Poštovani poslanici, hvala vam na načelnoj podršci zakona o visokom obrazovanju, što govori da smo ipak bili u pravu kada smo na početku našeg rada, a to je bilo pre 10-ak meseci, ovo pitanje pokušali da postavimo isključivo kao akademsko pitanje, ne kao stranačko, ideološko ili političko pitanje. To je ova današnja sednica i pokazala kao mogućno u Srbiji i u srpskoj skupštini.
Sada nam preostaje da u 18.00 časova na prosvetnom odboru poboljšamo u ovoj završnoj fazi, u poslednjem danu, tekst Zakona amandmanima, kao što smo se već i u toku ove rasprave dogovorili ili saglasili sa poslanicima Živkovićem, Obradović, Markovićem i još nekima koji su učestvovali u radu, tako da ćemo ostati dosledni sebi i tom principu koji smo zacrtali, da svi radimo zajedno na jednom zajedničkom pitanju, bez obzira na stranačku pripadnost.
Sada da kažem tri tačke koje mi se čine najvažnije u ovoj današnjoj raspravi, koje su uzele i najviše vremena, a koje su možda, možda tu ima i neke naše krivice, ja se izvinjavam ako ima, izazvale i neku zabunu među poslanicima, kao što su izazivale u javnosti pre pre 10-ak meseci, kada je počelo da se priča o idejama u Zakonu, naravno, počela je javna rasprava i javljali su se ljudi sa različitih fakulteta.
To što su poslanici u kritičkom tonu ovde rekli pojedini, to jeste tačno, ti isti dekani i tih pravnih fakulteta koji su ovde najčešće spominjani javljali su se meni, nije bilo potrebe da mi pišu ikakva pisma. U ovom slučaju kancelarija ministra prosvete je potpuno otvorena za sve, i to znaju poslanici i opozicionih stranaka prisutnih ovde, ne postoji ni jedan među vama koji je čekao duže od 24 sata na prijem.
Međutim, taj strah koji je bio opravdan na fakultetima je nestao, nestala su pisma, nestale su reakcije onog časa kada su dekani, odnosno ljudi na fakultetima shvatili da će Srbija zadržati tu svoju specifičnost, da neće na silu i prebrzo ići nekim putem kojim su otišle mnoge evropske zemlje i mnoge zemlje u svetu. Fakulteti će zadržati svoju samostalnost u onom smislu koji je u siromašnim tranzicionim zemljama najvažniji, a to je žiro račun.
Da budemo krajnje otvoreni, žiro račun je bio sve vreme najveći problem, najčešće pitanje, egzistencijalno pitanje, ja sam to razumeo i kao ministar, iako nisam želeo da se previše mešam, jer sam previše kao demokrata želeo da čuvam autonomiju univerziteta, ipak sam se potrudio da tu specifičnost siromašne Srbije u kojoj živimo ne moraju da plaćaju profesori onih fakulteta koji bolje zarađuju, iako mi je žao onih koji slabije zarađuju.
Nisam bio pristalica uravnilovke, ona me podseća na neke prethodne decenije u ovoj našoj zemlji, i prosto to je ostalo tako za naredni period. I uz božju sreću i pomoć, ili sreću junačku, za 2-3 godine mi ćemo imati jednu mnogo lagodniju, u ekonomskom smislu, situaciju, koju niko neće ni na jednom fakultetu spominjati, i moći će da se integriše univerzitet ili da ostane ovako, ili da ostane napola kao što je u nekim susednim zemljama. To neće biti tako životno važno kao što danas jeste. Prosto to treba da uvažimo i tu nema nikakve specijalne politike. To se u srpskom jeziku zove parče hleba, u žargonu bar.
Dalje, ono što je najvažnije u ovom zakonu, a što nije toliko spominjano i verovatno je to dokaz da je dobro, jer nije kritikovano. Ako bismo mi zamislili da se Srbija ne nalazi u Evropi, da je potpuno udaljena, da je potpuno izolovana i da ne učestvuje ni u kakvim međunarodnim, svetskim, evropskim obrazovnim procesima, i u tom slučaju, da se nalazimo negde u okolini Novog Zelanda, trebalo bi doneti ovaj zakon zbog ove suštine koja se odnosi na to da jedan student i njegov profesor rade zajedno cele godine, jedan semestar ili dva semestra, zavisno od ispita, da je taj student pod kontrolom, da je on pod brigom, pod nadzorom, uz veliku podršku tog svog profesora i da 70% tog ispita zapravo on kroz taj individualni rad polaže tokom meseci školske godine.
I onda taj završni ispit nije ni toliko težak niti je toliko sudbonosan u životu jednog studenta i to onda dovodi do toga, to ovaj zakon omogućuje, da studenti u Srbiji polažu godinu za godinom zato što imaju kvalitetno studiranje i profesora koji može biti više ili manje kvalitetan, ali koji je stalno uz njih.
Profesor Simonović je u pravu kada kaže da ne vrede najbolji zakoni bez dobrih profesora. To je tačno, ali evo preduslova u zakonskoj formi, u zakonskom tekstu, da naši profesori, među kojima ima i izvanrednih, i odličnih, i vrlo dobrih, a ima i onih koji nisu baš takvi, da oni pomognu studentima da daju godinu za godinom, da u Srbiji ne bi bio kao do sada prosek studiranja 9 godina.
Svaka ozbiljna nacija tako štiti svoj nacionalni interes i tu su sve nacije ozbiljne, slične u odbrani tog nacionalnog interesa, i ako mi u Srbiji ličimo na ostale u Evropi, to ne treba da nam bude problem i to ne treba da nas brine, to treba da nam bude jedan kompliment i znak da smo na dobrom putu.
Treća stvar koja je bila važna kao tema jesu državni, privatni univerziteti, njihov odnos. Mislim da ovaj zakon apsolutno i jedne i druge tretira ravnopravno. Svima je jasno da privatni univerziteti ne mogu da se zabrane, da nema razloga da se zabrane.
I u ovoj oblasti mora da postoji konkurencija, ne treba da postoji monopol, kao i u svim drugim oblastima, ali je zajednički imenitelj, a tome zakon treba da pomogne, kvalitet i jednih i drugih.
Ako imamo kvalitetne privatne univerzitete, ta utakmica pomoći će da se i državni univerziteti bore da budu što bolji, da ne bi recimo izgubili samofinansirajuće studente i prihod koji iz toga izdvajaju. I obrnuto, jedni druge vuku napred. Ako ne bismo imali privatne fakultete, odnosno univerzitete, državni bi mogli da nakrive kapu i da ne rade ništa, nema im konkurencije.
Ako dozvolimo da nikne hiljade malih nekih provizorijumskih ili tako već nekako fiktivnih privatnih univerziteta, onda smo upropastili generacije, upropašćavamo državu sasvim sigurno. Vi ste u pravu kada kažete, neki od poslanika su spominjali, da u poslednje vreme su privatni univerziteti nicali kao pečurke.
Slažem se sa vama, apsolutno delim mišljenje sa svima koji su to spominjali. Mislim da inflacija ili hiperinflacija tih univerziteta privatnih ne vodi ničemu dobrom.
Međutim, mogu da vam podnesem izveštaj za svojih nekoliko meseci. Izvinite, od kada je počelo da se priča o ovom zakonu i od kada su videli ljudi da se zakon stvarno piše, i da će stvarno biti u Skupštini, i da će stvarno u toj oblasti visokog obrazovanja, pitanje je dana, da li u junu, julu, avgustu, početi da se uvodi red, onda je krenula jedna navalica prijavljivanja za osnivanje privatnih fakulteta. Elaborati su počeli da stižu neverovatnom brzinom. Verovali ili ne, bilo je radnih nedelja kada je po 30 stizalo.
Mogu da vam podnesem izveštaj i podneću vam za ovih nekoliko meseci za koje sam odgovoran. Oko 100 zahteva je podneto, a mi smo odobrili manje od 10, zajedno sa Komisijom za akreditaciju, Republičkim savetom za visoko obrazovanje. Čak i nešto što su oni odobrili kao elaborate, kao struku, mi još uvek nismo dali dozvolu za rad, jer to je posao Ministarstva, i bez obzira što je struka ispunila uslove, čekamo da ti neki koji su prošli, dakle manje od 10, ispune i one tehničke uslove.
Dakle, to je više nego briga za red u ovoj oblasti, jer nismo mi to dozvolili. Izvinite, na to pitanje ne mogu da vam odgovaram i nisam dužan da vam odgovaram, delim vaše mišljenje, ako vam to nešto znači.
Na kraju, da završim podsećanjem na jedno opšte mesto, bez obzira o kom je zakonu reč, a posebno kada je ovakvom zakonu reč, koji može da se menja i treba da se menja onako kako praksa diktira. Za vašu informaciju, neke susedne države su ovakav zakon, naravno takvi zakoni svuda u Evropi imaju svoje nacionalne specifičnosti, one su takav zakon menjale u narednih godinu dana po usvajanju i po pet-šest puta, jer je praksa to diktirala.
Dakle, svaki zakonski tekst može da se menja i dopunjuje i poželjno je, nije sveto slovo, ali ovaj zakon, molim vas da to ne smetnemo sa uma, i to je bitno za čitavu našu javnost, pisala je čitava naša akademska zajednica.
Nisam imao nikakav problem sa univerzitetima, ni državnim, ni privatnim, ni sa njihovom autonomijom. Ja sam njih učtivo pozvao u svoju kancelariju, jer smo tako obećavali od 1990. godine, da će sva ministarstva biti javni servis i ja sam možda naivno, ali doslovno to zapamtio.
To sam sproveo i oni su došli, i kao najlegitimniji predstavnici svih struktura akademske zajednice oni su sročili tekst. Ministarstvo je tu bilo zaista javni servis, dakle rukovodilac projekta, logistička podrška i podrška u svakom smislu, dakle pre svega u onom doslovnom demokratskom smislu.
To je najkonkretniji dokaz, najživotniji dokaz poštovanja autonomije univerziteta, jer danas zajedno sa Skupštinom Srbije, Ministarstvo, univerziteti, mogu da kažu da neće imati idealan zakonski tekst, ali da se u Srbiji autonomija univerziteta poštuje sto posto, jer ipak da ne zaboravimo da se u ovoj zemlji jako mnogo u poslednjih deceniju i po ili deceniju prethodnu marširalo, demonstriralo i, da ne budem patetičan, stradalo zbog te autonomije univerziteta.
