Još neko o ovom amandmanu? Narodni poslanik Zoran Krasić.

Pošto pričamo samo o amandmanu, moram da navedem da se to odnosi na član 14. koji reguliše budžetski kalendar i odnosi se na stav 1, gde je određen rok. Znači, "do 1. juna ministar dostavlja Memorandum o budžetu lokalnim vlastima i organizacijama obaveznog socijalnog osiguranja". To nije problem.
Problem je što se briše "kao i predlog okvira u kojem lokalne vlasti mogu učestvovati u prihodima od republičkih poreza". Najispravnije bi bilo da se umesto "republičkih poreza" kaže "republičkih prihoda" ili "sredstava budžeta", u tom smislu da se definiše, pošto je ipak došlo do promene poreskog sistema kod nas.
Pretpostavljam da razumete na šta se odnosi intervencije. Mi nismo mogli da idemo dalje sa ovom intervencijom, nego samo da kažemo da ostane to, uz postojeću nedoumicu koja se tiče ovog termina "republičkih poreza".
Šta je svrha? Vi imate vrlo male opštine, gde na budžetu radi nekoliko ljudi koji se baš bogzna šta i ne razumeju u budžetski sistem. To je situacija sa malim opštinama. Ako je već 1. jun određen kao rok do kada treba nešto da se dostavi, pre svega, Memorandum o budžetu lokalnim vlastima i sve ono što sadrži taj memorandum kao opšti akt, kao jedan generalni akt, koji problem sagledava objektivno, ne pojedinačno, nego na nivou cele države i celokupnog tog odnosa Republika - lokalna vlast, a ne konkretno opština, za te opštine je vrlo značajno kada samim memorandumom oni dobiju neki okvir. U kom smislu? Znači, na bazi ovog memorandumu procenjujemo da vi možete iz budžeta, pre svega se radi o transfernim sredstvima, da koristite od - do, pa se proceni.
Zašto vam ovo pričam. Iz jednog prostog razloga što onda kada dođe vreme po pravilu je kasno, a onda poslanici u zavisnosti iz kog mesta dolaze zastupajući interese svog mesta, svoje lokalne vlasti, ovde podnose amandmane i onda imamo i usaglašavanje i da se stane malo, pa ministar obećao, kako beše prošli put, Savetu za nacionalne manjine i drugima koji nisu sagledani, i da će to biti, i da će preko tekuće rezerve na drugi način da se to nekako ispravi i da se ispegla.
Ovde treba da date upravo zbog tih manjih opština neke okvire u kojima oni mogu da računaju na ta transferna sredstva.
Njima verovatno nije problem sa izvornim sredstvima, sopstvenim prihodima, ali oni se grabe svi, u zavisnosti od razvijenosti i drugih kriterijuma, prema budžetu. Svako od njih želi da što više uzme transferna sredstva iz budžeta.
Vi već u Memorandumu morate njima da stavite jasno do znanja pravila, pozicije, kriterijume, znači, na bazi ovih kriterijuma, ne znam, broj stanovnika, broj škola itd. Ali, okvir za to može da se kreće odavde dovde. U tom smislu je bio naš amandman, samo da vam skrenemo pažnju zbog onih malih opština, gde imaju ljude ali je pitanje da li baš oni znaju taj budžetski sistem i ovo novo, a jednostavno su prinuđeni da pozivaju Ministarstvo finansija i da im se rastumači, je li, šta mi možemo da planiramo itd, pa onda imamo neke službenike iz Ministarstva finansija i to saberu i oduzmu i kažu, znaš šta, biće toliko i toliko i uklapajte se u te stvari itd.
Morate jedan instrument da stavite radi što jasnije komunikacije između onoga ko priprema budžet i nadležnog u lokalnoj vlasti. To je bila svrha ovog amandmana, a ne da se zadrži ovo. Naravno, nema više učešća opština u porezu zbog toga što je došao PDV i to je sada potpuno drugačiji sistem obračuna itd.
Ovo se pre svega odnosi na transferna sredstva. Vi imate kriterijume kako ćete ta transferna sredstva da odredite za svaku lokalnu samoupravu. Potrebno je da im kažete, koji će to okvir da bude i da oni u startu ne bi napravili grešku prilikom planiranja budžeta za sledeću godinu. U tom smislu je bila ova amandmanska intervencija.

 Hvala vam najlepše, gospodine Krasiću. Još neka poslanička grupa? (Ne.)
Na član 7. amandman su zajedno podneli narodni poslanici Nenad Bogdanović i Dušan Petrović.
Predstavnik predlagača i Odbor za finansije prihvatili su amandman, Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć, pa konstatujem da je amandman postao sastavni deo Predloga zakona.
Na član 7. amandman je podneo narodni poslanik Jovan Todorović.
Predstavnik predlagača i Odbor za finansije prihvatili su amandman, Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć, pa konstatujem da je amandman postao sastavni deo Predloga zakona.
Na član 10. amandman je podneo narodni poslanik Vojislav Milajić.
Predstavnik predlagača i Odbor za finansije nisu prihvatili amandman, a Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć.
Reč ima narodni poslanik Vojislav Milajić. Izvolite.

Dame i gospodo, članom 10. Predloga zakona menja se član 26. Zakona o budžetskom sistemu, koji reguliše ograničenja u pogledu donošenja budžeta.
Postojećim zakonom predviđene su dve vrste ograničenja. Prva vrsta se odnosi na izmene predloga budžeta da moraju biti u okviru maksimuma budžetskog deficita. Druga vrsta ograničenja odnosi se na predlog za povećanje izdataka u budžetu i mora sadržati i mere za uvećanje prihoda ili umanjenje drugih izdataka za isti iznos da bi se uspostavila budžetska ravnoteža.
Ovim predlogom izmena člana 26. dodaje se i treća vrsta budžetskog ograničenja i odnosi se na suficit, tako da izmena glasi: "Suficit utvrđen u predlogu budžeta Vlade, odnosno nadležnog izvršnog organa lokalne vlasti, ne može se koristiti za povećanje izdataka predloženih budžetom." To konkretno znači da predlagač budžeta jedino može da utvrdi način korišćenja budžetskog suficita.
U konkretnom slučaju, Vlada je ta kao ovlašćeni predlagač koja odlučuje o tome šta će se raditi sa budžetskim suficitom, a u stvari iza Vlade stoji ministar finansija, koji je uzurpirao i ovo ovlašćenje. Skupštini ostaje samo mogućnost da se o tome izjasni bilo pozitivno bilo negativno.
Skupština, kao organ koji treba da usvoji budžet i izmenu budžeta, nije u mogućnosti da odredi namenu korišćenja budžetskog suficita. Ovako predloženo povećanje budžeta, i samim tim i budžetskog suficita, opterećuje bruto društveni proizvod sa ukupnom javnom potrošnjom do 60%. Tako visoka javna potrošnja opterećuje ionako posustalu privredu. Kako je i sam ministar rekao, da 50% privrede radi zadovoljavajuće, a da 50% privrede radi loše.
Sa tako visokom javnom potrošnjom mi ne možemo računati na brz oporavak privrede i privrednih tokova. Samim tim, ni građani ne mogu da računaju na brzi porast standarda. Ako se uzme u obzir koliki je spoljnotrgovinski deficit zemlje bio u 2004. godini i spoljnotrgovinski deficit koji je projektovan za ovu godinu, a koji će sigurno premašiti 7 milijardi dolara, i ako se uzme u obzir struktura spoljnotrgovinskog deficita i struktura uvoza, videće se da samo 11% od ukupnog uvoza otpada na uvoz opreme, a 89% uvoza otpada na repromaterijal, sirovine i robu široke potrošnje, a preko 50% je roba široke potrošnje.
Sa takvom strukturom uvoza i spoljnotrgovinskog deficita, naša privreda nema šansu da izvrši restrukturiranje i da prođe kroz ovaj tranzicioni proces kroz koji su prošle uglavnom većina istočnoevropskih zemalja. Dovešće sigurno do propadanja velikog broja domaćih preduzeća, koja nisu sposobna na slobodnom tržištu i na slobodnoj konkurenciji da izađu sa proizvodima koji će biti konkurentni uvoznim proizvodima.
Vlada je morala na svaki način da zaštiti bar jedno određeno vreme domaću proizvodnju, da bi domaća proizvodnja imala vremena za restrukturiranje i da ojača u onoj meri i da postane konkurentna sa svojim proizvodima prema proizvodima koji se uvoze u našu zemlju. Na ovaj način, nekontrolisanim i krajnje liberalizovanim uvozom, doveden je u pitanje opstanak naše privrede i doći će do gašenja onih privrednih subjekata koji bi objektivno mogli da opstanu na našem tržištu i da zadovolje domaću tražnju.
Pored tog akutnog problema koji je vezan za visinu javne potrošnje, a samim tim visinu budžeta, veliki problem predstavljaju gubici koje prave javna preduzeća. Nije sprovedeno do kraja restrukturiranje javnih preduzeća i sa neekonomskim cenama koje imaju ili neracionalnim korišćenjem sredstava javna preduzeća ostvaruju poprilične gubitke i time opterećuju društveni bruto proizvod.
Svi ti negativni ekonomski pokazatelji prouzrokuju povećanje stope nezaposlenosti. Dogurali smo do enormno visoke stope nezaposlenosti koja prelazi 30% i koja je na granici socijalnog bunta i socijalnog nezadovoljstva najširih slojeva građana.
Metodologija, koju je ministar u svom uvodnom izlaganju obrazlagao - visinu javnog duga kojim je zadužena naša zemlja, gde je obrazložio da spadamo u red srednje zaduženih zemalja, gde je razdvojio spoljni od unutrašnjeg duga, ukazuje na to da nije jasno kako smo došli do tih podataka da je javni dug ove države bio 2001. godine - 170% u odnosu na budžet, a da je danas 56%. To je tri puta smanjenje javnog duga u odnosu na 2001. godinu, to znači 300%.
Nejasno je kako se došlo do tih podataka, pogotovo oko izračunavanja bruto društvenog proizvoda - ukupnog i po glavi stanovnika, gde se došlo do nekih podataka da je sada trenutno bruto društveni proizvod po glavi stanovnika 2.500 dolara, a dolaskom na vlast DOS-a, znate i sami da su oni tvrdili kako je jedan od najnižih bruto društvenih proizvoda u Evropi, u Srbiji, da je bruto društveni proizvod po glavi stanovnika 1.250 dolara.
Prosto je neverovatno da za četiri godine dupliramo bruto društveni proizvod, a da pri tome imamo stopu nezaposlenosti od 30%, da je na stotine hiljada preduzeća otišlo u stečaj i likvidaciju, gde je javna potrošnja premašila 60% bruto društvenog proizvoda, gde je spoljnotrgovinski deficit iz godine u godinu rastao i dogurao do sedam milijardi dolara, koliko se očekuje u ovoj godini.
Bivša SFRJ, pred raspad, znači 1990. godine imala je negde oko 4,5 milijarde dolara spoljnotrgovinski deficit, a ta zemlja je imala preko 20 miliona stanovnika i mnogo veće tržište, pa nije imala toliki spoljnotrgovinski deficit koji ćemo mi sigurno imati u ovoj godini.
Svi ovi ekonomski pokazatelji nam govore da ćemo imati ogromnih ekonomskih problema već krajem ove godine, iz dva razloga: pre svega, poljoprivredna proizvodnja nije ni izbliza ostvarila one rezultate koje je imala u prošloj godini, koja je prouzrokovala rast bruto društvenog proizvoda u prošloj godini, ove godine to sigurno neće biti; i veliki spoljnotrgovinski deficit koji ostvaruje naša zemlja, plus ino-dugovi koje imamo, obaveze koje imamo po ino-kreditima koji nam dospevaju u 2006. godini, sigurno će prouzrokovali dužničku krizu, u koju ćemo sigurno upasti 2006. godine.

Hvala, gospodine Milajiću.
Reč ima narodni poslanik Zoran Krasić. Izvolite.

 Ovi poslanici koji su čitali ovu izmenu, koja se predlaže, a tiče se člana 10. Zakona o budžetskom sistemu, mogli su da vide da se ovde, praktično, omalovažava Narodna skupština, da nam Vlada, nama poslanicima, bez obzira na saziv, generalno - Narodnoj skupštini i građanima Republike Srbije - ljulja šamarčinu, i to tešku šamarčinu.
Vidite šta su oni napisali: "Suficit utvrđen u predlogu budžeta Vlade, odnosno nadležnog izvršnog organa lokalne vlasti ne može se koristiti za povećanje izdataka predloženih budžetom". Ko to može Narodnoj skupštini da zabrani, ili skupštini opštine, ili Skupštini grada? Ko je taj iz izvršne vlasti ko može da zabrani kako će i za šta će da se koristi suficit i kako će to da se planira? Kako će ljudi da podnose amandmane? Ko može poslaniku da zabrani da podnese amandman, ako amandmanom predlaže šta da se radi sa suficitom?
Ne znam kako je to neko smislio? Kako je to Vlada smislila? Znate, mi smo podneli predlog, pa smo u predlugu budžeta utvrdili neki suficit, a vi, narodni poslanici, ne možete amandmanima da menjate to. Kako to može, a predlog nekog akta, da bude zabrana onome ko donosi akt? Objasnite mi to, molim vas, gde to ima.
U potpunosti razumem da postoji već jedno ograničenje. Ograničenje se sastoji u stavu 1. člana 26 - izvorni tekst Zakona o budžetskom sistemu. Da, Vlada je dostavila neku projekciju koliko bi trebalo da iznose javni rashodi u toku godine i onaj ko donosi budžet, konkretno, može nešto eventualno da radi oko toga, ali mora da planira sredstva.
I tu postoji jedno ograničenje. Znači, ne mogu neograničeno da se dižu javni rashodi, a da ne postoje sredstva. Ovde kažete - suficit planiramo. Pazite, oni planiraju suficit, a Narodna skpština ne može da odredi kako će taj suficit da se koristi. Kako je to moguće? Objasnite mi, to ne znam. To bi, praktično, značilo, kada podnesete Predlog zakona o budžetu, mi kažemo - nećemo o tome da razmatramo i Vlada odmah pada.
Kako nešto što je predlog akta može da bude ograničenje za onoga ko donosi akt? Ko je tu vlastan? Ko ima tu zakonodavnu snagu - Narodna skupština ili Vlada? Kada je u pitanju lokalna vlast - Skupština grada ili izvršni organ? Potpuno ste pobrkali stvari.
Sada nama Mlađa hoće da kaže, ja sam u zakonu o izmenama i dopunama Zakona o budžetu za 2005. godinu rekao - suficit će biti toliki, on se raspodeljuje na tri stavke, jedna je pet milijardi, druga 23 milijarde, treća - prenosi se. Sada vi poslanici ne možete da menjate tu strukturu i da odlučujete za šta će da se troši suficit.
Pazite, to je elementarno odsustvo znanja. Moguće je za 15 dana da se donese potpuno nov zakon i da se konstituiše neka nova obaveza. Ne postoje druga sredstva, nego mora da se izvrši prenamena suficita koji ste, navodno, utvrdili. Ili se povećaju izdaci, ili se povećaju obaveze, ili krene ta inflacija, pa po osnovu inflacije dolazi do povećanja obaveza? Kako vi nama možete da zabranite, nama koji donosimo neki akt, šta mi možemo da radimo, a šta ne možemo?
Narodna skupština je limitirana predlogom. Gde to ima, ljudi? To nigde nema. Toga nema čak ni u Albijanićevoj Požegi. Ni njegova škola, gde je bio nastavnik matematike, tako nije mogla da radi. Njemu je to smešno. Samo se ti smej. Ovo je nemoguće. Naravno da je smešno. Krenuo akt od Mlađana Dinkića, Narodna skupština ne sme ništa da uradi. Kako to može?
Obavestite Koštunicu da zna šta je ministar napisao. Ne znam da li Koštunica zna zašto su oni dizali ruke u Vladi? Kako ovo može ovako da prođe? Zašto bi mi sutra, kao poslanici, glasali za ovu promenu i sami sebi uskratili pravo? Zašto sami sebi uskraćujete pravo da vi donosite Zakon o budžetu i kada donosite Zakon o budžetu definišete sve parametre budžeta, i kada se tiče javnih prihoda, i javnih rashoda i, eventualno, ako se pojavi deficit - kako će da se pokriva i ako se, eventualno, pojavi neki suficit - kako će da se troši?
Ovde zaboravljate elementarne stvari, da je moguća promena zakona i da je moguće da se povećaju obaveze da tekuća rezerva i ovo ne može da pokrije i treba da se izvrši prenamena projektovanog suficita. Vi uskraćujete sami sebi pravo. Ako usvojite ovo, onda vi kažete - mi ne treba da donosimo budžet.

Hvala, gospodine Krasiću.
Da li još neka poslanička grupa o istom amandmanu želi reč? (Ne.) Hvala.
Na član 10. amandman je podneo narodni poslanik Jovan Todorović.
Predstavnik predlagača i Odbor za finansije nisu prihvatili ovaj amandman, a Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć.
Reč ima narodni poslanik Jovan Todorović.

Gospodine predsedniče, dame i gospodo narodni poslanici, molim za malo pažnje da bi na najkonkretniji način objasnio svoje nezadovoljstvo sadržajem člana 26. i amandman da se čitav član 26. briše.
Godine 2002. donet je ovaj zakon o budžetskom sistemu i tim zakonom je definisan član 26, koji je u okviru poglavlja Ograničenja u donošenju budžeta. Meni nije problem samo što je novim stavom 2. utvrđeno da Narodna skupština ne može da odlučuje u pogledu visine suficita, niti da raspoređuje taj suficit na povećanje bilo kakvih izdataka u okviru budžeta, nego su mi sporni i stav 1. ovog člana, kao i stav 3. kako je sada predloženo.
Da bih vas na to podsetio, dozvolite mi da pročitam sadržaj tog stava 1: "Izmena predloga budžeta koju vrši Narodna skupština, odnosno lokalna skupština, mora biti u okviru maksimuma deficita, utvrđenog u predlogu budžeta Vlade, odnosno nadležnog izvršnog organa vlasti". Pokušajmo da razumemo ovaj stav.
Ako postoji maksimum deficita, onda bi bilo logično da postoji i minimum deficita. Ako i to zanemarimo, mi ovde odričemo pravo Narodnoj skupštini da može u raspravi o budžetu imati dovoljno argumenata i imati većinu da izglasa budžet, po kojem je moguće povećati izdatke u budžetu, a time istovremeno i povećati budžetski deficit. Zašto bi nešto što dolazi iz Vlade bilo konstantno nepromenljivo.
Ko kaže da se ne može budžetski deficit u jednoj budžetskoj godini sa 10 milijardi uvećati iz opravdanih razloga na 11 milijardi. Ko kaže da to nije moguće? Ukoliko se dođe do takvih saznanja ili do novih činjenica, mi ovde imamo budžetski kalendar koji je prilično rastegljiv, od aprila do 15. decembra u toku jedne godine traju radnje koje se tiču donošenja budžeta.
U trenutku kada se utvrdi Memorandum budžeta za 2005. godinu, do trenutka kada mi razgovaramo o rebalansu budžeta polovinom jula, desile su se mnoge druge stvari koje nisu mogle biti obuhvaćene Memorandumom o budžetu. Imali smo i poplave u Vojvodini, u leskovačkom kraju, imali smo mnogo toga što nije bilo moguće predvideti, pa da smo u ovom trenutku u situaciji da imamo budžetski deficit, zašto ne bi Narodna skupština mogla da izglasa i veći deficit nego što je to ovde predviđeno.
Kada pogledate stav 3. ovog člana 26, tu se kaže da predlog za povećanje izdataka u budžetu mora sadržati i mere za uvećanje prihoda ili umanjenje drugih izdataka za isti iznos. Sada pogledajte muku poslaničku. Narodni poslanik sa svim argumentima iznosi obrazloženje zašto treba prihvatiti neki amandman.
Ali, da bi taj amandman bio u skladu sa ovim zakonom o budžetskom sistemu, on mora jasno i precizno da kaže - na ovoj poziciji skidam deo sredstava, da bih dodao na drugu poziciju i povećao izdatke za ono što smatram da je opravdano.
Može li to narodni poslanik da radi? Treba li narodni poslanik da to radi? Pogotovo, da li su svi kao narodni poslanici u situaciji da sagledamo ukupan obim javne potrošnje u zemlji Srbiji, pa da u skladu sa stavom 3. predložimo mere za uvećanje prihoda budžeta. Da li je to posao narodnog poslanika ili Vlade?
Imamo dodatak da se suficit utvrđen u predlogu budžeta Vlade, odnosno nadležnog izvršnog organa lokalne vlasti ne može koristiti za povećanje izdataka predloženih budžetom. Za mene je ovo nonsens. Nisam protiv finansijske discipline, nisam protiv toga da je Vlada ta koja je odgovorna za stanje u finansijama u Republici, ali ako smo mi u jučerašnjoj raspravi pokazali da imamo bar tri milijarde viška prihoda, u odnosu na ono što je bilo planirano budžetom za 2005. godinu, zašto i sa kojim razlogom odricati pravo Narodnoj skupštini da preko amandmana donese i odgovarajuće izmene, odnosno poveća neke izdatke u svemu tome.
Još nešto je ovde važno. Mi vodimo istovremeno raspravu o Zakonu o budžetskom sistemu i o zakonu o izmenama i dopunama budžeta. Ako bi strogo uzevši prvo usvojili zakon o budžetskom sistemu, što će i biti kada je glasanje u pitanju, mi onda kada budemo glasali o rebalansu budžeta i o amandmanima ne možemo nijedan amandman narodnih poslanika, koji se odnosi na drugačiji raspored suficita, da prihvatimo, ma koliko da je on opravdan.
Ako sada se to svede na nivo lokalne vlasti, vi onda imate situaciju sledeću. Izvršni organ lokalne vlasti prema Zakonu o lokalnoj samoupravi je predsednik opštine. Nije to izvršno veće. Izvršno veće po tom zakonu o lokalnoj samoupravi ima samo jedan jedini posao da usklađuje kako je definisano u zakonu odnose između predsednika opštine i opštinske uprave. Nikakve nadležnosti u pogledu budžeta izvršno veće nema. Izvršni organ koji predlaže budžet skupštini je predsednik opštine.
Zamislite sada predsednika opštine koji kaže - opredelio sam se da suficit u budžetu lokalne skupštine te i te u ovoj godini bude toliki i toliki. Vi odbornici u Skupštini nemate pravo, niti možete da taj budžetski suficit, kako sam ga zamislio, opredeljujete na bilo koji drugi način, nego samo onako kako je to predloženo u predlogu budžeta. Da li je to logično? Da li je to normalno da se odriče pravo i odbornicima i poslanicima da bilo šta korektno promene u Predlogu budžeta?
Predlog budžeta rade mnogi. Mnoge službe, mnoga ministarstva, mnogo sinhronizacija u svemu tome je potrebno, ali upravo zbog učešća velikog broja subjekata u izradi budžeta moguće je da dođe i do takvih propusta, koje je potrebno amandmanima narodnih poslanika u Narodnoj skupštini, odnosno odbornika u opštinskoj skupštini jednostavno popraviti, ili su nastale nove okolnosti.
Nisam pravnik, ali razumem da jedino ograničenje koje ova Narodna skupština ima može biti sadržano u Ustavu, ni u jednom drugom zakonu. Ova Narodna skupština je ovlašćena da donese ili da promeni bilo koji drugi zakon, pa i bilo koju budžetsku stavku koja se formalno iskazuje kao izdatak u budžetu. Recimo, na ovaj predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o budžetu podneo sam amandman kojim sam predložio da se budžetski deficit u članu 2. smanji sa 32,5 milijardi na 29 milijardi, a da se za ove tri milijarde, koliko se tu pokazalo razlike, povećaju ukupni izdaci i te tri milijarde predložio kako da se rasporede.
Ako se mi vrlo disciplinovano pridržavamo ovih odredbi da se suficit ne sme dirati, onda taj moj amandman nije moguće uopšte da bude prihvaćen, zato što ne smeš da podigneš izdatak na teret suficita, ne smeš kad imaš deficit, ne smeš kad imaš suficit. Imaš predlog koji je u stvari takav da ga možeš samo prihvatiti ili odbiti, a onda u tome nema učešća narodnih predstavnika, narodnih poslanika, odnosno nema učešća građana u jednoj raspodeli sredstava za tu godinu ili u korekciji tih sredstava, koja se predviđaju u rebalansu.
Ovo je potpuno iracionalno i da ne bi bilo zabuna u primeni, u tumačenju šta je suficit, primarni suficit, mi imamo tri definicije suficita i ne sporim nijednu od tih definicija, ali kada budemo primenjivali ove odredbe zakona na bilo koji predlog zakona o budžetu imaćemo problem. Nije valjalo ni ovo što je do sada bilo. Sa dodatnom odredbom o suficitu pokvaren je ovaj član 26. potpuno, toliko da se ne može popraviti i zato sam predložio da se briše čitav član 26, a ne samo da se ubaci taj stav 2. oko suficita.
To samo pravi zabunu, neopravdano ograničava prava odbornika i narodnih poslanika, prosto nas tera na to da rutinski razgovaramo o budžetu i da ovde služimo samo za to da izglasamo ili ne izglasamo nešto, a bez suštinskog uticaja na eventualne izmene, odnosno promene predloga. Dakle, molim vas da o tome razmislite i da prihvatite ovaj amandman.

Reč ima narodni poslanik Rajko Baralić, idemo poslanička grupa po poslanička grupa, a potom narodni poslanik Veroljub Arsić.

Gospodine predsedniče, dame i gospodo narodni poslanici, izvanredno je kolega Jovan Todorović argumentovao razloge za ovaj amandman.
Ne može da važi princip pred ovim parlamentom - uzmi ili ostavi. Mora da postoji - popravi. Ako to ne bude bilo moguće, onda nema nikakvog smisla da mi ovde sedimo. Postoji jedan termin koji je moderan, vi ste ga uveli u ovo vreme, a pre je bio onaj, to je "transparentnost", a sada je to "kapacitet". Dakle, sa punim kapacitetom parlamenta moguće je učiniti sve što je limitirano jedino ustavom i ničim više.
Narodni poslanik ili odbornik jeste vlastan da predlaže bilo šta što je u vezi sa interesima građana, ukoliko to ume i koliko je na zakonu zasnovano. Ovde postoji konstantni strah od narodnih poslanika i od odbornika. Već sam ranije govorio o najavi decentralizacije vlasti u Srbiji u proteklih 10 godina, a što su te najave bile intenzivnije, to je centralna vlast bila sve moćnija i zalažem se da taj princip napustimo i vratimo parlamentu ono što je njemu dato Ustavom.
U ovom primeru, i u nekim drugim, potpuno je jasno da se izvan parlamenta pokušava da se donose odluke koje su u nadležnosti parlamenta. To nije dobro i to nije preporuka nijednoj vlasti, koliko god ona sebe proglašavala demokratskom. Ne postoji proklamovana demokratija. Postoji ostvarena demokratija, stvarna, faktička.
Zato vas molim da podržite amandman gospodina Jovana Todorovića, koji u punom smislu afirmiše ovaj princip koji obezbeđuje pravo narodnim poslanicima i odbornicima da mogu ne samo da glasaju pozitivno ili negativno, već da predlažu da se nešto popravi nabolje, a to je stvar onih koji su većina ili koji su u tom trenutku većina, da procene da li je taj predlog logičan, da li je na zakonit način predložen.
Ali, ne može biti govora o tome da se pred poslanike na taj način izlazi, da li nešto može ili ne može, ali da ne može da se popravi. Onda mi ne treba ovde da sedimo, nego treba da se dogovorimo u toku jedne godine da glasamo odjednom za sto zakona koji dođu i da idemo kući, jer tamo imamo pametnija posla.
Budžet, najvažniji zakon u jednoj zemlji, najvažniji akt posle Ustava i prostornog plana. Na osnovu kompozicije budžeta se čitav niz važnih pitanja sprovodi u jednoj državi. Tamo se vide mere i ekonomske i fiskalne politike, i sve drugo što je važno da mi možemo da organizujemo život u jednoj državi za jednu godinu.
Onaj ko se boji poslanika stići će ga samovolja ministra. Od toga ne može da pobegne kakav god da je ministar. Poslanike su birali građani, a ministre bira parlament i tačka. To mora jednom zauvek ovde da se nauči. Kome se ne sviđa, neka stane na listu, neka izađe pred građane i neka bude poslanik ako mu se ne dopada da bude ministar. Razlika je velika. Hvala.