Dame i gospodo narodni poslanici, dva predloga zakona koji su pred nama su Predlog zakona o državnoj upravi i Predlog zakona o državnim službenicima.
Ako se sećamo Predloga zakona o državnoj upravi bio je na dnevnom redu na noćnoj sednici kada smo radili Predlog zakona o Vladi i tada je povučen iz procedure, da bi na današnji dnevni red stigao identičan tekst kao onaj koji je povučen. Mišljenje ministra je bilo da treba da se dorađuje i da ima mnogo primedbi, a očigledno se to mišljenje u međuvremenu promenilo.
Uz Zakon o Vladi, koji je ova skupština izglasala i koji je pred Ustavnim sudom za ispitivanje pojedinih odredbi o usklađenosti sa Ustavom i uz zakone koji slede, a tiču se uprave, predstavljaju zakone kojima se uređuje, dakle država sebe iznutra uređuje, uređuju se prava i obaveze onih koje država zapošljava neposredno i trebalo bi da se uredi da se obezbedi mehanizam da građani Srbije od toga imaju nekakve koristi, da se poboljša kvalitet servisa države koju zajedno gradimo, a to je država kao javni servis.
Ni jedan, ni drugi zakon, kao što to nije uradio ni Zakon o Vladi ne nudi ni najmanju nadu da će se tekstom koji je ponuđen Narodnoj skupštini zaista promeniti nešto u kvalitetu države kao servisa kada je u pitanju državna uprava ili da će ovaj zakon poboljšati položaj državnih službenika, odnosno omogućiti ono što je i sekretar u svojoj uvodnoj besedi napomenuo.
Mi ćemo u tri teme da obradimo ova oba zakona: prva tema je jezik kojim su pisani zakoni; druga tema su najočitije odredbe, koje pokazuju ono što smatramo nepotrebnim i u Zakonu o državnoj upravi ili što smatramo neusklađenim sa Ustavom i što smatramo, s vremena na vreme, u suprotnosti sa zdravim razumom; ilustrovaću to citiranjem odredbi.
Treća je opis onoga što se i u najavi Vlade Republike Srbije, odnosno sekretara, govori, kada se komentarišu ovi zakoni, a to je, da se ukine depolitizacija državne uprave, da se poboljša materijalni položaj i status državnih službenika u našem društvu i da, naravno, takvom reformom državne uprave građanke i građani Srbije imaju od toga koristi, što, nažalost, po ovim predlozima zakona neće moći, ali, srećom, lako su promenljivi, pa će biti i dobrih zakonskih predloga o Vladi, državnoj upravi, državnim službenicima.
Zakon o državnoj upravi ima članove koji su ilustracija za ovo o čemu govorim. Dakle, što se tiče jezika, svaki član ima rubrum, kao i Zakon o Vladi i zakon o državnim službenicima. Zašto nije uspelo da nam se objasni, to je najmanja manjkavost zakona. Ono što jesu problematične odredbe, kao u članu 14, koji je citirao moj kolega, koji se tiče izvršavanja zakona, drugih propisa i opštih akata, to je rubrum iznad člana, koji kaže: "Za preduzimanje upravnih radnji kojima se poseže u ličnu slobodu i bezbednost, fizički i psihički integritet, imovinu i ostala ljudska prava i slobode organi državne uprave moraju imati neposredni osnov u zakonu".
Kada ovako napišete, onda pozitivno definišete da se upravne radnje mogu preduzimati ako imate osnov u zakonu za preduzimanje upravnih radnji i to onih kojima se poseže u ličnu slobodu.
Pretpostavljajući šta je zakonopisac hteo da kaže, u stvari, radi se o kršenju nekog zakona. Onda je kršenje tog zakona osnov da vam se upravnom radnjom posegne u ličnu slobodu, itd. Ali, vaša ljudska prava i kada prekršite zakon, ostaje paket ljudskih prava, o kojima morate, kao država, da vodite računa. Dakle, imate ono što je kršenje nekog zakona koji postoji i imate obaveze o zaštiti vaših građanskih i ljudskih prava, čak i kada prekršite zakon. To su te čuvene razlike između pravde i pravne države i uvek je dobro pratiti sistem pravne države, jer je ona dobra za sve, a ne lično ili emocionalno osećanje pravde.
Dakle, ovakva odredba ne bi smela da stoji, jer kolega koji je spomenuo – mi je drugačije čitamo. Ako imate ovakvu odredbu koja se tiče korpusa građanskih sloboda i ličnih prava, koju različitu čitamo, to bi trebalo da bude znak za uzbunu bilo koga ko podnosi tekst zakona u Skupštini.
Dakle, ovo je dokaz da jezik zakona ne valja. Jezik zakona, recimo, u trećem stavu člana 15. sa rubrumom – Propisi koje donose organi državne uprave, taj treći stav glasi: "Naredbom se naređuje ili zabranjuje neko ponašanje u jednoj situaciji koja ima opšti značaj". Toga imate, po zakonu formulisano, na mnogo mesta, potpuno nepotrebno. Ili znate šta je naredba ili ne znate šta je naredba.
Ne dozvolite sebi da narodni poslanici citiraju i čitaju rečenicu koja glasi da se naredbom naređuje ili zabranjuje neko ponašanje u jednoj situaciji koja ima opšti značaj.
Ove citirane odredbe, namerno podsećam ponovo, jer sam ministru Lončaru, koji je, kada je zakon povučen drugi put iz procedure na kraju noćne sednice, kada smo razgovarali o Zakonu o Vladi, rekao – da, to je stvarno propust i treba da se ispravi. Očigledno su razmislili još jedanput, pa im se propusti dopadaju, što je slobodna volja onih koji nam predlažu zakone.
Ono što je ideja Zakona o državnoj upravi jeste da će način organizacije državne uprave, po Predlogu ovog zakona, pomoći depolitizaciju državne uprave. To je jedna od velikih zabluda koja lako sklizne s jezike svakome ko hoće da kaže – evo, reformisaćemo državnu upravu. Depolitizacija državne uprave, mahom ili skoro uopšte nema nikakve veze sa propisom koji donosite, ima direktne veze sa političkom voljom – da li ćete depolitizovati državnu upravu ili nećete depolitizovati.
Mi smo, kao Demokratska stranka, podržavali Vladu koja je imala šansu da sprovede depolitizaciju potpuno nezavisno od toga kakav je zakon iz 1991. godine, koji se ticao državne uprave. Nismo to uradili, nismo uradili na dobar način i napravljeno je dosta grešaka sledeći strukturu i ideju partijskih ljudi, u koje prosto imate poverenja. Znači, tako počinje politizacija time što neka politička struktura nema poverenja u državnu upravu, ne zato što je državna uprava po sebi loša, naprotiv, u državnoj upravi u Srbiji, dakle, u ministarstvima, organima, posebnim organizacijama rade izvrsni ljudi, rade visokostručni ljudi.
Zašto je politika upala u klopku da, u suštini, političari uvode politizaciju u državnu upravu? Ne radi to državna uprava sama po sebi. Vladu, kojoj smo sada opozicija, niko nije sprečavao, niko nije branio da depolitizuje državnu upravu.
Niko joj nije branio da unutar državne uprave sprovodi interne konkurse, niko joj nije branio da na delu kažu – naša politička volja je da demonstriramo depolitizaciju državne uprave. To se nije desilo zato što nemate još uvek volje za depolitizacijom državne uprave. Biće tako sve dok ne bude dovoljno jakog pritiska da se sa tom atmosferom prema radnicima u državnoj upravi prekine.
Ovaj zakon neće obezbediti depolitizaciju. Ovaj zakon, uvođenjem petogodišnjih mandata i formalnim, uslovno govoreći, smanjivanjem izbornih funkcija, u suštini, ne uvodi ništa novo, jer to da ne menjate direktora Uprave za zaštitu životne sredine, nijedan vam zakon do sada nije smetao i branio da to uradite.
Da ukinete Ministarstvo za zaštitu životne sredine, a formirate Upravu mimo zdravog razuma, to vam nijedan zakon ne može propisati – nemojte to da radite, treba nam Ministarstvo za zaštitu životne sredine i prirodne resurse.
Dakle, depolitizacija državne uprave je mnogo više stvar zajedničke svesti koju delimo po tome da građani i građanke imaju koristi od toga da mi, kao političari koji se menjamo, jer smo se za to borili, svake četiri godine, bez obzira gde, imamo poverenja u stručne ljude koji će nas dobro informisati, koji će nam biti servis za stvari koje radimo u Skupštini, koji će nam biti servis za stvari koje radimo kao ministri ili na bilo kom drugom mestu.
Međutim, vi trenutno imate u našoj državnoj upravi jednu situaciju koja postoji u društvu, a to je dosta ozbiljna stvar o kojoj, nažalost, ne možemo da debatujemo govoreći o odredbama ovog zakona, ali moja obaveza je da to spomenem. Dakle, kao što imate da postoje vrlo značajne grupe ljudi u okviru službi bezbednosti, raznih vrsta, koje smatraju da je država suviše ozbiljan posao da bi se prepustila političarima, pa će oni da se dogovore, pa imate tu grupe, koje imaju svoje novine, pa imate grupe koje imaju svoje političare.
Kako ćeš pustiti političarima, neko iz službi bezbednosti, da vode državu, tako imate očigledno i političare koji misle da je pravljenje zakona i organizacija suviše važna stvar i samo naša da bi se prepustilo radnicima državne uprave. Jednako su paradoksalne obe stvari; struje unutar službi bezbednosti, koje smatraju da ne možeš pustiti političarima da vode državu, bolje se upetljati pa praviti svoje novine, pričati po novinama, itd. Tako i političari i političarke treba da izgrađuju međusobno poverenje sa ljudima iz državne uprave, sa kojima zajedno radimo na tome da građanke i građani Srbije od toga vide koristi.
Gde pada ovaj zakon o državnoj upravi? Na nama, kao građankama i građanima koji hoće da dobiju nešto od državne uprave! Oni će ceniti kvalitet državne uprave, ne po tome kakve su vam odredbe u zakonu teorijski, nego po tome kako je primenjen, pa ćete imati recimo opštine i gradove, iako znam da lokalna samouprava nije direktno predmet ali mi je lakše za primer, a može i ministarstvo, imaćete da ljudi iz neposredne komunikacije kažu – ovo ministarstvo valja i tamo rade ljudi od kojih ja imam koristi, a ovde ne mogu da uradim ništa za sebe.
Dakle, nedostaje nam da u zakonu o državnoj upravi, a mi smo se tome i nadali kada je ministar Lončar povukao zakon prvi put, na taj način da razgovaramo, dakle, da razgovaramo o tome kako da mi tačno definišemo šta nam je problem. Znači, problem za politizaciju državne uprave nisu radnici uprave, nego političari.
Problem zato šta treba da radi državna uprava opet nisu radnici u državnoj upravi nego političari koji treba da se dogovore ovde u Skupštini ko će biti odgovoran za primenu zakona, ne samo za donošenje nego za primenu zakona, jer i to nismo skroz razlučili, koliko god to teorijski znamo.
Znam da je odgovor – Vlada je odgovorna za primenu zakona, doći će ministar, doći će Vlada pa ćemo razgovarati sa Vladom o primeni, ali to se ne dešava.
Želim samo da unesem jedan realan ton u raspravu o svim zakonima da bi što kraće vreme prošlo za one zbog kojih sedimo i mi ovde i oni u državnoj upravi i oni u Vladi, a to su građanke i građani u Srbiji.
U zakonu o državnoj upravi, citiraću samo još dva člana, odnosno jedno poglavlje sa rubrumima a to je poglavlje VIII – OOdnos organa državne uprave sa drugim organima, članovi 72, 73, 74, 75, 76. koji se tiču lokalne samouprave i autonomnih pokrajina. Član 62. je odnos organa, ali iz te glave ja citiram samo delove od 72. do 76. koji se tiču odnosa prema autonomnim pokrajinama. To je jedina razlika.
Stav 1. (člana 75.) ovde kaže: "Organ određen opštim aktom autonomne pokrajine može nadležnom sudu podneti tužbu za zaštitu prava autonomne pokrajine, ako smatra da je pojedinačnim aktom ili radnjom organa državne uprave povređeno neko Ustavom ili zakonom zajemčeno pravo autonomne pokrajine ". To je stav koji nema mesta u ovom zakonu. Autonomne pokrajine ili imaju sudsku zaštitu ili nemaju sudsku zaštitu. Ako je nemaju, ne možete je ovim zakonom o državnoj upravi uvesti. Ako je imaju, ne treba da vam piše u zakonu jer je već rešeno da je imaju ili nemaju. Ovo ne komentarišem vrednosno da li treba da je imaju ili ne.
Vrednosno mogu da vam kažem da se mi zalažemo za pojedinačnu žalbu Ustavnom sudu. Smatram da pojedinac (kao građanka i građanin) mora da ima sudsku zaštitu u nekom novom ustavu, ali ovo je potpuno nepotrebno i toga ima u svim članovima; nepotrebnog jezika, šuma rubruma i tekstova koji ne ulaze u suštinu primene stvari.
Dakle, kada deluje previše kabinetski, ne obećava u primeni, nema jasnoću koju bi morao da ima svaki pravni tekst. Svaka dosadašnja mistifikacija toga da pravnici, koliko god ja beskrajno uvažavala i poštovala ta zvanja jer tekom godina i učim od boljih od mene i čitam ono što mogu da stignem – nije dobro pisati zakon tako da ga niko ne razume. Pisanje ustava i zakona je dobro pisanje ako svako može da razume, jer ti zakoni postoje zbog ljudi a ne zbog vrlih pravnika koji dvosmislenim mogućnostima i tumačenjem u suštini unose više zbrke u pravni sistem nego što je to slučaj do donošenja novog propisa.
Zakon o državnim službenicima se odnosi praktično na sve zaposlene u organima državne uprave, dakle ministarstva, organi i posebne organizacije, sudovi, javna tužilaštva, Republički javni pravobranilac, službe Narodne skupštine, zaposleni kod predsednika Republike, Vlade, Ustavnog suda i službi organa čije članove bira Narodna skupština. Svi se oni zovu državni organi i sa njima povezani opštepravni, informatički, materijalno-finansijski, računovodstveni i administrativni poslovi.
Dakle, ogroman je broj ljudi u Srbiji na koje se ovaj zakon odnosi. Volela bih da čujem procenu sekretara o kojem broju se radi. Dakle, možemo da imamo grubu procenu za ministarstva i za povezane organizacije, ali ovde zaista teško mogu da se usudim da ih približno procenjujem koji je to broj ljudi na čije se lične živote, egzistencije, karijere ovaj zakon odnosi.
To su oni ljudi koje istovremeno prvim zakonom optužujete da su politizovani. Oni su samo sredstvo. Političari ih politizuju, a političari prestanu da politizuju kada kažu – nećemo da politizujemo i nećemo da zloupotrebljavamo svog direktora, svog zamenika ministra, svog pomoćnika i neću preko reda kod svog stranačkog kolege u ministarstvu itd. To je pitanje promene standarda ponašanja. Najteže je da menjate sami svoje ponašanje i da tako omogućujete ravnopravnost svima drugima.
Zakon o državnim službenicima uvodi odredbe i podelu na službenike i nameštenike.
Imali smo pitanje oko toga zašto službenik i zašto nameštenik. Objašnjeno je u zakonu i inače da su službenici oni koji u opisu posla imaju državnu upravu, a da su nameštenici osobe kao što su kafe-kuvarice, spremačice, šoferi itd.
Uputiću vas na rečnik našeg jezika, "Matica srpska", knjiga treća, strana 574, gde piše: "nameštenik – onaj ko je u kakvoj službi službenik". Dakle, radi se o sinonimima kojima ovaj zakon unosi vrednosnu razliku.
Znači, vi unosite sinonime i delite na službenike i nameštenike i prema tome nekakvu vrstu poslova gurate u nameštenike a nekakvu vrstu u službenike. To nije dobro i ne bi trebalo da dopustite sami sebi da glasate za ovako nešto jer je to nedopustivo i sa stanovišta jezika i sa stanovišta ideje, koju hoćemo u ovom zakonu.
U istom rečniku srpskohrvatskog jezika, "Matica srpska", knjiga treća, strana 574. imate čak i ženski rod. Imenica "nameštenik –nameštenica" i imate definiciju ženska osoba "nameštenik" ili "službenica". Dakle, radi se o sinonimima.
Imate još sinonima u knjizi šest istog rečnika našeg jezika "Matice srpske", Novi Sad, "činovnik", izvinite u Srbiji malo ko čita pa zato ovakvim tekstom imamo pisane zakone, dakle "činovnik" – "kao stalno zaposleno namešteno lice koje vrši kancelarijsku, uredsku ili kakvu drugu službu"; "službenik – nameštenik", to je treći sinonim po rečniku "Matice srpske".
Ovde imate zanimljivi ženski rod: "činovnikovica", to je činovnikova žena, a "činovnica" je žena činovnik. A ima čak i "činovničić", što rađa asocijacije za koje nemam vremena sada da razrađujem.
Nepotrebno je, podseća na zakone pre 90-tih i imam sa vama da podelim kreativnost i humor grupe ljudi koji su radili u "Kulturi" u Novom Sadu, koji su zbog takve želje kao što je ovo "službenik –nameštenik", u svojoj ustanovi kulture, ženu koja je spremačica zvali "kustos higijeničar".
Nepotrebno je da takve stvari uvodite u zakone i nepotrebno je da delite službenike i nameštenike, odnosno da jeziku koji ne poznaje razliku između nameštenika i službenika vi dajete vrednosnu razliku zato što kažete da su nameštenici oni koji mogu da obavljaju te poslove svugde, a kao službenici su oni koji te poslove, vezane za državnu upravu obavljaju samo tu.
I u poslednjem minutu moram kao razlog zašto mi ne možemo da podržimo ove zakone i zašto će biti menjani, kao jedni od prvih, samo što su lako menljivi, obrazloženje koje je, citiram, dato u Predlogu zakona koji imamo pred sobom, kaže da: "Vršenje upravnih delatnosti, pre svega, podrazumeva javne usluge, kojima se stvaraju i omogućuju uslovi za svakodnevni život i rad građana i doprinosi razvoju društva kao celine. Upravo ostvaruje svoju funkciju tako što prvenstveno postaje regulator društvenih procesa, a manje instrument vlasti". Samo ovakve rečenice, kao što je i rečenica da, savremeni modeli uprave proizilaze iz koncepta socijalne funkcije uprave, su razlog da nijedna poslanička grupa, koja sebe smatra ozbiljnom, ne glasa za ovakav zakon.
Ministarstva su obrazovana po unitarnom modelu ...
(Predsedavajući: vreme gospođo Čomić.)
i najlepše od svega (na strani 2. po redu, pošto ne vidim broj u materijalu koji smo dobili,) kaže da – rad organa državne uprave podleže nadzoru Vlade, da je reč prevashodno o pravnom nadzoru, i Narodne skupštine. Reč je o političkom nadzoru koji se ostvaruje posredno, preko nadzora Narodne skupštine nad radom Vlade i resornih ministara.
Dakle, ovde imate da smo mi politički nadzor.
(Predsedavajući: Gospođo Čomić, molim vas da privedete kraju.)
Izvinjavam se, to je neverovatno smatranje Skupštine, da smo mi nekakav politički nadzor, dok je Vlada kao pravni nadzor, a mi smo samo političari. Bojim se da ovde imamo i Vladu i članove Vlade koji smatraju i da su zakoni i pravo suviše ozbiljna stvar da bi se to dalo narodnim poslanicima, da se bave, nego oni sve najbolje znaju.
Nije sramota napraviti loš tekst. Sramota je ne raditi zajedno da se od njega napravi dobro i za Vladu i za Skupštinu i za građane Srbije. Hvala vam

Hvala vama. Reč ima sekretar za zakonodavstvo, gospodin Balinovac.

Zahvaljujem se gospodine Zankov. Čuli smo to što smo čuli. Čuli smo to kako smo čuli, ali pretpostavljam da ćemo čuti sada još nešto.
Počeću, ako mi dopustite, od ove poslednje "male rasprave" o nadzoru. Neću reći ništa. Pročitaću samo Ustav – Narodna skupština ima nadležnost da obavlja kontrolu nad radom Vlade i drugih funkcionera koji su odgovorni Narodnoj skupštini. Kontrola i nadzor su sinonim i u srpskom, i ta kontrola je politička. Izražava se preko poslaničkog pitanja i interpelacije, preko glasanja o nepoverenju, dakle sve do pada Vlade.
Dakle, ponavljam – Ustav Republike Srbije kaže, (u članu 73. tačka 11.) Narodna skupština "obavlja kontrolu", ili ako vam se više sviđa - nadzire rad Vlade. To je politička kontrola svuda u svetu. Pravna kontrola nije, jer da je pravna kontrola onda bi Skupština imala ovlašćenja da poništava uredbe Vlade. I imala je, ali u vreme jedinstva vlasti, za vreme samoupravnog socijalizma. Tada je imala, a sada više nema.
U ustavnim odredbama o Vladi, samo citiram: "Vlada vrši nadzor nad radom ministarstava i posebnih organizacija", koji su, uzgred, organi državne uprave; "poništava", u vršenju tog nadzora, "ili ukida njihove propise koji su u suprotnosti sa zakonom", koje je donela ona ili Narodna skupština.
Dakle, šta ovde Vlada radi? Poništavanjem propisa vrši pravni nadzor. Čim je jedan propis suprotan, recimo, pravilnik nekog ministarstva uredbi Vlade, pa to je pravni oblik nadzora, čim se to poništava rešenjem. Dakle, dajte da ta pitanja raspravimo i ja se izvinjavam poslanicima što sam počeo od kraja.
Što se tiče jezika zakona Vlada Srbije ne može da bude odgovorna što neko nešto ne razume. Ako nekome nešto nije jasno, ako nekome jezik kojim se koristi zakonodavac nije jasan, može da zahteva pomoć.
Zatim, još nešto, postoje načini na koji se zakoni čitaju. Molim vas, zakon nije obična literarna tvorevina kao ... ne, ne, samo trenutak molim vas, čitati zakon i čitati novine nije isto. Član 14. kaže: "Za preduzimanje upravnih radnji kojima se poseže u ličnu slobodu i bezbednost, fizički i psihički integritet, imovinu i ostala ljudska prava i slobode organi državne uprave moraju imati neposredni osnov u zakonu". Postoji nešto što se zove intonacija. Postoji nešto što se zove dikcija norme. Postoji nešto što se zove osećaj za finesu kada se norma čita.
A, taj osećaj za finesu kaže – nema nasilja bez oslona u zakonu ili ova odredba hoće da kaže ovo – ne možete narediti da lice koje ugrožava bezbednost drugih građana ili bezbednost Republike, MUP može prinudno dovesti i zadržati u prostorijama do 30 dana. To je naređenje vršioca (dužnosti) predsednika Republike iz vremena vanrednog stanja. To je naređenje suprotno ovome. To je vršenje akata prinude.... Molim vas, to je vršenje ataka prinude mimo zakonskog osnova.
E, ova odredba služi tome, da više nikada to ne radite.

Hvala.

(Komentari iz sale se ne čuju.) U zakonu neću. Upućujem vas na francuski Code civil, na švajcarski zakonik o obligacijama, na švajcarski građanski zakonik, na nemački građanski zakonik. Upućujem vas na one zakone koji imaju rubrume, a koji se u pravnoj civilizaciji smatraju vrhunstvom pravne umetnosti.
Bilo je govora o depolitizaciji državne uprave i, pazite, kritikovan je zakon koji zagovara depolitizaciju. To je bio sjajan pledoaje nečega što se za vreme komunizma nazivalo politički voluntarizam. Znači, na političarima je da odluče, zašto će nam zakon. Ako se drugovi iz komiteta slože oni će da postave nekog na osnovu konkursa. A, ako se drugovi iz komiteta ne slože, e pa onda neće biti konkurs – nego će biti i po babu i po stričevima.
Pa, pravna država i pravo je nastalo upravo u nepoverenju u politiku i političare i ono je upravo izraz jednog ne poverljivog stava prema ljudskoj prirodi. Pravo i pravna država su nastali zato. Pa, to profesor Goati objašnjava na 20 strana svoje knjige. Vi morate zakonom ograničiti nekoga da bi on to radio. Vi ne možete očekivati da to ničija volja sprovodi.
To je bila volja saveza komunista, nekada, volja avangarde, ali rasprava sa avangardom je završena onog trenutka kada smo mi proklamovali vladavinu prava. Ne može ni od čije volje da zavisi da li će on depolitizovati upravu ili ne.
Prema tome, prosto deluje neverovatno da mi danas imamo pledoaje za politički voluntarizam na štetu prava i zakona. Pa zašto nam onda zakoni trebaju? Pa, dobri političari će sve to rešiti.
Ovo o "službenicima i nameštenicima", sa Maticom srpskom itd. ovo o tome da ministarstva imaju unitarni model, to su već termini koji su čisto pravno-tehnički termini. Dakle, vi ćete pojam "nameštenika" naći i u hrvatskom zakonu, u bosanskom zakonu i u slovenačkom zakonu.
Oko problema autonomne pokrajine, koja ima pravo tužbe, znate, pročitaću važeći zakon koji uređuje istu situaciju koju je prethodni govornik kritikovao. Prema važećem zakonu – ako organ autonomne pokrajine smatra da je radom ili aktom organa državne uprave, pazite, radnja i akt nisu nikada isto, učinjena povreda zakonom utvrđenih prava autonomne pokrajine obratiće se Vladi radi zaštite tih prava.
Dakle, ako organ uprave smatra, organ autonomne pokrajine, da je njegovo pravo na autonomiju povređeno aktom ministarstva obratiće se Vladi radi zaštite. Kada vi kažete – pa to ne valja, pa to nije, treba nam treći nezavisan, ne može Vlada da sudi o radu ministarstva, nego nam treba sud, onda se ta odredba kritikuje.
Drugo, zašto je odredba o zaštiti prava autonomnih pokrajina našla mesto u Zakonu o državnoj upravi? Do bola je jasno. Zato što su povredioci te odredbe, povredioci tog prava ministarstva i posebne organizacije i kada god su oni povredioci tog prava tada ta norma upravo ima mesta u Zakonu o državnoj upravi, jer se Zakon o državnoj upravi, zamislite, bavi ministarstvima i posebnim organizacijama.
Prema tome, prema adresatu, onome ko čini povredu, je ovde i načinjena ta odredba. Inače, gde bi?
Postoji drugi način da se taj problem reši – preko ustavne žalbe, ali ustavne žalbe, nažalost, Ustav Srbije ne poznaje. Čuli smo i to da se sada neko zalaže da se pred Ustavnim sudom to pitanje raspravlja. Ne može da se raspravlja pred Ustavnim sudom, prosto zato što su nadležnosti Ustavnog suda uređene Ustavom i ne može ničija politička volja da te nadležnosti proširi. Ona može da smatra da je nošenje peroreza ugrožavanje bezbednosti Republike, ali da proširi nadležnost Ustavnog suda ne može.

Replika, narodni poslanik Gordana Čomić.

 Potpuno pogrešno protumačeno, s tim što smo ovde prvi put čuli od jednog službenika Vlade, nameštenika, običnog političkog funkcionera, kako god se budete zvali, kao budući sekretar Republičkog sekretarijata za zakonodavstvo, ako ostane na toj funkciji – neću da vam odgovorim. Kako da vam kažem, to ne može. Ne možete vi da bilo kom poslaniku kažete – neću da vam odgovorim. Možete u citatu da proverite u stenogramu, jer se radilo o mom citiranju, mom komentaru na način na koji ste sklopili zakon sa rubrumima i rekli ste – na to neću da vam odgovorim.        
To ne može. Ne može nijedan službenik, nameštenik, činovnik, ministar da kaže narodnom poslaniku – neću da vam odgovorim. To sve govori o vama, a ništa o Narodnoj skupštini i ništa o narodnim poslanicima.
Činjenica da imamo problem sa politizacijom državne uprave i način na koji sam ja napravila karakteristike razloga i motiva, nemaju nikakve veze sa onim što ste kasnije ovde izgovorili. Dakle, govorila sam da je depolitizacija problem i da nam treba kvalitetan zakon, da se uredi, ali da tekst koji ste ponudili neće pomeriti ništa u depolitizaciji državne uprave. Bilo bi dobro, ako već pažljivo slušamo jedni druge, da onda pažljivo i citiramo jedni druge.
Komentar koji je dat o političkom nadzoru i citiranje Ustava, nemaju veze jedno sa drugim. Dakle, ponovo ću pročitati obrazloženje koje je pisalo ili vaše Ministarstvo ili vaš Sekretarijat, ko god, neko ko je poslao ovaj predlog pred poslanike. "Rad organa državne uprave podleže nadzoru Vlade".
Reč je prevashodno o pravnom nadzoru. Tu vam nisam sporila ništa. Samo sam citirala ceo odeljak.... i Narodne skupštine. Reč je o političkom nadzoru koji se ostvaruje posredno. Citirajući Ustav, nigde niste pročitali "politički nadzor". Nigde niste suprotstavili moj stav, koji ostaje jasan i čvrst da, ne možete Narodnu skupštinu Republike Srbije zvati kućom političkog nadzora, jer mi to nismo.
Ako hoćete da uputite bilo kog poslanika na to kako se nadzire Vlada, zaboravili ste još jednu vrlo uspešnu situaciju i mehanizam koji postoji u Poslovniku Narodne skupštine, koji se zove "dan" kada ćemo mi ispitivati Vladu, koji je sa mnogo promocije, kao što i vi činite sa ovim zakonom, unet od strane predlagača u Narodnu skupštinu. Prošlo je dva meseca, nema ni dana, nema ni Vlade, nema ni ministara, ni službenika, ni nameštenika.
Dakle, mi vrlo dobro znamo koji su mehanizmi za dobijanje odgovora na pitanje od Vlade. Postavila sam pitanje ministru, Velimiru Iliću, o tome da li je moguće da, protivno Zakonu o železnici, nije uspostavio alternativni prevoz za prugu Novi Sad–Beograd, koja mora da se remontuje, za Bešku, za stanovnike Čortanovaca, Inđije, Banstola. Dakle, da li je moguće da će, protivno zakonu, da ostavi građanke i građane tamo bez alternativnog prevoza? Nema odgovora na to poslaničko pitanje. (Predsedavajući: Vreme.)
To nije politički nadzor. Ako hoćete da upotrebite bilo kakav kolokvijalni izraz, ako vršimo bilo kakav nadzor, vršimo nadzor nad svima vama iz izvršne vlasti, koji treba da primenjujete zakone da bi građankama i građanima bilo bolje, to teško da možete da zovete političkim nadzorom. Politički nadzor je nešto drugo.

Reč ima gospodin Balinovac, sekretar Republičkog sekretarijata za zakonodavstvo.

Samo nekoliko reči o rubrumima. Rekao sam da nema potrebe da posebno elaboriram taj problem, no da treba pogledati reprezentativne uporedne pravne tekstove i videti da svi oni imaju rubrum. Time nisam pledirao da je naš zakon reprezentativan, da će ući u istoriju itd.
Rubrum ili naslov iznad člana ili marginalni naslov, kako ga neko naziva, služi da pojasni suštinu člana ili pojasni suštinu odeljka i da čitaocu olakša snalaženje u zakonu.
Nekako je lakše da se čita i onaj ko je upućen na zakon, snađe u njemu, ako svako pitanje koje je u određenom odeljku, glavi ili iznad nekog člana, biva izdvojeno u poseban naslov. Dakle, to je svrha rubruma.
Rubrum je kod nas u poslednje vreme izostavljen zato što ga je teško napisati. Teško je za svaki član smisliti rubrum. Poseban napor je da vi za 150 ili 160 članova smislite naslov iznad svakog člana. Zato ga nema, a ne zato što je nepoželjan, jer on upravo donosi lepoti, estetičnosti i preglednosti zakona. Dakle, hoću da odgovorim, naravno.

Reč ima narodni poslanik Jovan Palalić, kao ovlašćeni predstavnik poslaničke grupe DSS.