Gospodin Aligrudić mi je uzeo mnogo onoga što sam hteo da kažem, ali evo ja ću pokušati samo da kažem jednu stvar. Ne razumem šta je prvo postavljenje. Postavljenje na položaje državnih službenika mora da se izvrši do 1. jula 2007. godine. To prvo postavljenje o kome govorimo biće sprovedeno prema konkursu interno, a ako interni konkurs ne uspe, prema javnom.
Dakle, pravila o prvom postavljenju koja god Vlada ih sprovodila, ova ili neka druga, jednaka su onim pravilima koja treba da važe za drugo, treće, petstoto postavljenje. Niko neće postaviti državnog službenika po sadašnjim merilima i kriterijumima, po kriterijumima političke odgovornosti, dati mu mandat pet godina i onda uraditi ono što se pripisuje da je namera zakonodavaca.
Postavljenje državnih službenika vršiće se po nezavisnim pravilima i po pravilima konkursa kako to ovaj zakon predviđa. Onda će njihov mandat biti pet godina.
S obzirom na to da to prvo postavljenje mora da se završi do 1. jula 2007. godine, ne znam da li u Srbiji ima neko ko može da kaže koja će vlada tada biti na vlasti. Teorijski to bi bila ova vlada, ali ta vlada će i to prvo postavljenje izvršiti na osnovu konkursa, a ne na osnovu politike.
Vi ste govorili na kraju i o Čoviću. Prvo, što se tiče Čovića, on nije dobar primer, s obzirom na to da on vodi jedan organ koji je zajednički za Vladu Srbije i za Savet ministara, dakle za dve države, za Srbiju i državnu zajednicu.
Na početku svog govora rekao sam dokle god budemo imali politička postavljenja dotle ćemo imati i političku odgovornost. Ako je neko postavljen prema političkim kriterijumima, onda nema razloga da se ljuti ni kada snosi političku odgovornost.
Dakle, ako je gospodin Čović postavljen zbog pripadništva jednoj političkoj stranci koja je iz većine prešla u opoziciju, onda je on politički odgovoran za to i njegova smena je sasvim logična. Dakle, govorim upravo o tome da mi ovim zakonom upravo hoćemo takve situacije da izbegnemo, da nikoga ne postavljamo po političkoj liniji i da, shodno tome, nikoga ne smenjujemo po političkoj liniji.
Dopustite da kažem nešto o nezavisnosti pravosuđa, mada to nije ovde tema. Čitam jedan sjajan akt koji je prilog nezavisnosti srpskog pravosuđa. Vršilac dužnosti predsednika Republike 21. marta 2003. godine donosi ukaz, ferman, zovite ga kako hoćete i kaže – za vršioca dužnosti predsednika Vrhovnog suda Srbije imenuje se Sonja Brkić, predsednica Okružnog suda u Novom Sadu.
Do ovog trenutka i do ovog akta svako je mislio da sudije bira Narodna skupština. Do ovog akta svako je mislio da iz okružnog u Vrhovni sud morate doći na osnovu izbora od strane Narodne skupštine, a da za predsednika Vrhovnog suda, kada postanete sudija Vrhovnog suda, mora da vas izabere Narodna skupština. Ovde smo videli kako izvršna vlast oličena, doduše i igrom slučaja, u ličnosti jednog poslanika u 250. delu naroda, kako oktroiše vršioca dužnosti predsednika suda.
Sada to nije bio veliki problem, to nije bio problem nego je problem što jedno nezavisno telo, kao Visoki savet pravosuđa, ne uslišuje nečije želje i molbe, pa je malo bilo da je oktroisan vršilac dužnosti predsednika Vrhovnog suda nego je smenjen Republički javni tužilac. U kojoj državi imate da izvršna vlast smenjuje republičkog javnog tužioca? Uradio je Salji Beriša u Albaniji 1992. godine, pa su ga Amerikanci kritikovali i bilo je 1970. godine u Bangladešu. Da je bilo u Bangladešu 1970. godine upućujem vas na članak profesora Zagrebačkog univerziteta Mihaila Dike o nezavisnosti sudske funkcije, objavljene 1990. godine u analima Pravnog fakulteta u Zagrebu.
