Reč ima narodni poslanik Vladimir Homan, a zatim narodni poslanik Vjerica Radeta.

Dame i gospodo narodni poslanici, po postojećem Zakonu o državnoj upravi ministarstva su organi preokupirani operativnim poslovima, a posebne organizacije mogu, po važećem Zakonu, da vrše upravne poslove, pa se u funkcionalnom smislu ne razlikuju preterano mnogo od ministarstava, što može da izazove i izaziva razne konfuzije. Sada će se to ovim predlogom zakona o državnoj upravi promeniti i omogućiće se efikasniji rad svim ovim telima.
Naime, vršenje upravne delatnosti ne treba isključivo da služi vršenju državne vlasti, kao što je do sada bilo, već podrazumeva javne usluge i treba da doprinosi opštem razvoju društva, a takođe i da ostvaruje svoju socijalnu funkciju. To se ovim predlogom zakona o državnoj upravi omogućava. Rukovodioci državne uprave više neće imati status i biti funkcioneri, već profesionalni i stručni vršioci državnih funkcija i državni službenici.
Ovo stoga što se ovim zakonom naravno i dalje, a to određuje član 7. – kao načelo rada državne uprave afirmiše načelo zakonitosti, ali se uvodi i načelo postupanja po pravilima struke, nepristrasnog i politički neutralnog, što se vidi iz člana 8.
Takođe je bitna odredba člana 14. u stavu 3. gde se izričito kaže da, za preduzimanje radnji kojima se poseže u lične slobode, bezbednost i fizički integritet lica državni organ mora imati izričiti osnov u zakonu.
To je veliki napredak i već iz toga se jasno vidi da se novim zakonom o državnoj upravi vrši depolitizacija državne uprave, stvaranje profesionalne i odgovorne državne uprave u kojoj će vršioci ovih dužnosti bez bremena dnevno–političkih dešavanja i svoje lične eventualne zavisnosti od istih vršiti poslove državne vlasti od njenog najvišeg do najnižeg nivoa.
Ono što je najvažnije, stvaraju se uslovi za racionalizaciju državno-upravnog aparata. Prethodne vlade su na svim nivoima stalno povećavale broj zaposlenih u državnoj upravi, a najeklatantniji primer, možemo da se setimo samo koliko je prethodna Vlada imala potpredsednika. Ova vlada to nije učinila, već čini i činiće upravo suprotno, racionalizaciju državne uprave, jer se ona finansira novcem svih građana ove zemlje. Jedini kriterijum u ovom postupku biće profesionalnost i stručnost u radu.
Ovaj zakon daje osnovna načela o radu državne uprave, a Predlogom zakona o državnim službenicima ova načela se konkretizuju. Napomenuo bih, ovom prilikom, samo nekoliko najbitnijih novina.
Članom 31. radna mesta službenika dele se na položaje i na izvršilačka radna mesta. Kod položaja, napomenuo bih položaj pomoćnika ministra, sekretara ministarstva, direktora organa u sastavu ministarstva ili njegovog pomoćnika, direktora posebnih organizacija, njihovog zamenika, direktora službi Vlade, itd. Izvršilačka radna mesta jesu sva koja nisu položaj. Razvrstavaju se po zvanjima u zavisnosti od složenosti poslova, potrebnih znanja itd.
Napomenuo bih ocenjivanje i napredovanje državnih službenika u službi, jer i tu ima dosta novina. Čini mi se da je najbitnije, da bi državni službenik napredovao, mora dva puta uzastopce da dobije ocenu – naročito se ističe, ili čak četiri puta ocenu – ističe se, i to samo u slučaju da bi napredovao, ako ispunjava taj kriterijum da postoji slobodno radno mesto i da on ispunjava uslove za rad.
U vezi sa tim, bitno je da se osniva visoki službenički savet koji propisuje kakva se sve stručna osposobljenost, znanje i veština ocenjuju u izbornom postupku. Ima devet članova saveta i on je nezavisan u svom radu. Članom 141. predviđene su žalbene komisije koje treba da odlučuju o žalbama državnih službenika na rešenja kojima se odlučuje o njihovim pravima i dužnostima i o žalbama učesnika internog i javnog konkursa. Ovde treba da se napomene, s obzirom na to da je ovo značajan napredak, sama činjenica da će se ubuduće državnim službenikom postajati isključivo putem konkursa – internog i javnog konkursa.
Kada bismo sumirali sve ovo, može se reći da oba ova zakona jasno uobličavaju i uređuju rad državne uprave i predstavljaju veliki napredak u profesionalizaciji državnog aparata i zbog toga će G17 plus za njih glasati.
Na kraju, želeo bih da skrenem pažnju predlagaču ovih zakona na amandman kolege Marka Krstina na član 85. stav 3. Zakona o državnoj upravi. Naime, da se razmisli da li je zaista za vođenje upravnog postupka i donošenje rešenja o upravnom postupku dovoljno da državni službenik ima najmanje, tako se kaže, višu školsku spremu.
Podsetimo da se u raznim slučajevima može raditi o veoma komplikovanim postupcima i odlukama koje zadiru u pravo svojine fizičkih i pravnih lica i da se podsetimo da u sudu o tome odlučuju visokokvalifikovana lica, a ovim rešenjem smo daleko od toga, iako smo u 21. veku.
Na kraju, da zaključim, kritičari ovih zakonskih predloga, a ima ih, treba, pre nego što počnu da kritikuju, da razmisle, zašto, kada imaju tako sjajne ideje, nisu iste pretočili u zakonski predlog dok su imali, u prethodnim sazivima, većinu, izglasali te zakone i počeli sa reorganizacijom, sistematizacijom, profesionalizacijom i racionalizacijom državne uprave? Ova vlada o tome ne priča, ova vlada to radi. Zbog toga, još jednom da napomenem, G17 plus će glasati za ova dva predloga zakona. Hvala.

Hvala. Reč ima narodni poslanik Vjerica Radeta, a neka se pripremi Goran Rakovac. Izvolite, gospođo Radeta.

Dame i gospodo narodni poslanici, ovo je, čini mi se, treći put da na predlog Vlade Republike Srbije na dnevnom redu imamo predloge zakona o državnoj upravi i državnim službenicima.
Zakon o državnoj upravi bio je ovde već u jednoj ozbiljnoj raspravi. Predstavnik predlagača bio je gospodin Lončar, ministar. Raspravljali smo, čini mi se, u nekoj noćnoj sednici. Izneli smo niz primedbi na vladin Predlog zakona o državnoj upravi.
Tada se činilo da ministar Lončar ima razumevanja i uradio je nešto što nije uobičajeno, dakle, u već poodmakloj raspravi, povukao je vladin Predlog iz procedure, sa objašnjenjem da je shvatio da narodni poslanici zaista imaju dosta primedbi, da su u pitanju ozbiljne primedbe i da će on i Vlada da razmotre te primedbe i da se pred ovim parlamentom pojavi jedan usklađen, sa primedbama koje su se iznele, zakonski tekst.
Pretpostavljam da zbog toga danas gospodin Lončar nije ovde, da je poslao gospodina Balinovca, koji tada nije učestvovao u radu Parlamenta. Ali, videli ste, mi uglavnom imamo potpuno identičan tekst sa onim koji smo onoliko kritikovali i na koji smo izneli sve one primedbe.
Zato ću danas, kao i ostale kolege koji su govorile verovatno biti u situaciji da kažem nešto što sam već rekla o ovom predlogu zakona.
Mi poslanici SRS smo i tada i sada uložili veliki broj amandmana sa namerom da pomognemo Vladi da prihvatanjem naših amandmana dođemo zaista do jednog teksta koji ne bi bio za jednokratnu upotrebu, koji bi bio primenjiv i koji bi bio ozbiljan zakon, upravo onako kako zahteva materija koja je predviđena da se reguliše ovim zakonom.
Ukratko ću da pređem preko nekih najinteresantnijih primedbi koje ima SRS na oba ova zakona. Već u članu 3. Predloga zakona o državnoj upravi, stav 1. kaže se da, rad organa državne uprave podleže nadzoru Vlade, a mi smo i onda i sada, obrazlagali, a i sada ćemo, predlagali Vladi da taj prvi stav treba da glasi da – nadzor nad radom organa državne uprave vrši Vlada.
Vi ste gospodine Balinovac u raspravi sa koleginicom Čomić čitali ovde odredbu Ustava koja kaže upravo ono što ja sada kažem. Zašto to nije u Predlogu zakona, ne znam, valjda ćete i to da nam kažete?
Dalje, imamo primedbu na član 9. Predloga zakona, koji kaže da su organi državne uprave dužni da strankama omoguće brzo i delotvorno ostvarivanje njihovih prava i pravnih interesa. Ovako koncipiran član je, prema stavu SRS, vrlo pogodan za zloupotrebu. Mislimo da ovde treba da stoji – da su organi državne uprave dužni da rade, postupaju u skladu sa zakonom, onda je to nešto jasno i konkretno.
Malopre sam, kada sam vam iz klupe dobacivala primedbu, rekla sam da je ovaj predlog zakona pun, kako mi pravnici kažemo, rupa u zakonu. Zaista će biti, primenom ovog zakona, ko ga bude primenjivao, u situaciji da i te kako zloupotrebljava nedorečene, neprecizne odredbe ovog predloga zakona.
U članu 14. ste rekli da organi državne uprave izvršavaju zakone, druge propise i opšte akte Narodne skupštine i Vlade, tako što donose propise, rešavaju o upravnim stvarima, vode evidenciju, izdaju javne isprave i preduzimaju upravne radnje, odnosno izvršne poslove. Niste predvideli da organi državne uprave vrše inspekcijski nadzor, a složićete se da je to jedan od glavnih poslova organa državne uprave i da je neophodno da to bude sadržano u ovom zakonu.
U članovima 25, 26. i još nekoliko narednih članova imate nešto što apsolutno demantuje vašu tvrdnju da ovaj zakon znači depolitizaciju organa državne uprave. U članu 25. predvideli ste da pomoćnika ministra postavlja Vlada na pet godina na predlog ministra, prema zakonu kojim se uređuje položaj državnih službenika.
Na nekoliko mesta imate – prema zakonu kojim se uređuje položaj državnih službenika. Vi, kao pravnik, trebalo bi da znate da ovako nešto nije smelo da stoji u ovom zakonu, s obzirom na to da je zakon o državnim službenicima još uvek u fazi predloga, još nije počela rasprava o njemu, a kamoli da je usvojen, pa da je stupio na snagu.
Vi znate, tek kada zakon stupi na snagu, možete neki drugi zakon da usklađujete sa tim, a ne da jedan predlog usklađujete sa drugim predlogom. A i sami znate kako stojite sa skupštinskom većinom i gde vam je garancija da će i ova dvojica, što su vam danas prišli, glasati baš za ovaj zakon.
Dakle, nikako niste smeli da ovo unesete u ovaj predlog zakona. Ali, nešto drugo je ovde interesantno. Pomoćnike ministra, sekretare ministarstva, nekakve savetnike kakve imate, nekakve savete, šta sve niste predvideli, sve ste predvideli da se bira na pet godina. Šta to znači?
Vlada traje četiri godine, a ovi službenici, vladini sekretari, savetnici, pomoćnici ministra traju pet godina. Šta mi srpski radikali očekujemo, pošto znate da mi, kao što često kažem, pored onoga što se vidi u redovima, mi čitamo i među redovima. Kada vam ovaj zakon stupi na snagu možete da izvršite, u skladu sa ovim zakonom, reizbor pomoćnika ministara, sekretara i da svi oni budu sa vekom trajanja pet godina na tim svojim funkcijama.
Vaša Vlada ima vek još dva, tri meseca. Šta to znači, da ću sutra ja kao ministar posle narednih izbora imati iz DSS, G17, SPO, SPS, Nove Srbije, stranaka koje su sada na vlasti, pomoćnika ministra, sekretara ministarstva i razne savetnike. I vi to nazivate depolitizacijom organa državne uprave.
Gospodine Balinovac, mi smo ozbiljni ljudi, ozbiljno radimo svoj posao i nemojte na ovaj način da nas dezavuišete.
Predložili smo vam da brišete ove posebne savetnike, savetnika ministra, savete ministara itd. a nemam sada vremena detaljno da govorim o svim tim predlozima, ali u raspravi o pojedinostima govorićemo sve ono što smo zapravo one noći govorili. Ponovićemo to još više puta, jer je očigledno da vam je to neophodno da bi Vlada ozbiljno shvatila primedbe narodnih poslanika.
Dalje, u članovima 43. i 44. govorite o unutrašnjem uređenju organa državne uprave, o aktu o unutrašnjem uređenju i sistematizaciji radnih mesta. Niste predvideli da se akt o sistematizaciji objavljuje u "Službenom glasniku", što mislimo da nije dobro. Ako organi lokalne samouprave moraju da objavljuju svoje sistematizacije, ne znam zašto tu mogućnost niste ostavili i na ovom nivou.
Naravno, jasno je da su ovo interesantniji poslovi i da to treba da ostane u što većoj tajnosti i zašto biste vi sada obaveštavali javnost o tome koliko ćete imati ovih raznih savetnika, ministara itd.
Predvideli ste u članu 47. da se nadzor nad radom sastoji od nadzora nad zakonitošću rada i nadzora nad svrsishodnošću rada organa i državne uprave i imalaca javnih ovlašćenja u vršenju poverenih poslova državne uprave. Ako ste vi ovo pisali, kladim se da ne razumete šta ste hteli da kažete ovom rečenicom. Ali, u svakom slučaju, s obzirom na to da je ovoliko besmislena, predložili smo da se ovaj stav briše, a pogotovo što ovaj nadzor nema nikakvih sankcija.
Šta znači da nešto nadzirete ako nema nikakvih sankcija, ako u toku nadzora ustanovite neke nepravilnosti. Dakle, potpuno suludo i besmisleno.
Imamo još dosta primedbi i na ovaj zakon, ali s obzirom na ograničeno vreme za našu poslaničku grupu i želju mojih kolega da svi učestvuju, odnosno dosta njih, u radu po ovim predlozima, reći ću još samo par rečenica vezanih za zakon o državnim službenicima.
U članu 2. imamo primedbe, u članu 6. članu 10. itd. U članu 6. kažete da državni službenik odgovara za zakonitost, stručnost i delotvornost svoga rada. Šta vam znači ta delotvornost? Ko će to da ocenjuje? Zaista ste uveli neki "novogovor" u oba ova predloga zakona i neophodno je da ovo ispravite ako hoćete da imamo zakone u duhu našeg pravosudnog sistema.
Mislili smo da bi bilo dobro da umesto "delotvornost" kažete "blagovremenost", jer to zaista ima smisla s obzirom na zakone koji određuju određene rokove.
Svi državni službenici su jednaki, to kažete u članu 10. kada se odlučuje o napredovanju i nagrađivanju i ostvarivanju njihove pravne zaštite. Bilo bi dobro da ste ovde mislili na državne službenike od zasnivanja radnog odnosa.
Znači o njihovim pravima iz rada i po osnovu rada, a ne samo o napredovanju, nagrađivanju, jer kada ovo kažete jasno je da mislite na određene službenike, naravno na određene stranačke aktiviste.
Nije vama potpun ovaj član 11. koji govori o uslovima rada, gde ste zaboravili da napišete da državni službenik ima pravo na uslove rada koji mu neće ugroziti život, pa ovo dalje što ste napisali, zdravlje itd. Valjda je prevashodno da se zaštiti život.
U članu 14. državni službenik ima pravo da bude član sindikata i profesionalnog udruženja i njihovih organa upravljanja. Ako zaista niste mislili ništa što može da se protumači iz ovog člana, onda vam je ovaj član veoma opasan.
Dakle, ako vi sami i Vlada niste imali krajnje namere, onda vam je ovaj član opasan, jer ako ostane ovako kako ste ga napisali, postoji velika verovatnoća u mogućnost infiltriranja raznih nevladinih organizacija u državne sektore. Zato bi trebalo da ovaj član malo promenite, odnosno da prihvatite naš amandman i da vidite na koji način bi to trebalo da se reguliše.
Interesantni su vam i ovi članovi 18, 19, 20, koji govore o premeštaju zaposlenih u državnoj upravi. Kažete da je državni službenik dužan da prihvati radno mesto u istom ili drugom državnom organu na koje je, prema odredbama ovog zakona, trajno ili privremeno premešten.
Gospodine Balinovac, ne može Vlada ovako da se igra državnim službenicima. Mora da postoji obaveza da državni službenik mora da da svoju saglasnost, pogotovo kada je u pitanju premeštanje na radno mesto u drugom državnom organu.
U okviru jednog organa u redu je da rukovodilac može da premešta, ali da to bude i u drugom organu, a bez saglasnosti, nema nikakve sigurnosti za državnog službenika i apsolutno zavisi od svog pretpostavljenog, a opet je to ono što sam rekla na početku, otvaranje mogućnosti raznih zloupotreba.
Imate neodređenosti i nedorečenosti u članu 21. članu 24. ali zbog malo vremena ne mogu detaljno da se u ovom delu pozabavim ovim problemom. Ali, imate probleme kod disciplinske odgovornosti. Niste predvideli obaveznost postojanja disciplinske komisije, a mi mislimo da treba da postoji disciplinska komisija, koja bi sprovela postupak, predložila rukovodiocu meru. Naravno, on bi bio taj koji bi izrekao meru, ali zašto mu tovarite toliko obaveza na vrat, da on mora da zna i da vodi postupak, da se bavi uzimanjem izjava itd, a sa druge strane otvarate mu veliku mogućnost da radi šta mu padne na pamet i kako mu padne na pamet.
Trebalo bi da nam objasnite član 160. stav 1. tačka 6). Govori se o podacima koji se upisuju u centralnu kadrovsku evidenciju. Tačka 6) kaže, između ostalog, da se upisuje "datum navršenja radnog veka".
Ne znam da li vi znate gospodine Balinovac, šta znači ovaj termin, s obzirom na to da u Zakonu o penzijskom osiguranju više nema svih karakteristika navršenog radnog veka i morali biste da objasnite šta ste ovim hteli da kažete, na šta se misli, da ne bi bilo zabune u primeni i da ne bude problema kod zaposlenih na koje se odnosi ovaj član zakona.
Takođe nije logično ono što je predviđeno u stavu 3. člana 171. gde kažete: "O pravima i dužnostima nameštenika rešenjem odlučuje rukovodilac ili državni službenik" itd.
Pa, vi kao pravnik, gospodine Balinovac, ovo niste smeli, a pogotovo kao sekretar Sekretarijata za zakonodavstvo, da propustite da dođe do narodnih poslanika. Ne možete ugovor o radu da menjate rešenjem. Ovde ste morali da predvidite aneks ugovora o radu, jer je rešenje jedna kategorija, a ugovor sasvim druga kategorija.
Dakle, pošto me kolege opominju, zaista sam uzela previše vremena, reći ću još samo toliko da poslanici SRS neće glasati za ovaj zakon. Govorili smo već zbog čega. Govorićemo i danas. I u raspravi o pojedinostima, mada sam ubeđena da ćete, pošto sada nije ministar Lončar ovde, vi gospodine Balinovac da prihvatite neke amandmane, s obzirom na to da ste sebi predvideli malo dužu funkciju, pet godina i niste vezani za Vladu, pa nemate strah da glasate za naše amandmane.

Hvala. Reč ima narodni poslanik Goran Rakovac, a neka se pripremi Boško Ristić. Izvolite.

Dame i gospodo narodni poslanici, uvaženi predstavnici Vlade, pred nama su danas dva više nego važna zakona, koji zajedno sa Zakonom o Vladi, koji smo dobili pre par meseci, iz temelja treba da na nov, savremen način, urede državnu upravu, onaj deo vlasti, izvršnu vlast koja je više nego neophodna za normalno funkcionisanje države.
Govoreći o ovom zakonu prethodnici su se uglavnom zadržavali na nekoliko odredbi za koje zaista mislim da ne izazivaju polemiku, s obzirom na to da su više nego jasne i neophodne u ovom zakonu. Elem, da ne bismo odmah išli u ono što je sporno i što je ovde izazvalo određene različite stavove, mislim da treba, pre svega, nešto reći o razlozima za donošenje ovakvog zakona.
Naime, ako želimo da nam državna uprava, savremena država, pre svega predstavlja servis građana a ne da nastupa sa stanovišta vršenja vlasti, onda ovim zakonom zaista imamo jedan iskorak u odnosu na postojeća rešenja. Niz novih pravila, niz nekih novih načela, koja su sadržana u ovom zakonu, upravo omogućavaju to, da će buduća državna uprava, koja se bude organizovala na osnovu ovog zakona, umnogome biti više servis građana, a ne ona uprava u klasičnom smislu, kakvu smo imali u nekim ranijim sistemima, gde je državna uprava i izvršna vlast učestvovala pre svega kao instrument vlasti.
U svom izlaganju bih se zadržao na osnovnim odredbama, posebno na članu 3. koji određuje nadzor nad organima državne uprave i to na eksterni nadzor, iz prostog razloga što je ova odredba i ovaj član zakona već izazvala određene polemike u ovoj skupštini, ali isto tako i u odnosu na načela, s obzirom na to da iz njih i imamo ovu intenciju zakonodavca da upravu pretvori u servis građana.
Početak samog zakona, odnosno član 1. definiše državnu upravu, određuje njen položaj i sastav i naravno to je urađeno na način i u suštini onako kako ona to jeste, a to je da je deo izvršne vlasti Republike Srbije, koji vrši upravne poslove.
U stavu 2. državnu upravu deli tj. određuje šta je čini i to su: prvo, ministarstva; drugo, organi uprave u sastavu ministarstava; i, pod tri, posebne organizacije. Ova tri segmenta čine organe državne uprave.
Nadzor nad organima državne uprave regulisan je članom koji je izazvao određene polemike. i zaista nemam puno logičnog objašnjenja zašto je došlo do ovih polemika, zato što je ovaj član faktički razrada ustavnih odredbi koje su morale da se nađu u ovom zakonu, da bi se jasno definisalo ko, na koji način, vrši tzv. eksterni nadzor nad radom organa uprave.
Ne bih govorio o onom unutrašnjem nadzoru koji organi uprave vrše jedan nad drugim, viši nad nižim, ali je zaista više nego neophodno da u osnovnim odredbama, dakle na početku samog zakona, imamo to da rad organa uprave, kao sistemski deo izvršne vlasti, normalno podleže nadzoru Vlade.
I, sasvim je normalno, s obzirom na ustavne odredbe koje je ovde citirao gospodin Balinovac, da je u pitanju pravni nadzor, tako da samo obrazloženje ovog zakona i objašnjenje koje je dato u obrazloženju, ne treba ni na koji način da bude sporno.
Drugi organ u segmentu vlasti, zakonodavni organ, Narodna skupština, samom činjenicom da vrši nadzor nad Vladom, koja je deo izvršne vlasti, a čiji su deo i organi uprave, automatski nadzire, preko nadzora nad određenim ministarstvima, nad članovima Vlade i samom Vladom, automatski vrši i nadzor nad radom organa državne uprave i sasvim je logično i normalno da je u pitanju politički nadzor.
Na kraju, nešto što je tekovina savremenog prava, nešto za što su se pravnici i uglavnom opozicija zadnjih 300 – 400 godina borila, jeste da nad svakim državnim organom postoji, na kraju krajeva, i sudski nadzor, odnosno da za svaki pojedinačni akt koji donose državni organi, u ovom slučaju državna uprava, postoji sudska zaštita.
Sasvim je normalno da preko upravnog spora i sudovi nadziru zakonitost pojedinačnih akata organa državne uprave koji su doneseni u upravnom postupku, odnosno upravnim stvarima. Dakle, ovaj član 3. Predloga zakona je više nego jasan, napisan nedvosmisleno jasno i više je nego potreban, da se nalazi na ovom mestu, i zaista mislim da tu više neke polemike ne bi trebalo biti.
Zakon u članu 4. uvodi izraz imaoci javnih ovlašćenja. Opet je sasvim normalno i logično, jer je više nego jasno i postoji u sadašnjim propisima pravilo da se pojedini poslovi državne uprave, ne svi već samo pojedini, zakonom mogu poveriti, u ovom slučaju autonomnim pokrajinama, opštinama, gradovima, Gradu Beogradu, javnim preduzećima, javnim agencijama, ustanovama ili drugim organizacijama.
Ne radi se o tome da se država odriče ovih poslova. Naprotiv, radi efikasnijeg ostvarivanja i rada, donošenja određenih odluka po ovim poslovima, normalno je u savremenoj državi, a takva smo rešenja imali i u dosadašnjim propisima, a intencija je da se u većoj meri to radi u budućnosti, normalno je da se pojedini poslovi poveravaju ovim ustanovama.
Na kraju - odgovornost za štetu, s obzirom na to da imamo imaoca javnih ovlašćenja odgovornost za štetu, koja je predviđena u članu 5. – predviđena je tako da, ukoliko ne zakonitim ili nepravilnim radom organi državne uprave pričine štetu fizičkim i pravnim licima za to, naravno, odgovara Republika Srbija, jer se radi o državnoj upravi.
A ukoliko do štete dođe u poslovima koje vrše imaoci javnih ovlašćenja i oni su, takođe, odgovorni za štetu koju oni pričine u svom radu.
Što se tiče osnovnih načela, dakle načela zakonitosti, koje podrazumeva da državna uprava mora da radi u okviru Ustava, zakona i drugih opštih akata i drugih propisa, a iz načela zakonitosti proizilazi i načelo njihove samostalnosti, samostalnost u radu.
Načelo stručnosti, nepristrasnosti i političke neutralnosti uglavnom se u zakonima koji tretiraju ovu materiju uvek nalaze, s tim što po mom mišljenju ovde treba posebno naglasiti načelo političke neutralnosti, koga u nekim ranijim propisima koji su regulisali ovu materiju, nije bilo. Ono podrazumeva da organi državne uprave moraju nepristrasno i politički potpuno neutralno da omoguće svakom građaninu jednaku pravnu zaštitu u ostvarivanju njihovih prava, obaveza i pravnih interesa.
Načelo delotvornosti i srazmernosti možda možemo spojiti i govoriti o njima zajedno. Organi državne uprave takođe dobijaju obavezu da koriste ona sredstva koja su za stranku najpovoljnija, u smislu delotvornosti koja ne podrazumeva uvek i samo blagovremenost, već može da podrazumeva i neke druge stvari u ostvarivanju pravog interesa građana.
Na kraju je načelo javnosti rada. Takođe jedno od ustavnih načela. Organi državne uprave su dužni da javnosti omoguće uvid u svoj rad, prema zakonu kojim se uređuje slobodan pristup informacijama od javnog značaja.
S obzirom na značaj ovog načela, zakonodavac je ovom načelu posvetio i posebnu glavu, mislim da je to Glava IX – Javnost rada i odnosi sa građanima. Načelo javnosti, samo po sebi, iako je bilo sadržano i u ranijim propisima, ovoga puta u ovom zakonu podrazumeva niz obaveza koje organi državne uprave imaju, ne samo prema sredstvima javnog informisanja, već, pre svega, prema javnosti i prema građanima.
Dakle, njihov rad, sa jedne strane, mora da bude potpuno otvoren i dostupan javnosti, ali sa druge strane, imamo i određene odredbe gde se predviđa način na koji se građani koji nisu zadovoljni radom organa državne uprave da stavljaju svoje primedbe i da na neki način traže preispitivanje odluka, delotvornosti rada državne uprave.
Kao prvo, imamo obavezu predviđenu u članu 77. da organi državne uprave moraju da obaveštavaju javnost o svom radu, preko sredstava javnog informisanja ili na drugi prikladan način, i obavezu zaposlenih u organu državne uprave, koji pripremaju informaciju, njihovu odgovornost za tačnost i blagovremenost informacija koje sredstvima javnog informisanja daju.
Takođe je zadržan, što mislim da je dobro rešenje, institut javne rasprave u pripremi zakona. Javnost se na taj način omogućuje. Javna rasprava je obavezna, po članu 78. zakona, u pripremi zakona kojim se bitno menja pravni režim u jednoj oblasti ili kojim se uređuju pitanja koje posebno zanimaju javnost.
Takođe, imamo i institut upravnih dana, nešto što do sada nismo imali. Dakle, organi državne uprave mogu pojedine poslove da vrše i izvan svog sedišta i izvan sedišta svoje područne jedinice, u tzv. upravnim danima, ali su dužni, zbog značaja posla i zbog samog fizičkog izmeštanja mesta na kome organi uprave deluju u upravnim danima, da o tome blagovremeno obaveste javnost.
Na kraju, zadržao bih se na članu 82. To je upravo onaj član koji, sa druge strane, govori o javnosti. Organi državne uprave su dužni da na prikladan način omoguće podnošenje pritužbi na svoj rad i na nepravilan odnos zaposlenih u organima državne uprave. Na podnetu pritužbu organ državne uprave je dužan da odgovori stranci u roku od 15 dana, ukoliko to stranka od njega zahteva.
Znači, jedna bitna odredba gde stranka može ne samo da podnese pritužbu, već i da očekuje adekvatan odgovor, ali isto tako je stavom 3. predviđena odredba da su organi državne uprave, baš u odnosu ako se te pritužbe ponavljaju, dužni da na svakih 30 dana pojedina pitanja koja se ponavljaju, pojedina pitanja koja izazivaju pritužbu građana ili pojedina ponašanja lica koja rade u organima državne uprave, da takva pitanja jednom u 30 dana razmatraju.
Kao što sam na početku rekao, imamo pred nama dva više nego važna zakona koji bitno treba da unaprede rad izvršne vlasti, posebno državne uprave. Poslanici DSS podržavaju ove zakonske predloge i sa zadovoljstvom će u danu za glasanje podržati ove zakonske predloge i glasati "za".

Reč ima narodni poslanik Boško Ristić, a neka se pripremi Rajko Baralić.

Poštovani gospodine predsedavajući, dame i gospodo poslanici, poštovani sekretaru, DS će glasati protiv zakona o državnoj upravi i protiv zakona o državnim službenicima, pre svega iz razloga što se ovim zakonima vrši zakonsko obezbeđenje ostvarenog političkog uticaja na državnu upravu i uopšte na institucije državne vlasti.
Kako se to dešava? Pre svega, mi smo čuli za govornicom obrazloženje da Vlada ima nameru da od državne uprave stvori jednu stručnu, efikasnu instituciju ili institucije koje treba da predstavljaju servis građanima i da poboljša protok međusobnih odnosa u nekim društvenim procesima. To se nekako nazire iz obrazloženja koja su data uz ovaj zakon.
Međutim, Vlada se suštinski ponaša protiv onoga što proklamuje kao razlog za donošenje ovakvih zakona. Kao argument za utvrđenje ove činjenice imate napise u današnjim novinama, da je, recimo, gospodin Čović smenjen sa svih pozicija koje je imao u institucijama državne vlasti.
Ovde se čulo da je prethodna Vlada i Vlada u kojoj je dominantnu ulogu imala DS ostavila takve institucije, ali i takve zakone koji omogućuju političko delovanje pojedinih stranaka kroz državne institucije. Upravo ovaj primer gospodina Čovića pokazuje kako je Vlada efikasno, za jedan dan, iz samo političkih razloga izvršila smenu državnih službenika.
Recimo, uzmimo sada situaciju koja bi se desila nakon usvajanja ovog zakona. Recimo, gospođa Sanda Rašković-Ivić, koja bude postavljena na mestu u Koordinacionom telu, ona, po ovom zakonu, neće biti smenjena kada dođe do promene vlasti.
Recimo, danas ili juče nije se raspravljalo o odgovornosti i razlozima za prestanak funkcije gospodina Čovića, ali sa druge strane, gospođa Sanda neće moći da bude smenjena sa tog mesta sve dok to telo bude u sistemu naše državne vlasti, sem u slučaju ukoliko prestane potreba zbog sudbine Kosova, odnosno juga Srbije. To govori o prikrivenim namerama onih koji predlažu ovakav zakon.
Ovde se čulo obrazloženje, recimo, od gospodina Lončara, koji je jednom obrazlagao ove zakone pred Skupštinom Srbije, pa su oni povučeni iz procedure, gde je rečeno da ova Vlada ima nameru da smanji broj političkih nosilaca državne vlasti, da se smanji broj državnih funkcionera koji će biti postavljeni samo iz političkih razloga, pa će to biti svedeno samo na ministra, odnosno na njegovog zamenika, a da će sve ostalo biti funkcioneri koji će biti profesionalci.
Upravo se tu krije ta namera da se ozakoni politički uticaj na institucije državne vlasti. "Tu leži zec", kako reče moj kolega iz treće klupe.
Upravo će Vlada izvršiti prvo političko postavljenje na najznačajnije državne funkcije. Znači, Vlada politički postavlja, a onda predlaže donošenje zakona gde bi se zacementiralo takvo stanje političkog uticaja DSS i njenih koalicionih partnera na sve državne institucije.
To znači da Vlada, koja se sada klima i drma, koja nema podršku u javnosti, obezbeđuje svoj politički uticaj na institucije države i nakon svog pada.
Naravno, ovde se sada tvrdi da će postojati neka nezavisna tela koja će birati i postavljati državne funkcionere. Međutim, mi takav slučaj imamo, recimo, sa Visokim savetom pravosuđa, koji takođe treba da bude garancija depolitizacije pravosuđa. Zamolio bih predsedavajućeg da mi omogući da govorim, da ne dobacuju i da ne remete tok izlaganja.

Gospodine Aligrudiću, ukoliko želite da govorite, javite se za reč. Molim vas, nemojte dobacivati govorniku. Izvolite, gospodine Ristiću.

Dakle, namera je bila da se setom pravosudnih zakona obezbedi sprečavanje političkog uticaja na izbor i razrešenje, recimo, sudija ili nosilaca pravosudnih funkcija. Da li se u praksi to dešava? Ne.
Zadnja dva izbora za najznačajnije pravosudne funkcije su pokazala dominantni uticaj vladajuće koalicije i to onih najmanjih stranaka koje podržavaju Vladu od njenog zvučnog pada koji se očekuje. Upravo su oni ta mesta, koja su depolitizovana, dobili kao cenu i namirenje za podršku ovoj klimavoj vladi. To se sada pokušava sa zakonom o državnoj upravi i zakonom o državnim službenicima.
Upravo Vlada želi da ostvari svoj politički uticaj u narednih pet godina, posle postavljenja državnih funkcionera, jer buduća vlada neće moći da smeni one državne funkcionere koji će se politički ponašati pod uticajem DSS i stranaka koje će u vidu namirenja dobiti određena postavljenja u državnim institucijama.
To je suština ovih zakona. Sve ovo ostalo što piše, to je sijaset nekih normi koje su, ili je prenormiran zakon, neke situacije koje se nalaze u drugim zakonima ponovo se normiraju, pa tamo ima neki nonsens pri čemu kaže – protiv odluke Vlade kojom se neko postavlja na određeni državni položaj ne može izjaviti žalba, a u sledećem stavu se kaže da ta odluka deluje od momenta svoje konačnosti. Ako nema žalbu, onda je konačna. To znači da je sledeći stav nepotreban. To piše u članu 15. Znači, prenormirano je. Zašto? Samo da bi se zamaglila suština, da bismo imali gomilu nekih normi, da bi oni koji čitaju lutali kroz šumu tih normi, ali da ne bi videli suštinu.
Koštunica želi svoj politički uticaj na državne institucije, ma koliko se zalagao za njihovu depolitizaciju. Ja njemu mogu da čestitam da je ostvario svoj politički san. On je zaista sposoban, on je izvršio politički uticaj i obezbedio da se taj uticaj zacementira za duži niz godina. U pravosuđu gde je nemoguće razrešavati tužioce i sudije on je protiv svojih partijskih organa obezbedio da njegovo članstvo, njegovi simpatizeri zaposednu najznačajnije funkcije u pravosuđu. Ista takva stvar je pitanje javnosti.
Proklamovanje javnosti je samo bacanje prašine u oči onima koji čitaju ovaj zakon. Gde je javnost? Ja ministra pravde pitam već šest meseci na koji način finansira pravosuđe: kako se dele pare iz budžeta tužilaštvima i sudovima, po kojim kriterijumima, da li po kriterijumima bliskosti, da li po kriterijumima poslušnosti ili po kriterijumu stvarnih potreba? Koje su te stvarne potrebe? Ovim zakonima se zalazi u resor pravosuđa.
Ovde se kaže da će Vlada utvrditi sistematizaciju radnih mesta i uređuje, da će Vrhovni sud urediti na neki način sistematizaciju mesta u pravosuđu. To može samo setom pravosudnih zakona.
Nije moguće da razvrstava položaje Vlada u pravosuđu. To je direktan uticaj. Uticaj na sistematizaciju, na opis poslova koje će službenici raditi u pravosuđu, direktni je uticaj Vlade i kontrola pravosuđa preko instrumenata nad kojima Vlada ima potpuni uticaj. To je bio smisao ovih zakona. To je ostvarenje jedne davnašnje želje gospodina Koštunice da izvrši potpuni partijski uticaj na sve institucije.
Kroz formu legalizma on želi da se pokrije zakonom, da mu neko ne bi prebacio da je voluntarista, da radi anarhično, da radi onako kako mu je volja! On želi da svoju volju pretoči u zakon, traži vašu podršku. Naravno neće je dobiti od DS. Čujem da je neće dobiti ni od nekih drugih partija, ali će dobiti od onih kojima će obećati namirenje i određeni politički uticaj i nakon pada ove vlade.