Da li još neko želi reč? (Ne.)
Na član 4. amandman je podnela poslanik Vjerica Radeta.
Vlada i Odbor za pravosuđe i upravu nisu prihvatili ovaj amandman, a Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć.
Da li neko želi reč? Izvolite.
Reč ima narodni poslanik Zoran Krasić.

Mi amandmanom predlažemo da se član 4. promeni, da nema ovoliko stavova nego da samo glasi - zaštitnika građana bira Narodna skupština Republike Srbije.
Zašto smo to napisali? Kada se kaže Narodna skupština Republike Srbije onda se podrazumeva da se to radi na način koji je propisan Poslovnikom. Čuli smo dva koncepta. Jedan je da ide preko ustavnog odbora predlog i kako da odbor dolazi do svoje odluke kojom predlaže, pa je rečeno dvotrećinska većina. Imamo drugi predlog koji se tiče poslaničkih grupa.
Moram da kažem da je različita praksa i videli ste da postoji u 130 država, gde je ombudsman predviđen kao ustavna kategorija, državni organ i onda je predviđen i postupak izbora, ko predlaže i ko ga bira. Verovatno parlament, kao najviši zakonodavni organ itd.
Međutim, dok nekim čudnim slučajem u ovoj skupštini 2003. godine nije došao na dnevni red Predlog zakona o Narodnoj banci Srbije, nikada se nije desilo da radno telo bude predlagač neke odluke o izboru. Prvo je bilo kod predloga za izbor guvernera NBS, pa je u zakon ušla odredba koja je omogućila da Odbor za finansije ima status predlagača, kasnije se to prenelo na Radiodifuzni savet i to je sada već postalo kao ptičiji grip. Sad to ide, sad to više niko ne može da zaustavi. Kada se napravi jedanput presedan, onda to ide kao neko pravilo.
Svi naši odbori su, ne računajući Odbor za administrativna pitanja, koji ima neke druge nadležnosti, gde je i ovlašćen da postupa povodom nekih pojedinačnih prava zaposlenih i poslanika, ali svi drugi odbori su radna tela, ne mogu da imaju status predlagača.
Ko ima status predlagača? Po Ustavu status predlagača je regulisan, Vlada, narodni poslanik i u nekim drugim slučajevima, što se tiče Ustava, neko drugi.
Mislim, a to vidite i sami, da odsustvo ustavne norme koja bi ovo propisala proteže se i na sve druge odredbe ovog zakona. Mi smo jači za neko iskustvo, kada je u pitanju Nacionalni prosvetni savet, a zašto ne reći i Komisija za sprečavanje sukoba interesa. To je bila smehotresna olimpijada kada se ovde biralo.
Predložili smo da samo Narodna skupština Republike Srbije bira, svakako na način propisan Poslovnikom Narodne skupštine, uz zadržavanje onih naših osnovnih primedbi da ovakav jedan predlog zakona ne bi mogao da se usvoji u Narodnoj skupštini.
Ako to ode na Odbor za ustavna pitanja, zakonom proširujemo nadležnosti Ustavnog odbora, nezavisno od Poslovnika Narodne skupštine. Poslovnik Narodne skupštine je bukvalno jedini akt koji uređuje organizaciju, način rada i odlučivanja, naravno u skladu sa Ustavom, u Narodnoj skupštini, kao i statusna prava poslanika.
Status predlagača je sporan. U nekom novom ustavnom rešenju je moguće da predsednik Republike bude predlagač, ali da se to propiše Ustavom. Moguće je da se Ustavom propiše i kako on dolazi do predloga, kontaktira sa tim i tim, pa pošto čuje mišljenje, radi to i to itd. To su sve neka moguća rešenja. Moram da kažem da svega toga u našem Ustavu nema.
Drugo što je karakteristično je da organ koji izvršava zakone po Ustavu je Vlada Republike Srbije. Izbor ovog zaštitnika, predlog itd. to je izvršavanje zakona.
Znači, u jednoj od tih mogućih varijanti moguće je da čak i Vlada Narodnoj skupštini predloži kandidata za ovog zaštitnika građana. Ali, da sve ovo potekne iz Narodne skupštine, mislim da osnov za to ne postoji.
Pre dve godine je prvi put taj princip prekršen. Da su odbori, radna tela, pomoćni organi Narodne skupštine, da sve mora da prođe kroz te organe da bi došlo na odlučivanje na Narodnu skupštinu.
Šta odbor može? Odbor može da predloži neki amandman. Odbor više ne predlaže ni izbor sudija, to znate i sami. Ranije je to Odbor za pravosuđe mogao da radi, ali ne na bazi Poslovnika nego na bazi Zakona o izboru sudija. To je izbrisano. Odbor sada samo daje neki stav, kao to je prošlo kroz odbor, pa su ispunjeni uslovi da o tome može da raspravlja Narodna skupština.
Ovom diskusijom želimo da vam skrenemo pažnju da se prekine sa urušavanjem principa na kojima se zasniva ovaj ustav i ustavni sistem u Republici Srbiji.
Moguća su neka rešenja, ali ta rešenja prvo moraju da se predvide novim Ustavom Republike Srbije.

Hvala. Da li još ko želi reč?
Za reč se javio narodni poslanik Nemanja Šarović, po istom amandmanu.

Dame i gospodo narodni poslanici, da nije baš najbolji ovaj član 4. govori i činjenica da su čak tri poslaničke grupe predložile amandman i promenu ovog načina izbora i načina predlaganja.
Rešenje predloženo od strane Srpske radikalne stranke ubedljivo je najbolje, najpreciznije, pravnički najčistije i kaže da se član 4. menja i glasi: "Zaštitnika građana bira Narodna skupštine Republike Srbije".
Vi, i u ovom i u nekim drugim zakonima, ponovo mešate određene nadležnosti. Pokušavate da neku materiju, koja definitivno treba da bude regulisana Poslovnikom o radu Narodne skupštine, regulišete zakonom, a kada napravite tu početnu grešku, posle lako srljate iz jedne greške u drugu.
Po mom mišljenju potpuno je pogrešno već zakonom propisivati, određivati način na koji će neki skupštinski odbor da radi. Zašto onda mi donosimo Poslovnik o radu Narodne skupštine Republike Srbije?
Da li mislite da će ovaj zakon obavezivati neku narednu Skupštinu? Da li će neka naredna većina moći promenom Poslovnika da promeni i način funkcionisanja stvari u Narodnoj skupštini ili će, da bi to učinila, biti potrebno da menja i sijaset drugih zakona?
Mislim da je mnogo bolje da ste se držali onog proverenog principa koji je godinama važio, a to je da se rad i skupštinskih tela i same Narodne skupštine Republike Srbije reguliše Poslovnikom o radu Narodne skupštine.
Stoga mislim da je pogrešno reći da je potrebna dvotrećinska većina na sednicama odbora. Sami znate da sada na sednicama odbora, shodno odredbama Poslovnika, kao i prisustva ovde na sednicama Narodne skupštine Republike Srbije, ne treba da postoji kvorum, da je broj narodnih poslanika koji će prisustvovati sednici određenog odbora neka manje-više slučajna kategorija.
Ovde smo imali primere kada je na dnevnom redu bio izbor nekih predsednika sudova, kao i izbor sudija, da neki zbog nedostatka kvoruma, zbog toga što su poslanici ulazili i izlazili iz sale gde se održavala sednica odbora, da neki kandidati, iako formalno nisu osporeni, niko ih nije osporavao, nisu dobili dovoljan broj glasova.
Ista ta stvar može da se desi i ovde sa zaštitnikom građana, pa da čak i onaj ko ima najširu podršku ili čak ima podršku svih poslaničkih grupa može, na sednici, da ne dobije tu dvotrećinsku većinu, jer nema dovoljnog broja poslanika.
Dalje, ukoliko već kažete da pravo predlaganja kandidata treba da imaju sve poslaničke grupe, zašto bismo prenosili bilo kakvu nadležnost na sam odbor?
Dakle, odbori su i zamišljeni i definisani kao radna tela ove skupštine, koja prethodno neka pitanja pretresaju, kako bi pomogli u radu Narodne skupštine, a nikako im ne treba davati ovlašćenja koja ona nikada nisu imali i koja, ni na koji način, neće učiniti rad Skupštine kvalitetnijim.
Na kraju, gospođi Lakićević-Stojačić bih pročitao član 74. Ustava. To je odgovor na ono što je ona rekla, kada sam dobacivao da nije tačno da je jedini neposredno izabrani predstavnik građana predsednik Republike, već ima još 250 neposredno izabranih predstavnika građana ovde u republičkom parlamentu.
Kako sam već rekao, o tome govori član 74. Ustava Republike Srbije: "Narodna skupština ima 250 narodnih poslanika. Narodni poslanici se biraju na neposrednim izborima tajnim glasanjem".
Dakle, razlika između posrednih i neposrednih izbora se ogleda u nekim drugim stvarima, a ne u onima na kojima ste vi insistirali i na koje ste vi mislili.
To što će poslanička grupa odrediti, ukoliko neki poslanik da ostavku ili na neki drugi način ostane bez mandata ili mandat izgubi, novog predstavnika, to ni u kom slučaju ne znači da ti ljudi nisu birani neposredno i da nisu birani na tajnim izborima. Hvala.

Hvala vam. Po istom amandmanu za reč se javila gospođica Jovanović.

Dame i gospodo narodni poslanici, uvek se na početku nekog predloga zakona saplićemo oko toga na koji način će neki organ, u ovom slučaju je to zaštitnik građana, da se bira, ko će da ga predlaže, ko su ti ljudi koji učestvuju u predlogu. Ovde nam je predlagač dao nešto što je zaista u kontradiktornosti sa pojedinim članovima samog zakona.
Ako nam je data mogućnost kod izbora zaštitnika građana, a amandman naše koleginice, gospođe Radete, bio je najkoncizniji i najjasniji u smislu da "Narodna skupština bira zaštitnika građana", i tu je tačka. Zna se šta radi Narodna skupština, o čemu je govorio kolega Šarović, po Ustavu. Zna se šta rade nadležni odbori. Zna se koji su odbori nadležni, mada ovde ima i zloupotrebe, iskreno rečeno, kod pojedinih odbora i predsednika pojedinih odbora da se neki zakonski predlozi stavljaju na dnevni red tih odbora, iako je sasvim očigledno da taj odbor nije matični odbor za taj zakon.
Šta će da se desi u praksi i šta se do sada dešavalo? Prilikom izbora raznih regulacionih tela i kako je otpočela sa praksom ona bivša DOS-ovska vlast, a vi nastavili kod predloga zakona, isti smo slučaj i istu raspravu imali pre nekoliko dana, i kada je izbor članova Saveta za zaštitu konkurencije, i kod amandmana i izbora članova saveta, koje nam je predložio u svojim zakonima gospodin Balinovac u ime Vlade, naravno, na državnu upravu i državne službenike, i ranije kod Nacionalnog prosvetnog saveta.
Uvek se Narodna skupština Republike Srbije stavlja usput, može to da radi, ali, hajde, sada će svaki predlagač zakona nekom svojom idejom i vizijom šta radi Skupština i šta ko u njoj može da radi, da nam predloži u konkretnom članu zakona. To je besmisleno. Narodna skupština Republike Srbije i svi vi, kao poslanici, ne biste trebalo da prihvatite da se na takav način bilo kod od predlagača igra sa onim šta je posao najvišeg zakonodavnog tela i šta treba da radi.
Zaista je neverovatno da nam se u predlogu ovog člana zakona od strane predlagača kaže da su poslaničke grupe te koje na sednici odbora mogu da daju predlog za zaštitnika građana, a poslaničke grupe su, osim ovih pojedinih nesrećnika, ili potencijalnih nesrećnika, sačinjene od predstavnika političkih stranaka. Znači, imaju definisan politički stav.
Vi u daljem tekstu zakona kažete da ne treba da bude ni zaštitnik, ni njegov zamenik iz reda neke političke organizacije, kao da su prokaženi ljudi političari, članovi političkih stranaka, to je nešto najgore što postoji. Mislim da nije, da je to nešto što je izbor svakog slobodnog građanina.
Ja sam mogla pre 14 godina, ili neko od vas, pre ili kasnije, da sedim ispred televizora i gledam šta se radi, na nekom programu televizijskom u Skupštini, šta koja stranka radi u političkom životu. Moj slobodan izbor je bio da izaberem ono što osećam i čemu pripadam, ne samo u tom periodu osnivanja stranaka, nego što mi je utemeljeno i u porodičnoj tradiciji, ono što sam ja, da izaberem danas najjaču političku stranku - SRS. Vi ste svi imali neki slobodan izbor.
Tako i taj kandidat, koji je diplomirani pravnik, ima desetogodišnje iskustvo, može da bude član političke stranke. Zašto ne bi bio? Ko je taj ko će da istražuje i gleda po njegovim džepovima ili da ima uvid u datoteke političkih stranaka da li je taj član političke stranke? Nemojte da se igrate odredbama zakona, koje ništa, u suštini, ne znače, koje su besmislene, i da se na takav način vrši diskriminacija ljudi - da li je ovaj član stranke ili nije.
(Predsednik: Vreme.)
Rekla sam vam, kada sam pričala o članu 1. i amandmanu koji se tiče gradskog građanskog branioca, kako je nazvan, u skladu sa Zakonom o lokalnoj samoupravi, u Kragujevcu, da je on bio član propalog SPO, sada je u ovoj Stevanovićevoj, ili nije, organizaciji, koja to jeste ili nije. Ali, to nije naša zamerka bila ni u Skupštini grada Kragujevca što je on član političke stranke, nego zato što je nesposoban i neprofesionalan i zato što ne može, nije u stanju sa svojom pravničkom diplomom i zvanjem da štiti interese mojih sugrađana.
Sa druge strane, ovde je neshvatljivo da se ta mogućnost daje i taj predlog, i neprihvatljivo je za nas ovo što predlaže koleginica Lakićević-Stojačić - da to radi nadležan odbor dvotrećinskom većinom zato što se zna i definisano je i ovakvim Poslovnikom, protiv koga je bila SRS, ali sve dok je on na snazi, on će, kao takav, verovatno da egzistira, na koji način se donose odluke i na koji način se vrši izbor kada je u pitanju neka odluka odbora.
Sve je to besmisleno, da se u bilo kom članu taksativno nabraja i navodi, jer posao Narodne skupštine je jasno preciziran važećim Poslovnikom. To u obrazloženju na amandman 4. kaže koleginica Radeta. Ako ga bira Narodna skupština, onda se zna koji su to poslovi iz delokruga Skupštine i nadležnog odbora i kako to može da se radi.

 Hvala. Da li još neko želi o amandmanu narodnog poslanika Vjerice Radete.
Izvolite, reč ima narodni poslanik Rajko Baralić.

Gospodine predsedniče, gospodine ministre, uvažene koleginice i kolege, svaki put kada imamo ovakvo rešenje, imam potrebu da iskažem svoj stav u vezi sa ovim. Čini mi se da se ponekad potpuno neopravdano ispoljava strah, ne znam čiji, od Narodne skupštine i od narodnih poslanika.
Bilo bi potpuno normalno, to je moje viđenje te stvari, da narodni poslanici u Narodnoj skupštini, u skladu sa Poslovnikom i zakonom, vrše izbor svega onoga što je moguće na svim mestima, zato što onda građani Srbije razumeju jednu stvar: razumeju ko je preuzeo odgovornost za određeno kadrovsko rešenje.
Ukoliko postoje zaobilazni putevi, ukoliko postoji potreba da se građanima objašnjava da neke osobe, koje negde predlažemo i biramo, tamo ne mogu biti izabrane ako su članovi neke političke stranke, odmah da vam kažem, da kažem sebi, da kažem građanima da svi mi zajedno znamo da ih lažemo.
Dakle, mi svi zajedno znamo da ih lažemo. Ne postoji niko koga smo izabrali na bilo kakvu funkciju, izvinjavam se, zaista se to dešava, možda samo sporadično, a da nije ovako kao što tvrdim, a da taj nije član ili simpatizer političke stranke.
Onda smo išli dalje, rekli smo - može ako u momentu izbora podnese ostavku i tako smo birali na važne državne i druge funkcije u zemlji osobe koje su bile članovi izvršnog odbora političkih stranaka ili su bili na neki drugi način eksponirani u javnosti.
Prvo, nije nikakva sramota da neko bude član neke političke stranke. Drugo, ne postoji ni jedan razlog da ovo bude kriterijum u bilo čemu. Zašto? Razumem one koji se zalažu za drugu argumentaciju, jer ako taj nije član političke stranke, on će moći slobodno, nezavisno, nepristrasno, korektno da obavlja poverenu mu funkciju. Naravno, to bi bilo lepo kada bismo bili u sferi idealnog, ali mi smo u sferi realnog. Dakle, to se prosto ne može izbrisati na taj način.
Imali smo ovde još nekoliko problema. Birali smo žrebom; žreb, kao nešto što je, da kažem, sreća, ugrađujemo u zakon, pravilnike, način izbora i predlaganje ljudi. Svakodnevno ili skoro svakodnevno viđam se sa građanima, putujem po Srbiji ili po selima u Čačku gde živim. Ljudi ne razumeju to što mi odavde emitujemo kao poruku da se demokratski ponašamo.
Ljudi hoće da shvate, kada neko preuzme odgovornost, one stranke koja ima većinu, izaberu Petra Petrovića za određenu funkciju, onda oni znaju ko je odgovoran kada taj ne radi posao kako treba. Kada mi to uvijamo u ove "demokratske sarme", kada pravimo surogat - demokratiju, mi onda imamo realnu posledicu da ljudi misle da su to neki nestranački, nezavisni. To ne biva.
Dakle, zamolio bih sve one koji predlažu, koji pišu zakone, to nije nešto što ljudi razumeju, mi se samo usput posipamo pepelom po glavi ako to radimo, jer, molim vas, izabrali smo nedavno gospodina Rodoljuba Šabića, ja sam to na Odboru predlagao, nije sporno, čoveka koji je nadležan u Republičkoj agenciji za dostupnost javnih informacija, bio je član izvršnog odbora Socijaldemokratije u tom trenutku; podneo je ostavku, pa od narednog sekunda to nije više bio. To nije ništa. To je da se igramo, gubimo vreme, da kažemo da smo izabrali nestranačke ličnosti. To nije tačno.
I u ovom zakonu i u mnogim drugim zakonima to postoji kao tendencija. Razumem sve one koji to predlažu, ali vam govorim da građani Srbije mnogo bolje razumeju ovo drugo o čemu govorim i zalažu se da konačno oni koji vrše vlast preuzmu odgovornost za vršenje vlasti i kažu - na ova mesta biramo te i te ljude, a kada ne budu bili dobri, snosimo političke posledice rđavog predloga i rđavo obavljenog posla.
Ponovo ističem, u Narodnoj skupštini, ne znam iz kojih razloga, u različitim varijantama postoji neki strah da bi zaboga, narodni poslanici koji su članovi različitih političkih stranaka, različitih hvala bogu, mogli da zloupotrebe ovo ili ono. To nije moguće. Narodni poslanici su sublimirana narodna volja. Ovde sedi 10 miliona građana Srbije. Ko to ne razume, njemu se ne može ni objasniti.

Hvala, gospodine Baraliću.
Da li želi reč još neka poslanička grupa o istom amandmanu? (Ne.)
Na član 5. amandman je podneo poslanik Milan Marković.
Vlada i Odbor za pravosuđe i upravu nisu prihvatili amandman, a Zakonodavni odbor smatra da je ovaj amandman pravno moguć.
Da li neko želi reč? Reč ima narodni poslanik Milan Marković.

Gospodine predsedniče, dame i gospodo narodni poslanici, poštovani gospodine ministre, na član 5. podneo sam ovaj amandman, mada među narodnim poslanicima, pa i u okviru kolega iz moje poslaničke grupe, postoje različiti stavovi. Ja sam ostao dosledan pri tome da iznesem svoj stav u očekivanju da će to moje razmišljanje razumeti narodna skupština ili kao predlagač.
Članom 5. propisani su uslovi koje mora da ispuni lice koje aplicira da bude zaštitnik građana. Dakle, za zaštitnika građana može biti izabran državljanin Republike Srbije koji ispunjava sledeće uslove - da je diplomirani pravnik, da ima najmanje 10 godina iskustva na pravnim poslovima od značaja za obavljanje poslova zaštitnika građana, da poseduje visoke moralne i stručne kvalitete i da ima zapaženo iskustvo u zaštiti prava građana. Nema potrebe da nešto posebno polemišem oko ova četiri uslova.
Hteo sam samo da pooštrim uslove na taj način što sam predložio, da se u tački 1) posle reči "diplomirani pravnik" dodaju reči "sa položenim pravosudnim ispitom".
Obrazloženje - kao dodatni uslov za izbor zaštitnika građana potrebno je propisati da mora imati pravosudni ispit. Poslovi zaštitnika građana su poslovi najviše pravne složenosti, te smatram da lice koje bude izabrano na tu funkciju mora imati pravosudni ispit.
Od 2000. do 2004. godine bio sam predsednik jedne beogradske opštine. Imao sam dosta kontakata sa građanima kojima je na ovaj ili onaj način bilo ugroženo pravo ili su smatrali da im je to pravo ugroženo. Moram reći da u obavljanju tog posla u opštini mnogo mi je značilo pravničko znanje, pravosudni ispit. Što je viši nivo sa kog se komunicira sa građanima, više je tih složenih poslova koji moraju da se obavljaju i treba imati odgovarajuće znanje da biste ih razumeli, u krajnjem slučaju.
Često će ombudsman imati predmete koji se odnose na probleme građana iz upravne materije, iz neke druge materije koja je u celini obuhvaćena pravom. Praktično najbolji poznavaoci prakse u tom pravničkom domenu jesu upravo lica sa položenim pravosudnim ispitom i da bi sutra ombudsman bio u stanju da sagleda neki problem, da bi znao da li je neki pravni akt konačan, da li je pravosnažan, izvršan, da li je to upravni akt, a ako nije upravni akt da li je to sudski akt - to su ozbiljne razlike koje često ni pravnici ne znaju.
To znaju oni koji su se tom materijom bavili, a najviše je takvih koji su položili pravosudni ispit i radili kao advokati, sudije, ili nisu radili kao advokati i sudije, ali imaju taj pravosudni ispit kao jedan dosta ozbiljan ispit koga je teško položiti. Zaista je potrebno veliko pravničko znanje iz svih oblasti prava. Bilo je 13 ispita u vreme kada sam polagao iz svih oblasti prava, potrebno je jedno veliko znanje da bi se taj ispit položio.
Ako mi zahtevamo da neko bude ombudsman treba da ima uverenje o tom položenom pravosudnom ispitu i samim tim imamo pretpostavku da ima to široko znanje iz svih tih oblasti, logično sledi da će on bolje razumeti predmete koji mu dolaze i da će lakše moći da odbaci one koji ne zaslužuju da uđu u proceduru jer su na drugi način iscrpljena pravna sredstva.
To je moj predlog. Diplomiranih pravnika sa položenim pravosudnim ispitom ima mnogo i mislim da time što bismo suzili te kriterijume za izbor ne bismo izgubili mogućnost da zaista biramo između mnogo, mnogo kandidata. Na ovaj način taj ombudsman bi zaista imao mogućnosti da razume probleme sa kojim nam građani dolaze.
Verujte, život je toliko inventivan, toliko raznolikih problema ima na svakom koraku, od onih najbenignijih koji se dešavaju u mesnoj zajednici, pa do onih najsloženijih koji idu do vrha države, da je vrlo teško imati znanje elementarno da bi razumeli taj problem koji dolazi pred vas.
Stoga zahtevam da se zahteva pravosudni ispit jer je to najveća garancija koju mi, u okviru našeg sistema, možemo da damo da je taj čovek dovoljno stručan da obavlja ovaj posao. Hvala.