Reč ima narodni poslanik Zoran Krasić.

Amandman koji smo mi podneli na ovaj član po nama je kompletniji, ali i ovaj amandman SPS-a prati istu nit i traži odgovor na pitanje zašto je DOS-ovska vlast jednu objektivnu činjenicu, neuplaćen doprinos za neki period, lica koja su bila u osiguranju u statusu zaposlenog deli, u čemu se ogleda ta razlika? Kao da je od 1991. godine do kraja 2000. godine bilo opravdano za svaki razlog zbog čega nije uplaćen doprinos, a od 1. januara 2001. godine do 31. decembra 2003. godine samo ukoliko je pokrenut postupak likvidacije i stečaja.
Šta da radimo sa onima koji su od 1. januara 2001. godine do 31. decembra 2003. godine bili u statusu zaposlenog, znači, bili u radnom odnosu, bili prijavljeni na osiguranje, nije uplaćen doprinos, a protiv firme nije pokrenut stečajni postupak ili postupak likvidacije? Kako onda opravdavate da ta kategorija ne potpada pod ovaj zakon? Nema opravdanja.
Znači, ovde su, pre svega, bili neki politički razlozi zbog čega se ovo delilo, jer od 1. januara 2003. godine je zavladala demokratija i pošto je zavladala demokratija kao opravdani razlog može da bude samo stečaj ili likvidacija. Ovo drugo je sve išlo normalno. Nije išlo normalno, to svi znamo.
Osim ovoga ovde, postoji jedan pravni nedostatak u tekstu člana 2. Predloga zakona. Šta znači ovo: "kod poslodavca kod koga je u tom periodu pokrenut postupak stečaja ili likvidacije"? Znači, ovde se samo uzima pokretanje postupka kao činjenica. Mi imamo situaciju da su u ovom periodu od 2001. do 2003. godine, na to se odnosi stav 2. člana 2, bili pokrenuti postupci, završeni postupci, a obaveze po osnovu neplaćenih doprinosa su ušle u stečajni postupak. Fond PIO je bio poverilac. Iz stečajne mase je to naplaćeno, ako je završen stečajni postupak.
To je vrlo prosto i jednostavno. Znači, uopšte ne postoji razlog da ovakva formulacija bude u članu 2, kako to predlaže Vlada. Dakle, osim toga što ona stvara nepravdu, podelu između zaposlenih, za isti razlog, ovde je sadržan i ovaj nedostatak. Pokretanje likvidacionog i stečajnog postupka ništa ne znači, a znači kako je završen taj postupak. Moguće je da je postupak stečaja završen, neuplaćeni doprinosi su postali potraživanje, u stečajnom postupku se i to potraživanje namiruje, čak ima i prioritet u odnosu na komercijalne poverioce.
Znači da je ovde jedini razlog bio da se razdoblje od 1991. do 31.12.2003. godine politički podeli i politički sankcioniše. Trebalo bi da postavim pitanje - zašto nije do dana donošenja zakona? Ne, ovde je ova garnitura htela da napravi distinkciju i u odnosu na DOS, jer su decembra 2003. godine bili izbori. Vidite, kada to Mlađa i ovi Lalovići smišljaju, svaka reč kod njih ima određeno pogrešno značenje.
Kasnije ću da govorim povodom ovih drugih amandmana, gde se takođe vidi ova kvrgica od koje ne mogu da se otkače. Bolje ekonomisti neka se bave ekonomijom, nego da se nesvršeni ekonomisti bave politikom. Vidite kako unose zrno razdora tamo gde, apsolutno sam siguran, 100% postoji podrška u ovoj skupštini. Ne znam poslanika kome nije stalo da se ovo pitanje reši na najbolji mogući način.
I ovi amandmani koji su podneti, samo su podneti da bi se poboljšao tekst, da bi se učinila jasnim ta prava koja se priznaju ljudima, da bi i država zaštitila neki svoj interes u kasnijim odredbama.
Ali, ni tu neće Vlada da kaže – prihvatamo, dobro ste ovo predložili, pogrešili smo, ispravljamo. Ne, guraju ovako. Videćete na šta će da liči to glasanje.

Zahvaljujem se, gospodine Krasiću. Da li se povodom amandmana još neko javlja za reč? (Ne.)
Na član 4. amandman je podneo narodni poslanik Meho Omerović.
Predstavnik predlagača i Odbor za rad, boračka i socijalna pitanja su prihvatili amandman, a Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć, pa konstatujem da je ovaj amandman postao sastavni deo Predloga zakona.
Na član 4. amandman je podneo narodni poslanik Momir Marković.
Predstavnik predlagača i Odbor za rad, boračka i socijalna pitanja nisu prihvatili amandman, a Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć.
Da li neko želi reč?
Reč ima narodni poslanik Momir Marković.

Dame i gospodo narodni poslanici, pre prelaska na amandman da iskoristim priliku da čestitam Demokratskoj stranci ulazak u Vladu, da čestitam vladajućoj koaliciji proširenje koalicije.
(Zoran Krasić, sa mesta: Kako Demokratskoj stranci?)
Čuje se pitanje - kako Demokratska stranka. Ovo dvoje poslanika koji su dobili funkcije zamenika i pomoćnika ministra su sa poslaničke liste Demokratske stranke. Sada se iskristalisala politička scena u Srbiji. Ovo ovamo je opozicija, a ovo je vladajuća garnitura. Možda je za Srbiju ovakvo rešenje najbolje.
Dame i gospodo narodni poslanici, zakon koji uređuje ovu materiju odavno je bio potreban. Međutim, ima nekoliko stvari koje moraju da se postave kao pitanje i sa ove govornice.
Prvo, zašto nema mišljenja Vlade o amandmanima podnetim na ovaj zakon i na sve zakone o kojima smo do sada raspravljali, koji se tiču penzijsko-invalidskog osiguranja? Da li to znači da resorni ministar ne uvažava stavove i mišljenja poslanika? Upravo mislim da to to znači.
Uglavnom smo uvek dobijali, uz određene izuzetke, stavove i mišljenje Vlade. Onda smo znali zašto nam Vlada određene amandmane ne prihvata i znali smo kako da, uz dodatno obrazloženje, predstavnicima Vlade kažemo zašto taj amandman treba prihvatiti. Ovako smo uskraćeni; lično nisam, ali smatram da su poslanici uskraćeni za mišljenje predlagača zašto ne prihvata ove amandmane.
Podneo sam amandman na član 4. gde tražim da se stav 1. i 2. menjaju. Pročitaću stav 1. i 2. iz Predloga zakona i pročitaću moj amandman, tako da građanima Srbije, vama narodnim poslanicima, pri tome mislim na celu koaliciju, bude jasno i nadam se da ćete u danu za glasanje pritisnuti zeleno dugme i ovaj amandman usvojiti.
U članu 4. kaže se: "Zahtev za uplatu doprinosa podnosi poslodavac za zaposlene koji su bili u radnom odnosu u periodu i pod uslovima iz člana 2. stav 1. ovog zakona, a još uvek su u radnom odnosu kod poslodavca.
Zahtev se podnosi filijali Republičkog fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje zaposlenih, prema sedištu poslodavca (u daljem tekstu: Fond)."
Član 2. stav 2. ovog zakona glasi: "Pravo na uplatu doprinosa u skladu sa ovim zakonom ima i lice koje je u periodu od 1. januara 2001. do 31. decembra 2003. godine bilo u radnom odnosu kod poslodavca kod koga je u tom periodu pokrenut postupak stečaja ili likvidacije, pod uslovom da je u tom periodu bilo prijavljeno na osiguranje".
Dame i gospodo narodni poslanici, prvo što bode oči, to je - zašto podela. Poslanici Srpske radikalne stranke su uglavnom insistirali na tome - zašto podela do 2000. i od 2000. do 2003. godine. Znači li to da je dolaskom demokratije, posle "buldožer revolucije" koju ste sproveli, sve bilo u redu?
Drugo, šta je sa preduzećima kod kojih je pokrenut stečaj posle 2003. godine, a takođe nisu uplaćivali doprinos?
Treće, šta će se desiti sa ovima, o čemu je govorio gospodin Krasić, kada se u stečajnom postupku prvo namiruje Fond? Znači li to da će dva puta biti obaveza?
Dalje, veliki je problem, kaže se: "Sredstva za uplatu doprinosa u skladu sa ovim zakonom obezbeđuju se u budžetu Republike, u okviru sredstava namenjenih transferima organizacijama obaveznog socijalnog osiguranja". Ali, stav 3. člana 7. kaže: "Pravo na utvrđivanje staža osiguranja lica iz člana 2. ovog zakona stiče kada se Fondu prenesu sredstva iz budžeta Republike, u okviru planiranih...", i tako dalje, ukoliko se ne ugrožava likvidnost. Šta ako se likvidnost ugrožava?
Izvinjavam se što pojedini poslanici spavaju, ako ih budi moj glas, ali moram da odbranim moj amandman.
Šta ukoliko se... a znamo koliko je ljudi radilo u ovom periodu od 1990. do 2004, 2005. godine. Ne vidim razliku između 2003. i 2005. godine, kao što ne vidim razliku između 1990. i 2000. godine. Mnogo sredstava treba da se izdvoji. Šta ako ne bude sredstava? Ministar Dinkić nam je pričao bajke, hvalospeve o suficitu.
Kada je trebalo da se isplati, ispostavilo se da tih para uopšte nema, da su te pare bile samo "Potemkinova sela" da bi se još neki poen u Srbiji, ne u svetu, osvojio, eventualno u Kuli.
Moj amandman traži da prvi i drugi stav zamene mesta, jer je mnogo pismenije. Kaže se: "Zahtev za uplatu doprinosa (u daljem tekstu: zahtev) podnosi se filijali Republičkog fonda penzijskog i invalidskog osiguranja zaposlenih - prema sedištu poslodavca". Stav 1. u zakonu da bude stav 2, gde kaže: "Zahtev podnosi poslodavac za zaposlene koji su bili u radnom odnosu i po tom osnovu bili prijavljeni na obavezno osiguranje pod uslovima iz člana 2. ovog zakona, a u radnom odnosu su kod poslodavca u vreme stupanja na snagu ovog zakona i periodu iz člana 6. ovog zakona".
Dame i gospodo narodni poslanici, sam zakon je izuzetno potreban i ispravlja jednu nepravdu koja je još od 1990, odnosno 1997, 1998, zbog sankcija, blokade, krize, zbog svega ostalog što se dešavalo ovoj Srbiji, mnogi su ostali bez uplaćenog penzionog i invalidskog osiguranja.
Amandmani Srpske radikalne stranke imaju kao jedini cilj samo da poboljšaju ovaj zakon, da ga načine jasnijim, konkretnijim, konciznijim i da se ovaj zakon primeni onog trenutka kada bude usvojen, odnosno u skladu sa zadnjim članom ovog zakona, kada izađe u "Službenom glasniku". Hvala.

Zahvaljujem se, gospodine Markoviću.
Reč ima narodni poslanik Nikola Todorović. Izvolite, gospodine Todoroviću.

Dame i gospodo narodni poslanici, poslanik Moma Marković je govorio o tekstu amandmana da ovaj član može da bude jasniji i manje kontradiktoran, nerazuman.
Ja bih rekao nešto o jednom suštinskom delu, u stavu 2. tačka 2), gde se govori o pismenoj saglasnosti zaposlenog da prihvata uplatu doprinosa, u skladu sa ovim zakonom. Zakonodavac, odnosno predlagač teksta zakona ćuti o tome šta će se desiti ako radnici ne daju pismenu saglasnost da se njihov problem uplate doprinosa ne reši u skladu sa ovim zakonom. Taj problem mora da se reši.
Predlagač zakona je pokušao da na jedan za državu manje bolan ili lakši način reši taj veliki problem koji se stvorio zato što godinama nije uplaćivan ovaj doprinos za penzijsko-invalidsko osiguranje.
Za one koji nisu shvatili, pismena saglasnost zaposlenih objašnjena je u članu 11, gde se vidi da svi oni koji daju saglasnost moraju da se odreknu prava koje su inače stekli, ili dela prava. Znači, predlagač zakona kaže da će uplate biti minimalne uplate, a ne onoliko koliko su ti zaposleni zaradili ili što im pripada.
Cela je zbrka u tome što predlagač zakona kao da ne zna da postoji matična evidencija, da postoji obaveza poslodavaca da u roku do 30. aprila tekuće godine podnesu prijavu na osiguranje za prethodnu godinu. Govorim o prijavi na osiguranje koja je regulisana članom 132. Zakona o penzijskom i invalidskom osiguranju. Govori se o prijavi podataka za utvrđivanje staža osiguranja, zarada, naknada zarada koje služe za utvrđivanje godišnjeg koeficijenta, za osiguranje zaposlenih i visine uplaćenih doprinosa itd. itd. U članu 144, rekao sam da je ta obaveza do 30. aprila tekuće godine za prethodnu godinu.
Zanimljivo je da u svim tim prijavama postoje svi potrebni podaci. Oni se nalaze u filijalama penzijskog i invalidskog osiguranja, i sve je drugo nepotrebno državi, jer ti podaci već postoje. Država samo nije bila u stanju da insistira na primeni propisa koje je donela i da preduzme određene mere da se te obračunate uplate doprinosa konačno i naplate. To su, po mom shvatanju, dospela potraživanja. Zaposleni nisu krivi što poslodavci nisu uplaćivali doprinose u rokovima. Govorim za one koji poznaju tu materiju, o prijavi M4, obrascu M4. U tom obrascu je sve napisano i ti podaci postoje .
Za mene je nerazumljivo da u radnoj knjižici za sve zaposlene postoji upisan staž osiguranja i mnogi radnici nisu znali da im poslodavac ne uplaćuje osiguranje. Onog momenta kada se pojave sa zahtevom da ostvaruju prava iz penzijskog i invalidskog osiguranja, onda se konstatuje da im staž nije regulisan, odnosno da u matičnoj evidenciji ne postoje podaci o uplati doprinosa za penzijsko i invalidsko osiguranje. Onda nastaje problem, pa filijala penzijskog i invalidskog osiguranja upućuje zaposlenog da tuži poslodavca, tuži državu ili ne znam koga, kao da zaposleni ima mogućnosti da u sporovima, koji dugo traju, ostvari svoja prava.
Znači, pokušavam da vašu pažnju skrenem na samo jedan detalj: šta se dešava, jer predlagač zakona o tome ćuti, ako ja, kao radnik, koji nisam regulisao staž 10 godina, ne potpišem tu izjavu? Hoću li morati tužbom Sudu u Strazburu da ostvarim svoja prava ili će ova država, u skladu sa propisima koji važe, insistirati da poslodavac te obaveze izmiri?
Jedna činjenica, koja je možda za većinu poslanika ovde nepoznata: i danas velika državna preduzeća, kao RTB Bor, ne uplaćuju svojim radnicima doprinose za penzijsko i invalidsko osiguranje. Znam podatak za prošlu godinu da nije uplaćeno ni za jedan mesec. Filijala penzijsko-invalidskog osiguranja u Boru neće da primi prijavu na osiguranje M4 dok poslodavac ne uplati. Znači, odbija da primi prijavu na osiguranje.
Prema tome, ovaj problem nije samo odranije. On je i danas tekući i veoma je akutan. Ja pominjem RTB.
Pominjem velike sisteme zato što je država vlasnik, zato što je država poslodavac, pa ako država to ne isplaćuje, samo zarade, ono što radnik nosi kući, a ne isplaćuje celu zaradu, a obračunava i daje potvrdu o isplaćenoj zaradi svakog meseca, da li je to prevara, da li je to obmana? O čemu se radi?
Ne moraju svi biti učeni da znaju i da na tome insistiraju, ali se to dešava i danas kao i ranije, i to je ono što je najteže i najbolnije za zaposlene u privredi. Hvala.

Zahvaljujem se gospodinu Todoroviću.
Da li se još neko javlja za reč o amandmanu? (Ne.)
Na član 4. amandman su zajedno podneli narodni poslanici Toma Bušetić i Milisav Petronijević.
Predstavnik predlagača i Odbor za rad, boračka i socijalna pitanja nisu prihvatili amandman, a Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć.
Da li neko želi reč? (Ne.)
Na član 4. amandman je podnela narodni poslanik Ljiljana Nestorović. Taj amandman je ona povukla.
Na osnovu člana 140. stav 5. Poslovnika, Odbor za rad, boračka i socijalna pitanja podneo je amandman na član 5.
Predstavnik predlagača je prihvatio ovaj amandman.
Da li neko želi reč? (Ne.)
Na član 5. amandman je podnela narodni poslanik Vjerica Radeta.
Predstavnik predlagača i Odbor za rad, boračka i socijalna pitanja nisu prihvatili amandman, a Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć.
Da li neko želi reč? (Da.) Ima reč narodni poslanik Vjerica Radeta. Izvolite.

Nadam se da ste uočili da mi danas faktički vodimo načelnu raspravu o Predlogu ovog zakona, i to je normalno i logično, s obzirom na činjenicu da smo o ovom zakonu govorili u nekakvom paketu od 4-5 zakona i da u ograničenom vremenu koje smo imali na raspolaganju nismo mogli da govorimo o svakom zakonu pojedinačno.
Neko od kolega je ovde rekao da je ovaj zakon otprilike promakao kao nešto manje bitno u odnosu na ostale zakone iz ovog tzv. paketa. Naravno, ovaj zakon jeste značajan, jeste interesantan, ali nije dobar.
Vlada je dobro uočila problem i pokušala je nekakvim parcijalnim i nedorečenim rešenjima da ukaže da je spremna da reši problem uplate doprinosa za penzijsko i invalidsko osiguranje za pojedine kategorije osiguranika.
Ali, način na koji je to Vlada u Predlogu zakona ovde predočila nije dobar. Nije dobar već od prvog člana, gde Vlada kaže da se ovim zakonom uređuju uslovi, slučajevi, načini i sredstva za finansiranje uplate doprinosa za penzijsko i invalidsko osiguranje radi utvrđivanja staža osiguranja u periodu od 1. januara 1991. godine do 31. decembra 2003. godine za zaposlene za koje nije uplaćen doprinos za penzijsko i invalidsko osiguranje.
Da je kojim slučajem ministar ovde, ja bih ga pitala da li on garantuje da je od 31. decembra 2003. godine do dana današnjeg svakom radniku uplaćen ovaj doprinos za penzijsko i invalidsko osiguranje. Evo, ja tvrdim da nije, jer mi znamo da nije. Znamo kakav je odnos novih vlasnika koji su na, znamo već, uglavnom kriminalan način došli do preduzeća u postupku privatizacije. Govorili smo ovih dana o tome da je suština privatizacije da se dođe do dobrog poslovnog prostora, da se o zaposlenima ne vodi računa, da se zaposlenima uglavnom daju otkazi, a i oni koji ostanu da rade i dalje imaju isti problem kao što je problem definisan u ovom zakonu, u članu 1, i to samo do 31. decembra 2003. godine.
S druge strane, ovo što je predviđeno zakonom, rekla bih, kao dobra namera Vlade, anulirano je u članu 7, gde mi takođe imamo amandman, jer član 7. jasno govori da ovaj zakon nikog ne obavezuje, zato što nema sankciju za onoga ko ne ispuni svoju obavezu predviđenu ovim zakonom, pa je onda zakukuljeno, zamumuljeno, ostavljeno na volju Vladi, a u ovom slučaju ministru Dinkiću da on kaže da li bi ovim uplatama bio ili ne bi bio ugrožen budžet.
Koliko god se pričalo, i pričaju ovde poslanici koji će podržavati ovaj zakon i ministar, kako je ovo sada opet nešto epohalno što je ova vlada smislila, mi iz Srpske radikalne stranke želimo da radi javnosti kažemo da to nije tačno i da činjenica da nećemo glasati za ovaj zakon ne znači da ne želimo da ovim ljudima kojima nije uplaćen doprinos to bude učinjeno. Naprotiv, mi to želimo, ali tvrdimo da je ovakav zakon, ovako koncipiran, u stvari samo mrtvo slovo na papiru.
Građani će, danas dok o ovom govorimo i onog dana kada se bude glasalo, biti zadovoljni, jer će misliti – evo, hvala Bogu, rešili su ovaj problem, sada će da mi se uplati doprinos i onda ću onda lepo da odem u penziju. Naravno, to neće biti tako. Ovo je jedan od zakona koji se donosi, a unapred se zna da nije primenljiv. To je jedan od razloga zbog čega mi ne možemo i ne želimo da varamo građane i da prihvatamo nešto što je samo mrtvo slovo na papiru.
Kada je reč o članu 5. na koji sam u ime poslaničke grupe SRS podnela amandman, ovde imamo jedan vrlo interesantan stav. Zapravo, nama to nije ništa nepoznato.
Znamo da amandman koji dolazi iz poslaničke grupe SRS Vlada ne prihvata, mada u nekom skorom periodu svaki put se desi da kroz izmene i dopune zakona dobijamo ono što smo predložili amandmanom.
Sada, vidite, pročitao je malopre predsedavajući da je Odbor za rad, boračka i socijalna pitanja podneo amandman na član 5, koji je u jednom delu potpuno identičan sa amandmanom koji sam u ime poslaničke grupe SRS podnela. Naravno, ovaj amandman Odbora za rad, boračka i socijalna pitanja je prihvaćen i on je sastavni deo zakona, a ono što je podneto u ime poslaničke grupe SRS ne može da bude prihvaćeno.
Radi se, bar u ovom delu, o identičnom tekstu. U ostalom delu amandmana je takođe bila ista namera da se faktički pravno-tehnički uredi ovaj član zakona. Evo, u stavu 1. posle stoji da zahtev za uplatu doprinosa mogu podneti i lica, pa se onda nabraja koja. Mi smo rekli da se to odnosi na uplatu doprinosa pod uslovima iz člana 2. ovog zakona. O članu 2. je govoreno u prethodnim raspravama i da sada ne ponavljam. Dakle, potpuno logičan amandman, koji zaista doprinosi poboljšanju teksta stava ovog člana.
U amandmanu se u tački 1), a to je ovaj amandman koji je usvojen kada je u pitanju nadležni odbor, kaže da zahtev za uplatu doprinosa mogu podneti lica, a u predlogu je stajalo – koja su radila kod poslodavca koji je prestao da postoji zbog stečaja, likvidacije itd, a mi smo rekli da umesto – lica koja su radila, stoji – lica koja su bila u radnom odnosu.
Na kraju, u stavu 4. ovde u vladinom predlogu stoji: "Uz zahtev iz stava 1. i 2. ovog člana podnosi se dokaz da je osiguranik u periodu iz člana 1. ovog zakona bio u radnom odnosu." Mi smo ovde dodali: "i bio prijavljen na osiguranje".
Hteli smo da se precizira odredba i da se izbegne dokazivanje radnog odnosa po osnovu faktičkog rada, a bez postojanja uredne prijave na osiguranje.
Nadam se da vam je sada potpuno jasno da je ovaj amandman upotrebljiv, neophodan čak, ukoliko se želi da član 5. Predloga ovog zakona bude primenljiv i da ne bude ni nekih dilema, a ni nekih otvorenih mogućnosti za dokazivanje. Dakle, ono što pričamo već ceo dan i o ovom prethodnom zakonu i sada, upozoravamo vas da morate da vodite računa da član zakona mora da bude jasan, precizan i da ne dozvoljava mogućnosti zloupotrebe ili bar slobodnog tumačenja.
S obzirom na to da ministar nije ovde, a i da jeste, ne očekujem da bi prihvatio amandmane Srpske radikalne stranke, nisam sigurna ni da će prihvatiti amandmane SPS-a. Ne verujem ni da će kolege narodni poslanici glasati za ove naše amandmane, mislim da bi bilo najbolje i najpametnije da u danu za glasanje ne prihvatite ni amandmane SPS-a, pa da poslanici te poslaničke grupe održe obećanje, da ne glasaju za zakon.
Da lepo ovaj zakon bude u jednoj novoj proceduri, pa da mi napravimo posle izbora jedan pravi tekst i da zaista pomognemo građanima Srbije i da zaista uradimo ono što pričamo da radimo, a ne kao ova sadašnja vlada, da se hvali, da donosi zakon kojim će upisati radni staž, prosto rečeno. Videćete i videće, uostalom, građani Srbije da od ovog zakona neće dobiti nijednu godinu radnog staža u svojoj radnoj knjižici.

Da li se neko javlja za reč o ovom amandmanu? (Ne.)
Na član 5. amandman je podnela narodni poslanik Ljiljana Nestorović. Taj amandman je povukla.
Na član 6. amandman je podneo narodni poslanik Paja Momčilov.
Predstavnik predlagača i Odbor za rad, boračka i socijalna pitanja nisu prihvatili amandman, a Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć.
Da li neko želi reč? (Da.)
Reč ima narodni poslanik Zoran Krasić. Izvolite, gospodine Krasiću.
Odbor je podneo na član 6, a Meho je povukao taj amandman.

Pitao sam zbog još jednog amandmana na član 6. koji odudara od koncepta, ali pošto je taj amandman povučen, u kratkim crtama ću da objasnim ovaj amandman na član 6. koji je dr Paja Momčilov podneo.
Član 6. Predloga zakona glasi: "Zahtev iz člana 4. i 5. ovog zakona može da se podnese u roku od tri meseca od dana stupanja na snagu ovog zakona." Članom 4. je propisan onaj deo, ona vrsta postupka gde poslodavac podnosi zahtev, a članom 5. gde fizičko lice podnosi zahtev. Smatram da je rok od tri meseca i suviše kratak, jer ovo je zakon za jednokratnu upotrebu i da zbog činjenice da je neko možda dva-tri puta menjao firme, ne može da se uklopi da je pod lice koje bi bilo obuhvaćeno zahtevom poslodavca iz člana 4, pa možda da li on može po članu 5. da podnese zahtev itd. Mislim da bi bilo dobro da se taj rok produži sa tri na šest meseci, da se u jednom relativno dužem roku iscrpi ovaj zakon.
Pošto je ovo izmena vrlo jednostavna za obrazlaganje, iskoristiću priliku da ukažem na ono što neminovno sledi posle člana 6, a odnosi se na materiju koju reguliše član 7. Predloga zakona.
Vlada je ovde dala jednu vrlo čudnu proceduru kako se neposredno ostvaruje pravo po ovom zakonu. Tu imamo dva postupka. Prvi postupak - da na bazi ovog zahteva koji je podneo poslodavac ili lice Fond utvrdi nešto i donosi rešenje, kako ste ga vi nazvali, kojim se utvrđuje pravo na uplatu doprinosa.
Ma koliko to rešenje da se odnosi na osiguranika pojedinca, njega izvršava država, Ministarstvo finansija, prenosom sredstava iz budžeta. Tek pošto fond dobije dokaz da je država prenela sredstva iz budžeta na ime Janka Jankovića, onda fond donosi, u drugom delu postupka, rešenje kojim se utvrđuje staž osiguranja. To je komplikovano.
Ako tako treba da se radi, onda nama uopšte ovaj zakon nije potreban, odnosno taj zakon bi mogao da ima neku drugu formu. Forma tog zakona bi mogla da bude, recimo, jedan član zakona o budžetu, gde bi stajalo: sa pozicije te i te se prenosi toliko i toliko sredstava Fondu PIO zaposlenih, na ime uplate doprinosa za penzijski staž od te godine do te godine, prema evidenciji Fonda PIO.
Ovakav način je konfliktan način. Valjda je svrha ovog zakona koji donosimo upravo to da osiguranik dobije rešenje kojim mu se priznaje staž osiguranja za koji poslodavac nije platio doprinos, već je država, na bazi ovog zakona, uplatila. Da li ona mora neposredno odmah da uplati? Ne mora. Mi ovaj zakon donosimo zbog osiguranika koji treba da ostvari neko pravo. Mi ovaj zakon ne donosimo zbog poslodavca ili zbog budžeta.
Zato mi u amandmanu na član 7. dajemo kompletnu proceduru i dajemo prioritet, jer ako ostane ovo što je Vlada predložila, onda će utvrđivanje penzijskog staža Janka Jankovića mnogo više zavisiti od Ministarstva finansija nego od ovog zakona.
Vi ste ovde rekli: spisak sa imenima na koje se prenos sredstava odnosi itd. Zašto bi to nas interesovalo? Ovde je država preuzela obavezu da uplati taj doprinos. Ako je država preuzela tu obavezu, ona to mora da ispuni. Da li će to da ispuni u roku od dva meseca, pet meseci, godinu, dve godine, mi to ne znamo, ali zakon donosimo da bi konkretni osiguranik što pre ostvario pravo.
Pogledajte kako je to Vlada zamislila. Kaže: "Fond je dužan, ako su ispunjeni uslovi utvrđeni ovim zakonom, da donese rešenje kojim se utvrđuje pravo na uplatu doprinosa u skladu sa ovim zakonom, najkasnije u roku od 12 meseci od dana podnošenja zahteva." Onda kaže: "Rešenje iz stava 1. ovog člana dostavlja se poslodavcu, zaposlenom, licu iz člana 5. ovog zakona i ministarstvu nadležnom za poslove finansija. Pravo na utvrđivanje staža osiguranja lice iz člana 2. ovog zakona stiče kada se Fondu prenesu sredstva iz budžeta Republike...". Znači, pravo pojedinca zavisi od toga da li je Mlađan Dinkić preneo sredstva iz budžeta Fondu. Zašto onda donosimo zakon? Onda jedan član zakona o budžetu – Mlađa odlučuje o životu, smrti itd.
Sledeći stav kaže – po uplati doprinosa, Fond donosi rešenje o utvrđivanju staža osiguranja. Koliko će vremena da prođe dok on dobije rešenje da mu se priznaje staž osiguranja?
Onda džabe donosimo zakon. Zato smo u načelnoj raspravi rekli da nam se sviđa ideja da se taj stav poveže, da država uplati doprinose, ali metodologija kako ste vi to propisali za nas je neprihvatljiva.
Šta mi predlažemo? Predlažemo da član 7. glasi: "Za lice koje ispunjava uslove utvrđene odredbama ovog zakona Fond je dužan da donese rešenje kojim utvrđuje: pravo na uplatu doprinosa, obračunati iznos doprinosa, zaradu, odnosno osnovicu osiguranja u skladu sa članom 3. ovog zakona; period i dužinu staža osiguranja".
Sledeći stav: "Fond je dužan da rešenje iz stava 1. ovog člana donese najkasnije u roku od 12 meseci od dana podnošenja zahteva, s tim što mora da obezbedi pravo prioriteta rešavanja zahteva prema sledećem redosledu: lica koja su ostvarila pravo na penziju, a u staž osiguranja im nije uračunat staž osiguranja i penzijski osnov utvrđen rešenjem iz stava 1. ovog člana".
Imamo ljude koji su bez povezanog radnog staža ostvarili pravo na penziju. Ako ovaj zakon donosimo, priznaje im se taj penzijski staž, bez obzira da li je to dva meseca, dve godine itd. Kao korisnik prava po osnovu Zakona o penzijsko-invalidskom osiguranju, za ovaj penzijski staž i ovaj osnov, on može da ostvari uvećano pravo, kvalitetnije pravo koje već koristi.
Drugi prioritet: "Lica kojima je rešenje iz stava 1. ovog člana uslov za ostvarivanje prava na penziju". Možda neko treba da poveže tri-četiri godine radnog staža, a upravo toliko mu fali da ostvari pravo na penziju. Zašto bi to njegovo pravo zavisilo od toga da li će Mlađa da uplati ili ne? Mi ovaj zakon donosimo upravo da on što pre ostvari pravo na penziju, jer je on formalno-pravno ispunio uslove, samo što još nije uplaćen taj doprinos, a država zakonom preuzima obavezu da uplati doprinose. Ovde se stvara prezumpcija da je država garant i uplatila doprinose za sva ova rešenja kojima se priznaje penzijski staž. Ako mi ovo donosimo zbog stabilnosti budžeta, a ne zbog prava osiguranika, onda ne mogu da dignem ruku. Kako da glasam za ovaj zakon?
Treći prioritet: "Lica koja u roku od 12 meseci od dana stupanja na snagu ovog zakona stiču pravo na penziju". Znači, neko ko za godinu dana stiče pravo na penziju spada u treću prioritetnu grupu kojoj će da se prizna ovaj staž. To je redosled donošenja rešenja, ne redosled priznavanja prava. Zakon je svima priznao pravo. Onda fond, Ministarstvo finansija, Ministarstvo za rad i socijalna pitanja neka završavaju ove obračunske stvari, kako će šta da se knjiži itd. Mi zakonom stvaramo prezumpciju da je država garant uplate doprinosa za ovaj staž.
Zbog toga u jednom od ovih članova ima rezona kada se kaže da zaposleni daje pismenu saglasnost na ovu operaciju da firma traži povezivanje staža. Zašto? Zato što se u pretposlednjoj odredbi ovog zakona zaustavljaju sudski sporovi.
Koliko ima sudskih sporova gde građani tuže svoje bivše firme koje nisu uplatile doprinose i ne mogu da ostvare svoje pravo. Ako si potpisao da na ovaj način želiš da povežeš staž, onda ne možeš da ostvariš pravo na sudu, a ne ovo kako Mlađa piše i kaže – on se odriče prava. Kako može zakon da kaže da li se neko odriče ili ne odriče. Ne može čak ni da kaže – smatra se da se odrekao. Ili ima pravo ili nema pravo.
Sledeći prioritet: "prema godinama starosti lica kojima rešenje iz stava 1. ovog člana nije uslov za ostvarivanje prava na penziju". Znači, svi drugi.
"Rešenje iz stava 1. ovog člana dostavlja se poslodavcu, zaposlenom, licu iz člana 5. ovog zakona, Ministarstvu finansija, ministarstvu nadležnom za poslove penzijskog i invalidskog osiguranja. Na ime utvrđenog staža osiguranja po rešenjima iz stava 1. ovog člana uplatu doprinosa vrši ministarstvo nadležno za poslove finansija prenosom sredstava Fondu iz budžeta Republike Srbije, a u okviru..." itd.
"Prenos sredstava iz stava 4. ovog člana ne može dovesti u pitanje izvršenje rešenja iz stava 1. ovog člana", a to je priznavanje staža, "niti ostvarivanje prava...". Ne možete vi ostvarivanje prava koje priznajete po ovom zakonu da vežete za to da li je Mlađa platio doprinos ili ne, ili neki spisak. Nema logike. Onda džabe radimo, džabe donosimo zakon.
Onda fond, ministarstvo jedno i ministarstvo drugo sređuju te svoje evidencije i međusobno se kompenziraju. I – Ministarstvo nadležno za poslove penzijskog i invalidskog osiguranja dužno je da propiše način ostvarivanja prioriteta iz stava 2.
To je sada redosled po kojem će se donositi rešenja u službama fondova penzijskog i invalidskog osiguranja, rešenja kojima se priznaje staž osiguranja. Znači, mi smo saželi ova dva dela koje predlagač zastupa u jedan jedinstveni postupak. Obuhvatili smo sve. Kada referent donese rešenje, tu se piše period, osnovica, zarada, iznos doprinosa koji treba da uplati budžet Republike Srbije Fondu PIO. I, naravno, zadržali smo ono da se sa pozicija transfera prema fondovima obaveznog osiguranja vrši isplata kojom se pokriva doprinos za ovaj staž.
Nismo dirali odredbu koja se tiče toga šta je osnovica i kako se obračunava. Nismo, jer smatramo da je ta minimalna osnovica prihvatljiva za ovu operaciju koja se dešava, ali za nas je neprihvatljivo da se sa dva rešenja, dva postupka onemogućava osiguranik da ostvari svoje pravo. Mi donosimo zakon da bi osiguranik dobio rešenje kojim je utvrđen staž osiguranja i doprinosa da plati država. Na bazi tog rešenja o utvrđenom stažu osiguranja on ulazi u sistem penzijskog i invalidskog osiguranja u smislu ostvarivanja prava.
Kome prvo treba da se donese rešenje? Onima koji su već ostvarili pravo, a taj period im nije obuhvaćen. Dalje, sledeći prioritet su oni kojima je taj staž uslov da dobiju rešenje o penziji, pa onda oni koji u roku od godinu dana odlaze u penziju sa tim novim stažom, pa svi drugi prema godinama starosti.
Naravno, onaj ko se 1990. godine zaposlio sa 20 godina radnog staža, pa i da mu nije uplaćen ni dinar u ovom periodu, verovatno će pravo na penziju da ostvari kroz 20 godina. On dobija rešenje o utvrđenom stažu osiguranja, ali za njega to rešenje sada nije uslov za ostvarivanje prava na penziju. Njegovo rešenje može da se donese i u jedanaestom mesecu i u 25. danu od kada je stupio na snagu ovaj zakon, ali onaj ko već koristi penziju a nije mu priznat staž koji se zakonom priznaje, on treba odmah da dobije ovo rešenje da bi tražio u novom postupku da mu se utvrdi novi iznos penzije na bazi ovog staža i ovog osiguranja.
Nemamo stav Vlade povodom ovoga. Malo sam proširio i na član 7. koji je sledeći. Član 2. i član 7, odnosno amandmani na članove 2. i 7. su osnova ovog zakona. Ukoliko se ta dva amandmana ne prihvate, onda džabe donosimo ovaj zakon. Onda eksperti samo otežavaju ostvarivanje prava ljudima, a ideja je stvarno za pohvalu – da se ljudima poveže taj staž, i nema nikakvog spora.
Zašto maltretirati ljude sa dva rešenja? Ovde se stvara prezumpcija da, kada je poslodavac dostavio zahtev za priznavanje ovog staža, dostavio spisak, podrazumeva se da je zaposleni podneo zahtev da mu se traži utvrđivanje staža osiguranja. Zašto se podrazumeva? On je to pravo imao u rukama, samo je nedostajalo doprinos da se uplati i poslodavac inicira postupak kojim se reguliše uplata doprinosa i po sili zakona on dobija rešenje o utvrđivanju staža osiguranja. Nema potrebe za dva rešenja. Na šta bi ličilo to prvo rešenje? Utvrđuje se pravo na uplatu doprinosa. Ko ima to pravo na uplatu doprinosa? Država. Država ima obavezu, a ne pravo. O tome se radi.