Naravno, vređa se dostojanstvo narodnih poslanika, član 104. Konkretno, gospodin Marković je pomenuo moje ime, stavljanjem u kontekst sa nekakvim olovkama, valjda da uvredi mene.
Gospodine Markoviću, kada pronađete bilo koga u ovoj državi, koji će da potvrdi da sam ja od bilo koga, ikada, kao državni funkcioner, primio bilo kakav poklon ni manje ni veće vrednosti, onda ćete pominjati moje ime. U suprotnom, ako to ne znate i ne možete da dokažete, onda ćete da ćutite, kao što je red i nećete da pominjete moje ime za govornicom. To je prva stvar.
(Sa mesta, Momir Marković: To je pretnja.)
Naravno da imam pravo da ovo izgovorim, zato što imam pravo da stojim iza onoga što kažem, a ovo što govorim je istina.
Druga stvar, kada je reč o argumentima koje ste izneli, a imaju veze svakako sa ovim o čemu govorim, vi ste kao narodni poslanik imali da se bunite, kada smo donosili Zakon o sprečavanju sukoba interesa.
(Sa mesta Momir Marković: Bunio sam se.)
Niste. Trebalo je da se bunite u onom delu i onda kada je bilo reči o primanju poklona državnih funkcionera. Morate imati traga o tome. To morate ovde dokumentovati i pokazati.
To što ste vi ovde pro forme protiv svakog zakonskog predloga, ako zakon ima 100 članova, stavljate 100 amandmana na svaki član, tražite da se svaki član briše, da biste diskutovali. To je vaše pravo. Molim vas, vi ovde morate govoriti argumentovano o stvarima.
Dakle, vi ovde niste govorili argumentovano o stvarima, nego ste pokušali da nam kažete da državni funkcioner ima pravo da primi poklon manje vrednosti, a da državni službenik, koji radi za 25.000 dinara mesečno u najboljem slučaju, ako ima visoku stručnu spremu, ne može da primi ni gumicu, iako mu je, možda, potrebna za rad ili predstavlja znak pažnje. Dakle, budimo ovde vrlo korektni kada o ovim stvarima govorimo. Ne valja vam ni amandman, niti argumentacija, niti vam valja ovo što ste maločas rekli, spominjući moje ime. Hvala.
