Član 23. Predloga zakona glasi - predsednik Republike, predsednik i članovi Vlade, predsednik Skupštine, predsednik Ustavnog suda i funkcioneri u organima državne uprave dužni su da prime zaštitnika građana na njegov zahtev najkasnije u roku od 15 dana. To je ceo tekst člana 23.
Nikakva sankcija u zakonu ne postoji. Ako se nekom normom propisuje neka obaveza ili obavezno ponašanje, a nema sankcije, onda takva norma ne treba da postoji.
Ne znam da li mi možemo zakonom da propišemo nešto mimo odredaba Ustava Republike Srbije. Zašto bi predsednik Republike bio dužan da u roku od 15 dana morao da primi zaštitnika građana? Kako mi možemo predsedniku Republike da namećemo neku obavezu mimo onoga što je napisano u Ustavu Republike Srbije.
Kako mi možemo da namećemo obavezu Vladi mimo onoga što je pripisano Ustavom, Zakonom o Vladi i drugim propisima. Tim pre što je ovaj zaštitnik građana postavljen kao Vladin i nevladin predstavnik.
On jeste neki, navodno, nezavisni državni organ, ali sve što napiše on, to je jedno pismo sa taksenom markom. Nema sankcije, nema naloga, nema mogućnosti da poništi nešto, nema mogućnosti da donosi konstitutivne pravne akte, deklarativne pravne akte, da menja. Nema nikakvo ovlašćenje.
Može da preporuči, može da se naljuti. Može da vrisne, može da da konferenciju za štampu i da saopšti nešto što misli i tu je njegov kraj.
Zamislite opterećenje predsednika Republike koji ima Narodnu kancelariju, gde pokušavaju da glume nekog ombudsmana, i kada prođe ovaj zakon, pa sada mora da primi tog zaštitnika građana u roku od 15 dana. Zašto je to zakonska norma.
Verovatno taj zaštitnik građana u vašoj režiji mora da održava neke kontakte upravo sa ovim licima koje ste ovde naveli, ali kontakte tematske prirode povodom neke inicijative, nekog predloga, mišljenja o nekom opštem pravnom aktu, mišljenja o stanju i zaštiti ljudskih prava u zemlji, gde ovim licima, i ovim organima i ovim funkcionerima verovatno ne samo da odgovara, nego je i potrebno da saznaju i neko drugo mišljenje, pa u krajnjem slučaju da javnost sazna kako je neko od tih primio zaštitnika građana. To ne može da bude norma.
Ne možemo mi lepo ponašanje i kulturu da stavljamo u normu. Normalno je, kada čovek čoveka sretne, da mu kaže dobar dan ili dobro jutro, ali to ne piše ni u jednom zakonu. Otprilike, to je nivo ovoga što se traži ovim članom zakona.
Sada se vidi besmislenost ove trostepene zaštite trostepenog zaštitnika. Ovaj što sada postoji u Vojvodini prema nekom propisu, ne verujem da on kontroliše samo poštovanje ljudskih prava u pogledu pokrajinskih propisa, nego širi on malo ta svoja ovlašćenja, jer ima svojevrsnog preplitanja.
I onaj koji je dat kao neka mogućnost Zakonom o lokalnoj samoupravi verovatno ne gleda ljudska prava samo sa gledišta statuta opštine i odluke koje donosi skupština opštine, jer je teoretski moguće da se desi neko kršenje ljudskih prava, ali ono izvorno potiče sa nekog višeg nivoa vlasti od republičkog značaja.
Ako ste hteli da organizaciono postoji neka veza između ovog zaštitnika i nečega na terenu, pa to na terenu da se zove, recimo, za taj okrug ili za tu opštinu, to ima, ali ovo je stvarno besmisleno.
Imate ovoga koga predlažete Predlogom zakona, koji maltene kontroliše poštovanje ljudskih prava, vi ste rekli republičkih propisa, opštih akata i drugih akata, ali se misli na republičke propise. Ne možemo mi sada da delimo, ako se krši ljudsko pravo na republičkom, na pokrajinskom, na lokalnom nivou. Ljudska prava su u našem Ustavu, pa i onoj vašoj Povelji o ljudskim i manjinskim pravima, data kao jedna deklaracija na generalnom nivou. To su univerzalna prava. Ovo je stvarno besmisleno što kod nas postoji.
Svaki nivo vlasti zbog nekog stepena autonomije, i to kako se sada pogrešno kaže - decentralizacija, a ovo sa centralizacijom i decentralizacijom nema nikakve veze, jer i nije državna vlast, ali ljudi ne znaju, oni pričaju svašta. Kao što vidite, nemoguće je da postoje na tri različita nivoa tri funkcionera koji bi u ovim stvarima mogli da budu kompetentni da bilo šta rade.
Član 23, apsolutno sam siguran da mi zakonima ne možemo da prekoračimo ono što je Ustavom propisano, bez obzira na ovo "dužan da primi", da porazgovara itd. Ne može to da ide u zakonsku normu.
Siguran sam da, kada donesete ovaj zakon nekom vašom većinom, svi ovi koji su navedeni u članu 23. će želeti da imaju kontakt sa tim čovekom, jer nije popularno ukoliko odbiju kontakt.
To je neka prirodna stvar, ali je vrlo opasno kada se stavlja kao zakonska odredba, jer ona, u suštini, predstavlja prekoračenje onog ovlašćenja koje Narodna skupština ima, jer mi na ovaj način dovodimo u pitanje one odredbe Ustava Republike Srbije koje se tiču predsednika Republike, koje se tiču Skupštine, koje se tiču Vlade, pa zašto ne reći i ministarstava.
Dalje, Ustavni sud. Ustavni sud, njegov pravni položaj, ovlašćenja, nadležnost, uređeni su Ustavom Republike Srbije i posebnim zakonom. Imaju svoj poslovnik, imaju druge akte. Oni imaju neke propise i neke odredbe o nekoj saradnji, ali ovako nešto ne može da stoji. Vidite, u postupku koji se vodi pred Ustavnim sudom, ako se ide na javnu raspravu, pa se pozove stranka i ona ne dođe, nema nikakvih štetnih posledica. Ne postoji obaveza da mora da dođe.
Ili, kaže: "Predsednik i članovi Vlade dužni su da prime zaštitnika građana na njegov zahtev najkasnije u roku od 15 dana". Zašto slična odredba nije stavljena, recimo, kod poverenika za informacije, zašto nije stavljena kod nekih drugih institucija? Nije stavljena iz prostog razloga što ne može. Zašto nije stavljena kod Radiodifuznog saveta? "Predsednik Vlade dužan je da primi predsednika Radiodifuznog saveta u roku od 15 dana od kada on zatraži".
Vi imate totalno nelegalno onaj savet za borbu protiv korupcije, ovo što vodi ova žena, Verica Barać. Vi imate u vašim institucijama nešto što je savetodavno itd, leglo koje je protiv Vlade i vi to trpite. Doduše, ne samo vi, i ovi prethodni su trpeli to i kasnije se dokazalo da nema veze ono što oni napišu u saopštenju.
Ne znam što vrištite, vrlo objektivno pričam. Pričam da gajite guju u nedrima. To nema nikakvu snagu. Ima neku savetodavnu, ali kada počnu oni da kmeče po televizijama, kada stvore neku sliku, kada se raščeprka, vidi se da nema ništa od te priče. Što tu niste napisali "dužni su u roku od 15 dana"? Ne postoji, nije ni zakonska ni ustavna kategorija, neka odluka Vlade - hajde da skupimo te da nam pomognu kada kontrolišemo itd.
Ove primere sam koristio ne zbog toga da ukažem na to, to javnost i te kako dobro zna, nego da ukažem na besmislenost člana 23. On u ovoj formulaciji znači da Narodna skupština prekoračuje ono ovlašćenje koje ima.