Hvala vam, gospodine Krasiću.
Da li se za reč javlja još neka poslanička grupa? (Ne.)
Na član 76. amandman je podneo narodni poslanik Zoran Anđelković.
Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć.
Da li neko želi reč? (Ne.)
Pošto smo završili pretres Predloga zakona u pojedinostima, zaključujem pretres Predloga zakona u pojedinostima.
Pošto smo obavili pretres Predloga zakona u načelu i u pojedinostima, Narodna skupština će u danu za glasanje odlučivati o Predlogu zakona u načelu, pojedinostima i u celini.
Prelazimo na 3. tačku dnevnog reda: – PREDLOG ZAKONA O UPLATI DOPRINOSA ZA PENZIJSKO I INVALIDSKO OSIGURANjE ZA POJEDINE KATEGORIJE OSIGURANIKA - ZAPOSLENIH (pojedinosti)
Pre toga, obaveštavam vas o načinu na koji ćemo raditi. Danas ćemo raditi do završetka pretresa u pojedinostima 5. tačke dnevnog reda i tako ćemo iscrpsti pretres u pojedinostima ovih zakonskih predloga koji se odnose na čitav set zakona o penzionom osiguranju.
Sutra neće biti sednice. Dakle, u ponedeljak od 10,00 sati ćemo početi pretres u pojedinostima 6. tačke dnevnog reda - Predloga krivičnog zakonika, i radićemo samo do kraja pretresa te tačke. To je plan, da biste mogli da planirate svoje aktivnosti.
Prelazimo sada na Predlog zakona o uplati doprinosa za penzijsko i invalidsko osiguranje za pojedine kategorije osiguranika - zaposlenih.
Primili ste amandmane koje su na Predlog zakona podneli narodni poslanici: zajedno Slobodan Adžić, Helijana Dragojević i Ljubiša Đoković, Meho Omerović, Ljiljana Nestorović, Zoran Krasić, Nemanja Šarović, Momir Marković, Vjerica Radeta, Paja Momčilov, Veroljub Arsić, Nataša Jovanović, Branislav Rankić i zajedno Toma Bušetić i Milisav Petronijević, kao i Odbor za rad, boračka i socijalna pitanja.
Narodni poslanici Slobodan Adžić, Helijana Dragojević i Ljubiša Đoković, pisanim putem, povukli su amandman koji su zajedno podneli na član 2.
U međuvremenu su i narodni poslanici Meho Omerović i Ljiljana Nestorović povukli neke amandmane. O tome ćemo vas obavestiti kada dođu na red ti amandmani, po redosledu.
Primili ste izveštaje Odbora za rad, boračka i socijalna pitanja i Zakonodavnog odbora.
Pošto je Narodna skupština obavila načelni pretres, saglasno članu 140. stav 3. Poslovnika Narodne skupštine, otvaram pretres Predloga zakona u pojedinostima.
Na naziv Predloga zakona amandman je podneo narodni poslanik Zoran Krasić.
Predstavnik predlagača i Odbor za rad, boračka i socijalna pitanja nisu prihvatili amandman, a Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć.
Reč ima narodni poslanik Zoran Krasić. Izvolite.

Mi pod sličnim nazivom imamo već jedan zakon, a to je zakon koji reguliše uplatu obaveznih doprinosa. Kako bismo potencirali o čemu se radi u ovom zakonu, mi tražimo da se promeni naziv i da bude to zakon o načinu uplate doprinosa za penzijsko i invalidsko osiguranje zaposlenih za period od 1. januara 1991. godine do 31. decembra 2003. godine.
Ovde može da se stvori zabuna da 2005. godine regulišemo uplatu doprinosa u ovom periodu. U ovom periodu je bila regulisana uplata doprinosa postojećim zakonom. Uvek su tu materiju regulisali neki zakoni ili ovaj sada izmenjeni i dopunjeni tekst zakona koji reguliše uplatu doprinosa. Samo smo hteli da ovo o načinu uplate potenciramo i da se ona razlikuje od ovih drugih, a na tu razliku ukazuje i sadržina ovog predloženog zakona, jer ovim zakonom je obuhvaćen period od 1991. do kraja 2003. godine, kada je zbog većeg broja razloga faktički bila situacija da su neki zaposleni bili evidentirani kao osiguranici, vodili se da su zaposleni, radili ili možda nisu radili.
Ali ono što je sasvim sigurno, za taj period nije uplaćen obavezni doprinos od strane poslodavca.
Postoje tzv. rupe u penzijskom stažu, jer postavlja se pitanje kako da se prizna penzijski staž, ukoliko taj period nije pokriven uplatama obaveznih doprinosa. S obzirom na jednokratno značenje ovog predloga zakona i sada ne mogu da kažem jednokratno trajanje, jer niko sada ne zna koliko će da traje ova realizacija i izvršenje ovog zakona, što se tiče ostvarivanja prava, on je svakako jednokratan. Zato smo smatrali da je potrebno još u nazivu staviti neku naznaku koja treba da ukaže na ovu specifičnost ovog zakona, jer pod sličnim imenom postoje već propisi u našem pravnom sistemu i ova reč - način uplate, donekle odražava suštinu ovog zakona ali pravi tu razliku u odnosu na druge slične propise. To je bila naša ideja.
Međutim, kod ovog predloga zakona mi stvarno nemamo mišljenje Vlade, a da li je to po Poslovniku ili nije, to uopšte nije više ni bitno u ovom trenutku. Bitno je da mi pričamo o nečemu, a ne znamo šta Vlada misli o tome. Znamo da su možda na nekom odboru rekli da ne prihvataju amandman, ali mi imamo situacije da predstavnik Vlade na odboru ne prihvati amandman i kaže – nisam ovlašćen da prihvatim amandman, a onda sutradan u mišljenju Vlade mi pročitamo da je Vlada prihvatila taj amandman. Sada ne znam kakva je situacija sa ovim našim amandmanima.
Mislim da su svi amandmani prihvatljivi i da su u funkciji regulisanja baš ovog bolnog pitanja. Ni jedan od ovih amandmana nije opstrukcijski amandman, nego je pravno-tehničke prirode i amandman kojim se želi pojednostaviti ovaj postupak da bi što pre ljudi ostvarili i da bi im se utvrdio taj penzijski staž i u zavisnosti od staža osiguranja i drugih uslova koji ispunjavaju da oni mogu da ostvare i pravo na penziju. Ima jedan broj građana Republike Srbije koji ne može da ostvari pravo na penziju, zato što nije pokriven ovaj period uplatom doprinosa. Svi naši amandmani su išli u prilog tome. Mislim da je većinu tih amandmana, ako ne možda čak i sve, Vlada mogla da prihvati, a da ne ugrozi svoju ideju. Tu ideju mi delimo.

Da li se još neko javlja za reč o ovom amandmanu? (Ne.)
Na član 2. amandman je podneo narodni poslanik Nemanja Šarović.
Predstavnik predlagača i Odbor za rad, boračka i socijalna pitanja nisu prihvatili amandman, a Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć.
Reč ima narodni poslanik Nemanja Šarović. Izvolite, gospodine Šaroviću.

Dame i gospodo narodni poslanici, u ime poslaničke grupe SRS sam podneo amandman na član 2. ovog predloga zakona. Zaista moram i ja izraziti čuđenje što to nije prihvaćeno od strane Vlade i što nije prihvaćeno, uostalom, i od vladajuće koalicije ovde, jer imajući u vidu ono što ste vi sami govorili na sednicama odbora i na sednici ovde koja je bila posvećena načelnoj raspravi o ovom zakonu, mislim da je čak ovo rešenje koje je predloženo amandmanom mnogo bliže tome, nego ono što ste vi napisali ovde u zakonu.
Vaše formalno zalaganje je bilo upravo ovakvo kao što je predloženo amandmanom i ovaj amandman na jedan mnogo sveobuhvatniji i precizniji način reguliše ono što je trebalo da stoji u članu 2, odnosno za šta se Vlada zalagala, bar deklarativno, da želi da postigne ovim zakonom.
Ko god da je pročitao i predlog koji nam je stigao od Vlade i ovo što je dato ovde amandmanom mogao je da vidi da se apsolutno ne radi o nečemu što bi na bilo koji način rušilo ovaj predloženi sistem, već jednostavno o preciziranju prava načina ostvarivanja za apsolutno sve kategorije osiguranika. U predlogu koji smo dobili od Vlade, iz ne znam kog razloga podeljene su i ima tri stava, a moje rešenje koje je predloženo ima dva stava i njime su obuhvaćene sve kategorije osiguranika od 1. januara 1991. godine do 31. decembra 2003. godine.
U predlogu Vlade napravljena je podela za lica koja su bila u radnom odnosu u preduzeću (privrednom društvu), ustanovi, banci, drugoj finansijskoj organizaciji i zemljoradničkoj zadruzi u Republici Srbiji, znači, za period od 1. januara 1991. godine do 31. decembra 2000. godine, ako su u tom periodu bila prijavljena na osiguranje.
Onda u drugom stavu kaže da pravo na uplatu doprinosa u skladu sa ovim zakonom ima i lice koje je u periodu od 1. januara 2001. godine do 31. decembra 2003. godine bilo u radnom odnosu kod poslodavca kod koga je u tom periodu pokrenut postupak stečaja ili likvidacije, pod uslovom da je u tom periodu bilo prijavljeno na osiguranje.
Predloženim amandmanom precizira se odredba i izbegava se nepotrebna razlika u periodima osiguranja koji su obuhvaćeni Predlogom zakona. Ukoliko se prihvati amandman, onda praktično ne bi ni bilo tih kategorija i ko bi imao u kom periodu pravo, nego bi svi oni kojima nije iz ovog ili onog razloga uplaćivan staž, a koji su bili u radnom odnosu kod poslodavca, u smislu odredaba o propisima o PIO zaposlenih, a bili su prijavljeni na osiguranje, imali status osiguranika kod zaposlenog.
Samim tim, stavom 2. kaže se – pravo na uplatu doprinosa za utvrđivanje staža osiguranja priznaje se za lice iz stava 1. ovog člana, ako zakonom propisani obavezni doprinos za njegovo osiguranje nije uplaćen u periodu od 1. januara 1991. godine do 31. decembra 2003. godine.
Na ovaj način zaokružili bismo sistem i imali bismo jednu širu formulaciju tih lica, ko god je radio, a mislim da ne postoji velika razlika između tih kategorija građana i nije toliko bitno da li je neko radio u zemljoradničkoj zadruzi, banci, ustanovi, finansijskoj organizaciji.
Znači, ono što je suština i što mora da bude suština jeste da se ovde na delu pokaže solidarnost države sa svima onima koji iz bilo kojeg razloga nisu ostvarili neka svoja prava, a to su upravo prava koja je morala da im garantuje država. Ne možete reći da neko ko je radio u banci ili ko je radio u nekom državnom preduzeću može da bude kriv zbog toga što država nije insistirala da mu se u tom periodu, a podsećam, to je do kraja 2003. godine, uplaćuju doprinosi. Takva obaveza je postojala i takve stvari se ni na koji način ne mogu prevaljivati na radnike. Radnici su već po samoj prirodi stvari dovoljno kažnjeni time što im nije upisan već godinama neki staž, što oni zbog te činjenice ne mogu da ostvare pravo na penziju, a to pravo su pošteno zaradili svojim dugogodišnjim radom.
Pokušajte samo da izračunate kolika je šteta nastala za nekoga ko npr. šest ili sedam godina, zbog toga što mu nisu uplaćeni obavezni doprinosi za socijalno osiguranje i za penzijsko-invalidsko osiguranje, ne može da ostvari pravo na penziju, pa makar ta penzija bila i minimalna. Kada se to rastegne na period od pet-šest godina, izračunajte o kolikim se onda novčanim sredstvima radi.
Takođe, treba imati u vidu da se tu, po pravilu, radi o ljudima koji su od srednjeg životnog doba pa nadalje. To su ljudi koji u ovom periodu tranzicije ubedljivo najteže nalaze posao. Njima nije lako ni da se prekvalifikuju, njih niko neće da zaposli zato što će od mladih ljudi uvek moći i da očekuje više i da dobije veću količinu rada za istu novčanu nadoknadu.
Mislim da ne postoji nijedan razlog i pozivam otvoreno sve iz vladajuće koalicije da nađu bilo koju primedbu na ovaj amandman i da kažu: zbog toga i toga ne možemo da glasamo. Ako treba, ja ću amandman i povući.
Pored toga, amandman jezički mnogo preciznije i bolje reguliše ovo rešenje. Član 2. Predloga kaže: "Pravo na uplatu doprinosa u skladu sa ovim zakonom ima lice koje je u periodu..." itd. Po predloženom amandmanu se kaže: "Pravo na uplatu doprinosa u skladu sa odredbama ovog zakona utvrđuje se za lice koje je u periodu od 1. januara 1991. godine...", pa nadalje. Pravno gledano, pravno-formalno, niko na osnovu člana 2. zakona nema nikakvo pravo, niti ima na osnovu ovog zakona, nego se eventualno pravo može utvrditi u skladu sa ovim zakonom, ali tek pod uslovom da se ispune uslovi koji su naknadno dati.
Najpre, uslov koji propisuje član 4, gde se kaže da je neophodno podneti zahtev za uplatu doprinosa, da taj zahtev podnosi poslodavac, pa se onda kasnije regulišu i određene kategorije. Tu su neke nejasne odredbe, jer se postavlja pitanje šta će se desiti ukoliko neki poslodavac, koji je već dovoljno neodgovoran, a to je dokazao i time što nije uplaćivao doprinose onda kada je trebalo, ni sada ne podnese zahtev za uplatu doprinosa.
Dalje, u članu 4. stav 3. tačka 2) kaže da je, uz zahtev, jedna od stvari koja je potrebna i pismena saglasnost zaposlenog da prihvata uplatu doprinosa u skladu sa ovim zakonom. Voleo bih da je ministar tu, pa da izađe u bilo kom svojstvu, da li kao poslanik, da li kao ministar, pa da kaže šta je to što je nateralo njega da propiše da je neophodna i pismena saglasnost radnika da mu se uplate doprinosi. Da li je moguće da će se u Srbiji naći i jedan jedini radnik koji će reći: jesam radio, ali ne želim da mi uplaćujete doprinose, ne želim da sutra imam penzijsko-invalidsko osiguranje, meni to nije potrebno.
Zašto bi bila potrebna pismena saglasnost radnika da se izvrši neka obaveza koja je odavno propisana zakonom? Poslodavci imaju obavezu, propisanu zakonom, da uplaćuju doprinose. Tu se ne radi o nečemu što radnik može da kaže da hoće ili neće. Da li je moguće da neko danas ovde kaže: neću da mi se uplaćuju doprinosi, hoću da mi sve bude nadoknada za rad, hoću samo platu. Naravno da nije moguće.
Ako to nije moguće danas, ako to nije moguće bilo ni pre pet, deset godina, zašto onda uopšte tražite jedan dodatni uslov, apsolutno besmislen, jer ne može niko pri zdravom razumu da kaže zašto je potrebna saglasnost radnika da poslodavac podnese zahtev da bi se izvršila neka prestacija koja je odavno određena kao takva, i to imperativnom normom. Ne mogu ovde da se vode nikakvi pregovori, niti može da se kaže: ovo hoću, ovo neću. To je nešto što mora.
Smisao ovog zakona bi trebalo da bude da država preuzme obavezu na sebe, obavezu koju nisu izvršila određena preduzeća, poslodavci, nebitno kako se zovu i o kom se organizacionom obliku radi; država, zbog toga što nije bila u stanju da ih pravovremeno natera da izvrše svoje obaveze, sada preuzima određene obaveze.
Dalje, videćete iz člana 6. da je ograničeno vreme u kome se može taj zahtev podneti, a i iz člana 7. da se, u stvari, ovim zakonom ne garantuje bilo kakvo pravo radnicima, da je zbog toga pogrešna formulacija koja je data članom 2, jer se u članu 2. kaže: "Pravo na uplatu doprinosa u skladu sa ovim zakonom ima lice ...". Nema, nego tek može da ga ostvari ukoliko se određeni uslovi ispune. Prvi uslov je da se određeni papiri prikupe, drugi uslov da poslodavac podnese takav zahtev, treći uslov je da fond u roku od 12 meseci, što je izuzetno dug period, donese rešenje kojim se utvrđuje pravo na uplatu doprinosa.
Znači, još uvek se tu ne radi o ostvarivanju prava, nego o donošenju rešenja o utvrđivanju prava na uplatu doprinosa.
Zašto je rok u kome fond treba da donese to rešenje toliko dug? Zašto 12 meseci? Ako ste rekli da svi poslodavci i svi koji imaju uskraćeno neko pravo u roku od samo tri meseca mogu da podnesu zahtev, zašto onda fondu treba godinu dana da donese odgovarajuća rešenja; pogotovo što će se ta rešenja donositi za određene firme grupno i kolektivno, njima će biti mnogo lakše da obrađuju te podatke.
Ne postoji nikakva sankcija za fond, ukoliko on takvo rešenje ne donese. Šta će se onda desiti? Da li će neko snositi odgovornost? Zašto niste propisali kaznene odredbe?
Dalje, ni to nije kraj, jer se onda kaže da se pravo na utvrđivanje staža osiguranja stiče kada se fondu prenesu sredstva iz budžeta Republike, u okviru planiranih sredstava za transfere organizacijama obaveznog socijalnog osiguranja, a u visini i na način kojim se ne ugrožava likvidna mogućnost budžeta. Mi i sami znamo kakav je državni budžet, znamo da obaveze iz februara prošle godine još nisu utvrđene.
Da li će biti mogućnosti, u skladu sa budžetom, da se ovi doprinosi zaista i uplate, da se zaista odvoje sredstva u budžetu i prebace se fondu? Tek se u tom trenutku stiču za radnike bilo kakva prava. To je tek peti korak, u kome vi možete konačno upisati određeni staž, da biste tek u šestom koraku, na osnovu tog staža, mogli da ostvarite pravo na penziju ili na neko drugo davanje.
Treba imati u vidu da su ovo obaveze od kojih neke datiraju još iz 1991. godine. Ako uzmemo u obzir da će ovo trajati barem još dve godine, znači da ljudi do 2007. godine neće moći da ostvare pravo na penziju koju su možda 1991, 1992. ili 1993. godine zaradili.
Dakle, ukoliko zaista brinete onoliko koliko brinete, ne o penzionerima, jer se ovde ne radi o penzionerima, nego o onima koji ne mogu da ostvare pravo na penziju, dajte onda ili izađite i navedite bilo kakav razlog zbog koga nije moguće prihvatiti ovaj amandman ili ga u danu za glasanje prihvatite.

Da li još neko želi reč? (Ne.)
Na član 2. amandman su zajedno podneli narodni poslanici Toma Bušetić i Milisav Petronijević.
Predstavnik predlagača i Odbor za rad, boračka i socijalna pitanja nisu prihvatili ovaj amandman, Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć.
Da li neko želi reč? Reč ima narodni poslanik Toma Bušetić.

Dame i gospodo narodni poslanici, Predlog zakona o uplati doprinosa za penzijsko i invalidsko osiguranje je dobar zakon. Ovo je jedan od retkih zakona koji će, verujem, sve poslaničke grupe vrlo rado prihvatiti.
Osnovna naša zamerka ovom zakonu je što Vlada ili ministar prave razliku kada je reč o povezivanju radnog staža za zaposlene kojima nije uplaćivan doprinos za penzijsko i invalidsko osiguranje za period od 1991. do 2000. godine i za period od 2000. do 2003. godine. To je naša suštinska primedba. Naravno, mogu da postoje još neke primedbe, bolje formulacije, tehničke ispravke, ali mislim da je ovo pitanje suštinsko i najvažnije.
U tom pravcu smo i podneli amandman u kome se kaže da pravo na uplatu doprinosa u skladu sa ovim zakonom ima lice koje je u periodu od 1. januara 1991. godine do 31. decembra 2003. godine bilo u radnom odnosu u preduzeću, bilo da je reč o privrednom društvu, ustanovi, banci, nekoj drugoj finansijskoj organizaciji, zemljoradničkoj zadruzi u Republici Srbiji, a koje je u tom periodu bilo prijavljeno na osiguranje a nije mu uplaćen doprinos za penzijsko i invalidsko osiguranje.
Smatramo da je ovaj problem jednako težak za sve zaposlene, bez obzira gde su radili i gde rade, jer problem neuplaćenih doprinosa i nemogućnost da se stiču i ostvaruju prava na osnovu penzijskog i invalidskog osiguranja jednako pogađaju sve ljude.
Smatramo da je rešenje koje smo predložili adekvatno, celishodno i računamo da će sve poslaničke grupe, bez obzira što naš amandman nije prihvaćen na Odboru i nije prihvaćen od Vlade, ali da ćemo se zajednički dogovoriti da jednostavno za sva lica koja nemaju povezan radni staž od 1991. do 2003. godine to uradi država. Na taj način država pokazuje najbolju nameru, čega nije bilo tokom velikog broja godina ili bar u poslednjih pet godina, za sve one radnike i sve zaposlene, za sve firme koje su bile u najvećim teškoćama.
Kada je reč o periodu od 1991. do 2000. godine, znamo kako su naša preduzeća, firme, pa i banke poslovale i šta se sve dešavalo. Bile su sankcije, otežana proizvodnja, jednostavno, veoma je teško bilo mnogim firmama i preduzećima da ispunjavaju elementarne obaveze, počev od plata, a posebno kada je reč o obaveznom socijalnom osiguranju. Svakako, u okviru tog obaveznog socijalnog osiguranja najvažnije pitanje za sve te ljude je penzijsko i invalidsko osiguranje.
Kada govorimo o zdravstvenom osiguranju, najčešće su se knjižice overavale nezavisno od toga da li su se uplaćivali doprinosi. To je bilo humano, to je bilo opravdano, ali to vreme prođe i ako neko nije uplatio doprinos za zdravstveno osiguranje vremenski to ne znači ništa. Ako nema uplate za penzijsko i invalidsko osiguranje onda jednostavno nema povezani staž i nemoguće je da se ostvari pravo na penziju.
Na ovaj način država u ovom trenutku brine o tim ljudima i to je jedan dobar pokazatelj.
Kada govorimo o periodu od 2000. do 2003. godine, smatramo da sva zaposlena lica, svi radnici i službenici treba da imaju isti status, ali je pomalo nejasna situacija šta se desilo sa firmama koje su prodate, da li su kupci imali, a imali su, obavezu da uplate doprinose.
Najbolji primer jeste "Sartid". Znamo kako je prodat. Mnogi su se ovde hvalili da je to najbolje rešenje, jedna od najznačajnijih prodaja u to vreme. Znamo da je "Sartid" prodat za veoma male pare, iako je mnogo više vredeo, a sa druge strane, ono što je veoma važno, država je takoreći otpisala sve te dugove. "Sartid" je otišao u stečaj. Ne znam tačno koja je suma, nekoliko stotina miliona dolara ili evra je otišlo pod led i sada to država mora da pokriva, umesto da to pokrije kupac, oni koji su kupili tu firmu.
Kada govorimo o tom odnosu u privatizaciji, stvarno je takva situacija. Naši brojni kupci, oni koji su kupili naše firme u periodu od 2000. do 2003. godine, nisu vodili računa ne samo o uplati ovih doprinosa, već se radi o mnogim drugim stvarima koje su isto tako bolne. Pre svega, nema te prodaje gde nije bilo otpuštanja radnika. Ključna je stvar, ako se neka firma proda, da se poveća broj zaposlenih, a ne da se smanji. Mnogo toga je bilo u privatizaciji, ali to je posebna tema.
Pozivam sve poslanike i sve poslaničke grupe da ovaj naš amandman, koji je skoro identičan sa amandmanom Srpske radikalne stranke, prihvate u danu za glasanje.

Reč ima narodni poslanik Milisav Petronijević.

Dame i gospodo narodni poslanici, kolega Bušetić je objasnio suštinu našeg amandmana. Rekao bih još nekoliko reči u prilog tome da je ovaj amandman prihvatljiv, dobar i da ga treba prihvatiti.
Mi smo naš stav o zakonu o uplati doprinosa za penzijsko i invalidsko osiguranje za pojedine kategorije osiguranika - zaposlenih izneli u načelnoj raspravi o ovom zakonu. Apsolutno je ovaj zakon u skladu sa našim zalaganjima i mi ga podržavamo. Naravno, kada podržavamo zakon u načelu ne znači da smo saglasni sa svim odredbama zakona. Iz tih razloga, imamo predlog amandmana koji se odnosi na ključnu odredbu ovog zakona.
U članu 2. predloženog zakona, koji inače sadrži tri stava, već u prva dva stava napravljena je ne jedna, nego dve nepravde. Prvo, u stavu 1. se govori da pravo na uplatu doprinosa imaju sva ona lica koja su od 1. januara 1991. godine do 31. decembra 2000. godine bila u radnom odnosu, za koja je uplaćen doprinos i naveden je jedan broj preduzeća i ustanova, malo nejasno zbog čega nisu svi.
Stav 2. govori o pravu radnika na uplatu doprinosa za period od 1. januara 2001. do 31. decembra 2003. godine, a odnosi se na iste kategorije preduzeća i ustanova, ali već sužava i kaže - one za koje je pokrenut postupak stečaja ili likvidacije.
Mislimo da je ovde ključno pet elemenata. Prvi je pravo radnika da ostvare od države pravo na uplatu doprinosa za ceo period od 1. januara 1991. do 31. decembra 2003. godine. Mislimo da nema potrebe da se deli i da nije dobro da se deli taj period na dva perioda: do 2000. godine i od 2001. godine. I u jednom i u drugom periodu radnici su ti koji su pretrpeli štetu. Mnogi od njih nisu znali da im nije uplaćeno i nisu krivi ni za ekonomsku situaciju, ni za sve drugo zbog čega im nisu uplaćeni doprinosi.
Dakle, u potpuno su istoj poziciji, a u pitanju je nemali broj radnika. Mislim da je nekoliko stotina hiljada ljudi u pitanju i oni svi zaslužuju da se nađu u ovom zakonu, sa istim pravom, odnosno obavezom države da tim radnicima uplati doprinose.
Drugi element koji se nalazi u predloženom članu zakona odnosi se na preduzeća, ustanove itd. Mi smatramo da nije ovako dobro formulisano. Jednostavno, nejasno je zašto banke, finansijske organizacije, zašto ne sve organizacije, zašto ne svi zaposleni radnici.
Treći element je element da je lice bilo u radnom odnosu. Mi to ne dovodimo u pitanje. Četvrti, da je za to lice uplaćivan doprinos za osiguranje – i to ne dovodimo u pitanje, znači, ostaje. Peti element, da se odnosi na period za koji mu doprinos nije uplaćen.
Dakle, od tih pet, tri nisu sporna: jedan da je u radnom odnosu, drugi da je uplaćivan doprinos i treći, da se odnosi na vreme za koje mu nije uplaćen doprinos.
Ono što je sporno i što mi smatramo da treba ispraviti, to je, prvo, da se odnosi na sve zaposlene od 1. januara 1991. godine do 31. decembra 2003. godine i drugo, da se odnosi za ceo taj period i da se odnosi na sve zaposlene u preduzećima, ustanovama, organizacijama i da ne nabrajam dalje.
Iz tih razloga, mi smo predložili amandman kojim se ceo član umesto tri svodi na jedan stav i on, malopre smo čuli, glasi, dakle, da pravo na uplatu doprinosa u skladu sa ovim zakonom ima lice koje je u periodu od 1. januara 1991. godine do 31. decembra 2003. godine bilo u radnom odnosu, da je uplaćivan doprinos za njega, a za vreme za koje mu nije uplaćen doprinos. Nema potrebe da se stav 2. i 3. u tom predloženom članu zakona zadrže. Dakle, suština je u celom periodu, ista prava za sve radnike, a sve ostalo ostaje. Hvala.

Reč ima narodni poslanik Žarko Obradović.

S obzirom na to da su kolege Bušetić i Petronijević vrlo detaljno objasnili značaj ovog amandmana, želeo bih u ime SPS-a da kažem još nekoliko reči, jer mislim da i amandman i zakon to zaslužuju. Naime, mislim da je ovaj zakon nekako nezasluženo ostao u senci ove rasprave o izmenama i dopunama Zakona o PIO, jer je reč o ovom veoma važnom zakonu, gde će se rešiti pitanje sudbine oko 20.000 ljudi u Srbiji kojima nije uplaćivan doprinos za PIO. Mislim da je izuzetno važno da ovaj zakon bude usvojen.
Što reče kolega Petronijević, ako je zakon dobar ne znači da su sve odredbe kakve treba da budu i dobro je što smo i mi socijalisti, a vidim i kolege radikali, podneli amandman na ovaj član 2. zakona gde smo proširili ovaj vremenski period i obuhvatili i one ljude za koje nije uplaćivan doprinos za PIO do 2003. godine.
Moram da kažem još jednu stvar – da smo mi socijalisti tražili još početkom ove godine od Vlade da ovaj zakon bude na dnevnom redu i tražili smo da bude na dnevnom redu onda kada je usvojen Zakon o radu, pa onda i u onim izmenama i dopunama Zakona o radu i evo, dočekali smo sada septembar mesec da se raspravlja o zakonu i da zakon bude usvojen.
Mislimo da zakon ima svoj smisao, odnosno za one ljude za koje nisu uplaćivani doprinosi imaće i te kakav značaj, i mislim da je reč o dobrom amandmanu. Nema potrebe da se uzima samo 2000. godina, ili da od 2000. do 2003. godine važi samo za jednu kategoriju lica, jer ima mnogo ljudi koji su do 2000. godine iz poznatih razloga, sankcija, izolacija, agresije, nemogućnosti funkcionisanja privrede na način kako to treba, bili jednostavno uskraćeni sa te strane, ali nema razloga da budu izostavljeni ni oni ljudi koji su od 2000. godine pa naovamo, kroz ove demokratske promene i privatizaciju, ostali bez posla na ulici.
Mislim da je dobro da se ovaj zakon usvoji. Još jedna stvar, pogotovu ovaj amandman, jer mi smo pomenuli u okviru načelne rasprave o ovom setu zakona da je ovo jedan od tri amandmana za koje mi smatramo da su izuzetno važni. Naravno, ukoliko ne bude usvojen, a mi mislimo da treba, mi poslanici SPS-a nećemo glasati za ovaj zakon. Hvala.