Da li još ko želi reč o ovom amandmanu? Reč ima narodni poslanik Zoran Krasić. Izvolite, gospodine Krasiću.

Nastavio bih da govorim o ovom predlogu zakona.
Naravno, protivim se tome da se u stav 1. člana 1. Predloga zakona ubace reči "sudska uprava". Zašto?
Jedva se za to ovlašćenje izborio i ministar pravde. U sistemu podele vlasti, sudska vlast ima neku svoju specifičnu kontrolu prvostepenih, drugostepenih organa itd. Izvršna vlast ne može da se meša u sudsku vlast. Zakonodavna vlast ne može da se meša u sudsku vlast.
Ne bi mogao ni neko treći da se meša u sudsku vlast, pa ni kontrolom sudske uprave.
Ovo pitanje da li zaštitnik građana može da se upušta i da razmatra i ona pitanja koja su predmet nekog sudskog postupka, on to može, jer mu to nije izričito zabranjeno, ali mu je onemogućena kontrola suda, što je sasvim normalno.
Kako sud može da bude samostalan i nezavisan, ako može da ga kontroliše i zaštitnik građana? Amandman je nelogičan, a u suprotnosti je i sa Ustavom.
Rečeno je ovde da ni Republički javni pravobranilac nije ustavna kategorija pa postoji. Ali, pravobranilac, u krajnjem slučaju, ne bi morao da postoji, po našem Ustavu, ne bi mora da postoji ni po zakonu, jer to što on radi mogao bi da radi drugi državni organ. To bi moglo da radi Ministarstvo finansija. To bi mogla da radi Direkcija za imovinu Republike Srbije. Zašto?
Republički javni pravobranilac zastupa državu. On je punomoćnik države u nekim sporovima. On zastupa i kada je u pitanju radni spor. To isto može da radi ministarstvo.
Ono što je karakteristično za državne organe je to što to ovlašćenje koje država ima poverila je nekom svom organu. Slično je sa sudijom za prekršaje. Mi u pravnom sistemu ne moramo da imamo sudiju za prekršaje. Prvostepeni prekršajni postupak mogu da vode i ministarstva. Mi imamo razni broj ministarstava koja vode prekršajni postupak.
Ako se pravi analogija da republičkog javnog pravobranioca u Ustavu nema, da nema u Ustavu ni sudova za prekršaje, a oni u praksi postoje i na bazi toga da se pravi neka analogija sa zaštitnikom građana, onda je to pogrešno.
Za sve one državne organe koji su na neki način izdvojeni, kao što je sud, na primer, za njega se kaže da je samostalan i nezavisan državni organ.
U članu 1. se za ovog zaštitnika građana kaže da je nezavisan državni organ, čak nema one mnogo važnije konstatacije da je samostalan državni organ.
Kada se pogleda šta je u njegovoj nadležnosti, koje poslove obavlja, kaže se "štiti prava građana". Koja prava građana? Sve ono što suštinski možemo da kažemo da spada u korpus sloboda, prava i dužnosti čoveka i građanina. Da li to?
Dalje se kaže da kontroliše rad organa državne uprave. Kako on može da kontroliše rad organa državne uprave? Tu je osnovni problem. On samo može da traži neka obaveštenja, neke podatke itd, ali da uđe u organ i da kontroliše organ to je nemoguće. To pripada odgovarajućem nadležnom državnom organu koji je Ustavom predviđen da postoji.
Dalje se kaže da kontroliše organ nadležan za pravnu zaštitu imovinskih prava, to je taj pravobranilac i niže itd, pa se kaže i da štiti interes Republike Srbije i drugih organa i organizacija, preduzeća i ustanova kojima su poverena javna ovlašćenja.
Kada se sve ovo stavi u kontekst Ustava, ustavni osnov ne postoji.
Neko će da kaže da smo donošenjem Ustavne povelje preuzeli obavezu da je međunarodno pravo sastavni deo našeg unutrašnjeg pravnog poretka, po sistemu sve ono što je ratifikovala Savezna Republika Jugoslavija, pa onda državna zajednica, pa Republika Srbija, a više ni to nije bitno, ono što je preuzeto kao obaveza, a za to nema potrebe da postoji ustavni osnov, već samim činom ratifikacije nekog sporazume stvorio se pravni osnov da mi to moramo da ugradimo.
U relevantnoj međunarodnoj konvenciji, koja od 1976. godine u Evropi reguliše ljudska prava, građanske slobode i političke slobode itd, nema jasno izraženog stava da to baš mora ovako kako se to predlaže ovim predlogom zakona.
Zato, ponovo potenciram, da bismo imali ombudsman, da bismo imali nešto, da bismo imali neku instituciju sa ovim ovlašćenjima, to mora da proistekne iz Ustava Republike Srbije. Takva odredba u Ustavu Republike Srbije ne postoji. Ovo je pravno nemogući posao.
Samo da vas podsetim da je bila jedna izjava povodom spora da li je ovo ustavno ili nije ustavno, pa je rečeno da je verovatno manje neustavno od neustavnosti Narodne kancelarije. Narodna kancelarija je nešto što je u suprotnosti sa Ustavom.
U Ustavu, gde je regulisan pravni položaj predsednika Republike i gde je rečeno da on formira, uređuje organizaciju svoje službe, ta služba je u funkciji pre svega onih poslova koje obavlja predsednik Republike, a koji su u pet ili šest tačaka prethodnog člana određeni.
Ali, praviti Narodnu kancelariju, pa još praviti razgranatu mrežu po celoj teritoriji Republike Srbije, u najmanju ruku je zloupotreba Ustava.
Onda još Vlada u budžetu odobri sredstva za Narodnu kancelariju. E, onda je to koalicija.
Znači, mi nemamo ustavni osnov za ovaj predlog zakona.
Sada, kako god da krenete sa licitacijom koja bi ovlašćenja bila, pa čak da je kojim slučajem Ustavom predviđen ombudsman, vi ova ovlašćenja ne biste mogli na ovaj način da stavite.
Ne može on da kontroliše rad.
U ovom našem okruženju su se pojavili neki ombudsmani, pa čak i međunarodni, lica iz međunarodne zajednice, koji to prate, kao što je teritorija Kosova i Metohije, pa dosta dugo Republika Srpska i MH federacija itd.
Podsećam vas da je ombudsman tamo predviđen Dejtonskim sporazumom i onim prilozima u kojima je napisan Ustav Bosne i Hercegovine. Određeno je u kom delu on može da postupa: da se kod njega jave građani, da ukažu na neku povredu, da traže od organa odgovarajuću informaciju, da napiše neku preporuku, da se javno oglasi o tome da li je to povreda ili nije povreda, da podnosi izveštaje o stanju ljudskih prava, kao što Novicki, vrlo često, izveštava kakvo je stanje ljudskih prava na Kosovu i Metohiji, ali niko te njegove izveštaje ne čita. To ste mogli da vidite i sami. Nikoga ne interesuje to šta je on napisao.
Znači, izražavam stav Srpske radikalne stranke: mi nećemo glasati za ovaj amandman. Ali, taj amandman ne popravlja član 1, jer je nemoguće da se taj član popravi. Još ako se ubaci i sudska uprava, pa nadzor nad radom sudske uprave, to vrši Ministarstvo pravde. To ministarstvo se jedva za to izborilo da vidi kako se zavode, koliko se čeka itd. Tu je kraj.
Zašto je, pored ministarstva, potrebno i ovo?
Da je napisano da se kontroliše ministarstvo, pa i nekako. Ali, u amandmanu je napisano da kontroliše rad sudske uprave. To je nemoguće. To ne može da postoji.

Hvala, gospodine Krasiću.
Da li još neko želi reč po Poslovniku? Reč ima Snežana Lakićević-Stojačić, po Poslovniku.

Po Poslovniku, član 104, narodni poslanici su dužni da poštuju dostojanstvo Narodne skupštine, ali isto tako i po članu 100. u odnosu na izlaganje gospodina Krasića, kojim se po ko zna koji put, poslanici SRS, obraćajući se narodnim poslanicima i građanima Srbije, pokazuju da nedovoljno dobro poznaju Ustav Republike Srbije, da nedovoljno dobro poznaju ustavne osnove kada se nešto osniva, da nedovoljno dobro poznaju ustavni osnov o mnogo tema kada o njima govore.
Dakle, da bih pojasnila poslanicima SRS na osnovu čega i po kom osnovu je formirana Narodna kancelarija, iskoristiću priliku da gospodinu Krasiću kažem da je Narodna kancelarija predsednika Republike Srbije osnovana Odlukom koju je doneo predsednik Republike Srbije, a objavljena je u "Službenom glasniku Republike Srbije". Na osnovu svog ustavnog ovlašćenja iz člana 83, možete zapisati, stav 1. tačka 11. Ustava Republike Srbije, kojim je, između ostalog, propisano, citiram: "Predsednik Republike obrazuje stručne i druge službe za obavljanje poslova iz svoje nadležnosti".
U članu 88. Ustava Republike Srbije, ponovo citiram, kaže se: "Predsednik Republike odgovoran je građanima Republike Srbije", jer ga oni, shodno Ustavu, član 86. stav 1, biraju. Predsednik Republike je u važećem izbornom sistemu u Srbiji jedino direktno izabrani predstavnik građana. Dakle, u okviru teksta zakletve, član 86. stav 5. Ustava; gospodine Šaroviću, opet dokazujete, prvo, da kršite Poslovnik, predsednik vas ne opominje, a drugo pokazujete da ne znate kakav je izborni sistem na snazi u Republici Srbiji po Zakonu o izborima narodnih poslanika. Ako budem imala priliku, nekim drugim obraćanjem, edukovaću vas o tom zakonu.
Dakle, u okviru teksta zakletve, u članu 86. stav 5. Ustava Republike Srbije, propisano je da se predsednik Republike zaklinje da će sve svoje snage posvetiti ostvarivanju ljudskih i građanskih sloboda i prava, poštovanju i odbrani Ustava i zakona, očuvanju mira i blagostanja svih građana Srbije.
Najzad, Ustav propisuje: "Građanin ima pravo da javno kritikuje rad državnih i drugih organa i organizacija i funkcionera, da im podnosi predstavke, peticije i predloge i da na njih dobije odgovor ako ga traži". Da biste mogli da proverite svoje neznanje, odnosno da biste mogli da se edukujete, u Ustavu je to član 48. stav 1. Ustava Republike Srbije. Dakle, svaki nosilac javne funkcije, koji se ogluši o ovo pravilo, direktno krši Ustav.
Dalje, možete koristiti uporedna prava i iskustva drugih zemalja u okruženju, u kojima gotovo svaki neposredno izabrani predsednik ima određeni vid neposredne komunikacije sa građanima.
Da li se to zovu sekretarijati, da li se radi u okviru kabinete, da li su narodne kancelarije ili neki drugi naziv, u svakom slučaju svako od njih ima tim u okviru koga uspostavlja direktnu komunikaciju sa neposredno izabranim predsednikom Republike. Dakle, svaki građanin koji to želi, može da postavi pitanje i dobije odgovor.
Da biste znali šta je konkretno i koliko je konkretno zahteva građana bilo, na osnovu brojnih obraćanja predsedniku –bilo je preko 12.000 pismena i veliki broj poseta, ogroman broj telefonskih poziva, takođe zavedenih kao predmeta – Narodna kancelarija u periodu od kada je osnovana opravdala je svoje postojanje.
Cilj njenog osnivanja je da se promeni loša navika da izabrani funkcioneri i ljudi koji se bave javnim poslom ne komuniciraju sa građanima Srbije. Štaviše, u uporednoj analizi drugih zemalja, i narodni poslanici, i ministri, i odbornici na svim nivoima, takođe, imaju po ceo dan otvorene kancelarije u kojima je moguće svakodnevno postaviti pitanje, tražiti i dobiti odgovor na pitanje koje interesuje građane.
Zato je predsednik Boris Tadić preduzeo aktivnu ulogu u rešavanju problema građana, sprovođenju njihovih ideja, inicijative, sagledavanju njihovih potreba, stavova i očekivanja itd.
Dakle, ustavni osnov postoji. Razlog za postojanje Narodne kancelarije postoji u Ustavu Srbije. To nije inkompatibilno sa zakonom koji je ovde na dnevnom redu. Ukoliko vam budu trebala dodatna pojašnjenja, neće me mrzeti, sa velikim zadovoljstvom ću vam ih ponovo dati.

Hvala vam, gospođo Stojačić. Replika na osnovu člana 101. stav 1, reč ima narodni poslanik Zoran Krasić. Lapsus je u pitanju, naravno, neposredno su izabrani i predsednik Republike i predsednici opština, osim  gde postoje izuzeci u gradovima, mislim da je to Niš i Beograd. Izvolite, gospodine Krasiću.

Javio sam se za repliku iz prostog razloga što sam pogrešno shvaćen i citiran.
Ustav Republike Srbije postoji od 1990. godine. Bilo je nekoliko predsednika, svi su imali generalni sekretarijat, imali su službu protokola i ostale službe sa odgovarajućim brojem zaposlenih. Slično je uređeno i u bivšim republikama, koje su posebne države, negde se zove generalni ured, ali to nije bitno. Niko od njih nije napravio instituciju sa tako kapilarnom strukturom od Subotice do Preševa.
I ranije je postojala kritika. Nećete da mi kažete da duvanje u pištaljku može da bude po bon-tonu i mimo bon-tona; lupanje u šerpe - po bon-tonu i mimo bon-tona. Ali, ustavni položaj predsednika Republike je propisan Ustavom. On treba da ima službu koja treba da ga opsluži dok on radi.
Ako ste uzeli kao osnov za formiranje Narodne kancelarije da čuje šta građani misle, da mu se građani jave sa nekim problemom, kada on to reši, to nije njegova funkcija. I Narodna skupština ima Komisiju za žalbe, pa dobije neki materijal, prosledi nadležnom organu, traži odgovor. Zašto? Zato što je podela vlasti izvršena.
I raniji predsednici Republike Srbije, kada dobiju neku predstavku, pritužbu, sugestiju, mišljenje, od nekog građanina, imali su posebnu službu, nekoliko zaposlenih, koji kad pogledaju, upute nadležnom organu, traže odgovor, pa se ministarstva tresu, kažu - predsednik Republike traži odgovor povodom ovog i ovog pitanja, obratio mu se neko, pa obrađuju zahtev, pa izveštavaju predsednika Republike.
Ali ne, ovde je zloupotreba. Vi želite da pojačate vašu Demokratsku stranku. Vi ste zaposlili na mesta rukovodilaca da budu samo iz Demokratske stranke. U Prokuplju, bivši kandidat - okružni javni tužilac, ovamo je molio, nisam stranački, a prošlo dva dana i on direktor kancelarije. Objasnite mi da li Đilas ispunjava uslove za rad u organima državne uprave. Da li on ispunjava uslove? Da li Leon Kojen ispunjava uslove? Kakva je ta organizacija tamo?
To što vlast ne želi da se dira sa predsednikom Republike, da ne bi zvečao, da ne bi sa strane bilo još većih pritisaka, to je druga stvar. Nema ustavnog osnova. Ustavni osnov postoji za neku stručnu službu, ali za formiranje Narodne kancelarije, kao paravlade jedne Demokratske stranke koja treba da snima šta se dešava, da onda pravi navodno neke pritiske. A kako to predsednik Republike može da reši?
Uostalom, sami znate, vi ste drečali, ako je neko predsednik stranke, pa izabran za predsednika Republike, treba da podnese ostavku. Kako to, tražili ste to do pre nekoliko godina, a sada ne primenjujte?
Gospođo, ne sekirajte se, nije to ustavna kategorija, ali je takav Ustavni sud Republike Srbije da će sve da prođe.
(Predsednik: Vreme.)
To je čista zloupotreba odredbe Ustava koju ste vi citirali. Ali, smisao te odredbe nije Narodna kancelarija.

Hvala. Tumačenjem se, naravno, bavi isključivo Ustavni sud.
Po Poslovniku se javila gospođa Stojačić. Izvolite.

Iskoristiću priliku i da poklonim jedan primerak Ustava, pa i ovih odredbi, fotokopija, da se oni koji se nisu razumeli možda bolje upoznaju sa tim.
Razumem strah SRS kada govori o Narodnoj kancelariji. Potpuno mi je shvatljivo zbog čega toliko žele da ona prestane da postoji. U poslednjih 60 godina Boris Tadić je prvi predsednik Srbije koji želi neposredni kontakt sa građanima.
Naravno da to ranije nije postojalo jer prethodni predsednik Srbije, onaj koji danas sedi u Hagu, nije imao kontakt ni sa samim sobom, a kamoli sa građanima Srbije, sem da dobije informaciju koliko ih je i kada prinudno privedeno, mobilisano i poslato na neko od niza ratišta, kojih je u prethodnih 10 godina na ovim prostorima bilo toliko da niko od nas više ne može da nabroji ni žrtve, ni stradalnike, ni paćenike, ni posledice, ni agoniju kroz koju smo prolazili.
Naravno da tim ljudima nije trebao kontakt sa građanima jer nisu imali kontakt sa samim sobom. Nisu imali kontakt sa svetom u kome su živeli, u okruženju u kome su živeli.
Sada ideja da se napravi Narodna kancelarija i činjenica da se predsednik i njegov Kabinet odrekao novih automobila i taj novac uložio u funkcionisanje Narodne kancelarije, činjenica da u ovom trenutku ima više od 35% popularnosti među građanima Srbije, a podsetiću vas, ovaj parlament ima oko 4%, a Vlada Republike Srbije oko 8%, dovoljno govori o uvažavanju koje predsednik Republike Srbije ima, o poverenju građana prema predsedniku Srbije, o želji da neposrednim kontaktom pokušaju da ukažu na probleme koje imaju, o činjenici da neposrednim kontaktom žele da pokušaju da reše bar deo svojih problema koje prepoznaju, a odgovore ne nalaze ni na jednom nivou vlasti.
Jer na osnovu Zakona o lokalnoj samoupravi, ako već govorimo o zaštitniku građana, predviđeno je formiranje zaštitnika građana, a gotovo nigde nije osnovan, pogotovo ne tamo gde se vi na vlasti - nema ko da brine o građanima.
Činjenica je da ima više od 12.000 predstavki. Mogu vam reći da je 10.137 zavedeno, obrađeno, rešeno, od ukupno 12.119 predmeta. Niko nije ostao bez odgovora. Najviše ima u odeljenju za pravne poslove. Tamo postoje ljudi koji umeju da odgovore na ta pitanja. Ovih 12.000 dopisa govore o tome da predsedniku ima ko da se obrati, da želi da mu se obrati, da predsednik poštuje biračko telo i građane Srbije i da jedino on u ovom trenutku ima legitimitet koji mu priznaju građani Srbije.
Razumem taj strah, i razumem strah od činjenice, i razumem da je to kompleks stranke koja nikada nije pobedila, ali šta je tu je, činjenice govore drugačije. Činjenice govore da u ovom trenutku postoji neko ko zaista želi komunikaciju i ko zaista želi da ostvari kontakt sa građanima, koji zaista želi da pokaže da postoji zbog građana i sada i ubuduće, i kao predsednik Srbije i kao običan čovek, koji smatra da samo tim neposrednim kontaktom možete reći da ovaj posao radite zbog nekog drugog, a ne samo sebe radi.

Hvala. Reč ima poslanik Zoran Krasić. Radi poštovanja dostojanstva Narodne skupštine molim da ne iznosimo netačne podatke.
Dakle, za poslanike ove skupštine glasalo je, koliko znam, nešto preko 52% građana, da slučajno ne bi neko pomislio da je istinit podatak da je 8% podrška, nego preko 52%. Tačne podatke o tome koliko je glasalo pri izboru za druge organe mogu da dam.
Kao što sam, radi dostojanstva Skupštine, uredno, svaka tri meseca davao izveštaje, pa i izveštaj o tome da je predsednik ove skupštine, mimo ikakvih troškova za državu i građane, uredno preko kabineta i njihovog besplatnog rada informisao o načinu na koji je rešavao, i tokom ta četiri meseca i sada, slučajeve i probleme koje su građani imali. Te podatke dobijate svaka tri meseca, a za detalje možete da se obratite. Dobro je da imamo ovakve institucije koje brinu o građanima.
Izvolite, gospodine Krasiću.

Pokušaću da odgovorim povodom nekih stvari koje su navedene. Naravno, ne želim da komentarišem neke tvrdnje koje prevazilaze značaj Narodne kancelarije, kao pitanja da li je to moguća ustavna kategorija ili ne, a inače neću da pričam ni o Hagu, ni o bivšim vremenima, ni o hvalospevima 12.000 ljudi itd. Želim, pre svega, da malo objasnim o čemu se radi.
Niko ne spori predsedniku Republike pravo da održava kontakte sa građanima, to je neophodno. Niko ne osporava pravo predsednika Republike da povodom neke informacije, obaveštenja, novinskog članka, nije ni bitno na koji način dođe do neke informacije, da on od nadležnih državnih organa traži izveštaj, odgovor itd. Ako može da preslišava neposredno ministre, zašto ne bi mogao da uputi pismo ministarstvu i da kaže - povodom tog predmeta, molim vas dajte mi detaljan izveštaj da vidim šta je urađeno, naravno bez prava mešanja u ishod tog postupka. To niko ne spori.
Da li su neki raniji predsednici to koristili na taj način ili na drugi način nije tema danas. Tema o kojoj sam pričao povodom amandmana DS je bila Ustav, mogućnost postojanja zaštitnika građana i samo je napravljena paralela sa mogućnošću da li može da postoji Narodna kancelarija kao institucija. Ona prevazilazi značaj službe. Služba predsednika treba da bude lokacijski u mestu gde se nalazi predsednik.
Koliko tamo treba da bude zaposlenih, 20, 30 ili 60, o tome nisam pričao. To je služba potčinjena predsedniku Republike, koja po njegovim nalozima završava poslove i priprema, da bi on mogao da ispuni svoju nadležnost. On može da prozove predsednika Vlade, ministra, sve. On nama vraća zakon na glasanje. On je na čelu te izvršne vlasti.
Jeste da imamo parlamentarni sistem, ali imamo situaciju da se predsednik bira na neposrednim izborima od strane građana. Verovatno će to da se menja. Postoje različite mogućnosti kako da se to ukomponuje, ali ustavna ovlašćenja definišu snagu jednog predsednika. On je uvek na čelu izvršne vlasti.
Zato nema potrebe da on pravi posebnu vladu, odeljenje za pravne poslove, odeljenje za socijalne poslove, da vidimo da li će da bude za sport, vaterpolo itd. To je apsolutna zloupotreba onog ovlašćenja iz Ustava, gde obrazuje službu kao pomoćni organ predsednika Republike. Ona je u sastavu predsednika Republike. To su savetnici, savetnik za štampu, protokol itd.
Sa Narodnom kancelarijom to je prevazišlo sve mogućnosti, očekivanja i ono što je Ustav imao u vidu kada je takva odredba doneta. Ne pričam ni o šerpama, loncima, Hagu, pa nisam čak hteo da čitam ni stereotipno pismo kako se na 12.000 predstavki dobija odgovor. Zašto, neću da čitam, jednostavno to je stvar stila. Narodna kancelarija ne bi smela da postoji jer je to zloupotreba ustavnog ovlašćenja predsednika Republike.