Reč ima narodni poslanik Milisav Petronijević.

Dame i gospodo narodni poslanici, kolega Bušetić je objasnio suštinu našeg amandmana. Rekao bih još nekoliko reči u prilog tome da je ovaj amandman prihvatljiv, dobar i da ga treba prihvatiti.
Mi smo naš stav o zakonu o uplati doprinosa za penzijsko i invalidsko osiguranje za pojedine kategorije osiguranika - zaposlenih izneli u načelnoj raspravi o ovom zakonu. Apsolutno je ovaj zakon u skladu sa našim zalaganjima i mi ga podržavamo. Naravno, kada podržavamo zakon u načelu ne znači da smo saglasni sa svim odredbama zakona. Iz tih razloga, imamo predlog amandmana koji se odnosi na ključnu odredbu ovog zakona.
U članu 2. predloženog zakona, koji inače sadrži tri stava, već u prva dva stava napravljena je ne jedna, nego dve nepravde. Prvo, u stavu 1. se govori da pravo na uplatu doprinosa imaju sva ona lica koja su od 1. januara 1991. godine do 31. decembra 2000. godine bila u radnom odnosu, za koja je uplaćen doprinos i naveden je jedan broj preduzeća i ustanova, malo nejasno zbog čega nisu svi.
Stav 2. govori o pravu radnika na uplatu doprinosa za period od 1. januara 2001. do 31. decembra 2003. godine, a odnosi se na iste kategorije preduzeća i ustanova, ali već sužava i kaže - one za koje je pokrenut postupak stečaja ili likvidacije.
Mislimo da je ovde ključno pet elemenata. Prvi je pravo radnika da ostvare od države pravo na uplatu doprinosa za ceo period od 1. januara 1991. do 31. decembra 2003. godine. Mislimo da nema potrebe da se deli i da nije dobro da se deli taj period na dva perioda: do 2000. godine i od 2001. godine. I u jednom i u drugom periodu radnici su ti koji su pretrpeli štetu. Mnogi od njih nisu znali da im nije uplaćeno i nisu krivi ni za ekonomsku situaciju, ni za sve drugo zbog čega im nisu uplaćeni doprinosi.
Dakle, u potpuno su istoj poziciji, a u pitanju je nemali broj radnika. Mislim da je nekoliko stotina hiljada ljudi u pitanju i oni svi zaslužuju da se nađu u ovom zakonu, sa istim pravom, odnosno obavezom države da tim radnicima uplati doprinose.
Drugi element koji se nalazi u predloženom članu zakona odnosi se na preduzeća, ustanove itd. Mi smatramo da nije ovako dobro formulisano. Jednostavno, nejasno je zašto banke, finansijske organizacije, zašto ne sve organizacije, zašto ne svi zaposleni radnici.
Treći element je element da je lice bilo u radnom odnosu. Mi to ne dovodimo u pitanje. Četvrti, da je za to lice uplaćivan doprinos za osiguranje – i to ne dovodimo u pitanje, znači, ostaje. Peti element, da se odnosi na period za koji mu doprinos nije uplaćen.
Dakle, od tih pet, tri nisu sporna: jedan da je u radnom odnosu, drugi da je uplaćivan doprinos i treći, da se odnosi na vreme za koje mu nije uplaćen doprinos.
Ono što je sporno i što mi smatramo da treba ispraviti, to je, prvo, da se odnosi na sve zaposlene od 1. januara 1991. godine do 31. decembra 2003. godine i drugo, da se odnosi za ceo taj period i da se odnosi na sve zaposlene u preduzećima, ustanovama, organizacijama i da ne nabrajam dalje.
Iz tih razloga, mi smo predložili amandman kojim se ceo član umesto tri svodi na jedan stav i on, malopre smo čuli, glasi, dakle, da pravo na uplatu doprinosa u skladu sa ovim zakonom ima lice koje je u periodu od 1. januara 1991. godine do 31. decembra 2003. godine bilo u radnom odnosu, da je uplaćivan doprinos za njega, a za vreme za koje mu nije uplaćen doprinos. Nema potrebe da se stav 2. i 3. u tom predloženom članu zakona zadrže. Dakle, suština je u celom periodu, ista prava za sve radnike, a sve ostalo ostaje. Hvala.

Reč ima narodni poslanik Žarko Obradović.

S obzirom na to da su kolege Bušetić i Petronijević vrlo detaljno objasnili značaj ovog amandmana, želeo bih u ime SPS-a da kažem još nekoliko reči, jer mislim da i amandman i zakon to zaslužuju. Naime, mislim da je ovaj zakon nekako nezasluženo ostao u senci ove rasprave o izmenama i dopunama Zakona o PIO, jer je reč o ovom veoma važnom zakonu, gde će se rešiti pitanje sudbine oko 20.000 ljudi u Srbiji kojima nije uplaćivan doprinos za PIO. Mislim da je izuzetno važno da ovaj zakon bude usvojen.
Što reče kolega Petronijević, ako je zakon dobar ne znači da su sve odredbe kakve treba da budu i dobro je što smo i mi socijalisti, a vidim i kolege radikali, podneli amandman na ovaj član 2. zakona gde smo proširili ovaj vremenski period i obuhvatili i one ljude za koje nije uplaćivan doprinos za PIO do 2003. godine.
Moram da kažem još jednu stvar – da smo mi socijalisti tražili još početkom ove godine od Vlade da ovaj zakon bude na dnevnom redu i tražili smo da bude na dnevnom redu onda kada je usvojen Zakon o radu, pa onda i u onim izmenama i dopunama Zakona o radu i evo, dočekali smo sada septembar mesec da se raspravlja o zakonu i da zakon bude usvojen.
Mislimo da zakon ima svoj smisao, odnosno za one ljude za koje nisu uplaćivani doprinosi imaće i te kakav značaj, i mislim da je reč o dobrom amandmanu. Nema potrebe da se uzima samo 2000. godina, ili da od 2000. do 2003. godine važi samo za jednu kategoriju lica, jer ima mnogo ljudi koji su do 2000. godine iz poznatih razloga, sankcija, izolacija, agresije, nemogućnosti funkcionisanja privrede na način kako to treba, bili jednostavno uskraćeni sa te strane, ali nema razloga da budu izostavljeni ni oni ljudi koji su od 2000. godine pa naovamo, kroz ove demokratske promene i privatizaciju, ostali bez posla na ulici.
Mislim da je dobro da se ovaj zakon usvoji. Još jedna stvar, pogotovu ovaj amandman, jer mi smo pomenuli u okviru načelne rasprave o ovom setu zakona da je ovo jedan od tri amandmana za koje mi smatramo da su izuzetno važni. Naravno, ukoliko ne bude usvojen, a mi mislimo da treba, mi poslanici SPS-a nećemo glasati za ovaj zakon. Hvala.

Reč ima narodni poslanik Zoran Krasić.

Amandman koji smo mi podneli na ovaj član po nama je kompletniji, ali i ovaj amandman SPS-a prati istu nit i traži odgovor na pitanje zašto je DOS-ovska vlast jednu objektivnu činjenicu, neuplaćen doprinos za neki period, lica koja su bila u osiguranju u statusu zaposlenog deli, u čemu se ogleda ta razlika? Kao da je od 1991. godine do kraja 2000. godine bilo opravdano za svaki razlog zbog čega nije uplaćen doprinos, a od 1. januara 2001. godine do 31. decembra 2003. godine samo ukoliko je pokrenut postupak likvidacije i stečaja.
Šta da radimo sa onima koji su od 1. januara 2001. godine do 31. decembra 2003. godine bili u statusu zaposlenog, znači, bili u radnom odnosu, bili prijavljeni na osiguranje, nije uplaćen doprinos, a protiv firme nije pokrenut stečajni postupak ili postupak likvidacije? Kako onda opravdavate da ta kategorija ne potpada pod ovaj zakon? Nema opravdanja.
Znači, ovde su, pre svega, bili neki politički razlozi zbog čega se ovo delilo, jer od 1. januara 2003. godine je zavladala demokratija i pošto je zavladala demokratija kao opravdani razlog može da bude samo stečaj ili likvidacija. Ovo drugo je sve išlo normalno. Nije išlo normalno, to svi znamo.
Osim ovoga ovde, postoji jedan pravni nedostatak u tekstu člana 2. Predloga zakona. Šta znači ovo: "kod poslodavca kod koga je u tom periodu pokrenut postupak stečaja ili likvidacije"? Znači, ovde se samo uzima pokretanje postupka kao činjenica. Mi imamo situaciju da su u ovom periodu od 2001. do 2003. godine, na to se odnosi stav 2. člana 2, bili pokrenuti postupci, završeni postupci, a obaveze po osnovu neplaćenih doprinosa su ušle u stečajni postupak. Fond PIO je bio poverilac. Iz stečajne mase je to naplaćeno, ako je završen stečajni postupak.
To je vrlo prosto i jednostavno. Znači, uopšte ne postoji razlog da ovakva formulacija bude u članu 2, kako to predlaže Vlada. Dakle, osim toga što ona stvara nepravdu, podelu između zaposlenih, za isti razlog, ovde je sadržan i ovaj nedostatak. Pokretanje likvidacionog i stečajnog postupka ništa ne znači, a znači kako je završen taj postupak. Moguće je da je postupak stečaja završen, neuplaćeni doprinosi su postali potraživanje, u stečajnom postupku se i to potraživanje namiruje, čak ima i prioritet u odnosu na komercijalne poverioce.
Znači da je ovde jedini razlog bio da se razdoblje od 1991. do 31.12.2003. godine politički podeli i politički sankcioniše. Trebalo bi da postavim pitanje - zašto nije do dana donošenja zakona? Ne, ovde je ova garnitura htela da napravi distinkciju i u odnosu na DOS, jer su decembra 2003. godine bili izbori. Vidite, kada to Mlađa i ovi Lalovići smišljaju, svaka reč kod njih ima određeno pogrešno značenje.
Kasnije ću da govorim povodom ovih drugih amandmana, gde se takođe vidi ova kvrgica od koje ne mogu da se otkače. Bolje ekonomisti neka se bave ekonomijom, nego da se nesvršeni ekonomisti bave politikom. Vidite kako unose zrno razdora tamo gde, apsolutno sam siguran, 100% postoji podrška u ovoj skupštini. Ne znam poslanika kome nije stalo da se ovo pitanje reši na najbolji mogući način.
I ovi amandmani koji su podneti, samo su podneti da bi se poboljšao tekst, da bi se učinila jasnim ta prava koja se priznaju ljudima, da bi i država zaštitila neki svoj interes u kasnijim odredbama.
Ali, ni tu neće Vlada da kaže – prihvatamo, dobro ste ovo predložili, pogrešili smo, ispravljamo. Ne, guraju ovako. Videćete na šta će da liči to glasanje.

Zahvaljujem se, gospodine Krasiću. Da li se povodom amandmana još neko javlja za reč? (Ne.)
Na član 4. amandman je podneo narodni poslanik Meho Omerović.
Predstavnik predlagača i Odbor za rad, boračka i socijalna pitanja su prihvatili amandman, a Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć, pa konstatujem da je ovaj amandman postao sastavni deo Predloga zakona.
Na član 4. amandman je podneo narodni poslanik Momir Marković.
Predstavnik predlagača i Odbor za rad, boračka i socijalna pitanja nisu prihvatili amandman, a Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć.
Da li neko želi reč?
Reč ima narodni poslanik Momir Marković.

Dame i gospodo narodni poslanici, pre prelaska na amandman da iskoristim priliku da čestitam Demokratskoj stranci ulazak u Vladu, da čestitam vladajućoj koaliciji proširenje koalicije.
(Zoran Krasić, sa mesta: Kako Demokratskoj stranci?)
Čuje se pitanje - kako Demokratska stranka. Ovo dvoje poslanika koji su dobili funkcije zamenika i pomoćnika ministra su sa poslaničke liste Demokratske stranke. Sada se iskristalisala politička scena u Srbiji. Ovo ovamo je opozicija, a ovo je vladajuća garnitura. Možda je za Srbiju ovakvo rešenje najbolje.
Dame i gospodo narodni poslanici, zakon koji uređuje ovu materiju odavno je bio potreban. Međutim, ima nekoliko stvari koje moraju da se postave kao pitanje i sa ove govornice.
Prvo, zašto nema mišljenja Vlade o amandmanima podnetim na ovaj zakon i na sve zakone o kojima smo do sada raspravljali, koji se tiču penzijsko-invalidskog osiguranja? Da li to znači da resorni ministar ne uvažava stavove i mišljenja poslanika? Upravo mislim da to to znači.
Uglavnom smo uvek dobijali, uz određene izuzetke, stavove i mišljenje Vlade. Onda smo znali zašto nam Vlada određene amandmane ne prihvata i znali smo kako da, uz dodatno obrazloženje, predstavnicima Vlade kažemo zašto taj amandman treba prihvatiti. Ovako smo uskraćeni; lično nisam, ali smatram da su poslanici uskraćeni za mišljenje predlagača zašto ne prihvata ove amandmane.
Podneo sam amandman na član 4. gde tražim da se stav 1. i 2. menjaju. Pročitaću stav 1. i 2. iz Predloga zakona i pročitaću moj amandman, tako da građanima Srbije, vama narodnim poslanicima, pri tome mislim na celu koaliciju, bude jasno i nadam se da ćete u danu za glasanje pritisnuti zeleno dugme i ovaj amandman usvojiti.
U članu 4. kaže se: "Zahtev za uplatu doprinosa podnosi poslodavac za zaposlene koji su bili u radnom odnosu u periodu i pod uslovima iz člana 2. stav 1. ovog zakona, a još uvek su u radnom odnosu kod poslodavca.
Zahtev se podnosi filijali Republičkog fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje zaposlenih, prema sedištu poslodavca (u daljem tekstu: Fond)."
Član 2. stav 2. ovog zakona glasi: "Pravo na uplatu doprinosa u skladu sa ovim zakonom ima i lice koje je u periodu od 1. januara 2001. do 31. decembra 2003. godine bilo u radnom odnosu kod poslodavca kod koga je u tom periodu pokrenut postupak stečaja ili likvidacije, pod uslovom da je u tom periodu bilo prijavljeno na osiguranje".
Dame i gospodo narodni poslanici, prvo što bode oči, to je - zašto podela. Poslanici Srpske radikalne stranke su uglavnom insistirali na tome - zašto podela do 2000. i od 2000. do 2003. godine. Znači li to da je dolaskom demokratije, posle "buldožer revolucije" koju ste sproveli, sve bilo u redu?
Drugo, šta je sa preduzećima kod kojih je pokrenut stečaj posle 2003. godine, a takođe nisu uplaćivali doprinos?
Treće, šta će se desiti sa ovima, o čemu je govorio gospodin Krasić, kada se u stečajnom postupku prvo namiruje Fond? Znači li to da će dva puta biti obaveza?
Dalje, veliki je problem, kaže se: "Sredstva za uplatu doprinosa u skladu sa ovim zakonom obezbeđuju se u budžetu Republike, u okviru sredstava namenjenih transferima organizacijama obaveznog socijalnog osiguranja". Ali, stav 3. člana 7. kaže: "Pravo na utvrđivanje staža osiguranja lica iz člana 2. ovog zakona stiče kada se Fondu prenesu sredstva iz budžeta Republike, u okviru planiranih...", i tako dalje, ukoliko se ne ugrožava likvidnost. Šta ako se likvidnost ugrožava?
Izvinjavam se što pojedini poslanici spavaju, ako ih budi moj glas, ali moram da odbranim moj amandman.
Šta ukoliko se... a znamo koliko je ljudi radilo u ovom periodu od 1990. do 2004, 2005. godine. Ne vidim razliku između 2003. i 2005. godine, kao što ne vidim razliku između 1990. i 2000. godine. Mnogo sredstava treba da se izdvoji. Šta ako ne bude sredstava? Ministar Dinkić nam je pričao bajke, hvalospeve o suficitu.
Kada je trebalo da se isplati, ispostavilo se da tih para uopšte nema, da su te pare bile samo "Potemkinova sela" da bi se još neki poen u Srbiji, ne u svetu, osvojio, eventualno u Kuli.
Moj amandman traži da prvi i drugi stav zamene mesta, jer je mnogo pismenije. Kaže se: "Zahtev za uplatu doprinosa (u daljem tekstu: zahtev) podnosi se filijali Republičkog fonda penzijskog i invalidskog osiguranja zaposlenih - prema sedištu poslodavca". Stav 1. u zakonu da bude stav 2, gde kaže: "Zahtev podnosi poslodavac za zaposlene koji su bili u radnom odnosu i po tom osnovu bili prijavljeni na obavezno osiguranje pod uslovima iz člana 2. ovog zakona, a u radnom odnosu su kod poslodavca u vreme stupanja na snagu ovog zakona i periodu iz člana 6. ovog zakona".
Dame i gospodo narodni poslanici, sam zakon je izuzetno potreban i ispravlja jednu nepravdu koja je još od 1990, odnosno 1997, 1998, zbog sankcija, blokade, krize, zbog svega ostalog što se dešavalo ovoj Srbiji, mnogi su ostali bez uplaćenog penzionog i invalidskog osiguranja.
Amandmani Srpske radikalne stranke imaju kao jedini cilj samo da poboljšaju ovaj zakon, da ga načine jasnijim, konkretnijim, konciznijim i da se ovaj zakon primeni onog trenutka kada bude usvojen, odnosno u skladu sa zadnjim članom ovog zakona, kada izađe u "Službenom glasniku". Hvala.

Zahvaljujem se, gospodine Markoviću.
Reč ima narodni poslanik Nikola Todorović. Izvolite, gospodine Todoroviću.

Dame i gospodo narodni poslanici, poslanik Moma Marković je govorio o tekstu amandmana da ovaj član može da bude jasniji i manje kontradiktoran, nerazuman.
Ja bih rekao nešto o jednom suštinskom delu, u stavu 2. tačka 2), gde se govori o pismenoj saglasnosti zaposlenog da prihvata uplatu doprinosa, u skladu sa ovim zakonom. Zakonodavac, odnosno predlagač teksta zakona ćuti o tome šta će se desiti ako radnici ne daju pismenu saglasnost da se njihov problem uplate doprinosa ne reši u skladu sa ovim zakonom. Taj problem mora da se reši.
Predlagač zakona je pokušao da na jedan za državu manje bolan ili lakši način reši taj veliki problem koji se stvorio zato što godinama nije uplaćivan ovaj doprinos za penzijsko-invalidsko osiguranje.
Za one koji nisu shvatili, pismena saglasnost zaposlenih objašnjena je u članu 11, gde se vidi da svi oni koji daju saglasnost moraju da se odreknu prava koje su inače stekli, ili dela prava. Znači, predlagač zakona kaže da će uplate biti minimalne uplate, a ne onoliko koliko su ti zaposleni zaradili ili što im pripada.
Cela je zbrka u tome što predlagač zakona kao da ne zna da postoji matična evidencija, da postoji obaveza poslodavaca da u roku do 30. aprila tekuće godine podnesu prijavu na osiguranje za prethodnu godinu. Govorim o prijavi na osiguranje koja je regulisana članom 132. Zakona o penzijskom i invalidskom osiguranju. Govori se o prijavi podataka za utvrđivanje staža osiguranja, zarada, naknada zarada koje služe za utvrđivanje godišnjeg koeficijenta, za osiguranje zaposlenih i visine uplaćenih doprinosa itd. itd. U članu 144, rekao sam da je ta obaveza do 30. aprila tekuće godine za prethodnu godinu.
Zanimljivo je da u svim tim prijavama postoje svi potrebni podaci. Oni se nalaze u filijalama penzijskog i invalidskog osiguranja, i sve je drugo nepotrebno državi, jer ti podaci već postoje. Država samo nije bila u stanju da insistira na primeni propisa koje je donela i da preduzme određene mere da se te obračunate uplate doprinosa konačno i naplate. To su, po mom shvatanju, dospela potraživanja. Zaposleni nisu krivi što poslodavci nisu uplaćivali doprinose u rokovima. Govorim za one koji poznaju tu materiju, o prijavi M4, obrascu M4. U tom obrascu je sve napisano i ti podaci postoje .
Za mene je nerazumljivo da u radnoj knjižici za sve zaposlene postoji upisan staž osiguranja i mnogi radnici nisu znali da im poslodavac ne uplaćuje osiguranje. Onog momenta kada se pojave sa zahtevom da ostvaruju prava iz penzijskog i invalidskog osiguranja, onda se konstatuje da im staž nije regulisan, odnosno da u matičnoj evidenciji ne postoje podaci o uplati doprinosa za penzijsko i invalidsko osiguranje. Onda nastaje problem, pa filijala penzijskog i invalidskog osiguranja upućuje zaposlenog da tuži poslodavca, tuži državu ili ne znam koga, kao da zaposleni ima mogućnosti da u sporovima, koji dugo traju, ostvari svoja prava.
Znači, pokušavam da vašu pažnju skrenem na samo jedan detalj: šta se dešava, jer predlagač zakona o tome ćuti, ako ja, kao radnik, koji nisam regulisao staž 10 godina, ne potpišem tu izjavu? Hoću li morati tužbom Sudu u Strazburu da ostvarim svoja prava ili će ova država, u skladu sa propisima koji važe, insistirati da poslodavac te obaveze izmiri?
Jedna činjenica, koja je možda za većinu poslanika ovde nepoznata: i danas velika državna preduzeća, kao RTB Bor, ne uplaćuju svojim radnicima doprinose za penzijsko i invalidsko osiguranje. Znam podatak za prošlu godinu da nije uplaćeno ni za jedan mesec. Filijala penzijsko-invalidskog osiguranja u Boru neće da primi prijavu na osiguranje M4 dok poslodavac ne uplati. Znači, odbija da primi prijavu na osiguranje.
Prema tome, ovaj problem nije samo odranije. On je i danas tekući i veoma je akutan. Ja pominjem RTB.
Pominjem velike sisteme zato što je država vlasnik, zato što je država poslodavac, pa ako država to ne isplaćuje, samo zarade, ono što radnik nosi kući, a ne isplaćuje celu zaradu, a obračunava i daje potvrdu o isplaćenoj zaradi svakog meseca, da li je to prevara, da li je to obmana? O čemu se radi?
Ne moraju svi biti učeni da znaju i da na tome insistiraju, ali se to dešava i danas kao i ranije, i to je ono što je najteže i najbolnije za zaposlene u privredi. Hvala.