Ovim amandmanom smo hteli da preciziramo ovo što piše u stavu 2: "Pritužba se može podneti najkasnije u jedne godine od izvršene povrede prava građana".
Odakle on zna da je izvršena povreda prava građana? Odakle to zna i zaštitnik, ali odakle to zna i građanin, koji je podneo neku pritužbu? On to ne zna. On sumnja da mu je izvršena neka povreda.
Zbog toga smo tražili da se ovo "od izvršene povrede građana" izbaci i da se rok od jedne godine računa od poslednjeg postupanja, odnosno nepostupanja organa uprave u vezi sa učinjenom povredom prava građana.
Čudi me da to Vlada nije prihvatila, jer ovo što smo mi predložili odiše pravno-tehničkim smislom i pravno-logički može da se brani. Ovo što je ovde napisano je neprecizno.
Skrenuo bih pažnju, s obzirom da je ovde bio amandman kojim je predloženo da se jedna godina promeni tako što će stajati "dve godine".
Pošto se radi o pravu građanina da se obrati zaštitniku, ukoliko smatra da je nekim pojedinačnim pravnim aktom, pre svega nekog od organa uprave – mada ovde moram da vam kažem da ste ovde obuhvatili i zavode za izvršavanje krivičnih sankcija, jer u odredbi 22. piše "Zavod za izvršenje krivičnih sankcija", ali to u suštini pripada ovome, to je jedna vrsta specifične uprave u okviru Ministarstva pravde.
Znači, 99% toga se odnosi na upravu – znači, građanin je nezadovoljan nekim pojedinačnim pravnim aktom, po pravilu to su konačni upravni akti, ili nekom radnjom od strane nadležnog državnog organa, a koja je preduzeta, bez obzira da li je ona praćena odgovarajućim aktom ili nije.
Građanin u startu ne može da bude siguran da je taj pojedinačni pravni akt manifestacija povrede nekog od prava koja su mu Ustavom garantovana. On u to sumnja. On vodi neki odgovarajući postupak.
Prema ovome kako ste vi to ovde napisali, proizilazi da onaj građanin koji je u postupku nema ni potrebe da se obraća zaštitniku građana, jer mu se kaže da je podneo zahtev, da je zahtev odbijen ili da je po službenoj dužnosti doneto rešenje. Građanin smatra da je tim rešenjem ugroženo neko pravo, pa mu se kaže da ima pravo žalbe, a možda ima pravo i da vodi upravni spor.
Tu nema mogućnosti da se zaštitnik građanina uključi. Šta on može da kontroliše? Da li je došlo do ćutanja administracije, da li kada je došao građanin na šalter onaj ga je tamo mrko pogledao, da li kada je tražio da izvrši dopunu predmeta ili da se tamo o nečemu raspita ovaj je rekao da to ne dolazi u obzir, da se nekulturno ponašao prema njemu. To jeste neka vrsta narušavanja prava građana, ali to nije ono na šta ste vi mislili kada ste predlagali ovakav zakon.
Dolazimo u situaciju da, s jedne strane, imamo zahtev pravne struke, a zašto ne reći i Ustava i svih naših propisa, da se svi postupci brzo, efikasno okončaju, da građani efikasno ostvare prava koja im pripadaju, da se brzo dođe do konačnog i pravosnažnog stanja. To nalaže princip pravne sigurnosti.
Rok od godinu, dve, tri ili pet besmislen je. Taj rok je besmislen zbog toga što zaštitnik građana nije obavezna stranka koja bi mogla nešto da uradi u tom postupku, eventualno ako nisu propušteni neki rokovi za vanredna pravna sredstva, može da upozori, da obavesti, da nagovesti, da zamoli tužioca ili eventualno da skrene pažnju da postoji neki osnov za ponavljanje postupka, ali opet da da savet stranci kojoj je neko pravo narušeno.
Ovaj rok je stvarno besmislen sa gledišta radnji i akata koje može da preduzme zaštitnik građana. Tu se vidi da ne možete da prejudicirate kada određujete rok tako što ćete reći "u roku od jedne godine od izvršene povrede prava". Niko ne zna da li je izvršena povreda prava. Kada podnesem zahtev i neko mi ga odbije, apsolutno sam siguran da mi je povređeno pravo. Pišem žalbu, a oni mi odbiju žalbu. Kažem da me mrze. Moguće je da baš tada bude sve u skladu sa zakonom.
Znači, od kada je izvršena povreda prava, ukoliko zaključi ovaj vaš zaštitnik da je došlo do tako nečega.
Ovolika priča povodom zakona gde se pravi jedan objekat koji nema specifičnu težinu, koji ničim nikoga ne može da obaveže, budimo realni, može da deluje politički, ali njemu nije politička funkcija. On može da deluje medijski, a ja sam tu već povodom tog dejstva rezervisan. Čak mislim da može medijski da deluje u obrnutom smeru, jer na bazi onoga što on saopšti za neki konkretni slučaj, 90% drugih, kada budu čuli o čemu se radi, tumačiće to na svoj način, pa će da krenu da se obraćaju.
Danas smo vodili ovu raspravu. Kada bi se svi građani Vojvodine obratili ombudsmanu, kada bi se svi građani Srbije obratili Narodnoj kancelariji, kažite mi kako bi neko primenio ove odredbe o rokovima, i ne samo ovog zakona nego bilo kog zakona koji postoji u našem pravnom sistemu.
Zbog toga sam već jednom sa ove govornice rekao da ne treba da širimo neka uveravanja da će zbog toga nešto da se desi. Ništa epohalno neće da se desi. Čuli ste, 2004. godine ombudsman u Vojvodini imao je dve - tri hiljade predmeta, pa je to bilo puno. Znači, Pajtić je kršio, a sada je to 200 i nešto slučajeva, što znači da Pajtić i dalje krši. Vidite, i oni koji se zalažu za ovo dolaze u situaciju da se protiv njih vode neki predmeti, a možda i nije tako. Dvesta ljudi smatra da je prekršeno neko njihovo pravo, a možda to i nije tako.
Pošto je ovo poslednji amandman Srpske radikalne stranke, pozivam poslanike da, u danu za glasanje, kada bude glasanje u načelu, budete protiv ovakvog predloga zakona.
Ukoliko u načelu izglasate ovakav predlog zakona, prihvatite amandmane Srpske radikalne stranke, kako bi ovaj zakon na nešto ličio. Ukoliko ne prihvatite ovakve amandmane, verujte mi da se džabe trošila snaga, jer smo doneli nešto što je bezvredni papir.

Hvala vam, gospodine Krasiću. Ne daj bože da je to poslednji amandman. Ima i vremena. Govoriće gospođa Radeta o ovom amandmanu. Pre toga će govoriti narodni poslanik Milan Marković.

Poštovani gospodine predsedniče, dame i gospodo narodni poslanici, javio sam se povodom ovog amandmana zbog toga što kroz član 26. hoću da ukažem i na potrebu da prihvatite naše prethodno obrazložene amandmane. Jedan se odnosi na rok za podnošenje pritužbe. Tražimo da se taj rok produži na dve godine. Drugi se odnosi na to kakve kvalifikacije treba da ispunjava zaštitnik građana.
Šta je stvarno sporno u članu 26? Sporno je što taj stav 2. zaista unosi konfuziju kada počinje da teče rok.
Stvar je vrlo jednostavna. Kada neko smatra da je došlo do povrede njegovog prava, obratio se organu uprave u opštini nekim zahtevom, organ uprave u skladu sa Zakonom o upravnom postupku ima odgovarajući rok od 30 ili 60 dana da odgovori na taj zahtev.
On smatra da je tim odgovorom njegovo pravo povređeno. To je momenat povrede prava. Tako bi bilo po članu 26. Šta on radi? Ukoliko je bilo ćutanje administracije, izjavljuje žalbu, a žalba ide drugostepenom organu. Ukoliko nije bilo ćutanja administracije, on izjavljuje žalbu i ona ide drugostepenom organu.
Ukoliko prvostepeni organ, u skladu sa ovlašćenjima koje ima po Zakonu o opštem upravnom postupku, a koja drugi prvostepeni organi nemaju, ne izmeni sam svoje rešenje.
Dakle, to je ono što razlikuje Zakon o opštem upravnom postupku od prethodnog zakona o parničnom postupku. Ako prvostepeni organ ponovo uzme, u skladu sa svojim ovlašćenjem iz ZUP-a, da postupa po toj žalbi, on na to ima pravo, a ovaj opet ne bude zadovoljan, opet izjavljuje žalbu.
Žalba ide drugostepenom organu. Drugostepeni organ, naravno, traži određeno vreme da odluči o toj žalbi. On donese svoju odluku, to se vraća stranci, stranka nije zadovoljna, pokreće upravni spor, upravni spor pokreće tužbom; dok se reši taj upravni spor, prođe opet određeno vreme. Vrati nazad, ako poništi, recimo, prethodno rešenje. Ovi opet donesu isto rešenje, ovaj opet upućuje tužbu; tužba ide na upravni spor, u sporu pune jurisdikcije oni reše predmet.
Kada se sve to reši, stranka kaže - meni je povređeno pravo. U stvari, ceo postupak je pokrenuo, po našoj praksi, otprilike dve do dve i po godine ranije, kada je učinjena njegova povreda.
Jasno je meni, a mislim da svi ovde znamo, da je intencija predlagača bila ta da rok od godinu dana počinje teći od poslednjeg postupanja i nepostupanja nadležnog organa. Meni je to jasno.
Ali, zbog toga je trebalo da prihvatite ovaj amandman i da obrišete momenat izvršene povrede, jer momenat izvršene povrede je u stvari inicijalni momenat kada je neko pokrenuo postupak, redovan, koji je predviđen članom 25. Znači, pre podnošenja pritužbe, podnosilac je dužan da pokuša da zaštiti svoja prava u odgovarajućem pravnom postupku.
U tom smislu, podržavam ovaj amandman, ali ukazujem na izvesne nelogičnosti koje će postojati i koje će, posebno našim građanima koji se ne razumeju, jer ne može svako da se razume u sve, koji će postojati kada ljudi žele da ostvare svoje pravo pred ombudsmanom. Zbog toga insistiram da prihvatite moj amandman koji se odnosi na produženje roka.
Namerno sam opisao jedan tok, jedan upravni postupak, jedan upravni predmet, jedan zahtev građanina koji može ići na prvostepeni, drugostepeni po dva puta, može ići u upravni spor, može se vratiti, može otići u upravni spor pune jurisdikcije.
To o čemu sam ovde pričao u principu je materija koja je dobro poznata profesorima ustavnog prava, pravnicima koji imaju veze sa ovom materijom, ne onima koji se bave nekom drugom materijom, jer pravnici se bave različitim materijama, pravo je vrlo široko. Uglavnom je poznato svima onima koji su položili pravosudni ispit.
Velikom broju pravnika, koji su se bavili sasvim drugom materijom, autorskim pravom ili drugim stvarima, evo meni, nisu uopšte poznata, iako imam položen pravosudni ispit i radio sam kao advokat, alio nisu mi poznate te materije. Verujem i kolegama advokatima, niko ne zna sve, dakle, nisu poznate te stvari.
Zbog toga smatram i ponavljam - ombudsman mora da poseduje najveći stepen znanja odnosno potvrde njegovog znanja u praksi. Znači, ne mislim na titulu - dr nauka itd. To su naučna zvanja.
Ali, u praksi, najviše što jedan pravnik u Srbiji može posedovati jeste položen pravosudni ispit. To je odraz njegovog rada u praksi i to je osnova njegovog budućeg rada u praksi. Zato se vraćam na taj moj amandman.
Ispričao sam vam samo jedan postupak koji može da se desi, da li je taj upravni akt konačan, da li je pravosnažan, da li je izvršan. Kada je konačan, izvršan, kada je pravosnažan? To je pitanje na koje 90% pravnika koji se ne bave upravnim pravom ne zna odgovor. Sam ombudsman neće znati da li se konačni upravni akt izvršava ili se izvršava pravosnažni upravni akt.
Naravno, upravni akt je izvršan onda kada je konačan. Ne mora da bude pravosnažan da bi došlo do izvršenja. Naravno, nije to u svakom slučaju.
Generalno, ovo je komplikovana materija ko se ne bavi time. Mi koji smo ovde četiri godine, i mi smo već pozaboravljali dosta toga. To je komplikovana materija. Videćete da će ombudsman imati problema ukoliko ne bude imao ova znanja. Hvala.

Hvala vama, gospodine Markoviću.
Reč ima narodni poslanik Vjerica Radeta.

Naravno da treba prihvatiti amandman Božidara Koprivice, jer je zaista besmisleno ovo što je napisano u stavu 2. člana 26, a to je da se pritužba može podneti najkasnije u roku od jedne godine od izvršene povrede prava građana, odnosno od poslednjeg postupanja, odnosno nepostupanja organa uprave u vezi sa učinjenom povredom prava građana.
Kolege Koprivica i Krasić su objasnili šta ovo znači i zbog čega treba brisati reči "od izvršene povrede prava građana". Vlada je rekla zbog čega ne prihvata amandman Božidara Koprivice.
Kaže: "Amandman se ne prihvata s obzirom da je rok od jedne godine od izvršene povrede prava građana određena vrsta subjektivnog roka, u kome će se građani najčešće obraćati zaštitniku građana, koji je najjednostavniji za računanje sa stanovišta građana."
Ovo je prosto neverovatno obrazloženje. Šta znači "najjednostavniji za računanje sa stanovišta građana"? Da li Vlada misli da su građani glupi, da mogu da računaju samo kada im se stavi okrugla cifra na raspolaganje u zakonu? Ovo je zaista neverovatno. Ne znam dokle ćete da vređate inteligenciju građana Srbije, gospodo iz Vlade, a nema predstavnika Vlade, i inteligenciju poslanika.
Dakle, javila sam se da bih rekla ovo što sam rekla konkretno o amandmanu i zato što je ovo poslednji amandman, Predraže Markoviću, na Predlog zakona o zaštitniku građana koji je podnela poslanička grupa SRS. Ona vaša primedba, ne daj bože - poslednji, nije bila umesna kada ste stavili primedbu kolegi Krasiću.
Ovaj zakon o zaštitniku građana, odnosno Predlog o zaštitniku građana, bilo bi dobro da prihvatite amandmane koje je podnela SRS, da koliko-toliko uljudite ovaj tekst zakona. Bilo bi još bolje da ne glasate za ovaj zakon, jer ovim zakonom dobijamo nešto što u Srbiji već imamo.
Pitam vas da li će i ovaj zakon i ko može, recimo, u Srbiji da zaštiti građane Srbije od nebuloznih izjava, recimo, predsednika Srbije Borisa Tadića, objavljenih na njegovom sajtu za ovaj vikend? Zamislite, Boris Tadić ide od 13. do 15. septembra u Ameriku, piše na njegovom sajtu i otvoren je za razgovore i zaključivanje poslovanje poslova.
Zamislite, predsednik Srbije ide "grlom u jagode" da šeta Amerikom i na sajtu obaveštava ko hoće s njim da razgovara, da uzme intervju, da zaključi neki posao, on je spreman da to uradi. Od tako nečeg ne može da nas zaštiti ni ovaj zakon, a ne može da nas zaštiti ni Narodna kancelarija Borisa Tadića.
Mi iz SRS smo govorili koliko ovaj zaštitnik građana podseća na Narodnu kancelariju. Pri kraju rasprave stekla sam utisak da možemo staviti znak jednakosti između zaštitnika građana i Narodne kancelarije.
Zašto? I jedna i druga kategorija su neustavne. I jedna i druga kategorija koštaju građane Srbije. I jedna i druga kategorija nikome u Srbiji ne mogu da pomognu. I jedna, a i druga će da promoviše nekoga, a la ovaj iz Narodne kancelarije. Takav će biti i neki zaštitnik građana, koji treba sebe lično da predstavi i svoje poslove kojima se bavi, a ovo što je nekakva zaštita je samo forma.
Još nešto interesantno, mi u SRS svakodnevno dobijamo kopije pisama koje Narodna kancelarija upućuje građanima Srbije. Znate šta im piše Narodna kancelarija i Đilas.
Kaže - poštovani taj i taj građanine, hvala vam što ste se obratili Narodnoj kancelariji zbog vašeg problema, ali mi ne možemo da vam pomognemo. Ako još jednu takvu ustanovu ovim zakonom želimo da promovišemo, onda alal vera onima koji će glasati za ovo. Mi srpski radikali, naravno, nećemo.

Hvala, gospođo Radeta.
Da li još neka poslanička grupa želi o ovom amandmanu? (Ne.)
Na član 29. amandman je podneo poslanik Marko Krstin.
Predstavnik predlagača je prihvatio amandman. Odbor za pravosuđe i upravu nije prihvatio amandman, a Zakonodavni odbor smatra da je ovaj amandman pravno moguć.
Ako nema diskusije i ako Odbor u međuvremenu ne prihvati, o tome će se glasati.
Na član 31. amandman je podneo poslanik Milan Marković.
Vlada i Odbor za pravosuđe i upravu su prihvatili amandman, a Zakonodavni odbor smatra da je ovaj amandman pravno moguć, pa konstatujem da je ovaj amandman postao sastavni deo Predloga zakona.
Na član 34. amandman su zajedno podneli narodni poslanici Ljiljana Nestorović i Meho Omerović.
Vlada i Odbor za pravosuđe i upravu nisu prihvatili amandman, a Zakonodavni odbor smatra da je ovaj amandman pravno moguć.
Da li neko želi reč? Reč ima narodni poslanik Ljiljana Nestorović.

Amandman koji smo podneli na član 34, koji govori o saradnji zaštitnika građana sa drugim organima, podneli smo jer smatramo da je u tom članu napravljen jedan, po nama, priličan propust.
Naime, član 34. govori o obaveznosti saradnje zaštitnika građana sa nadležnim službama predsednika Republike i Skupštine, dakle sa Narodnom kancelarijom i Odborom za predstavke i žalbe u Skupštini Srbije, koji nemaju jasno utvrđenu nadležnost niti uporište u zakonu i pretpostavljam da je intencija zakonodavca da jednog trenutka ove službe, kako Narodna kancelarija tako i nadležna skupštinska služba prerastu, odnosno spoje se sa službom zaštitnika građana, jer sve ostalo ne bi bilo primereno, jer sada te službe vise i posebno će visiti onog trenutka kada zaista stupi na snagu ovaj zakon o zaštitniku građana.
Međutim, ovde se ne definiše zakonska obaveza da zaštitnik građana treba da sarađuje i sa poverenikom za dostupnost informacija od javnog značaja. Napisali smo amandman - posle stava 2. dodaje se stav 3. koji glasi: "Zaštitnik građana sarađuje sa poverenikom za informacije od javnog značaja radi ostvarivanja svih onih ciljeva koji su navedeni u stavu 2. ovog člana".
Poverenik po prirodi posla raspolaže velikim brojem informacija o radu organa državne uprave, pre svega o zloupotrebama kada su ti organi državne uprave u pitanju.
Logično je da te informacije budu razmenjivane sa zaštitnikom građana i da to bude zakonska obaveza. Na primer, zakonom koji reguliše rad poverenika kao obaveza poverenika, utvrđeno je da mora da izveštava Skupštinu koja ga je izabrala i da izdaje informativno uputstvo o radu državnih organa.
Takođe, članom 43. tog zakona utvrđeno je da se kod poverenika slivaju svi podaci iz državnih organa o radu tih organa, što znači da on poseduje veoma značajne informacije.
Samim tim možemo doći do zaključka da apsolutno nije logično da sve te informacije, kojima već poverenik raspolaže, nisu dostupne i zaštitniku građana.
Zbog toga predlažemo da se zakonski definiše obaveznost saradnje ta dva instituta, odnosno te dve institucije, jer jedino se one stavljaju zakonski direktno u zaštitu samih građana.
U odgovoru koji smo dobili od predlagača zakona kaže se da se ovaj amandman odbija iz razloga što je predloženo, a to navodno ne mora da bude u zakonu, da zaštitnik građana sarađuje sa drugim organima, kao što su recimo Komisija za sprečavanje sukoba interesa ili razna druga tela koja se bore protiv korupcije.
Mislim da predlagač ovog puta nije u pravu iz razloga što Komisija za sprečavanje sukoba interesa samo definiše šta nosilac javne funkcije ne sme da radi, šta ne sme da poseduje.
Jedino se ombudsman, odnosno zaštitnik građana i Poverenik bave direktno zakonski propisanom zaštitom građana od zloupotreba državnih organa.
Zbog toga smatramo da bi bilo dobro, zbog efikasnosti upravo zaštite građana, da se zakonski definiše obaveznost saradnje zaštitnika građana i poverenika za informacije. Hvala.

Hvala, gospođo Nestorović. Da li još neko želi reč o ovom amandmanu? (Ne.)
Na član 34. amandman je podnela narodni poslanik Snežana Lakićević-Stojačić.
Vlada i Odbor za pravosuđe i upravu nisu prihvatili amandman, a Zakonodavni odbor smatra da je ovaj amandman pravno moguć.
Da li neko želi reč? (Ne.)
Na član 35. amandman je podnela narodni poslanik Snežana Lakićević-Stojačić.
Vlada i Odbor za pravosuđe i upravu nisu prihvatili amandman, a Zakonodavni odbor smatra da je ovaj amandman pravno moguć.
Da li neko želi reč? (Ne.)
Na član 38. amandman je podnela Ksenija Milivojević.
Vlada i Odbor za pravosuđe i upravu nisu prihvatili amandman, a Zakonodavni odbor smatra da je ovaj amandman pravno moguć.
Da li neko želi reč? (Ne.)
Narodni poslanik Snežana Lakićević-Stojačić podnela je amandman kojim predlaže da se posle člana 40. doda novi član 40a. Vlada je prihvatila amandman, Odbor za pravosuđe i upravu nije prihvatio amandman, a Zakonodavni odbor smatra da je ovaj amandman pravno moguć.
Ukoliko Odbor ne zaseda, isto kao i kod slučaja amandmana na član 29, o njemu će se glasati u danu za glasanje.
Da li neko želi reč? (Ne.)
Na član 42. amandman je podneo poslanik Milan Marković.
Vlada i Odbor za pravosuđe i upravu nisu prihvatili amandman, a Zakonodavni odbor smatra da je ovaj amandman pravno moguć.
Da li neko želi reč? (Ne.)
Na član 42. amandman su zajedno podneli narodni poslanici Ljiljana Nestorović i Meho Omerović.
Vlada i Odbor za pravosuđe i upravu nisu prihvatili amandman, a Zakonodavni odbor smatra da je ovaj amandman pravno moguć.
Da li neko želi reč? Reč ima narodni poslanik Ljiljana Nestorović.

U članu 42. kaže se da zaštitnik građana neće postupati po slučajevima nastalim pre stupanja na snagu ovog zakona, odnosno da građani mogu da počnu da podnose svoje žalbe zaštitniku građana tek onda kada on i zvanično stupi na svoju dužnost.
Mi predlažemo da ovaj član 42. potpuno drugačije glasi, odnosno da njegov sadržaj bude sledeći: "Zaštitnik građana postupaće po pritužbama građana kada se osnuje stručna služba zaštitnika građana".
Član 42. Predloga zakona nije logičan, s obzirom na član 26. stav 2. Predloga zakona, kojim je ustanovljeno da se pritužba može podneti najkasnije u roku od jedne godine o izvršene povrede prava građanina.
Nije jasno kakva je smetnja da zaštitnik građana postupa po pritužbama građana povodom slučaja koji je nastao pre stupanja na snagu ovog zakona, s tim da rok od jedne godine nije istekao.
Amandmanom je predloženo da se član 42. Predloga zakona izmeni tako što će se uneti druga sasvim realna odredba, da zaštitnik građana ne može postupati po pritužbama dok ne dobije stručnu službu koja prikuplja dokaze, ispituje stanje, primenjuje materijalno pravo i na kraju završava administrativni deo posla.
I ovaj zaključak izveli smo iz prakse koju imamo na osnovu primene Zakona o dostupnosti javnim informacijama, odnosno desilo se jedno loše iskustvo sa Poverenikom za dostupnost javnih informacija.
Ono što se desilo jeste, čim je bio izabran, građani su krenuli da ga obasipaju raznim pritužbama i zahtevima da reši određene slučajeve.
Međutim čitavih osam meseci Poverenik ne samo da nije imao svoju stručnu službu, nije imao ni prostor u kome bi radio, niti elementarna sredstva da bi bilo šta radio.
Dakle, stekao se utisak, iako sam sigurna da to nije bila intencija niti Vlade, niti ove skupštine kada smo birali Poverenika, prosto da smo to radili a da nam je želja bila da nikada ne zaživi ta služba.
U tom nekom vakuumu, dok se nisu stvorili uslovi za rad jedne takve službe, koja je veoma slična ovoj službi koja će biti neophodna zaštitniku građana, bilo je nemoguće da Poverenik reši bilo koji slučaj, a u javnosti su se stvarale razne kontraverze po tom pitanju.
Takođe, moram da kažem da je propisani zakonski rok veoma dugačak od trenutka kada mi donesemo ovaj zakon do trenutka kada će zaštitnik građana biti uopšte u prilici da radi.
Evo kako to izgleda predloženim zakonom. Dakle, propisano je da zakon stupi na snagu, naravno, kao i svaki drugi, osam dana od dana objavljivanja u "Službenom glasniku", da se u roku od šest meseci od stupanja na snagu zakona bira zaštitnik građana. Dakle, tek šest meseci po stupanju ovog zakona na snagu.
Da će zaštitnik građana u roku od tri meseca od stupanja na dužnost predložiti svog zamenika, a koga će izabrati Skupština u narednom roku od dva meseca i da će zaštitnik građana u roku od 60 dana od stupanja na dužnost doneti opšti akt o organizaciji službe, a da će u narednih sada 60 dana od donošenja akta izvršiti prijem zaposlenih.
Sve ukupno kada se to sabere, čak i ako zanemarimo odredbe oko predlaganja zamenika, potrebno je čak 10 meseci da se stvore realni uslovi da zaštitnik građana bude u mogućnosti da rešava ma koju pritužbu od strane građana.
Zato smatramo da se ne može ništa podrazumevati kada je u pitanju neki zakon koji reguliše određene stvari i da mora biti sve precizno, jer nam je praksa pokazala da ukoliko se neke stvari podrazumevaju, onda se obično desi da se one teško ostvaruju, a to je problem i za građane, koji verovatno očekuju, mnogi od njih, dakle da ova služba što pre zaživi.
Problem je i za nas koji biramo zaštitnika građana i za Vladu koja predlaže čitavu instituciju kao novinu u ovom društvu, zbog toga što će se ukoliko ne budemo precizirali određene stvari ovim zakonom stvoriti utisak u stvari da je sve mrtvo slovo na papiru i da ustvari i ne želimo da ovakva jedna institucija realno i zaživi.

Hvala, gospođo Nestorović. Da li se još neko javlja za reč po ovom amandmanu? (Da.)
Reč ima narodni poslanik Zoran Krasić. Izvolite.