Amandman koji smo podneli na član 34, koji govori o saradnji zaštitnika građana sa drugim organima, podneli smo jer smatramo da je u tom članu napravljen jedan, po nama, priličan propust.
Naime, član 34. govori o obaveznosti saradnje zaštitnika građana sa nadležnim službama predsednika Republike i Skupštine, dakle sa Narodnom kancelarijom i Odborom za predstavke i žalbe u Skupštini Srbije, koji nemaju jasno utvrđenu nadležnost niti uporište u zakonu i pretpostavljam da je intencija zakonodavca da jednog trenutka ove službe, kako Narodna kancelarija tako i nadležna skupštinska služba prerastu, odnosno spoje se sa službom zaštitnika građana, jer sve ostalo ne bi bilo primereno, jer sada te službe vise i posebno će visiti onog trenutka kada zaista stupi na snagu ovaj zakon o zaštitniku građana.
Međutim, ovde se ne definiše zakonska obaveza da zaštitnik građana treba da sarađuje i sa poverenikom za dostupnost informacija od javnog značaja. Napisali smo amandman - posle stava 2. dodaje se stav 3. koji glasi: "Zaštitnik građana sarađuje sa poverenikom za informacije od javnog značaja radi ostvarivanja svih onih ciljeva koji su navedeni u stavu 2. ovog člana".
Poverenik po prirodi posla raspolaže velikim brojem informacija o radu organa državne uprave, pre svega o zloupotrebama kada su ti organi državne uprave u pitanju.
Logično je da te informacije budu razmenjivane sa zaštitnikom građana i da to bude zakonska obaveza. Na primer, zakonom koji reguliše rad poverenika kao obaveza poverenika, utvrđeno je da mora da izveštava Skupštinu koja ga je izabrala i da izdaje informativno uputstvo o radu državnih organa.
Takođe, članom 43. tog zakona utvrđeno je da se kod poverenika slivaju svi podaci iz državnih organa o radu tih organa, što znači da on poseduje veoma značajne informacije.
Samim tim možemo doći do zaključka da apsolutno nije logično da sve te informacije, kojima već poverenik raspolaže, nisu dostupne i zaštitniku građana.
Zbog toga predlažemo da se zakonski definiše obaveznost saradnje ta dva instituta, odnosno te dve institucije, jer jedino se one stavljaju zakonski direktno u zaštitu samih građana.
U odgovoru koji smo dobili od predlagača zakona kaže se da se ovaj amandman odbija iz razloga što je predloženo, a to navodno ne mora da bude u zakonu, da zaštitnik građana sarađuje sa drugim organima, kao što su recimo Komisija za sprečavanje sukoba interesa ili razna druga tela koja se bore protiv korupcije.
Mislim da predlagač ovog puta nije u pravu iz razloga što Komisija za sprečavanje sukoba interesa samo definiše šta nosilac javne funkcije ne sme da radi, šta ne sme da poseduje.
Jedino se ombudsman, odnosno zaštitnik građana i Poverenik bave direktno zakonski propisanom zaštitom građana od zloupotreba državnih organa.
Zbog toga smatramo da bi bilo dobro, zbog efikasnosti upravo zaštite građana, da se zakonski definiše obaveznost saradnje zaštitnika građana i poverenika za informacije. Hvala.

Hvala, gospođo Nestorović. Da li još neko želi reč o ovom amandmanu? (Ne.)
Na član 34. amandman je podnela narodni poslanik Snežana Lakićević-Stojačić.
Vlada i Odbor za pravosuđe i upravu nisu prihvatili amandman, a Zakonodavni odbor smatra da je ovaj amandman pravno moguć.
Da li neko želi reč? (Ne.)
Na član 35. amandman je podnela narodni poslanik Snežana Lakićević-Stojačić.
Vlada i Odbor za pravosuđe i upravu nisu prihvatili amandman, a Zakonodavni odbor smatra da je ovaj amandman pravno moguć.
Da li neko želi reč? (Ne.)
Na član 38. amandman je podnela Ksenija Milivojević.
Vlada i Odbor za pravosuđe i upravu nisu prihvatili amandman, a Zakonodavni odbor smatra da je ovaj amandman pravno moguć.
Da li neko želi reč? (Ne.)
Narodni poslanik Snežana Lakićević-Stojačić podnela je amandman kojim predlaže da se posle člana 40. doda novi član 40a. Vlada je prihvatila amandman, Odbor za pravosuđe i upravu nije prihvatio amandman, a Zakonodavni odbor smatra da je ovaj amandman pravno moguć.
Ukoliko Odbor ne zaseda, isto kao i kod slučaja amandmana na član 29, o njemu će se glasati u danu za glasanje.
Da li neko želi reč? (Ne.)
Na član 42. amandman je podneo poslanik Milan Marković.
Vlada i Odbor za pravosuđe i upravu nisu prihvatili amandman, a Zakonodavni odbor smatra da je ovaj amandman pravno moguć.
Da li neko želi reč? (Ne.)
Na član 42. amandman su zajedno podneli narodni poslanici Ljiljana Nestorović i Meho Omerović.
Vlada i Odbor za pravosuđe i upravu nisu prihvatili amandman, a Zakonodavni odbor smatra da je ovaj amandman pravno moguć.
Da li neko želi reč? Reč ima narodni poslanik Ljiljana Nestorović.

U članu 42. kaže se da zaštitnik građana neće postupati po slučajevima nastalim pre stupanja na snagu ovog zakona, odnosno da građani mogu da počnu da podnose svoje žalbe zaštitniku građana tek onda kada on i zvanično stupi na svoju dužnost.
Mi predlažemo da ovaj član 42. potpuno drugačije glasi, odnosno da njegov sadržaj bude sledeći: "Zaštitnik građana postupaće po pritužbama građana kada se osnuje stručna služba zaštitnika građana".
Član 42. Predloga zakona nije logičan, s obzirom na član 26. stav 2. Predloga zakona, kojim je ustanovljeno da se pritužba može podneti najkasnije u roku od jedne godine o izvršene povrede prava građanina.
Nije jasno kakva je smetnja da zaštitnik građana postupa po pritužbama građana povodom slučaja koji je nastao pre stupanja na snagu ovog zakona, s tim da rok od jedne godine nije istekao.
Amandmanom je predloženo da se član 42. Predloga zakona izmeni tako što će se uneti druga sasvim realna odredba, da zaštitnik građana ne može postupati po pritužbama dok ne dobije stručnu službu koja prikuplja dokaze, ispituje stanje, primenjuje materijalno pravo i na kraju završava administrativni deo posla.
I ovaj zaključak izveli smo iz prakse koju imamo na osnovu primene Zakona o dostupnosti javnim informacijama, odnosno desilo se jedno loše iskustvo sa Poverenikom za dostupnost javnih informacija.
Ono što se desilo jeste, čim je bio izabran, građani su krenuli da ga obasipaju raznim pritužbama i zahtevima da reši određene slučajeve.
Međutim čitavih osam meseci Poverenik ne samo da nije imao svoju stručnu službu, nije imao ni prostor u kome bi radio, niti elementarna sredstva da bi bilo šta radio.
Dakle, stekao se utisak, iako sam sigurna da to nije bila intencija niti Vlade, niti ove skupštine kada smo birali Poverenika, prosto da smo to radili a da nam je želja bila da nikada ne zaživi ta služba.
U tom nekom vakuumu, dok se nisu stvorili uslovi za rad jedne takve službe, koja je veoma slična ovoj službi koja će biti neophodna zaštitniku građana, bilo je nemoguće da Poverenik reši bilo koji slučaj, a u javnosti su se stvarale razne kontraverze po tom pitanju.
Takođe, moram da kažem da je propisani zakonski rok veoma dugačak od trenutka kada mi donesemo ovaj zakon do trenutka kada će zaštitnik građana biti uopšte u prilici da radi.
Evo kako to izgleda predloženim zakonom. Dakle, propisano je da zakon stupi na snagu, naravno, kao i svaki drugi, osam dana od dana objavljivanja u "Službenom glasniku", da se u roku od šest meseci od stupanja na snagu zakona bira zaštitnik građana. Dakle, tek šest meseci po stupanju ovog zakona na snagu.
Da će zaštitnik građana u roku od tri meseca od stupanja na dužnost predložiti svog zamenika, a koga će izabrati Skupština u narednom roku od dva meseca i da će zaštitnik građana u roku od 60 dana od stupanja na dužnost doneti opšti akt o organizaciji službe, a da će u narednih sada 60 dana od donošenja akta izvršiti prijem zaposlenih.
Sve ukupno kada se to sabere, čak i ako zanemarimo odredbe oko predlaganja zamenika, potrebno je čak 10 meseci da se stvore realni uslovi da zaštitnik građana bude u mogućnosti da rešava ma koju pritužbu od strane građana.
Zato smatramo da se ne može ništa podrazumevati kada je u pitanju neki zakon koji reguliše određene stvari i da mora biti sve precizno, jer nam je praksa pokazala da ukoliko se neke stvari podrazumevaju, onda se obično desi da se one teško ostvaruju, a to je problem i za građane, koji verovatno očekuju, mnogi od njih, dakle da ova služba što pre zaživi.
Problem je i za nas koji biramo zaštitnika građana i za Vladu koja predlaže čitavu instituciju kao novinu u ovom društvu, zbog toga što će se ukoliko ne budemo precizirali određene stvari ovim zakonom stvoriti utisak u stvari da je sve mrtvo slovo na papiru i da ustvari i ne želimo da ovakva jedna institucija realno i zaživi.

Hvala, gospođo Nestorović. Da li se još neko javlja za reč po ovom amandmanu? (Da.)
Reč ima narodni poslanik Zoran Krasić. Izvolite.

Kao što vidite, nije bio poslednji. Mislim da je najbolje da Vlada izbriše ovaj član 42. Naravno, ukoliko prethodno ne obriše ceo zakon.
Zašto? Sada vi meni objasnite iz Vlade šta je bio cilj ovog zakona? Da se formira neko ko se zove zaštitnik građana. Ako je on sam sebi svrha, onda nam zakon nije potreban.
Sudeći po članu 42, da neće postupati po slučajevima nastalim pre stupanja na snagu ovog zakona, onda vama je važan kvaziorgan, a ne prava građana.
Danas se krše prava, i juče su se kršila prava, i pre godinu i pre dve godine su se kršila prava. Već dve-tri godine neko je u postupku da ostvari svoje pravo.
Evo, SRS ima tri presude Vrhovnog suda Srbije, gde se sve poništava, nalaže MUP-u, ne baš toliko direktno, ali po pravnim stavovima se nalaže da nam se vrati onaj džip što su ga ukrali ovi, Mihajlović i onaj Stojadin Jovanović. Ni tri presude Vrhovnog suda ne mogu da nateraju MUP da nešto uradi po zakonu.
Sada vi meni kažite kome da se obratimo mi, pošto su nam povređena prava. Konstatovano je da su povređena prava. Tri presude kao vrata.
Znači, ako bacate težište i dajete značaj Peri Periću koji treba da bude zaštitnik građana, onda 42 može da ostane. Ako dajete univerzalnu zaštitu ljudskim pravima, onda član 42. vam nije potreban, jer se podrazumeva da danom stupanja na snagu ovog zakona, danom izbora zaštitnika građana, on ima nadležnost da postupa.
Kada je ta povreda izvršena apsolutno nije bitno, jer ako bi tumačili ovo ovako, onda bi trebali da čekamo pola godine da on dobije prvi predmet. Pola godine treba da se čeka da bi on dobio prvi predmet.
Znači, vama je na prvom mestu Pera Perić, koji treba da bude zaštitnik građana, a ne univerzalno pravo, univerzalna zaštita građana i zabrana narušavanja i ugrožavanja sloboda, prava i dužnosti čoveka i građanina. To je cela poenta.
Ovaj amandman tumačim pre svega kao pokušaj da se nešto razreši što je nelogično u zakonu. Ako neko misli da ima neka retroaktivnost, nema nikakve retroaktivnosti, uopšte nije problem pitanje retroaktivnosti.
Pitanje je da neko sumnja da mu je juče narušeno neko pravo. Čime? Verovatno nekim konačnim upravnim aktom. Kroz dva meseca se bira taj zaštitnik. Naravno, njemu se obraća čovek i ukazuje na slučaj koji se desio pre stupanja na snagu ovog zakona.
Šta mu je osnov za to? Pa, Ustav mu je osnov. U Ustavu stoji zabrana diskriminacije i obaveza svih da poštuju Ustav i Zakon. Tako da vam član 42. uopšte nije potreban.

Hvala vam, gospodine Krasiću. Da li još neko želi po amandmanu? (Ne)
Pošto smo završili pretres Predloga zakona, u pojedinostima, da li predstavnik predlagača dr Zoran Lončar, ministar za državnu upravu i lokalnu samoupravu, želi završnu reč? (Ne.) Hvala.
Zaključujem pretres Predloga zakona u pojedinostima.
Pošto smo obavili pretres Predloga zakona u načelu i u pojedinostima, Narodna skupština će u danu za glasanje odlučivati o Predlogu zakona u načelu, pojedinostima i u celini.
Poštovani narodni poslanici, pošto je Narodna skupština obavila raspravu o svim tačkama dnevnog reda, na osnovu člana 85. stav 3. Poslovnika, određujem sredu, 14. septembar, kao dan za glasanje o svim tačkama dnevnog reda Jedanaestog vanrednog zasedanja Narodne skupštine Republike Srbije u 2005. godine. U deset sati počinje radni dan i onda ćemo pristupiti glasanju. Hvala na odgovornosti. Prijatno.