Reč ima narodni poslanik Mileta Poskurica, ovlašćeni predstavnik SRS.

Dame i gospodo, želeo bih pre nego što bilo šta kažem o zakonu da čestitam, jednako kao i govornik ispred mene, uspeh našim mladim studentima, našem budućem kadru, koji je eto postigao tako vidan uspeh pobedivši glatko Amerikance u jednoj teškoj naučnoj disciplini kakva je elektrotehnika, a da nisu bili potkovani principima Bolonjske deklaracije, a da njihov fakultet nije ostao podređen njegovoj visosti univerzitetu.
Fakultet visoke tradicije, dobrog obrazovanja, fakultet gde ima i ovakvih i onakvih profesora, gde se moguće radi za manje ili više para za ispite i svega drugog što ne valja, a što ovaj zakon ničim nije predvideo da reši, sem deklarativnim i etičkim normiranjima. Dakle, ima i drugih slabosti, ali ja ću krenuti da govorim o onim najbitnijim, o onim koje ste vi nazvali reformskim, gospodine ministre.
Naravno da ste u neku ruku u pravu, u odnosu na zakon koji smo imali ispred i u odnosu na tajanstvenu želju i potrebu gospođe Turajlićke da realizuje svoj zakon pred ovim parlamentom. Vi ste joj učinili tu uslugu. Ona to nije uspela da uradi ni u prethodnoj garnituri, ni u Vladi Zorana Đinđića, ni kasnije Živkovića, a evo uspela je sada da provuče tu svoju ideju, ona i oni koji su to sa njom pisali. Kako motivisani, zašto motivisani, valjda je svima veoma jasno.
Da to nije tako jasno ne biste nastojali amandmanima, koje ćete možda prihvatiti, da vam se nevladine organizacije i drugi ne mešaju u različita tela koja formirate, iako se tu velika zahvalnost u konceptu gospođe Turajlić iznosi – ali, nema smisla, neću ime više pominjati, nije tu – upravo o radu nevladinih organizacija na pokušaj da promeni nešto u obrazovnom sistemu.
Ovo nije malo, ovo nije nevažno, ovo nije nalog MMF-a, ovo je samo potreba nekakve deklaracije, ne naloga, ne hitnoće, nisu avioni, nije NATO pakt. Pokušajte i uradite nešto zarad mobilnosti, zarad ujednačavanja akademskog proseka, ali uvažavamo različitosti koje su u sistemima obrazovnim dozvoljive i različitosti koje svaka nacija neguje kod sebe.
Dakle, predlažemo, nudimo, harmonizujte, a ne ujednačite, izjednačite, kopirajte, i nadasve ne nudi konkretne modele, a vi nas ne izvestiste kakvi su konkretni modeli, makar oko onoga kada se već informišete preko amandmana, koliko vidim, i prihvatate amandmane u postupku, pa sada mi ne znamo šta je u konkretnom predlogu prihvaćeno, da li ću pričati o nečemu što ste vi odlučili da prihvatite, pa da promašim pismeni zadatak, njegovu temu, možda hoću, možda neću.
Ali, to je sudbina kada se posle toliko vaših sastanaka radnih, toliko sakupljenih dekana, rektora, prodekana i slobodnih strelaca koji su kod vas došli da vam pohvale koncept, zašto su onda mnogi drugi, čije papire posedujete i vi, udruženja pravnika, konferencije pravnih fakulteta, njihove katedre, njihova veća, uključujući i beogradski Pravni fakultet, dakle odlučili da se suprotstave ovakvoj ideji, pre svega zbog aspekta u kome se njihov fakultet, pravni fakulteti dovode u poziciju gubitka prava na samostalno pravno istupanje i stavljanje u jedan vazalni odnos pod instituciju univerziteta.
Neće nam naravno, nama koji smo protiv ovakvog koncepta reformi, do kraja biti jasno šta su to univerziteti do sada izgubili što su fakulteti imali određenu samostalnost. Ako je trebalo više kontrole nad fakultetima bilo je i drugih mehanizama. Ako je trebalo uvideti se u sadržaj nastavnih programa ili kako sada zovete studijskih programa, bilo je načina i to da se proveri, jer sve to kroz institucije univerziteta.
Dakle, krenuli smo jednim mehanizmom, mi poslanici smo imali tri verzije i uložio sam nepotreban trud da sve tri čitam, podvlačim, takav mi je način učenja i čitanja da bih to jednostavno bolje zadržao u glavi, podvlačio sam tri puta isti predlog. Niti je fer, niti je pošteno. Ništa promenjeno nije.
Ne znam kada su se i gde promene o kojima vi govorite izdogađale, šta ste vi to pristali kada sate opet ponudili formu kakva je bila ponuđena ranije i kakva nosi korene još iz 2001. godine.
Rekli ste i da ne postoji Bolonjska deklaracija, trebalo bi je smisliti i po njoj raditi. Dakle, ako jedna deklaracija, negde udruženih zemalja zapadne civilizacije, koje imaju drugi obrazovni sistem i mi zaista ne sporimo pravo da Evropa uređuje svoj akademski prostor.
Na šta bi to ličilo, zašto bismo mi to uticali. Uređenje svog akademskog obrazovnog prostora, članice potpisnice Bolonjske deklaracije žele da stvore nekakve prioritete, preferencijale, misleći da će tako moći da budu konkurentnije, tržišno otvorene, da neko drugi dođe da studira i da postignu svoju regulaciju kretanja unutar samih država te zajednice, tih potpisnica deklaracije. Naša Vlada je na to pristala, univerzitet takođe,
2003. godine potpisala postupak i vi ste krenuli u realizaciju ovog procesa.
Mi smatramo, iako ste krenuli, sa nesumnjivim pravom da oni to traže i zahtevaju, trebalo je voditi računa o nečemu što ste vi to rekli, a to je nacionalni interes. Ni u jednom jedinom članu, ni u jednoj jedinoj rečenici nismo uspeli da nađemo, temeljno analizirajući i pišući amandmane i o lošim stranama zakona, kakav ste to nacionalni interes branili kada ste napisali ovakav zakon i šta je to bilo definisano kao nacionalni interes kada se pristupa reformi nečega jako bitnog.
Ako hoćete ili mislite da to nije bitno staviti, pogledajte recimo član 3. ili 4. hrvatskog zakona ili pogledajte sajt Lomonosova, pa vidite kako ruska vlada stoji iza programa studija Lomonosovog na medicinskim, hemijskim i ostalim fakultetima gde sam gledao. Pogledajte i vidite da su i oni usvojili neke elemente Bolonjske deklaracije, ali tamo studije traju za medicinu šest godina, za hemiju traju pet godina.
Ful tajm im je 11 godina za medicinske kliničke studije, da postanu osnovne studije, da završe magistetrijum i doktorate. Kod nas je sve to očito duplo kraće. Kako se to može porediti ili valjda student medicinske akademije Lomonosova nije dovoljno validan, niko ga neće prihvatiti, pa da za 11 godina postaje doktor nauka, a kod nas magistar i lekar postaće za šest godina po vašem predlogu, koliko su do sada trajale osnovne studije.
Svi za redom govornici su isticali slabost dosadašnjih sistema studija i nedovoljnu ažurnost i odgovornost studenata, nisu međusobno dobro sarađivali studenti i profesori, bio je ovakav odnos, onakav odnos. Ni jednim rešenjem koje nudite ovde neće se ni popraviti odnos ni studenata, ni profesora, biće zapravo stvar ista, gotovo jednosmerno primanje, sa čime se mi ne slažemo i ne zalažemo se za takav autoritarni odnos, gde će profesor samo pričati, student samo slušati. Korelacija i interakcija postoji čak i u obdaništu.
Međutim, neuvođenjem mentorskog sistema ili drugačijeg načina temeljne revizije, mi ćemo opet ostati, hteli ne hteli, na tome.
Da li ćemo po konceptu koji predviđate, krećem zapravo sasvim drugačije mimo nekog svog ličnog koncepta, na bazi onoga što ste vi rekli, moći da obezbedimo da profesori imaju uvid u kontakt sa studentima i ostvarivanje tih famoznih bodova tokom vežbi, predavanja, kada znate kakva je kadrovska politika na fakultetima.
Negde veoma bitne predmete, čak dvosemestralne, drži jedan, retko dva profesora. Imamo često probleme kada student polaže drugi ili treći put da se mora pozivati profesor sa strane. Nemamo svuda viška kadrova i svuda suficite. Ali, to su samo oni praktični detalji koji čine da upravo ono što ste izrekli verovatno govori o tome da vi nemate dovoljno iskustva.
A ovde sede profesori koji su univerzitetski profesori veoma dugo i bilo bi korisno, a valjda biste vi poslušali njihove savete te vrste, da vam taj univerzitetski rad, iskustvo, evo tu je vaša pomoćnica koja ima veoma velikog iskustva, to je uvaženi profesor na Pravnom fakultetu, pa da vidite kako se realno život odvija na fakultetu i šta to u autonomiji fakulteta koja sada postoji smeta da se nastavi takav rad, da se da fakultetu, jer je on jedini konkretni vršilac procesa.
Moguće je da sam iz provincijskog grada, ali nisam upoznao studenta sa multidisciplinarnih studija. Kako to lepo zvuči. Ne znam koliko je. Evo, koleginica Emilija možda zna pa će reći vama, a vi meni replicirajte, koliko ih u Kragujevcu ima na multidisciplinarnim studijama. Ne znam ni kako ćete ih potpisati, ni šta će biti, ali svejedno, da bi imali mogućnost većeg broja onih koji će učiti multidisciplinarne studije, dajemo univerzitetu pravo kompletne autonomije nad fakultetima.
Dobro je gospođa Donka definisala ovo - univerzitet je jedna labava zajednica fakulteta, koja sada kako stoji, podrazumeva osim prostora, obično glomaznog, obično bajnog i sjajnog, kakav sve nije, u kome sede predstavnici fakulteta i donose zajedničke odluke za sve fakultete koje univerzitet pokriva. I tu su vam sada oni nastavni sadržaji, tu su vam izbori u zvanja, tu su vam magistarske i doktorske teze itd.
I šta je to bilo malo univerzitetu da mu sada treba dati mogućnost pravne i finansijske nadmoći nad fakultetom. Kako reći nekom fakultetu sa velikom tradicijom, koji je sa nekoliko takvih osnovao oca univerziteta, nemoguće je, ali tako ispada, e sad će on da mu se kao očuh vrati jednom drugom merom. Dakle, samo o tom segmentu ideje koja u Bolonjskoj deklaraciji nije toliko podvučena i toliko naglašena eksplicite kao što je potreba raspravljanja o tzv. sistemu prenosivih bodova.
Govoreći o ovome i toj vašoj potrebi, koja je naročito iskazana kroz stepen hitnoće, jer je zakon po hitnom postupku, pazite, pa valjda je i onaj iz 2002. godine bio po hitnom postupku, i ono je loš zakon, a ovo je još lošije rešenje.
Na sreću ovaj vaš predlog nema ono što ima 141. član onog zakona, čiji je idejni tvorac ovde obrazlagao, gospodin Gašo Knežević, gde zaista videli ste drakonske mere pretnje revizije zvanja itd. Neka svojevrsna Batićeva lustracija, koja nije prošla ni tamo gde je on namenio, a gotovo da je prošla i u debeloj meri zakačila brojne političke neistomišljenike i ljude koji su drugačije mislili, a koji su po zakonu došli u regularna zvanja.
Eto, ako nešto mogu iz ovoga da pohvalim, to je to. Mi i dalje, predstavnici SRS, mislimo da treba povećati odgovornost studenata. Oni ne bi trebalo da budu lenji, ne bi trebalo da čekaju da im se veliki broj ispita da kao uslov da ih prenose, ali ne vidimo ni kako će, da idem onaj drugi segment priče, a to je sistem vrednovanja bodova, nastavnog sadržaja i vrednovanja predmeta.
Taj koncept koga je zaista u jednoj ili dve rečenice dala, a pročitao sam nekoliko verzija Bolonjske deklaracije i voleo bih da mi je neko dao neku integralniju, ali na vašem sajtu, pa sajtu Mostara, pa Crne Gore, pa levo, desno, Rusije, nalazio sam uglavnom slične tekstove. Možda ima neka, ali dajte da je mi vidimo u kojoj se malo podobnije govori o tome.
Zaista bi bilo fer od potpisnica Bolonjske deklaracije i njihovog šefa tog štaba, kako se zove, uostalom nisam bio, idete vi iz Ministarstva i ne znam o čemu tamo pričate, da li samo klimate glavom i potpisujete ili ih pitate, zašto vam nisu dali neki konkretan model, recimo poput impakt faktora. E, ovako će da izgleda primena bodovnog sistema na najčešća zanimanja, na najčešće akademske obrazovne i strukovn-obrazovne programe, za najčešća zanimanja u svetu. Ovo treba da ima toliko bodova - inženjer; te predmete i te predmete, da mi vidimo šta to usaglašavamo.
Jer, bojim se da jednu numeričku kvantifikaciju, broj bodova, prevodimo, analogni odnos stavljamo sa kvalitetom. Mi moramo da kvalifikujemo. Vidite i sami da ste u zakonu dali mogućnost da kada neko nostrifikuje ili pravi ekvivalenciju, da li će raditi ili nastaviti studije, on mora da vidi nastavni sadržaj. Ne vredi mu što ima 50 bodova i ide dalje. Šta je u tih 50 bodova?
Da ne pričam nebuloze, da je to zaista tako, vidimo iz Predloga ovog zakona da student mora i može da bira osnovne izborne predmete, da čak može i da se upiše sa 37 bodova minimum i da zato što je on samofinansirajući, a isti fakultet, isti sadržaj može da upiše ko je budžetski finansiran sa 60 bodova.
Šta tako ako nastavimo svake godine da on koristi svoja prava dobijamo, studenta koji nikada neće imati 60 bodova. To nije definisano zakonom i možda je to jasno, ali evo vi izađite i pojasnite, ali ga bar napištite da bi svima bilo jasno.
Ili će samo u jednoj godini kada upisuje, a moći će 37, pa će to morati da nadoknadi narednih godina, ili niko živi ne zna šta je to, i onda će on biti egal lekaru koji je upisao recimo sa 60 bodova.
Dakle, mnogo je nejasnoća. Pitamo se zašto vam oni koji su vas ubedili da naš sistem ne valja, nisu bar dali operativni model. Vi znate da se sve standardizuje, od proizvodnje hrane, sokova, automobila i mi jesmo za to. Ko kaže da mi ne bi poštovali standarde u Evropi. Svako bi. Ali dajte da budu jasniji i da ne znače ruiniranje onog što mi imamo na našem terenu, naše samobitnosti, naših nacionalnih interesa.
Kakav nacionalni interes? Nema rečenice o tome, koliko god da u konceptu iz koga je zakon napravljen piše, paradoksalno piše, šta ćemo sa studentima koji su učili, pa studirali godinama i položili pola ispita i ne dobiju više nikakav papir. Pa šta vi to hoćete? Da ovim predlogom date polufabrikate? Kakav papir? Neka idu u Evropu, pa neka rade. Nama treba ko može da završi studije. Ko će znati za šta je završio. Imaće zvanje i to će moći da radi.
Ili - kaže u tom predlogu, imamo mnogo obrazovanih ljudi, zauzimaju mnogo dobra mesta. Uticajni su i cenjeni. Malo parafraziram. Nemojte zameriti, ali ovo mnogo liči na to i to što mi imamo tako obrazovan kadar i što radi po svetu jeste dokaz da smo mi dobro radili, ali je istovremeno dokaz da nam fakulteti ne valjaju, jer su prilagođavali svoje programe i opterećivali ogromnim i obimnim nastavnim sadržajem koji bi negde neko tek na magisterijumu učio, pa mi zato moramo da reformišemo ovaj obrazovni sistem, da smanjimo nivo opterećenja osnovnih studija, a to što su ti talentovani naučili tokom osnovnih, da smo to pomerili za magistarske, oni bi tek kad budu magistri to naučili.
Pazite, ne piše to tako. Pisano je, pa je bilo vremena, pa to deluje čitkije, ali ja namerno da bi naša javnost to čula govorim o tome čije su ideje ugrađene u ovaj zakon, kakav način razmišljanja vas je vodio kada ste takvu mogućnost dali da recimo date sistem integrisanih studija, da dozvolite npr. magisterijum posle godinu dana, da dozvolite da se osnovne studije redukuju na samo četiri godine.
Neverovatno, ko će medicinu sa šest, koji i sada loše završe, i teško ide i traljavo, završiti za četiri. Kako ćete dvosemestralne, trosemestralne predmete uključiti na manje od 60 bodova ili će samo jedne godine student da uči samo jedan predmet. Koliko mu godina treba za medicinu. Tri godine, tri predmeta.
Prosto, ako ih iseckate, iskomadate, nećete dobiti ništa od toga, oni integrisano uče, ne zato što to neko želi jer su velike, jer treba integrisano znanje iz toga. Ne možete na parče učiti hirurgiju trbuha, hirurgiju ruke, glave i tako dalje.
Dakle, mnogo praktičnih posledica ćemo imati zato što ako budemo primenjivali ove koncepte za koje se vi zalažete i koji su ključno što čine ovaj zakonski projekat lošim i razlog zbog koga ćemo mi biti protiv toga.
Regulaciono telo koga ste tamo dali, Nacionalni savet kao glomazno birokratsko telo, mi imamo neku analogiju u nacionalno-prosvetnom savetu. Mi smo krenuli amandmanski s tim, a iskreno da kažem moguće je i pod upitom kako bismo to prebacili nadležnost nacionalno-prosvetnih saveta, ali možda ni pitanje prebacivanja nadležnosti iz ovog zakona ne bi bilo nerešivo, jer se ovde može svašta prebaciti, prodati NIS za pet minuta.
Nije to problem. Pravnici bi to rešili, nego smo hteli da ukažemo na činjenicu da imamo kompetentno telo koje tamo postoji, iz reda akademika i ljudi koji konačno kao posledicu svog obrazovanja imaju visoko obrazovanje. Gotovo svi koji sede u savetu, 42 koliko ih ima, imaju visoko obrazovanje. To je Akademija nauka, to je Pravoslavna crkva i ostale verske zajednice.
Zašto ono delom strateških problema se ne bi bavilo, onima što ste dali u nadležnost - nacionalnom savetu. To je bila ideja, jer ta ideja koju vi predlažete košta 14, 15 miliona samo za osnivanje. Dalje bi se ona formirala i dobro plaćala iz budžeta, pa bi ona pravila svoje komisije. Komisije bi pravile svoja radna tela tzv. ekspertske timove ili recenzente.
Dakle, to je jedan začarani galimatijas, gde uvek neko za nekoga radi, a jedno telo sedi i ubira dobre pare i daje strateške ciljeve. Njih ne videh ni na vašem sajtu vaše strategije. Videh misija vizije. A vi objasnite šta to znači. Ako je to vaša strategija i ako je to ono što je bilo najvažnije da se u principima i smernicama vaše vlade nađe u predvečerje donošenja zakona koji temeljno ruinira jedan sistem, koji nigde i ničim, ne znam zaista gde je iskazao potrebu da želi da ruiniran bude.
Postavlja se pitanje šta je motiv, šta to želimo kada stavimo pod kapu univerziteta sve fakultete? Bolju kontrolu fakulteta? Ako gledate po sistemu rukovođenja, šta ima rektor da kontroliše dekana? Kako, nikako. Jednog bira veće, drugog bira veće izborno. Nema logike. Imaju subordinaciju, ali nema kontrole. Bolja finansijska kontrola?
Možda ima tu neke logike. Nagoveštavate da će biti manje para. Jasno je to u obrazloženju zakona, nekoliko puta to provejava, jer vidim da dekani treba da postanu menadžeri, znači, da skupljaju pare, a ne da se bave kvalitetom i organizacijom nastave. Biće manje za ovo, biće manje za ono. Možda će biti sad lakše ministru, jer će dekan da kaže: evo, stiglo od Beograda toliko para, sada kad podelimo na vas 10-15, kome ovo može da bude dobro.
Univerzitetima sa malim brojem fakulteta i privatnim, a Beogradskom univerzitetu, sa 30 fakulteta, a imamo šest-šest, ako se ne varam, šest državnih, šest privatnih univerziteta. Privatni imaju dva, tri ili četiri fakulteta u svom sastavu, a državni, poput Beogradskog, čak 30.
Kako će on ono što mu se da, a biće na kašičicu, očekujem, da to lepo raspodeli i da svi budu zadovoljni, da svi budu motivisani da organizuju studije i da, kako rekoše ovde, "osavremene programe" itd. Mi jesmo za to da programi zaista budu, da se na najrigorozniji način nastavni sadržaji prate, odnosno studijski programi, da maltene iz godine u godinu profesor mora da ima predavanje koje je napravilo inovaciju, da nikada ne bude rečeno na isti način, isti sinopsis da ne bude. Potpuno se slažem. Mora se nastojati da se studentu poboljša odgovornost.
Vi ste jedno od prava studenata proširili amandmanima. Ne znam o koliko rokova govorimo. Šta ste vi to u dogovoru sa njima prihvatili ne znam, ali jedno od rešenja je žalba studenta na ispit - 36 sati. Šta ako polaže popodne? Masa fakulteta ispite radi noću u devet, deset sati. Kome on da se žali kad mu za 36 sati ističe?
Dakle, ima jako mnogo razloga zbog kojih ocenjujemo da primena, aplikacija ovog zakona u praksi će stvoriti niz nejasnih situacija i niz problema, neće biti koristan ni za građane, ni za same studente, osobito ne za institucije koje su ovim najviše zahvaćene. Naravno, mi ćemo biti protiv takvog predloga, jer narušava tradicionalni sistem obrazovanja, a to je jako važan segment u našoj državi.

Da li još neko od predsednika, odnosno predstavnika poslaničkih grupa želi reč? (Ne.)
Obaveštavam vas da su, saglasno članu 93. stav 4. Poslovnika Narodne skupštine, do otvaranja pretresa prijave za reč u pisanom obliku, sa redosledom narodnih poslanika, podnele poslaničke grupe SRS, DSS, DS-Boris Tadić, G17 plus, SPS i SDP.
Reč ima narodni poslanik Meho Omerović.

Poštovani predsedavajući, dame i gospodo narodni poslanici, uvaženi gospodine ministre, za razliku od nekih prethodnih govornika koji su u toku današnje rasprave govorili sa ove govornice i koji su, naravno, moje uvažene kolege poslanici, koji su profesori univerziteta i bolji poznavaoci ove materije koja je danas na dnevnom redu, nisam čovek iz prosvete, niti sam dovoljno stručan da govorim o detaljima predloženog zakona, ali hteo bih da ukažem na drugu dimenziju.
Reforma našeg sistema obrazovanja, pa i visokog obrazovanja, potrebna je koliko i, nadam se da ćete se složiti sa mnom, reforma svakog dela našeg društvenog i ekonomskog života. Nema nikakve sumnje da u školstvu naše države Srbije nešto škripi. Najbolji dokaz za to je činjenica što đaci beže iz škole, a studenti studiraju osam i devet godina, bez imalo interesovanja da što pre dođu do te preko potrebne diplome visokoškolske ustanove. Naravno, prilike koje mi imamo, gde će otići kad završe fakultet, ne teraju ih baš mnogo da što pre završe školu.
Problem je, dakle, mnogo širi, ali ne možemo sedeti skrštenih ruku, već kao što pokušavamo da nađemo najbolja rešenja u privredi i ekonomiji, tako i u ovom duhovnom svetu, Srbija mora da se uzdigne. Pored približavanja opšteprihvaćenim normama i evropskim standardima, iza kojih se najčešće zaklanjamo i koji bolje definišu akademska znanja, uvodimo novi sistem stepenovanja školovanja, stvaraju uslovi za slobodnije intelektualno kretanje profesora i studenata, ali i traži ozbiljnije studiranje.
Ne možemo danas, kada je reč o sistemu našeg školstva, pa i visokog obrazovanja, prećutati jednu od, po meni i po nama poslanici iz SDP, najvažniju temu, a to je etika. Ko su naši današnji profesori i predavači? Iz osnovne, srednje škole i sa fakulteta, složićete se sa mnom, svi se najčešće sećamo i dugo pamtimo one duhovite i šarmantne predavače, koji kroz teoriju slikaju život lepim primerima i metaforama. Pamtili smo i pamtimo one dobronamerne predavače, iz kojih zrači ljudska toplina i dobrota.
Ali, nažalost, sećamo se i onih arogantnih, nadobudnih, nedobronamernih, koji su znali da izdeklamuju ili izdiktiraju nekoliko knjiških definicija, ali koji u nama nisu ostavili nikakav dublji trag, osim lošeg osećanja onoga trenutka kada ih se setimo.
Javna je tajna, nažalost, da se danas u Srbiji mogu kupovati ispiti i da to nisu samo prepričavanja studenata, to je istina i tako, nažalost, izgleda naše društvo danas. Protiv nekih profesora i na Beogradskom univerzitetu vode se sudski postupci zbog primanja mita, ali oni su i dalje za profesorskom katedrom. Vlada ih čak imenuje u svoje specijalne odbore i komisije.
Znam za pretpostavku nevinosti u pravosuđu, ali pitam se koliko će trajati postupak pred sudom, s obzirom da znamo kakva je ažurnost naših sudova i njihova efikasnost, u kome će se utvrđivati da li su ti profesori krivi ili nisu krivi. Verujem, nažalost, da će to trajati nekoliko godina, pet ili šest,, doći će do još nekih promena vlasti, naći će se dobre veze i, kako to naš narod obično kaže, stvar će leći.
Dakle, naše društvo, dame i gospodo narodni poslanici, obolelo je od mita i korupcije, i to i u onim profesijama u kojima nismo mogli ni da sanjamo: lekari i profesori. Surova je istina da je prema ovim profesijama učinjena nepravda i degradacija, koja se može meriti, na neki način, i nekom vrstom zločina.
Zamislite važnost profesije čoveka koji otvara ljudski organizam i spasava ga strašnih muka. Šta se može meriti sa time? Ali, ne treba da zanemarimo ni duhovno. Predavači u osnovnim, srednjim školama i na fakultetima mogu da se igraju ljudskim dušama i u dobrom i lošem smislu. To, nažalost, svi dobro znamo. Mogu da budu interesantni, puni ljubavi, pa čak i deca, i ovakva kakva su kod nas, i zbog nas samih, umeće to da osete. Baš kao u američkim filmovima. Ako stvaramo dobre ljude, imaćemo kasnije i dobra dela, a to je put humanizma koji smo mi sada i ovde negde, čini mi se usput malo zalutali ili smo ga zagubili.
Da se vratim, na samom kraju, na sami predloženi zakon. Poslanici SDP pokušali su da ga malo poboljšaju u proceduralnom delu, kod izbora članova Nacionalnog saveta dali smo dobro rešenje koje je Vlada prihvatila. Doduše, Vlada je preuzela neke naše amandmane kao svoje, ali to je ne sprečava (jer je to normalno) da prihvati naše amandmane, jer su oni podneti 20 dana pre nego što ih je Vlada preuzela za svoje. Zahvaljujem se na pažnji.

Jedno kratko saopštenje. Nastavak 18. sednice Odbora za prosvetu, na kome će biti razmatrani amandmani na Predlog zakona o visokom obrazovanju, zakazan je za danas, utorak, 23. avgust 2005. godine, sa početkom u 18,00 časova. Nastavak će se održati u Plavom salonu u prizemlju.
Koristim priliku da obavestim poslanike da danas neće biti nikakvog produžavanja rada. Svi znamo da će neki uživati od 18,00 časova.
Od prijavljenih poslanika, prvi ima reč Milisav Petronijević, a neka se pripremi narodni poslanik Zoran Mašić. Sem poslaničke grupe NS i samostalni poslanici, sve ostale su prijavile poslanike za diskusiju. Izvolite, gospodine Petronijeviću.

Dame i gospodo narodni poslanici, stav poslaničke grupe SPS, odosno SPS prema Predlogu zakona o visokom obrazovanju izneo je dr Žarko Obradović i neću uzimati vaše vreme ponavljanjem tih stavova. Želim da kažem da ću se zadržati u načelu prošavši kroz ovaj zakon na nekoliko konkretnih rešenja, za koja tražimo još da se razjasne, sve u cilju da se donese što kvalitetniji zakon o visokom obrazovanju.
Mislim da je obrazovanje delatnost od najšireg državnog nacionalnog značaja i to ono predškolsko, osnovnoškolsko, srednješkolsko do visokog obrzovanja.
U svakoj državi mora da je važno da ima dobro organizovano, kvalitetno, materijalno potjkovano obrazovanje i integrisano u Evropu, ali i ono koje čuva kulturne, jezičke i nacionalne specifičnosti svoje države i nacije. Ono ne treba da zavisi od toga ko je na vlasti, niti treba da se menja kako se vlast menja.
Mislimo da ovaj zakon o visokom obrazovanju jeste po kakrateru reformski, jer sadržaj i proces studiranja čini efikasnijim nego što je do sada, povećava odgovornost i nastavnika i studenata u procesu obraozovanja, stvara mogućnost za objektivnije ocenjivanje rada studenata, za veće i kvalitetnije angažovanje nastavnika u nastavi, postavlja uslove za osnivanje i rad visokoškolskih ustanova, čime će se nesporno povećati kvalitet tih ustanova i obim znanja onih koji uče u tim ustanova. Ponavljam, precizan stav o tome izneo je dr Žarko Obradović.
Ja ću da prođem načelno kroz pojedine odredbe ovog zakona. Prvo, mislim da je malo smetnja što nema izveštaja koji su amandmani usvojeni, jer je Vlada ovog puta usvojila veoma veliki broj amandmana i ja sam zahvalan, to je samo predlog, nije usvojeno, veoma mnogo amandmana koji bitno menjaju ono što piše u Predlogu zakona.
Recimo, kada bi se razgovaralo o Predlogu zakona i o principima visokog obrazovanja, nema u ovom tekstu, ali ima u amandmanu da je studentima omogućeno ne samo da upravljaju, nego i da odlučuju o visokom obrazovanju. To je kvalitet. Takođe, nema, a ima u amandmanu, ravnopravnost svih visokoškolskih ustanova, bez obzira na svojinska i osnivačka prava. I to je kvalitet, s tim što ova država mora da vodi računa jer će joj predstojati jedan veliki period da se obezbedi ravnopravnost kvaliteta visokog obrazovanja u svim tim ustanovama.
Kod tih visokoškolskih ustanova treba i potrebno je da se obezbedi konkurencija iz koje će proisteći kvalitet, a ne da budu visokoškolske ustanove u kojima će se na najlakši način dobiti diploma. To ne može da bude cilj ove države.
Kada je u pitanju obezbeđivanje kvaliteta visokog obrazovanja, mislim da je to značajno pitanje u ovom predlogu zakona. Iz Predloga zakona se vidi da vodeću ulogu u procesu obezbeđivanja kvaliteta visokog obrazovanja ima Nacionalni savet za obrazovanje, kao visokostručno telo. Dakle, telo pred kojim stoje veliki zadaci, iz prostog razloga što i ceo zakon, odnosno zakon ima više ciljeva, gde predstoji žestok posao i velika bitka narednih godina da se on sprovede, jer biće potrebno mnogo vremena da se ustanove prilagode svemu ovome, da se nastavnici prilagode da provedu više vremena sa studentima, da svakom posvete pažnju i da se studenti prilagode da moraju redovno da uče i tako dalje.
Kada je u pitanju Nacionalni savet za visoko obrazovanje, mi tražimo još jedno razjašnjenje.
Nema gospodina ministra, izašao je, ali da napomenem. Ne tražim ga zbog sebe, jer on ima običaj, pa kaže, dao sam ti na poslaničkoj grupi. Objašnjenje mora da se da javnosti.
Kada je u pitanju sastav Nacionalnog saveta za visoko obrazovanje, mi smatramo da treba u najmanju ruku dati objašnjenje, a mislimo da treba naći i mesta, jer ako su studenti prihvaćeni kao partner u visokom obrazovanju, a u tom delu formiranja tog tela predviđena je studentska konferencija, mi mislimo ako im je dato pravo da odlučuju, a ne samo da upravljaju, što se govori u principima visokog obrazovanja, ako im je dato pravo odlučivanja u organima visokoškolskih ustanova, mi mislimo da ima mesta da im se da pravo da učestvuju u odlučivanju u Nacionalnom savetu o pitanjima koja su od značaja za njih.
Naravno, imamo u vidu da je to visokostručno telo. Ali, isto toga, imam u vidu da imamo mnogo studenata na doktorskim studijama, veoma kvalitetnih, koji mogu da učestvuju u tome. To je pitanje i tražim da se ono još jednom razjasni.
Jedno upozorenje, iako je kasnije izvršena intervencija u članu 110, moramo dobro proučiti da nam se ne dogodi kao sa Nacionalnim prosvetnim savetom da donesemo zakon, ustanovimo kako se on bira, a onda prođe godinu dana dok ne izaberemo Nacionalni prosvetni savet, jer nije bila do kraja razrađena tehnologija izbora.
Takođe, upozoravam i na još jedno pitanje Komisije za akreditaciju, koja u celoj ovoj priči dobija veliko mesto i gde će oko članstva komisije biti najveća tuča. Dakle, imajući u vidu koje su sve ingerencije komisije za akreditaciju.
Sledeće pitanje za koje smatram da treba da se još jednom razgovara, to je pitanje vezano za visokoškolske ustanove i to, što se mene tiče, iz dva ugla. Prvo, naravno da je ovde predviđeno i daje se, promoviše se koncept integrisanog univerziteta, i to je nešto kao proces, nemam ništa protiv, ali da li je dovoljno sagledano sve, nije li to prenaglašena uloga u odnosu na fakultete.
Da li su i sve ingerencije koje su date univerzitetu takve da neke mogu da se prenesu i fakultetima i obrnuto, a daću vam jedan primer. Da li su fakulteti dovoljno osposobljeni da mogu da vrše izbor uz sva zvanja nastavnika, naravno, uz određenu koordinativnu funkciju univerziteta.
Sa druge strane, dato je pravo fakultetetima, odnosno njihovim organima upravljanja da sami donose odluku o visini školarine i mi imamo jednu praksu da jedan fakultet ima 40.000, drugi 70.000, a treći 100.000. Nije li to pitanje koje bi trebalo da se nađe u ingerenciji univerziteta u smislu utvrđivanja nekih kriterijuma, jasnih, kako i na koji način se to može odrađivati kada je u pitanju školarina.
Dobro je da je Vlada prihvatila amandman kada se osnivaju odeljenja van sedišta visokoškolskih ustanova. Mi ne bolujemo od toga da li je to naš amandman ili Vladin, nas interesuje to rešenje. To znači da se odeljenja mogu osnivati, ali u postupku akreditacije, kao i sve ostale visokoškolske ustanove. Ovo iz razloga što smo imali jednu invaziju osnivanja odeljenja u Srbiji po prostorijama kućnog saveta, večernje škole itd. Nešto što samo može u stvari da degradira visoko obrazovanje. Mislim da se ovim načinom da se odeljenja mogu osnivati, ali u postupku akreditacije, sprečava dalje taj proces koji je bio.
Kada je u pitanju finansiranje, želim da kažem da Vlada mora da vodi računa ako izađe sa Predlogom zakona koji su ciljevi zakona, da će morati da stvori materijalne uslove da se to sprovede, jer bez toga, bez materijalnih uslova za visokoškolske ustanove, bez poboljšanja materijalnog položaja nastavnog osoblja, bez mogućnosti studenata svih da studiraju na najjeftiniji mogući način, sve to neće biti sprovodljivo.
Mi ovde podržavamo opredeljenje Vlade da sve više afirmiše, odnosno da najviše afirmiše koncept besplatnog školovanja, onoliko koliko su u mogućnosti države, ali isto tako insistiramo kod onog dela koji govori o samofinansiranju da samofinansiranje na državnim univerzitetima ne može da bude potpuno isto kao samofinansiranje na BK univerzitetu i nekim drugim univerzitetima, da i tu moraju da postoje kriterijumi kako, do koje visine i na koji način.
Sledeće je pitanje prava i obaveza zaposlenih na visokoškolskim ustanovama. Mislim da je taj deo dobro urađen. Upozoravali smo i još jednom upozoravamo, poštujući i uvažavajući ogroman broj profesora na koje se to ne odnosi, ovaj zakon je imao zadatak i da spreči jedan broj profesora koji su se ponašali kao trgovački putnici, koji su šetali od fakulteta do fakulteta u Srbiji. Mi smo predložili da tome mora da se stane na put. Profesor mora sve vreme da potroši, pre svega, sa svojim studentima, u svojoj ustanovi, da može da obezbedi redovnost i nastave, i prisustva i neposredan rad sa studentima.
Vlada je intervenisala ovde na dva načina. Mi ćemo podržati oba. Jedan je da zbog sukoba interesa oni profesori koji predaju na državnim visokoškolskim ustanovama ne mogu da predaju i na privatnim. Drugi, kroz povećanje procenta broja profesora sa 60% na 70%, koji moraju da budu u punom radnom odnosu u visokoškolskoj ustanovi. Mi znamo da su ti kriterijumi veoma visoki, ali ako im ne postavimo tako visoke ciljeve nećemo učiniti nikakav poseban napredak. Dakle, mi ćemo i dalje tragati za rešenjem koje će obezbediti ovo o čemu pričam.
Pre kraja, nešto vezano za studente. Pozdravili smo formiranje studentskih konferencija, studentskog parlamenta, učešće studenata u upravljanju i odlučivanju.
Tražimo da nađu mesta i u Nacionalnom savetu za visoko obrazovanje i mislimo da je ovde korektan odnos zakon predvideo i za studente, počev od upisa koji daje šansu najboljima da se bez obzira na materijalne mogućnosti mogu upisati besplatno, preko toga da oni koji se upišu kao samofinansirajući mogu ako redovno završe da pređu na budžetsko finansiranje. To su sve neke stvari koje mi podržavamo.
Ono na čemu smo insistirali, što za sada imamo podršku Vlada, a očekujem da će se ona verifikovati večeras na Odboru za prosvetu, a to je prilagođavanje broja rokova za ispite prema svemu tome. Vlada je prihvatila da student može da polaže još dva puta, kada se to matematički izračuna nedostaje jedan ispitni rok, pa onaj ko završi drugi semestar letnji u junu, može da polaže u junu ili septembru, ali nema tog trećeg. Stoga smo mi predložili da to budi i oktobarski rok.
Naravno, imamo u vidu da Zakon omogućava studentu da veoma veliki procenat tih bodova stekne u toku škole. Intencija jeste u tome u toku školske godine, a onaj manji da osvoji na ispitima i verovatno će se nekog dana i taj broj ispitnih rokova smanjivati, ali mislim da u ovom trenutku je ovo dobro rešenje.
Ono što takođe još jednom upozoravamo, mislimo da je za studente veoma važno da ima pravo da se upiše, da ima pravo da jeftino studira, da dobije kvalitetno predavanje i da odgovori svim obavezama koje ima. Još jednom upozoravam da mora da se uvede red kada je u pitanju samofinansiranje, odnosno kada je u pitanju određivanje cene školarine.
Na kraju, mislim da su u prelaznim i završnim odredbama data fer rešenja i za nastavno osoblje, i za studente, i za visokoškolske ustanove, i vremenski periodi kada to sve treba prilagoditi. Posebno ističem dve stvari. Jedno je da je intervenisano kod načina izbora prvog Nacionalnog saveta, da ukoliko oni koji čine Nacionalno-prosvetni savet ne dostave svoje predloge, da ih Skupština može birati iz reda tih struktura, ali na predlog nadležnog odbora, što je nedostajalo. To mislim da omogućuje da ne dođemo u situaciju da Nacionalno-prosvetni savet biramo godinu dana.
Ono što takođe pozdravljamo to je ta osobenost Srbije u odnosu na Evropu, bez obzira koliko su u Evropi poznati univerziteti, a ne fakulteti, a to je što je intervenisano u članu 118. da fakulteti koji su do dana donošenja zakona postojali zadržavaju svojstvo pravnog lica, osim ako ga sami ne prenesu na univerzitet.
Sve to kada se ima u vidu, želim da kažem da je Vlada prihvatila naših 7 amandmana. Usmeno imamo obećanje Vlade za još 4. To pričam, želim da istaknem, imajući u vidu početak ovog mog izlaganja. Mislim da je Vlada ovde učinila da stavi do znanja da nije sujetna, već da jednostavno traga i ona za boljim rešenjima.
To je taj prvi korak koji treba da obezbedi konsenzus kada je u pitanju obrazovanje kao značajna nacionalna i državna delatnost.

Zahvaljujem, kolega Petronijeviću. Reč ima narodni poslanik Zoran Mašić, a neka se pripremi narodni poslanik Milka Silajev.

Gospodine potpredsedniče, dame i gospodo narodni poslanici, stav SRS vezano za ovaj predlog zakona izneo je dr Poskurica i on je najveći deo tih naših načelnih primedbi ovde saopštio. Ja ću u svojoj diskusiji pokušati da ukažem na određene konkretnije propuste u ponuđenom tekstu zakona o kome ćemo raspravljati narednih dana.
Prvo, želim da kažem da uvažavam apsolutno činjenicu i potrebu da treba da usaglašavamo sve naše zakonske propise sa propisima Evropske ekonomske zajednice i da ovakav zakonski propis koji reguliše jednu značajnu oblast, a to je visoko školovanje, treba da bude usaglašen sa razvijenim svetom. Ali, ako je potpisivanjem Bolonjske konvencije prihvaćena obaveza da do 2010. godine sinhronizujemo i uskladimo te zakonske propise, onda stvarno ne vidim zašto se još nije pričekalo sa ovim zakonom, pogotovo u odnosu na određene manjkavosti koje su utvrđene od strane gotovo svih poslaničkih grupa i činjenice da ima blizu 200 podnetih amandmana.
Znači, jako dugo se radilo na ovom konceptu i opet su određeni i značajni propusti napravljeni, a za mene je jedan takođe značajan propust i zato smatram da je trebalo možda još sačekati i zajedno ovaj zakon donositi sa zakonom o naučnoistraživačkoj delatnosti. Jer nema razvoja i napretka obrazovnog procesa ako nemamo kvalitetniji naučnoistraživački rad, pogotovo što finansiranje naučnoistraživačkog rada u visokoškolskim ustanovama ide preko Ministarstva za nauku. Znači, Ministarstvo za nauku obezbeđuje sredstva i finansira konkretne projekte i finansira te nastavnike i saradnike na fakultetima.
Ovako ponuđenim konceptom, za koji sam ubeđen da će biti donet, nastaće značajne diskrepancije i kolizije između postojećeg zakona o naučnoistraživačkom radu i Zakona o univerzitetu. Prema Zakonu o naučnoistraživačkom radu, kada se raspisuju konkursi za projekte, navode se od naučnih zvanja do određenih naučnih oblasti koje se finansiraju ili, kako je to sada definisano, naučnih polja, i u skladu sa tim se određuju sredstva i po grupacijama se prijavljuju istraživači od najnižih do najviših naučnih zvanja, upravo da konkurišu na određena naučna polja.
Međutim, mi u ovom nacrtu zakona neka naučna polja koja su vrlo značajna kod Ministarstva za nauku, recimo oblast biotehnologije, mi nemamo ovde apsolutno definisano takvo polje i pitam se, a o tome ću kasnije govoriti, kako je takav jedan propust napravljen da takva jedna značajna oblast za ovu našu državu nije definisana i kao obrazovni proces.
Znači, Vlada je trebalo da ima obavezu da obaveže Ministarstvo za nauku i Ministarstvo za obrazovanje da zajednički rade na konceptu i usaglašavanju propisa koji zajednički regulišu oblast naučnoistraživačkog rada i oblast obrazovanja. Mislim da je to jedan ozbiljan propust gde mi ispred SRS sa osnovom možemo da stavimo prigovor ministru i ministarstvu, i Vladi.
Sledeća stvar na koju želim da ukažem jeste Nacionalni savet, koji se planira ovim zakonom da se formira. Lično nemam ništa protiv tela koje treba da ima određene nadležnosti, da unapređuje obrazovni proces, a pogotovo visoko obrazovanje. Bojim se da ovako kako je konceptualno predloženo, da to ne daje garanciju ako se planira da osnov tog saveta bude tih 10 redovnih profesora, vrhunskih naučnika.
Ne znam ko će biti taj koji će da definiše kojih je to 10 vrhunskih naučnika, ako je recimo ovde izostavljena Akademija nauka. U svim državama računamo da su vrhunski ili najviši naučno-istraživački radnici dokazani u nauci i u obrazovanju akademici, redovni članovi Akademije nauka. Ovim zakonom ne daje se apsolutno mogućnost da Akademija nauka delegira svoje predstavnike u ovakvo telo i da ima funkciju u rešavanju i odlučivanju nadležnosti jednog ovakvog saveta.
Vi ste ovde definisali da mora biti vrhunski naučni radnik i da ima međunarodno priznate radove; pa uslov i kriterijum za izbor redovnog profesora jesu priznati naučnoistraživački radovi objavljeni u vodećim međunarodnim časopisima sa recenzijom, objavljeni naučnoistraživački radovi na međunarodnim naučnim skupovima, i to se podrazumeva. Znači, u suštini svaki redovni profesor može da konkuriše ili ako ne može pitam se ko će biti taj koji će da odredi i da kaže ko je taj vrhunski.
Bojim se da će biti ovde kao i u mnogim drugim kojekakvim savetima ili telima koja su predlagana, da će opet imati uticaj politika i da će u ovom savetu, kao i u nekim drugim savetima, pre svega biti ljudi, ovde sada redovni profesori koji pripadaju određenim političkim opcijama, iako je ovde rečeno decidno da ne mogu biti delegirani ljudi koji su stranački angažovani. Ali, imamo mi mnogo profesora koji su u strankama, ali nisu stranački angažovani. Normalno, oni će zastupati interese tih stranaka u određenim momentima.
Prema tome, nije moguće prosto isključiti tako nešto i na kraju kada se bira u parlamentu opet se bira većinom vladajuće koalicije, i opet će prednost u izboru ljudi u taj savet imati ljudi iz određenih političkih opcija koje su vladajuće.
Mislim da je trebalo ovde jasnije definisati kako će se vršiti, koja kategorizacija izbora i načina tih ljudi, i mislim da je trebalo apsolutno ovde da bude mesta za predstavnike Srpske akademije nauka, da i oni imaju udela u radu ovog saveta.
Dalje, želim da kažem da Nacionalni savet, ovako kako je definisan, što se tiče njegove nadležnosti, ima nekih koje mu pripadaju, a mislim da su ovde date neke nadležnosti Nacionalnom savetu, koje bi u suštini trebalo Ministarstvo da ima, da ono kao državni organ treba da ima određene neprikosnovene stvari. Ne može da ustupa to da neko drugi vodi i odlučuje. Ovde su definisane, u nekih 15 stavki, nadležnosti saveta i, prema mom slobodnom sudu i oceni, date su neke nadležnosti koje bi trebalo pre svega Ministarstvu da pripadaju.
Dalje, želim nešto da kažem o obrazovno-umetničkim poljima, definisanim u članu 27. Ovde je definisano nekih pet polja, prirodno-matematičke nauke, društveno-humanističke, medicinske nauke, tehničko-tehnološke i umetnost. Već sam spomenuo da je izostavljena biotehnologija ili biotehnološke nauke, koje su kao takve definisane upravo kod Ministarstva za nauku. U oblasti biotehničkih nauka najveći je broj projekata iz oblasti tehnološkog razvoja. Znači, najveći broj projekata je upravo iz te oblasti. U toj oblasti su svi poljoprivredni fakulteti, šumarski fakultet, veterinarski fakultet.
Juče sam na Odboru postavio pitanje gde će se ti fakulteti svrstati, u koje obrazovno polje. Onako lakonski je rečeno - to će odrediti Nacionalni savet. Molim vas, ne može to da odredi Nacionalni savet, jer posle pravnih fakulteta, posle ekonomskih fakulteta, u našoj državi je najveći broj poljoprivrednih fakulteta. Na kraju, mi smo agrarna država i to je jedan vrlo značajan studij, a svakako nije zanemarljivo ni šumarstvo, pa na kraju i veterinarstvo kao oblast ili veterinarske studije. Za njih ne znam, ja bar ne mogu da procenim gde će biti, u koje od ovih obrazovnih polja svrstani.
Meni je žao što sam lično nisam intervenisao amandmanom i pitam se da li su predstavnici poljoprivrednih fakulteta imali učešća u ovome, da niko nije intervenisao i rekao da se drugačije definiše, jer ne mogu da zamislim da poljoprivredni fakultet bude u tehničko-tehnološkim naukama, znači zajedno sa mašinstvom, elektrotehnikom, građevinom itd. Ajde sa tehnologijom i bože pomozi; ili veterina da bude uz medicinu. U krajnjem i to može, jer u nekim državama ima i takvih rešenja i to je nekako i prihvatljivo, ali šumarstvo i poljoprivreda mislim da nemaju ovde definisano obrazovno i naučno polje.
Dalje, želim da kažem vezano za vrste i nivoe studija koje su definisane u članu 25, o tome je bilo sinoć i na Odboru rasprave, i pitanja, i traženja odgovora.
Međutim, po meni neke stvari nisu dobro definisane, pogotovo obelodanjivanjem, odnosno dostavljanjem amandmana koje je Vlada dala na ovaj zakon. Znači, Vlada je svojim amandmanima izvršila izmene i korekcije ovog predloga zakona o visokom obrazovanju koji smo mi poslanici dobili. U pravilu, ono što Vlada amandmanima menja, to se prihvata i to je automatski integralni deo ovog predloga zakona. Ako se i usvoji ovakav predlog, svakako će se usvojiti i ti amandmani.
Tu se značajno, upravo kod vrste nivoa studija menjaju neke, po meni, možda i suštinske stvari. Možda sam malo više i subjektivan, ali sinoć sam tražio objašnjenje oko toga, pre svega vezano za magistarske akademske studije. Usvajanjem ovog zakona nećemo imati magistre nauka, barem onakve kakve smo ih do sada imali, a mislim da se 30 godina, ako ne i više, školuju magistri nauka.
Dakle, to su ljudi koji se usmeravaju u naučnoistraživački rad i to im je neka početna stepenica. Iza toga sledi, kod većine njih, doktorska disertacija i dalji razvoj u naučnoistraživačkom radu. Ovde se te akademske magistarske studije faktički, po meni, ukidaju i uvode se diplomske akademske studije, koje u suštini imaju logike ovako kako je predloženo.
Međutim, da li ćemo ukidanjem tih magistarskih studija, školovanja ili pripreme za naučnoistraživački rad značajno obogaljiti naš naučni podmladak. Po meni, on je prilično i sada obogaljen, jer u proteklih šest ili sedam godina postoji urušavanje tog naučnoistraživačkog podmlatka na većini fakulteta, pre svega zbog nedostatka novčanih sredstava.
Ne primaju se asistenti pripravnici i asistenti, a ovako kako je zamišljeno vezano upravo za saradnike u nastavi i asistente, i samim tim nemanja više tih magistarskih studija i zvanja magistra nauka, mislim da ćemo doći u još goru situaciju, jer izborom saradnika u nastavi na godinu dana, to su upravo ti koji će pohađati ove diplomske akademske studije ili asistenata koji će biti na doktorskim studijama, ne daje to garanciju da će to biti ljudi koji će i ostati da rade na tim fakultetima, nego se bojim da će više biti više u prolazu i kako ih onda selektirati.
Pošto sam ograničen vremenom, želim da ukažem samo na određene nelogičnosti iskazane u prelaznim i završnim odredbama. Recimo, za doktora nauka u jednom članu, u članu 128, kaže se da je rok sedam godina onima koji su magistrirali da doktoriraju, a u članu 123. daje se pet godina onima koji su na doktorskim studijama. Onaj ko je na doktorskim studijama treba da ima više vremena jer treba da ispolaže ispite i treba da uradi disertaciju, a ovaj ko je magistrirao treba da radi disertaciju. Mislim da su tu neke stvari izmešane.
Želim ovim da završim zbog mojih stranačkih kolega, da i njima dam prilike da govore - mislim da ima mnogo manjkavosti u ovom predlogu zakona, iako se dugo pripremao. Zbog toga mislim da je možda bilo bolje i uputnije da je ovom prilikom Vlada i Ministarstvo za obrazovanje povuklo ovaj predlog i doradilo ga na pravi način i usaglasilo ga zajednički sa Ministarstvom za nauku, i da su napravili novi zakon o naučnoistraživačkom radu i zajedno sa ovim zakonom usvojili. Mislim da bi to bilo mnogo značajnije za obrazovni proces, pogotovo visoko obrazovanje, a i za naučnoistraživački rad u našoj zemlji. Zahvaljujem na pažnji.

Hvala vam, gospodine Mašiću. Reč ima narodni poslanik Milka Silajev, ili u duhu ovog zakona mr Milka Silajev, a neka se pripremi narodni poslanik Milan Veselinović.

Poštovani gospodine predsedniče, gospođo iz Ministarstva, poštovane kolege poslanici, posle ovako iscrpnog i lepog izlaganja gospođe Donke, gospodina Obradovića i gospodina Gačevića, zaista sam morala da revidiram svoje izlaganje. Želim da dam jedan drugi aspekt ovoj mojoj priči za govornicom.
Naše školstvo je stalno potenciralo loše đake, počev od osnovne škole brinuli smo uvek o lošim đacima. Brinuli smo u osnovnoj školi, u srednjoj školi, na fakultetima, a to je bila velika greška. Apsolutno je velika stvar da se intelektualni potencijali jedne zemlje neguju. Ovako nešto će omogućiti ovaj zakon. Zašto i kako?
Umrežavanjem u evropsku mrežu univerziteta omogućujemo vrhunskim, najboljim đacima da biraju kurseve, one koje hoće da čuju u Londonu, Parizu, Berlinu, a isto tako i njima iz Londona da čuju naše stručnjake u Srbiji. Vi znate da su pedesetih godina nemački stručnjaci iz oblasti atomske fizike bili kod nas u Institutu Vinča, jer je tada Jugoslavija bila na tom teorijskom nivou razvoja.
Takva razmena omogućuje stvaranje vrhunske grupe stručnjaka koja može da povede zemlju u bolje sutra, može mali broj ljudi da učini da zemlja doživi preporod. Mi smo svedoci takvih slučajeva u Evropi. Pogledajte "Nokiu", šta je ona napravila sa malom zemljom Litvanijom, šta je Indija napravila od svojih stručnjaka iz računarske tehnike. Stručnjaci iz informacionih tehnologija Indije su vrhunski stručnjaci u svetu, najplaćeniji, ne idu u svet nego donose pare Indiji i povećavaju nacionalni dohodak.
Znači, perspektiva ovakvog umrežavanja je stvarno dobra i potenciranje pametnih ljudi u zemlji doneće dobro ovoj zemlji, a G17 plus radi na tome što se brinemo o stipendijama vrhunskih đaka, vrhunskih stručnjaka i taj plan smo hteli da potenciramo.
Bilo je puno reči o tome da je potrebna akreditacija fakulteta, da se formira sistem obrazovanja za studente.
Prema novim rešenjima vodeću ulogu u kreiranju politike i utvrđivanja kvaliteta studiranja imaće Nacionalni savet, koji će biti formiran kao takvo telo da apsolutno ima intelektualni prioritet u odnosu na one ljude koje treba na neki način da kontroliše i formira se iz reda istaknutih naučnika. Meni ne smeta ono "istaknuti naučnik", jer mi i treba da potenciramo u ovom društvu ono što je super dobro. Apsolutno će to biti uslov za napredak Srbije.
Nacionalni savet treba da formira Komisiju za akreditive i proveru kvaliteta rada. Nama sada niču fakulteti kao pečurke posle kiše. To nije dobro. Pravi se kvantitet, a iz kvantiteta treba da iznikne kvalitet. Ovo će biti prilika da se stvarno napravi kvalitet.
(Vjerica Radeta, sa mesta: Baš suprotno.)
Biće. Mi taj proces ne možemo da zaustavimo nekim dekretom. Naći će se način da se pravi selekcija. Apsolutno ne sumnjam u tendenciju i svrhu ovog zakona da tako nešto uradi.
Diplome koje će studenti dobijati usklađene su sa evropskim sistemom. Naš sistem školovanja do sada je bio takav, nešto između nemačkog i neke naše modifikacije. Nemački diplomirani inženjer je imao status našeg master of sajens, a naš master of sajens pored pet godina studiranja, recimo na tehnici, bila sam u prilici da upoznam taj sistem školovanja, morao je još dve godine da radi za master of sajens posle diplomiranja, a nemački je posle tri godine studija i dve naknadno postajao master of sajens.
Ono što je karakteristično za Evropu, što i oni svoje školstvo kritikuju. Po nekoj analizi, najbolje, najefikasnije školstvo ima Engleska, za razliku od Nemaca koji su bili tromi u tome i nisu uspeli da svoje školstvo prilagode evropskom.
Radujem se što je ovde ipak neka pozitivna energija prevladala da je ovaj zakon potreban i da će najverovatnije biti usvojen, i G17 plus, zajedno sa svima vama, pridružuje se tome. Hvala.