Gospodine predsedniče, hvala što ste me podsetili, pridržavaću se te vaše preporuke. Velika je to pomoć.
Dame i gospodo, ovaj predlog zakona je iz ranijeg perioda, iz prošlog saziva. Međutim, iz nama nepoznatih razloga nije bio na raspravi pred poslanicima Skupštine. Sada smo u prilici da razgovaramo o jednoj veoma ozbiljnoj temi, velikom problemu sa kojim se susreću ne samo sportisti, nego društvo i država kao celina.
Suština tog problema i njegovog rešavanja nije u tome što ćemo usvojiti jedan zakon koji je samo sled stvari koje su zemlje Evrope, pa i čitavog svetu, usvojile kao zakonsku odredbu ili kao neka pravila kada su u pitanju sportske organizacije ili asocijacije ili, u krajnjem slučaju, ako je u pitanju i sam sistem takmičenja i regulisanje sistema takmičenja, onda je ova materija u potpunosti izregulisana.
Šta je nama suštinski problem ovde? Ovde je suštinski problem kako sprovoditi ovaj zakon. Sprečavanje korišćenja doping i stimulativnih sredstava, to je na međunarodnoj takmičarskoj sceni u potpunosti rešeno, do svih detalja. Kako ćemo ovaj zakon sprovoditi kada je u pitanju domaći sport i takmičenje na sportskoj sceni Srbije? Koliko je to realno da mi sad možemo da kažemo, kako to Vlada ovde predviđa, da ćemo taj problem u što kraćem periodu rešiti tako što ćemo osnovati agenciju. Nećemo, gospodo.
Stimulativna sredstva se svuda koriste kod sportista. To je opštepoznata stvar. Nije reč o tome da to sportisti rade svojom voljom ili da treneri rade svojom voljom, nego je reč o tome što je čitav sistem funkcionisanja sporta više sistem koji se odnosi na uspešan posao, odnosno na zaradu novca. To je suština problema.
Kakav je sistem pri funkcionisanju olimpijskih i drugih komiteta, sportskih asocijacija? On se zasniva na jednoj prostoj činjenici - da je cilj funkcionisanja tih komiteta, asocijacija i organizacija ostvarivanje što većeg profita. U tom cilju, sportski rezultati doprinose da se uveća zarada tih asocijacija ili komiteta.
Ako to prenesemo na domaću scenu, onda ćemo videti da su svi savezi, sve nacionalne organizacije po istom sistemu organizovani. Šta je razlika? Samo je razlika u profitu.
Pogledajte klubove. To više nisu u pravom smislu reči sportske organizacije, to su radne organizacije, profitne organizacije. U osnovi funkcionisanja klubova i nacionalnih asocijacija je jasno istaknuto da je cilj zarada, a sredstva koja se u tome koriste su sportisti. Mi donosimo zakon i kažemo da je zabranjeno stimulativnih sredstava. Kojih? Onih koja su opštepoznata. Šta vi mislite da se od stimulativnih ili sredstava dopinga koriste ona koja su već viđena?
Šta mislite, koliko brzo ide razvoj tehnologije i farmacije, da ćemo mi ovim zakonom sve moći da sprečimo? Nećemo, to su zablude. To je samo jedna forma kako bi se ova vlast pokrila i rekla da prati savremene evropske tokove, kako vam je to u navici, da uvek izlazite i kažete "ovo je jedan proevropski zakon". Ovo je zakon koji služi za pokriće svega onoga što je legalizovano i u svetu, a pogotovo kod nas.
Kako drugačije tumačiti da su na čelu nacionalnog olimpijskog komiteta bili ljudi koji su stekli bogatstvo pod veoma sumnjivim okolnostima: trgujući oružjem, trgujući narkoticima, prevarama. Kako ti ljudi da sprovode onu glavnu maksimu olimpijade "važno je učestvovati"? Sprovode je u praksi.
Zašto im treba ta asocijacija? Treba im da bi imali pokriće u ukupnom sistemu koji je uspostavljen, ako hoćete, i na višem nivou, na svetskim razmerama. Olimpijski komiteti su jednim velikim delom najveće perionice novca. Uostalom, svi smo svedoci da se iz dana u dan objavljuju takve pikanterije i takvi podaci vezano za pojedine članove svetskih olimpijskih organizacija, od onoga da su politički bili opredeljeni da unište sve osim njih, da niko ne bude na svetu, do onoga da su prepoznatljivi po tome što su istaknuti trgovci drogama, stimulansima i dopinzima.
Neka se svet bavi svojim problemima, ali nama je suština da rešimo ovaj problem na najefikasniji način. Kako ćemo ga rešiti? Pri ovakvom postupanju i načinu rada i funkcionisanja resornog ministarstva nemoguće je rešavati te probleme. Da li smo imali probleme u Olimpijskom komitetu? Jesmo. Šta je u Olimpijskom komitetu bio problem? Problem je bio, kako je to javnosti predstavljeno, da se čelni ljudi sklone sa tih pozicija, da umesto njih dođu drugi.
Šta je zajedničko i za jedne i za druge? Bave se nečasnim radnjama. Jedni u oblasti posla i biznisa, a drugi u oblasti politike. Ko nam sada garantuje da će tako nečasni ljudi, sa takvim nečasnim namerama, krenuti u odlučujuću borbu protiv korišćenja doping i stimulativnih sredstava? Niko.
Nije valjda da nam garantuje neko da jedna od naših koleginica, koja je u poslednje vreme bila veoma aktivna u Olimpijskom komitetu, koja sa sportom ima veze jer tri časa ima fizičkog vaspitanja, bila je na tim časovima, može da shvati kakva je opasnost od korišćenja doping i stimulativnih sredstava.
Sport je ipak svesno učestvovanje u jednom takmičenju, a pretrčavanje mosta je učinjeno sa njene strane nesvesno. Nisam rekao besvesno, nego nesvesno. Besvesno je njeno trajno stanje.
Kako možemo preko tog Olimpijskog komiteta da utičemo ako imamo samo predviđeno zakonom da će to da radi agencija? To je nemoguće. Možemo da utičemo ne preko resornog ministarstva koje je zaduženo za sport, nego preko Ministarstva za unutrašnje poslove. Ćirkoviću, evo sada si i ti na redu, samo polako, ovo je ministarstvo koje i tebe ima pod nadležnosti.
Znači, sprečavanje korišćenja stimulativnih i doping sredstava radi država sistematski, preko organa i sistema sa kojima upravlja. Ne možemo da pričamo ovde priče za javnost da je bilo ozbiljnih diskusija na ovu temu. Prvo, tema je potpuno neozbiljna sa baze predlagača ili Predloga zakona. Tema je neozbiljna, a problem je veoma ozbiljan. Suština je da rešimo problem.
Kako ćemo da rešimo problem? Tako što ćemo nešto da uradimo da rešavanje problema započinjemo u samom njegovom začinjanju, na početku, a to je da fizičko vaspitanje, fizičku kulturu vratimo u osnovno obrazovanje, da to vratimo u srednje škole i, ako je moguće, i na fakultete.
Samo vi klimajte glavom, pojma vi nemate o tome, od ovoga sam leb zarađivao, ne znate vi šta je to.
Drugo, možemo da utičemo pozitivnom medijskom kampanjom. Kada se u poslednje vreme imali priliku da gledate primer jednog sportiste amatera iz manjih sredina iz unutrašnjosti. Ne možete ni da se setite. Primer ko je reprezent uspešnog čoveka u sportu: oni koji se profesionalno bave sportom, oni koji su u većini slučajeva napustili ovu zemlju iz razumljivih potreba svojih i razloga, otišli profesionalno da se bave sportom. Nije valjda da je neko toliko još naivan da može da poveruje da se u američkoj profesionalnoj košarkaškoj ligi ne koriste sredstva stimulansa ili dopinga.
Bez obzira koliko je antidoping kontrola uznapredovala, ipak farmaceutska industrija je toliko uznapredovala da je korak ispred. Ali, mi možemo da utičemo tako što će sva ministarstva, što će Vlada ozbiljno da stupi u borbu protiv korišćenja stimulativnih i doping sredstava, ne agencija. Ranija vlada je imala kao jedan kliše ili model da formira biroe, a ova sada agencije. Malo-malo pa agencija. Da li ćemo imati agenciju zvezdaša i partizanovaca? Dve agencije. Kako ste krenuli sa agencijama, svaka ulica u ovoj državi će imati agenciju.
Ovo jeste zakon koji imate da u skladu sa, kako najavljujete, brzim ulaskom u Evropsku uniju donesete i usvojite u ovoj skupštini, i on suštinski ima težinu samo ako se doda onom broju ili kilogramima onih zakona koje ste prethodno doneli. Ali, njihov značaj i ono što može da se uradi zahvaljujući ovom zakonu je zanemarljivo.
Nemojte ni jednog trenutka da neozbiljno shvatite problematiku koja je vezana za korišćenje stimulativnih sredstava u sportu. Oni koji su se bavili tim poslom jako dobro znaju da u kategoriju stimulansa i dopinga spadaju i ona sredstva koja služe za saniranje povreda. Ako ne budemo pažljivi, onda ćemo u istu ravan staviti i ona sredstva koja su za saniranje povreda, za pomoć sportistima, kao i ona sredstva koja sportisti pojedini uzimaju da bi postigli vrhunske rezultate.
Ako budemo ovako "zakonski rešavali", onda ćemo imati dalju situaciju da u pojedinim ne samo prvoligaškim fudbalskim klubovima, nego čak i na amaterskom, nižem nivou igrači imaju potrebu da trče i posle završene utakmice. Da li ćemo čekati predstavnika agencije da utvrdi da li su uzimali neka stimulativna sredstva? Svako normalan zna da ljudski prosečan organizam sa maksimalnim treninzima teško da ostvari rezultat trčanja na 100 metara ispod 10 sekundi.
A pogotovo svakome je jasno ako prvoligaški igrači u ovoj državi imaju potrebu da trče i posle 90 minuta koliko traje utakmica. Nije valjda da imaju preterano toliko kondicije. Gde to država reaguje? Ne reaguje država preko agencije, nego reaguje preko Ministarstva unutrašnjih poslova i drugih ministarstava kako bi to sprečila, a sprečava se sankcionisanjem.
Država reaguje i ako ne prepusti, primera radi, Nacionalni olimpijski komitet kojekakvim političkim ili poslovnim vagabundima, a država tu stoji po strani i onda smo prisustvovali jednom paradoksu koji moram, kao poslanik SRS, kao častan i čestit građanin ove države da kažem, doživeli smo najveći šamar, najveći poraz smo doživeli kada smo umesto jedne legende sportske, čoveka koji je proslavio ime ove države, a zove se Dragan Kićanović, dozvolili da nam na čelo Nacionalnog olimpijskog komiteta dođe švercer, trgovac i kriminalac.
Ali, on ima podršku i nekih vladajućih struktura. Vodite računa, nisu vam to pouzdani ljudi, ne podržavajte. Ako ništa drugo, onda iz razloga što upropaštava mladost, najvredniju, najkvalitetniju, jer ta mladost je u sportu.

Reč ima narodni poslanik Vjerica Radeta.

Dame i gospodo, pre neki dan sam gledala u jednoj televizijskoj emisiji jedan naš kolega poslanik iz vladajuće većine se nekoliko puta preznojavao pred možda malo i neprijatnim pitanjima voditelja i gledalaca koji su se uključivali u emisiju.
Svi su mu tražili da objasni šta je to dobro i konkretno Vlada Republike Srbije i skupštinska većina uradila, šta je to urađeno, a da to građani vide i da se od toga konačno počinje bolje da živi.
Naravno, nije imao odgovor, kolega je uporno ponavljao koliko je zakona doneto u ovom parlamentu. Znam da to jeste naš zadatak, da mi treba da donosimo zakone, ali mi se čini da redosled i prioriteti koje nam Vlada Republike Srbije ovde dostavlja nisu baš najsrećnija rešenja i nisu ono što je danas Srbiji najpotrebnije. Rekla bih da je to slučaj i sa ovim predlogom zakona o sprečavanju dopinga u sportu.
Činjenica jeste da ovaj, odnosno ovakav zakon Srbiji treba, treba svakoj zemlji. Čuli ste od kolega iz SRS mnogo podataka u toku današnje rasprave. Zaista, neophodnost ovog zakona nije sporna, ali je sporno to što Vlada Republike Srbije nijedan posao izgleda ne zna da uradi valjano do kraja. Možda je ovde Vlada imala dobru nameru, nema ministra, a i kada je tu ne obraća pažnju na narodne poslanike, uglavnom ćaska sa svojim saradnicima, to nije lepo, nije pristojno, ali to je stvar kućnog vaspitanja.
Dakle, Vlada Republike Srbije nije u stanju nijedan posao da do kraja uradi onako kako bi trebalo i kako bi zaista imalo efekta ono što Vlada nešto kao radi.
Svaki problem, odnosno i ovo što pokušavate zakonima o kojima se ovde raspravlja da rešite, to je otprilike neko čačkanje po površini, a u suštini se ništa ne menja i ništa ne dešava. To vam je slučaj i sa ovim predlogom zakona.
Čulo se i dosta pozitivnih ocena o ovom zakonu. Naravno, to ovako kada se gleda uopšteno i paušalno može tako da zvuči, ali zaista je suština takva da primedbe koje smo mi iz SRS imali na ovaj predlog zakona su takve da jednostavno nije moguće prihvatiti da zakon može da bude donet, a da ne budu prihvaćene te naše primedbe. To je ono o čemu mi ovde ceo dan pokušavamo da ubedimo i predstavnika Vlade i skupštinsku većinu.
Naravno, ne očekujemo da će naši predlozi biti prihvaćeni. Ako danas nije prihvaćen predlog rezolucije SRS vezano za ovu sramnu i užasnu rezoluciju o Vojvodini, odnosno o stanju nacionalnih manjina, kako bismo onda mogli očekivati da usvojite neki amandman na neki zakon koji je negde tamo u odnosu na taj problem na ne znam kojem mestu.
Ministar je onako ponosno rekao kako i na odboru i ovde uglavnom nema nekih negativnih konotacija kada je ovaj zakon u pitanju i konstatovao kako nije podneto mnogo amandmana.
Mi iz SRS, činjenica je, nismo podneli veliki broj amandmana, ali ponavljam, amandmani su takvi da jednostavno bez njih zakon ništa ne vredi i ne bi mogao ni da se primenjuje.
Opet imate problem, kao i sa većinom zakona koje ste doneli, da Vlada predlaže a vi usvajate neprimenjive zakone i to je već postala praksa. A mi uvek znamo, kada donesemo jedan zakon, kada ga vi usvojite, da nam sledi u nekih narednih mesec, dva ili tri izmene i dopune tog zakona, tako da smo mi više oguglali na takve situacije i ne obraćamo pažnju. Znamo da je to neminovnost.
SRS programski i od početka svog delovanja je na putu da treba da se stane na put narkomaniji i mislimo da treba država aktivno da se uključi u borbu protiv narkomanije. Stručna ekipa SRS je pripremila jedan program i mi ćemo uskoro krenuti u jednu ozbiljnu i opsežnu kampanju, mislim na tu borbu protiv narkomanije, jer očigledno da država i državne institucije to ne žele da rade, jer da žele onda ne bismo imali ove probleme o kojima su govorile kolege, a oni su prosvetni radnici, o odnosu Ministarstva prema predmetu fizičkog vaspitanja.
Ako ne krenemo od predškolskih klupa, ako edukativno ne budemo delovali na decu pa dalje, dok ne postanu odrasli ljudi i građani, onda neće biti nikakve vajde od svega ovoga što mi ovde radimo. Strašno je, doping jeste prisutan u sportu, prisutan je u svetu i kod nas, naravno, nemamo mi dovoljno podataka, niko se ozbiljno nije bavio, ali nažalost doping, i to u onom najgorem obliku alkoholizma i narkomanije, prisutan je u svim sferama života, čak i među visokim funkcionerima političkih stranaka i visokih funkcionera, mislim na one državne, i to jeste problem.
Krajnje je vreme da se tome stane na put. Vi očigledno niste spremni na to. Donećete na predlog Vlade ovakav jedan nonšalantan zakon, mislim da je to najbolji izraz. Nešto je spomenuto šta bi tu trebalo da se dešava, ali ništa konkretno i ništa značajno. Mi smo amandmanski intervenisali na nekoliko članova. Samo ću da spomenem član 3, gde smo predvideli da antidoping pravila važe i za životinje, ako se radi o sportu gde životinje učestvuju.
Prosto je neverovatno da ministar i Vlada nisu ovako nešto predvideli, neverovatno da se Vlada pravi luda pred nečim što svi u Srbiji znaju da postoji, svi znaju koliko se plaćaju opklade za konjičke trke, koje su pare u konjičkom sportu. Zašto Vlada želi da sačuva ergelu Dragoljuba Markovića i neke slične ergele, to mi zaista nije jasno, ali je očigledno da neke krajnje namere postoje, opet nešto što nije napisano direktno u samom zakonu, ali svakako mi to znamo da pročitamo između redova.
Kada je reč o ovoj antidoping agenciji, odnosno antidoping odboru pri Olimpijskom komitetu Srbije i Crne Gore, a mi iz SRS to predlažemo, samo bih prokomentarisala nešto.
Malopre je koleginica koja će podržati ovaj zakon rekla kako će ova antidoping agencija, koja je predviđena ovim zakonom, biti potpuno samostalna i nezavisna u svom radu.
To je potpuno nemoguće i neverovatno, i nemojte stalno da nam pričate tu priču o nekakvoj nezavisnosti, samostalnosti nekih organa, jer nećete vi ljude ubrati sa grane pa dovesti u ovu ili bilo koju drugu agenciju.
Naravno da ćete dovesti vaše partijske istomišljenike, vaše poslušnike i nemojte da nas ubeđujete, nemojte građane Srbije da ubeđujete, još samo da mi neko objasni kako će to, odakle će da iznikne taj neko ko je potpuno nezavisan i samostalan i na koga niko ni na koji način neće i ne može da utiče. To je jednostavno nemoguće i zato nemojte građanima Srbije da bacate prašinu u oči.
Naravno, u članu 6, govorio je kolega Sreto Perić, ono vaše čuveno u zakonu da se nešto može ili da se nešto ne može, a mi iz SRS zastupamo stav konciznih i preciznih pravnih normi i naravno, ovo može, to nikako ne može da stoji, već mora da se zna da li neko za nešto odgovara ili ne odgovara, jer ne može u zakonu da se kaže da nešto može, pa onda to što može, onaj ko primenjuje može da proceni da baš ne mora i, naravno, još jedna mogućnost za zloupotrebu.
Gledala sam, ove članove 52. i 53. koji se odnose na kažnjavanja, ovde nismo imali amandman, ali čisto ovako je interesantno i mislim da bi bilo dobro da ministar ovo čuje, jer ovo je problem sa svim zakonima ove vlade, neverovatno veliki rasponi kada su u pitanju prekršajne kazne i neverovatno je kako su sortirani prekršaji.
Reći ću vam konkretan primer, koji mi se čini najupečatljivijim. Prvo, u članu 52. stoji da će se novčanom kaznom od 50.000 do 350.000 dinara kazniti za prekršaj nacionalna sportska asocijacija, sportska organizacija i drugo lice, pa je onda nabrojano, između ostalog u tački 6) kaže "ako u okviru svojih nadležnosti ne preduzme mere i aktivnosti utvrđene članom 10. stav 1. ovog zakona". Član 10. govori, "Nacionalna sportska asocijacija dužna je", pa onda navodi šta sve treba da uradi.
U članu 53. je predviđeno da se novčanom kaznom od 10.000 do 50.000 kazni za prekršaj fizičko lice, između ostalog, ako ne dozvoli, odnosno ako ne omogući obavljanje doping kontrole.
Kolege poslanici, ako ste pratili ovo što sam rekla, dakle, u prvom slučaju je predviđena kazna od 50.000 do 350.000 dinara. Na stranu taj raspon, ali govorim o toj maksimalnoj od 350.000 dinara. Maksimalna kazna licu koje ne dozvoli i onemogući obavljanje doping kontrole je samo 50.000. Šta ovo znači?
Znači da sportista može do mile volje da se dopinguje, da postigne odgovarajući rezultat, taj rezultat donosi mnogo novca, i njemu i onome ko ga šalje na sportsko takmičenje, i on će zato da bude kažnjen novčanom kaznom od 50.000 dinara.
Ovakvih primera imate u oba člana, a o tome ćemo govoriti kada budemo govorili u pojedinostima. Pretpostavljam da više nemamo vremena da govorimo o ovom zakonu, ali ćemo govoriti u pojedinostima. U svakom slučaju, SRS, naša poslanička grupa ne može i nikada neće glasati za zakone koji samo imaju naslov koji može da izgleda tako da kažemo da ovaj zakon treba da se donese. Nikada nećemo glasati za zakon koji suštinski ne rešava neku problematiku, nego je samo načne i ostavlja mogućnost zloupotrebe i širokog tumačenja zakonskih normi.

Hvala, gospođo Radeta.
Pošto na listama poslaničkih grupa više nema prijavljenih za reč, pre zaključivanja načelnog pretresa, pitam da li žele reč predsednici, odnosno ovlašćeni predstavnici poslaničkih grupa? (Ne.) Hvala.
Da li želi još neko reč ko nije iskoristio svoje pravo iz člana 93. Poslovnika? (Ne.) Hvala.
Zaključujem načelni pretres. Zahvaljujem se predstavnicima Ministarstva.
Prelazimo na 2. tačku dnevnog reda: – PREDLOG ZAKONA O BEZBEDNOSTI I ZDRAVLjU NA RADU
Primili ste Predlog zakona koji je podnela Vlada. Primili ste izveštaje Odbora za rad, boračka i socijalna pitanja i Zakonodavnog odbora.
Pre otvaranja načelnog pretresa podsećam vas, prema članu 94. Poslovnika Narodne skupštine, ukupno vreme rasprave u načelu za poslaničke grupe iznosi pet časova, kao i da se ovo vreme raspoređuje na poslaničke grupe srazmerno broju narodnih poslanika članova poslaničke grupe.
Pošto ukupno vreme rasprave za poslaničke grupe iznosi pet časova, konstatujem da je vreme rasprave po poslaničkim grupama sledeće: poslanička grupa Srpske radikalne stranke - jedan sat 37 minuta 12 sekundi, poslanička grupa Demokratske stranke Srbije - jedan sat tri minuta 36 sekundi, poslanička grupa Demokratska stranka - Boris Tadić - 44 minuta 24 sekunde, poslanička grupa G17 plus - 37 minuta 12 sekundi, poslanička grupa Socijalističke partije Srbije - 26 minuta, 24 sekunde, poslanička grupa - Nova Srbija i samostalni poslanici 9+9 - 21 minut 36 sekundi i poslanici koji ne pripadaju nijednoj poslaničkoj grupi, četiri poslanika SPO-a, dva poslanika SDP i dva nezavisna poslanika, po pet minuta, na osnovu člana 93. stav 3. Poslovnika Narodne skupštine.
Istovremeno vas obaveštavam da su ovlašćeni predstavnici za ovu tačku dnevnog reda za poslaničku grupu Srpske radikalne stranke prof. dr Mileta Poskurica; za poslaničku grupu Socijalističke partije Srbije narodni poslanik Toma Bušetić.
Molim poslaničke grupe, ukoliko to već nisu učinile, da odmah podnesu prijave za reč, sa redosledom narodnih poslanika.
Saglasno članu 140. stav 1. Poslovnika Narodne skupštine, otvaram načelni pretres.
Da li predstavnik predlagača Slobodan Lalović, ministar rada, zapošljavanja i socijalne politike, želi reč? Izvolite, ministre.
Istovremeno vas obaveštavam, zbog obaveza ostalih poslanika, da odluku koju smo doneli da će se raditi do završetka tačke koju smo započeli nećemo moći da ispoštujemo, jer moramo da poštujemo drugu odluku Poslovnika, a to je da su prenosi javni. Tehnički nije moguće obezbediti prenos posle 18,00 časova. Dakle, u 18,00 ćemo prekinuti raspravu. Hvala.
Izvolite, gospodine Laloviću.