekog spolja, obezbedili sebi nedodirljivost? Da li su mediji rezervni fond savesti čovečanstva?
Da li oni imaju pravo da sve i svakog kritikuju, da od svih nas traže sve – da evidentiramo imovinu, da nas svađaju sa porodicama, da u evidencionim kartonima navodimo šta nam imaju snaje i svastike, da sve što učinimo ili ne učinimo bude podložno njihovoj kritici i to je njihovo pravo?
Naše je pravo i pravo je građana Srbije da traže da postoji zakon da se mediji u Srbiji evidentiraju, da negde na jednom mestu postoji jedna baza podataka da znamo kakve medije imamo, ko ih finansira i kako funkcionišu.
Nažalost, to se sada neće dogoditi. Neće se dogoditi zbog toga što jedan broj narodnih poslanika očigledno ima obavezu da promeni svoj stav i da glasa drugačije. Mi to ne možemo da podržimo i nećemo glasati za ove amandmane koji na taj način govore o tome.
U vezi sa ovim što je govorio gospodin Tomašević, jeste to delikatno pitanje, ima uvek za i protiv. Kada lokalne samouprave, Skupština grada Beograda, skupštine gradova u Srbiji i pokrajinska skupština i njihovi budžeti finansiraju medije u Srbiji onda to jeste jedan problem. Ali, kada se neki mediji u Srbiji finansiraju parama poreskih obveznika tuđih država, onda je tu stotinu problema. Mi sada imamo takvu situaciju u Srbiji.
Ko to ne može da kaže, ko ne ume, ko ne sme, rizikuje pred svojim građanima i kod svojih medija.
Ako je tačno da se u Predlogu zakona o radio-difuziji pomera rok za privatizaciju elektronskih medija još za četiri godine, tim pre sam još više u pravu. Nema nikakvog razloga da se onda i ovaj rok za štampane medije ne usaglasi sa tim.
Može biti da je neko u Srbiji procenio, naravno ima i takvih shvatanja, da mu je bolje da kontroliše lokalne medije pre nego što se dogode novi izbori – to vidim, između ostalog, i tako. Istina je uvek negde na sredini.
Mi smo se u vezi sa ovim dogovarali i dogovorili, kako bi rekli u takovsko-rudničkom kraju, gde sam rođen u dnu njive, sada vi menjate svoje stavove u vezi sa ovim, a to nije dobro. Nije dobro zato što je ovo bio jedan bezazleni pravni alat da se samo obezbedi nešto što inače postoji za svakog ko u Srbiji želi da se bavi bilo čim. Ako tako ne bude, to neće biti dobro i to neće biti uz našu pomoć.
Takođe želim da obavestim predsednika Odbora za kulturu, uvaženog kolegu Lazarevića, i vas, predsedniče Skupštine, da ću na sednicu Odbora za kulturu ubuduće odlaziti samo onda kada na njemu obezbedite kvorum.
Do sada je održano 25 sednica Odbora za kulturu. Nisam bio samo na jednoj, kada sam prisustvovao sahrani majci dragog prijatelja. Bio sam na svakoj sednici.
Od sada, samo onda kada svi članovi stranaka koje tvore Vladu budu prisutni, biću prisutan. Do sada sam glasao za sve izveštaje Ministarstva za medije i kulturu i trudio se u meri u kojoj mogu, umem i znam, sa skromnim iskustvom, sa skromnom pameću i sa dobrom namerom, da pomognem u meru u kojoj je bilo moguće.
Ne želim da na ovaj način samo budem jedan od onih koji obezbeđuju da sednice Odbora za kulturu imaju kvorum, da se u toku tri dana promeni sve što je dogovoreno ranije, da to bude rezultat razgovora i pritisaka. Čuvajte se dobrih usluga po svaku cenu. Dakle, gospodin Mauricio Masari nije baš uvek pravio dobre usluge ovoj zemlji, vi to valjda dobro znate.
Prema tome, ne možemo da glasamo za ove amandmane gospodina Stanimirovića. Izvinjavam se još jednom vama, gospodine Stanimiroviću, vi ste narodni poslanik, legitimno ste podneli amandmane, a naše je pravo da se o tome izjasnimo onako kako mislimo da treba.
Zameram još jednom gospodinu Kojadinoviću, koji je teatralno izašao odavde. Ovo je parlament Republike Srbije, on je ministar. Ovaj parlament je njega birao. Njegov zakon je danas na dnevnom redu. Ko se ljuti na narodne poslanike, on se ljuti na svoje građane. Prema tome, pošto još ima nekoliko amandmana, neću se više javljati, da ne bi bilo nikakvih dilema u vezi sa ovim.
Ne možemo podržati mogućnost da se ne evidentiraju mediji u Srbiji zato što smatramo da to nije normalno, jer niko u Srbiji nema takav benefit. Kada bude imao bilo ko drugi, onda ću to razumeti. Zahvaljujem.

Hvala vama, gospodine Baraliću.
Molim vas, kao što to radim sa svima, da radite svoj posao. To znači da tamo gde se odlučuje o zakonima i gde se oni menjaju, a to je na odborima, i tamo gde se odlučuje i predstavljaju se zakoni, a to su sednice Narodne skupštine.
Zahvaljujem i moram da priznam da sam dao dozvolu, tri puta se javljao i dao sam dozvolu gospodinu Kojadinoviću, pogrešno procenivši da je rasprava u pojedinostima pri kraju. Izvinjavam se svima.
Na član 3. amandman je podneo Milan Stanimirović.
Vlada je prihvatila amandman, Odbor za kulturu i informisanje nije prihvatio amandman, a Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć. Da li neko želi reč? (Ne.)
Na član 3. amandman je podneo poslanik Nemanja Šarović.
Vlada i Odbor za kulturu i informisanje nisu prihvatili amandman, a Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć. Da li neko želi reč? Reč ima narodni poslanik Vjerica Radeta.

Kolega Nemanja Šarović u ime poslaničke grupe Srpske radikalne stranke predložio je u amandmanu da se u članu 3. Predloga izmena i dopuna Zakona o javnom informisanju broj 30 zameni brojem 15. Šta to znači?
U članu 3. stoji da propis kojim će biti utvrđen obrazac za vođenje evidencije i kojim će se bliže odrediti način vođenja evidencije doneće ministar nadležan za poslove javnog informisanja u roku od 30 dana od dana stupanja na snagu ovog zakona.
U drugom stavu se kaže da se prijave za upis u evidenciju mogu podneti počev od 45 dana od dana stupanja na snagu ovog zakona.
Predložili smo da se ovaj rok, koji se ostavlja ministru za poslove javnog informisanja da utvrdi obrazac evidencije, taj rok od 30 dana smanji na 15 dana, zato što mislimo da je zaista nepotrebno da se ministru za utvrđivanje obrasca ostavi duži rok od roka koji je potreban za prijave za upis u evidenciju.
Jednostavno, mislimo da nema razloga, ako se bude radila i vodila ta evidencija, pretpostavljamo da se prilikom predlaganja i izrade Predloga ovog zakona vodilo računa kakav će obrazac biti i da je nepotrebno da se ostavlja tako dug rok od 30 dana za jednu takvu formalnost.
Ne znam zaista, nije mi jasno kakve veze ima ovaj amandman Nemanje Šarovića sa amandmanom na član 1. kolege Milana Stanimirovića. U obrazloženju Vlade kaže da se amandman Nemanje Šarovića odbija iz istih razloga iz kojih je prihvaćen amandman na član 1. Milana Stanimirovića.
Stvarno ne znam šta se ovde dešava. Svaki dan kada smo govorili o privrednim registrima bilo je toliko zabuna o ovim izveštajima da nisam uspela za onako kratko vreme ni da definišem kakve su se sve greške dešavale. Sada vidim i ovde, zaista, ovo je u najmanju ruku neozbiljno od strane Vlade kao predlagača i kao nekoga ko odgovara zbog čega ne prihvata amandmane narodnih poslanika.
Ali, nešto vezano i za ove prethodne diskusije. Znate, uobičajeno je kada mi iz SRS podnosimo amandmane na neke zakone svaki put vas upozorimo da će ono što predlažemo kroz amandmane biti vrlo brzo uneto u neke buduće izmene i dopune određenih zakona i to se svaki put do sada dešavalo.
Evo danas imamo nešto najnovije, da ono što mi predlažemo u amandmanu već poslanici iz vladajuće koalicije najavljuju da će biti sadržano, da je potrebno prihvatiti naš amandman zbog onoga što se očekuje u predlogu nekog drugog zakona.
Dakle, najavljeno je ovde da smo dobili predlog Zakona o radio-difuziji. Zaista nisam stigla još da ga pogledam. Sigurno da je kolega iz DSS koji je govorio o tome u pravu i da je u tom predlogu zakona produžen rok za još četiri godine za privatizaciju medija.
To je zaista neverovatno i nije logično, možda je zato ministar otišao, bez obzira što ga predsednik Skupštine pravda da je iz nekih drugih razloga otišao iz ove sale.
Neverovatno je da, s jedne strane, u jednom zakonu produžava rok za samo godinu dana, a u predlogu novog zakona govori da se taj rok u stvari produžava za četiri godine.
Nije dobro, i to je samo u prilog onoga što mi ovde govorimo već danima, da zaista mora Vlada da koordinira svoj rad, a ovde se čak radi o istom ministru, što je još neverovatnije, kao da sam sa sobom ne razgovara, da zaista mora Vlada da radi ozbiljno, da nam predlaže ozbiljne, celovite predloge i da se ne dešavaju ovakve stvari.
Danas, odnosno sutra ćete u danu za glasanje, znam, usvojiti ove izmene zakona, evo sad posle ove diskusije kolege potpuno svesni da donosite zakon koji će biti u koliziji sa zakonom koji ćete usvajati možda za mesec ili mesec i po dana, i onda ćete imati izmene ovog zakona. Nije vam dobar način rada, a pogotovo nije dobro što se predviđa da se ovaj rok za privatizaciju medija, koji se finansiraju iz sredstava i budžeta lokalnih samouprava, produži još za četiri godine.
Čuli smo pre neki dan ovde informaciju od koleginice Nataše Jovanović da je Skupština Kragujevca za finansiranje Radio televizije Kragujevac – RTK, kako se zove u lokalu, izdvojila 40 miliona dinara. Zamislite još četiri godine da grad Kragujevac finansira sa tolikim sredstvima lokalnu televiziju, u situaciji u kojoj se nalaze građani Kragujevca, sa onoliko otkaza, sa onoliko zatvorenih fabrika, sa onoliko ljudi koji nemaju šta da jedu. Zaista neverovatno.
Posebno je pitanje koliko će Beograđani morati da izdvoje za Bogdanovićevu televiziju. To je ono što piše u ćošku Studio B, to je Bogdanovićeva televizija. Koliko će, ako četiri godine ne bude, odnosno bude u ovom zakonu predviđeno još četiri godine da se finansira od građana Beograda, to je zaista strašno.
Mnogo toga je prečeg u Beogradu, a pogotovo što Bogdanović zloupotrebljava Studio B, što ga koristi isključivo za promociju svoju i onog svog kriminalca Bojana Stanojevića, kojeg planiraju da regrutuju za budućeg gradonačelnika, pošto Bogdanović više ne može da prođe ni u sopstvenoj stranci.
Dakle, u Analizi efekata zakona, u obrazloženju, kaže Vlada da nije potrebna analiza efekata ovog zakona, s obzirom da se ne stvaraju obaveze za građane i privredu. Ovo je laž, ovo je najveća moguća laž u ovom zakonu.
Kako se ne stvaraju obaveze za građane i privredu, ako se ovim zakonom za još godinu dana produžava finansiranje medija iz lokalnih samouprava, odnosno iz budžeta lokalnih samouprava.
Čije su to pare? To su pare građana Srbije i privrede, to malo što postoji žive privrede Srbije, ako uopšte išta postoji živo.
Dakle, sve ovo govori u prilog našoj tvrdnji da je ovaj osnovni Zakon o javnom informisanju veoma loš i da primena ovog zakona dovodi do zaista katastrofalnog stanja u nekim medijima, pogotovo elektronskim medijima, i to je posebno došlo do izražaja ovih dana, kada pretpostavljam da delite naše mišljenje, jer ne verujem da postoji neko ko može da se suprotstavi tome. Kakvi su nerealni izveštaji bili u pojedinim elektronskim medijima iz Skelana, Srebrenice i Bratunca.
Da li je neko na nekom mediju video da je u Skelanima bila delegacija SRS, koju su predvodili Gordana Pop-Lazić i Dragan Todorović? Sutradan iz Srebrenice imali smo direktne snimke, imali smo onog što je slučajno dotrčao na binu, kao slučajno, rekao šta je rekao za Republiku Srpsku, za Srbe. Imali smo ceo dan na svim medijima. Svaki spiker koji je govorio vesti, imao je sliku iznad sebe gde piše "genocid u Srebrenici", a genocida u Srebrenici nije bilo. Zločina jeste, ali genocida nije.
Dan posle toga bio je parastos u Bratuncu, a koji je elektronski mediji pokazao kakve su ovacije na jednom zaista strašnom i tragičnom mestu doživeli Tomislav Nikolić i Aleksandar Vučić, koji su predvodili delegaciju SRS tamo.
Dakle, nije negativan odnos medija prema nekome samo ako iznosi laži o nekome, nego i ako krije istinu o nekome, konkretno o SRS, o onome šta je SRS ovih dana uradila na promovisanju istine o zločinima nad Srbima, o onome što smo učinili ne samo prikazivanjem filma, koji je gledala cela Srbija i cela Evropa u subotu, gde smo prikazali istinu o zločinima nad Srbima, nego smo na taj način pokazali da Srbi nisu genocidan narod, da Srbi nisu zločinci, da osuđujemo sve zločine i ponavljamo to svaki put, osuđujemo sve zločine.
Svaki zločinac ima ime, svaki zločinac mora da odgovara, bez obzira kojem narodu pripada. Ne znam da li ste juče pročitali u "Srpskom nacionalu" priču onog mladića koji danas ima 22 godine, iz Bratunca je, iz jednog sela kod Bratunca. Imao je devet godina kada su mu komšije muslimani pobili celu porodicu. Nikog živog od rodbine taj momak nema, danas momak, tada dečko od devet godina.
Bio je 45 dana kao ratni zarobljenik zatvoren. Za 45 dana devet puta je jeo. Niko do juče to nije znao dok "Srpski nacional" nije objavio. Do sada se nije znalo za tu i nažalost mnogo takvih istina. Zato mi srpski radikali želimo da se istina o svim zločinima sazna, da se kazne svi zločinci, ali naravno posebno želimo da se sazna istina o zločinima nad Srbima, da niko više ne može Srbe da nazove ni genocidnim narodom, ni zločinačkim narodom, da niko Srbiju ne može da nazove genocidnom državom, ni zločinačkom državom, jer mi to nismo.
Da smo to nekim slučajem, ali hvala bogu nismo, da imamo u genima nešto zločinačko, onda budite sigurni da ni Nataša Kandić, ni Sonja Biserko, ni Biljana Vučo, ni Veran Matić ne bi smeli slobodno da se šetaju Beogradom.

Da li još neko želi o amandmanu Nemanje Šarovića? (Da.) Reč ima narodni poslanik Branislav Stevanović.

Dame i gospodo narodni poslanici, amandman na član 3. Predloga zakona o informisanju treba svakako podržati, kao i prethodne članove ovog zakona.
Treba navesti i to da, nažalost, ponašanje premijera i predsednika Republike Srbije je skandalozno, posebno kada se radi o poređenju Srebrenice i Bratunca, o čemu se više puta pričalo.
Samim tim, treba istaći ponašanje medija, koji su apsolutno pod diktatom zapada, koji veličaju zločine u Srebrenici, a Bratunac vrlo malo pominju i veoma oskudno informišu o tom napaćenom narodu. Okupacija medija od strane DSS, vidi se po izveštavanju iz Bratunca, gospoda iz DSS su govorili po pet minuta, ali izjava gospodina Nikolića je bila svega nekoliko sekundi, što je veoma neobjektivno. A treba reći to da smo tamo gospodin Nikolić, gospodin Vučić i mi predstavnici SRS u Bratuncu dočekani kao bogovi koji hodaju po zemlji, gospodo.
Narod samo vidi spas u srpskim radikalima, a mi iskreno želimo dobro ovom narodu i istinski želimo da pokažemo ono pravo. Ono što se dešava u Srebrenici, da li primećujete da na ovaj način strani mediji žele da na nas Srbe, prebace krivicu koju više od 60 godina nose Nemci na sebi. Sada jednostavno treba neko da preuzme tu krivicu o genocidu, a to pokušavaju nama Srbima da nametnu.
Suočeni smo i sa ponašanjem medija kada je u pitanju ovaj parlament, kada su u pitanju i one slike gospodina Hranislava Perića, zatim predsednika Skupštine, one vesele fotografije u novinama.
Znači, treba u tom kontekstu takođe da menjamo Zakon o informisanju i naravno da bi tu adekvatan zakon bio onaj gospodina Vučića, kada je bio ministar informisanja, jer skandalozno je da svašta slikaju ovde, poslanike u pauzi, i prikazuju da je to za vreme zasedanja parlamenta.
Prema tome, kažem da je neophodno izvršiti jedan veliki broj izmena i dopuna, a samim tim treba reći i jedan broj medija kojima su zabranjene neke teme, posebno kada je u pitanju privatizacija. Vaši tajkuni zaista vrše torturu nad velikim brojem naših pisanih medija, da ne kažem, to je verovatno neka vrsta podmićivanja i korupcije u samom našem novinarstvu.
Takođe, još na kraju da kažem i to, prvi zadatak samih medija i Vlade Srbije, i vas poslanika vladajuće koalicije, treba da bude da rasvetlite tu medijsku kampanju koja se protiv nas Srba u Srbiji i van Srbije vodi godinama, da to treba da bude vaš prevashodni zadatak.
A ako još uporedimo i ovu situaciju gde je Haradinaj, prikazivalo se na TV da je učestvovao i naređivao zločine koji su vršeni na Kosmetu nad našim srpskim narodom, vraćen za mesec dana dole, a naš gospodin – dr Vojislav Šešelj i dalje je u kazamatu, nema nijedan promil učestvovanja, izuzev toga što je dao moralnu podršku našem srpskom narodu u odbrani srpstva.

Isteklo je vreme, gospodine Stevanoviću. Pažljivo hodajte sada kada ste sišli na zemlju. Hvala vam.
Pošto smo završili pretres Predloga zakona u pojedinostima, zaključujem pretres Predloga zakona u pojedinostima.
Pošto smo obavili pretres Predloga zakona u načelu i u pojedinostima, Narodna skupština će u danu za glasanje odlučivati o Predlogu zakona u načelu, pojedinostima i u celini.
S obzirom da je Narodna skupština obavila razmatranje svih tačaka dnevnog reda ove sednice, saglasno članu 85. stav 3. Poslovnika Narodne skupštine, određujem 15. juli, petak, dakle sutra, sa početkom u 10,00, časova kao dan za glasanje.
Hvala vam svima.