Hvala, gospođo Radeta.
Pošto na listama poslaničkih grupa više nema prijavljenih za reč, pre zaključivanja načelnog pretresa, pitam da li žele reč predsednici, odnosno ovlašćeni predstavnici poslaničkih grupa? (Ne.) Hvala.
Da li želi još neko reč ko nije iskoristio svoje pravo iz člana 93. Poslovnika? (Ne.) Hvala.
Zaključujem načelni pretres. Zahvaljujem se predstavnicima Ministarstva.
Prelazimo na 2. tačku dnevnog reda: – PREDLOG ZAKONA O BEZBEDNOSTI I ZDRAVLjU NA RADU
Primili ste Predlog zakona koji je podnela Vlada. Primili ste izveštaje Odbora za rad, boračka i socijalna pitanja i Zakonodavnog odbora.
Pre otvaranja načelnog pretresa podsećam vas, prema članu 94. Poslovnika Narodne skupštine, ukupno vreme rasprave u načelu za poslaničke grupe iznosi pet časova, kao i da se ovo vreme raspoređuje na poslaničke grupe srazmerno broju narodnih poslanika članova poslaničke grupe.
Pošto ukupno vreme rasprave za poslaničke grupe iznosi pet časova, konstatujem da je vreme rasprave po poslaničkim grupama sledeće: poslanička grupa Srpske radikalne stranke - jedan sat 37 minuta 12 sekundi, poslanička grupa Demokratske stranke Srbije - jedan sat tri minuta 36 sekundi, poslanička grupa Demokratska stranka - Boris Tadić - 44 minuta 24 sekunde, poslanička grupa G17 plus - 37 minuta 12 sekundi, poslanička grupa Socijalističke partije Srbije - 26 minuta, 24 sekunde, poslanička grupa - Nova Srbija i samostalni poslanici 9+9 - 21 minut 36 sekundi i poslanici koji ne pripadaju nijednoj poslaničkoj grupi, četiri poslanika SPO-a, dva poslanika SDP i dva nezavisna poslanika, po pet minuta, na osnovu člana 93. stav 3. Poslovnika Narodne skupštine.
Istovremeno vas obaveštavam da su ovlašćeni predstavnici za ovu tačku dnevnog reda za poslaničku grupu Srpske radikalne stranke prof. dr Mileta Poskurica; za poslaničku grupu Socijalističke partije Srbije narodni poslanik Toma Bušetić.
Molim poslaničke grupe, ukoliko to već nisu učinile, da odmah podnesu prijave za reč, sa redosledom narodnih poslanika.
Saglasno članu 140. stav 1. Poslovnika Narodne skupštine, otvaram načelni pretres.
Da li predstavnik predlagača Slobodan Lalović, ministar rada, zapošljavanja i socijalne politike, želi reč? Izvolite, ministre.
Istovremeno vas obaveštavam, zbog obaveza ostalih poslanika, da odluku koju smo doneli da će se raditi do završetka tačke koju smo započeli nećemo moći da ispoštujemo, jer moramo da poštujemo drugu odluku Poslovnika, a to je da su prenosi javni. Tehnički nije moguće obezbediti prenos posle 18,00 časova. Dakle, u 18,00 ćemo prekinuti raspravu. Hvala.
Izvolite, gospodine Laloviću.

Zahvaljujem se. Poštovani predsedniče, poštovani narodni poslanici, pred vama se nalazi Predlog zakona o bezbednosti i zdravlju na radu.
Mislim da ne moram da objašnjavam koliko je to značajan zakon, koliko je ova materija značajna u Srbiji. Svi smo svedoci određenih povreda na radu koje se događaju, koje pratimo preko štampe, kroz javnost.
Dakle, dugo vremena se pripremao ovaj zakon, to moram reći, više godina se na njemu radilo. Postoji jedna suštinska potreba za donošenjem ovog zakona, a to je da su propisi koji su sada na snazi davno doneti i da su to propisi koji su bili logični i prilagođeni jednom drugom vremenu i drugim odnosima.
Jednostavno, već duže vreme postoji potreba da, u skladu sa modernim rešenjima u Evropi, i Srbija ima propise koji će u tom smislu postići te potrebne standarde.
Grubo rečeno, imali smo dve vrste obaveza: jedna vrsta obaveza je bila da uskladimo naše propise sa nizom međunarodnih pravnih akata, konvencija Međunarodne organizacije rada, protokola, ali, takođe, i sa direktivama Evropske unije i nizom akata koji su doneti u ovoj oblasti.
Naravno, to je obaveza u skladu sa Evropskom socijalnom poveljom. Tu je i obaveza, koju smo sami preuzeli kada smo usvojili Strategiju za priključivanje EU.
Dakle, na jednoj strani odavno postoji potreba da u naše zakonodavstvo unesemo one obaveze koje je država već preuzela, ali na nivou međunarodnih akata.
Druga nužda da donesemo ovaj zakon jeste potreba da se pripremimo i da stvorimo uslove u kojima će u Srbiji da se što manji broj radnika povređuje, da bude što manji broj smrtnih povreda kojih, nažalost, ima. Jednostavno, da stvorimo najbolje moguće uslove u skladu sa evropskim standardima za rad naših radnika u preduzećima.
Moram ovde reći još jednu stvar. Imali smo relativno mali broj povreda, ako mogu tako da kažem - smrtnih povreda, dobrim delom zato što nama industrija nije radila, što privreda nije toliko dugo radila. U ovom periodu kada očekujemo nagli privredni razvoj, kada očekujemo investiranje u srpsku privredu, koliko je to sa jedne strane dobro da nam krene privreda, da krene standard, da krene zapošljavanje, sa druge strane, baš u ovoj oblasti, u oblasti bezbednosti i zdravlja na radu, javljaju se veliki rizici da dođe do ozbiljnijeg broja povreda na radu i sa smrtnim ishodom.
Dakle, usvajanjem ovog zakona mi se u suštini blagovremeno pripremamo za ono što već jeste u velikoj meri i što će tek doći, a to je da će se u ozbiljnom razvoju srpske privrede i te kako pokazati potreba i već se pokazuje potreba da se u oblasti bezbednosti i zdravlja na radu uvedu standardi i način rada koji će maksimalno dovesti do maksimalno moguće sigurnosti zaposlenih.
Naravno, mogao bih da vam navedem međunarodne akte koji nas obavezuju na to, ali mislim da nema u ovom trenutku potrebe. Hteo bih nešto drugo da ukažem. Šta je osnovna ideja ovog zakona? Osnovna ideja ovog zakona jeste prevencija. U odnosu na filozofiju koja je bila prisutna u prethodnom periodu, gde je postojala ideja da mi možemo sankcijama da uspešno da izađemo na kraj sa ovim problemom, pokazalo se, naravno ne samo kod nas i ne samo u vezi ovog pitanja, da ne možete sankcijama rešiti problem. Suština problema se može ili treba rešavati preventivnim delovanjem i to je ono što je srž ovog zakona.
Kada govorim o preventivnom delovanju, na prvom mestu mislim, i to je ovde u ovom zakonu i definisano potpuno jasno, uvodi se jedna nova kategorija u ovu oblast. Ona je postojala kolokvijalno posle u razmišljanjima, ali ne kao obaveze i kao akt, a to je pitanje procene rizika. Ono što je ključna stvar u oblasti preventive to jeste procena rizika obaveze, da se izvrši procena rizika na radnim mestima i obaveze poslodavca da u skladu sa tim donese akt o proceni rizika na radnim mestima.
Znači, to je zapravo suštinski akt ili suštinski postupak koji treba da omogući preventivno delovanje, jer kako da preventivno delujemo ako ne znamo kakav je rizik na pojedinim radnim mestima ili u pojedinim radnim procesima. To je ključna stvar u ovom zakonu.
Pri tome, kada govorimo o proceni rizika, zakonom preciziramo obavezu svakog poslodavca, kada ovaj zakon budemo usvojili, da donese akt o proceni rizika i to u saradnji sa medicinom rada, sa drugim subjektima koji treba oko toga da pomognu. Prva i osnovna stvar jeste zapravo donošenje akta o proceni rizika.
Druga stvar koja je važna kada govorimo o ovom zakonu jeste jedan pristup koji mislim da je značajan za ovu oblast, a to je uključivanje i onih kojih se to pre svega tiče da deluju zajedno sa državnom na poboljšanju stanja u ovoj oblasti. Kada to kažem mislim pre svega na socijalne partnere, mislim na sindikate, mislim na poslodavce.
Naime, ovde u zakonu je predviđeno kao rešenje, ali bih dao jednu informaciju koja ne piše u zakonu. Mi već godinu dana ili godinu i nešto smo uključili u aktivnost inspekcije rada i predstavnike reprezentativnih sindikata i poslodavaca, tako da njihovi predstavnici zajedno sa našim inspektorima idu na teren i na neki način učestvuju u vršenju tih inspekcijskih ili kontrolnih nadzora, gde mislim da je još jedno dragoceno iskustvo za njih da vide da to nije tako jednostavan posao, kako često misle ljudi koji to posmatraju sa strane.
Važno je da uključivanjem sindikata i poslodavaca podižemo nivo kvaliteta toga što radimo i, što je najvažnije, uključujemo organizacije koje, s jedne strane, po prirodi stvari imaju potrebu da deluju zajedno sa državom da bi zaštitili svoje članstvo, sindikati, a poslodavci takođe da bi zaštitili članove svojih udruženja, jer ovde se radi naravno o obostranom odnosu i interesu.
Kada su u pitanju sindikati i poslodavci, sada govorim o sindikatima, vrlo je važno kada smo ih uključili u ovu zajedničku aktivnost, onda oni preko svoje mreže sindikalnih organizacija koju imaju u preduzećima prosto dostavljaju nama informacije, dogovaraju se sa nama, sarađuju sa inspektoratom rada i već to što se događa ovih godinu dana kao faktička delatnost dovela je do toga da mi srećom u devet meseci 2005. godine imamo manje smrtnih povreda nego u periodu od devet meseci 2004. godine.
Već sama ta faktička aktivnost, naravno da postavljanje celog sistema i usvajanje ovog zakona, a očekujem da bude usvojen, treba da donese još mnogo bolje rezultate, za ovih godinu dana već pokazuje ozbiljne rezultate u toj promenjenoj koncepciji. Ta promenjena koncepcija, koja u osnovi stoji na preventivi, takođe se izražava i u jednoj obavezi inspektora rada da deluje i on preventivno, u smislu obilaska preduzeća bez poziva, bez potrebe da nekoga kažnjava, u smislu davanja saveta, objašnjavanja šta treba da se uradi da bi bilo bolje stanje po tom osnovu u tom preduzeću. To je ono što mi faktički već i radimo u jednoj meri, ali je poenta u tome da će sada zakonom biti obavezan i na tu stvar.
Zapravo, čitavo težište, kao što vidite iz ovoga što sam rekao, prebacuje se na ovu stranu preventive, objašnjavanja i zajedničkog rada. Štaviše, mi mislimo, što važi ne samo u ovoj oblasti, da mi ne možemo kao država postići poželjne rezultate ukoliko ne shvatimo da moramo ostvariti širu saradnju svih zainteresovanih faktora u vezi nekog pitanja i istovremeno ako ne razumemo da mi neku oblast možemo na pravi način urediti i stvoriti povoljne uslove samo ako većina onih kojih se to tiče, i poslodavaca i radnika, u suštini dobrovoljno i svesno shvata da im je to u interesu, poštuju zakon.
Zašto ovo kažem? Upravo zbog promenjene filozofije u odnosu na raniji period. Nemoguće je ako suviše subjekata ne poštuje zakon da mi sankcijama ili nečim drugim tu oblast sredimo. Ono na čemu mi insistiramo jeste u stvari formiranje svesti kod poslodavaca i kod radnika o potrebi zbog njihovog interesa, a ne zato što to država propisuje i što će da ga kazni ako ne poštuje, da poštuju propise iz ove oblasti, kao i iz drugih oblasti.
Jednom prilikom sam pomenuo, a to ću ponoviti zato što je to primer tog drugačijeg pristupa, jednom prilikom kada sam razgovarao sa jednom delegacijom koja je došla iz američkog ministarstva rada na razgovore ovde i kada sam pomenuo u razgovoru, vajkajući se koliko mi imamo inspektora rada – imali smo oko 400 i nešto, otprilike moje je bilo, kada bi imali 4.000, kako bi bilo dobro – u tom razgovoru oni su informisali mene da u SAD-u, sa toliko i toliko zaposlenih, imaju manje od 1.000 inspektora rada. Šta je zapravo tu ideja? Pitao sam, kako je moguće da vi imate toliko zaposlenih? Kaže - radi se o tome što je normalno da 99% poslodavaca poštuje zakon. Ovi inspektori će onih 1% da ganja.
Suština, zato naglašavam pitanje preventive, suština ideje u svemu ovome što radimo jeste da podignemo svest ljudi kojih se to pre svega tiče, da bi stanje u ovoj oblasti bilo bitno poboljšano. Svaki drugi pristup se pokazao neuspešnim. Možemo sada da se nadgornjavamo kolike treba da budu kazne, ali prosto to ne daje efekat. Vrlo dobro znate i svi mi znamo da nažalost vrlo često nisu odgovorni za povredu na radu ili nesreću samo poslodavci.
Vrlo dobro znate, ko god živi realno u Srbiji, da ima mnogo slučajeva kada su sami radnici odgovorni u tom smislu za sebe što neće da primene mere, odbijaju da primene mere, ne stave zaštitnu određenu odeću na sebe, prosto rade neke stvari na sopstvenu štetu. Zato ovo naglašavam da je jako važno, zato su i sindikati uključeni, da delujemo u suštini edukativno, preventivno, da ubedimo i radnike da je to u njihovom najboljem interesu da poštuju propise iz ove oblasti.
Na kraju krajeva, ne možemo ni od poslodavca očekivati da obezbedi primenu zakona ako sam radnik neće.
To je još jedan segment zašto je vrlo važno da stvorimo uslove u kojima ćemo moći na pravi način da preventivno delujemo, a preventivno delovanje je uvek delovanje na svest ljudi. To je uvek preventivno delovanje i mi inače i u nekim drugim segmentima imamo ideju da delujemo kroz razgovore sa poslodavcima, sa sindikatima, kod kolektivnih ugovora i nekih drugih stvari, prosto da imamo većinsko raspoloženje kod toga koga se to tiče da primenjuje zakon. Kada to budemo postigli onda će sve ostalo biti lako. Onda će biti sasvim dovoljno 400 inspektora, a možda i manje treba, možda ne treba 400.
Nije stvar broja, nego je stvar kvaliteta. Dakle, kvaliteta odnosa koji treba da se uspostavi u ovoj oblasti i čitava ideja ovog zakona jeste uspostavljanje drugačijih odnosa ili drugačijih standarda u ovoj oblasti. Sam naziv zakona nije više zaštita na radu, što smo navikli decenijama, nego bezbednost i zdravlje na radu, što je širi pojam i u skladu je sa evropskim standardima, govorim o širem obuhvatu koji se želi postići ovim zakonom.
Zato se ovim zakonom obuhvataju pojmovi, kao što je na primer radna okolina i slični pojmovi, zato što je potrebno postaviti celinu sistema i uslova u kojima sada naš taj radnik radi, odnosno u kojima taj naš poslodavac treba da ostvari odgovarajuće uslove. Naravno, kroz primenu ovih odredaba i primenu ovog zakona treba da postignemo te elementarne ciljeve.
Sada, u okviru toga što sam govorio o potrebi i stručnoj stvari da se promeni svest ili odnos prema ovom problemu, mi u ovom zakonu predviđamo da će u stvari u preduzećima kod poslodavaca biti obaveza da postoji jedan predstavnik zaposlenik koji je uključen u celu priču. Kada to kažem, naravno on može biti u sindikatu i ne mora biti ako nema sindikata, govorim o potrebi da neko iz tog kolektiva bude uključen u ove stvari.
Druga, vrlo važna stvar, takođe je predviđeno formiranje odbora za bezbednost i zdravlje na radu u preduzećima, gde kroz jednu vrstu socijalnog kontakta, dogovora između zaposlenih, bilo da imaju ili nemaju sindikat, i poslodavca, zajedno rade na optimalizaciji radnih uslova. Suština cele stvari je da su optimalni radni uslovi u najboljem interesu i poslodavca i radnika. Zapravo, ova koncepcija, gde uključujemo obe strane i želimo da ih uključimo maksimalno, jeste ideja da oni to shvate i da zajedno brinu o tome.
Samo ako u toj sredini o kojoj se radi oni imaju svest i brinu o tome i mi možemo postići efekte. Ne možemo mi iz Beograda, odnekud stvarno rešavati probleme koji su u nekom mestu 300 kilometara daleko, u nekom preduzeću, tako što ćemo pozvati telefonom inspektora rada i reći idi tamo. To je iluzija. Te stvari se već dogode dok vi sve to obavite. To je ono što je u celoj priči jako važno.
Mi smo takođe uočili problem da, nažalost, u nemalom broju slučajeva oni koji treba da se bave ovom oblašću u preduzećima, unapređivanjem uslova u ovoj oblasti, nisu dovoljno kvalifikovani ili da im je dovoljno poznata materija. Imamo nespremnog čoveka, formu smo zadovoljili, imamo tamo nekog Peru Petrovića i on nema pojma o tome. Stvari idu kako ne treba.
Ovde smo takođe predvideli da ljudi koji se bave ovom oblašću u preduzećima moraju imati položen stručni ispit i u vezi toga Ministarstvo, odnosno ministar daje određene licence, licenciranje tog čoveka. Suština je da dobijemo u preduzećima kod poslodavaca kvalifikovani kadar, koji poznaje ovu materiju i koji na osnovu poznavanja može time da se bavi. Moramo podići nivo stručnosti onih koji se time bave i zapravo to je ovde priča.
A da smo mi svesni problema sa kojim se suočavamo i sa kojim ćemo se tek suočiti, ako bog da zdravlja, da krene ozbiljno investiranje i privredni razvoj, mi godinu, godinu i po dana poslednjih, a ako ne i dve godine, vršimo jednu ozbiljnu reformu inspektorata rada, nezavisno od ovog zakona, mada ovaj zakon dolazi kao neka kruna toga i delom neke stvari reguliše. Znači, mi oko dve godine sprovodimo jedan projekat reforme inspektorata rada.
Sada ga baš završavamo. Mislim da smo postigli jednu važnu ključnu stvar. Šta je bila ideja celog projekta? Imate tehnički deo priče, da uvežemo, da imamo kompjutere, veze, sve je to lepo i to treba imati. Međutim, šta je osnovno pitanje? Osnovno pitanje je kakav je taj inspektorat. Kakav je on zapravo, koliko je osposobljen i kog je kvaliteta. Znači, srce ovog projekta je bilo u stručnom osposobljavanju inspektora rada u Srbiji, da bi se stvorili, pored ostalog, uslovi, pored podizanja njegove stručnosti, i da može da vrši tzv. integrisanu funkciju, a što znači da uz manji broj pregleda može da postigne veći efekat.
To je bilo centralno pitanje ove reforme. Mogu reći da sada u ovom trenutku, a naravno nikada nemate sto posto učinak, to je iluzija. Po nekom kritičkom pristupu, siguran sam da više od polovine inspektora rada je postiglo potreban nivo stručnosti i spremnosti da radi svoj posao, jer to je prosto bio bitan element. Džabe nama najbolji zakon ako ljudi na terenu ne znaju posao i nisu sposobni. Onda smo džabe svi pričali. To je ono što radimo i što smo radili.
Kao kruna te priče je došao ovaj zakon. Naravno, nismo zanemarili i onaj deo sankcija koji mora da postoji u svakom zakonu. Mi, prosto da uozbiljimo tu stvar, znamo ograničen domašaj sankcija o čemu sam govorio, ali morate tu stvar uozbiljiti. Sada, u sadašnjim rešenjima, te su kazne od 50 dinara do 8.000 dinara. To je smešno, komično.
Sada smo ovde prevideli prekršajne kazne koje idu od 800.000 do milion dinara za poslodavca, a za preduzetnika od 400 do 500.000.
Ali, ono što je važno, predvideli smo kazne i za radnike koji ne poštuju propise, koji neće da stave na sebe zaštitnu opremu, od 10.000 do 20.000 dinara su takođe kazne predviđene u tom delu. (Iz sale: Ako preživi.)
Da li će preživeti upravo zavisi od toga da li ćete vi glasati za ovaj zakon. Znači, hoću da kažem da ukoliko ne bi usvojili ovaj zakon, naravno da bi mi ozbiljno ugrozili u perspektivi zdravlje radnika u Srbiji. Pošto sam siguran da u ovoj skupštini ima većina, hvala bogu, da usvoji ovaj zakon, pa tako da oko toga ne brinem. Za to imamo većinu.
Ono što sam takođe hteo da kažem, bez obzira na pokušaje da se dobacivanjem neko dekoncentriše, jeste takođe jedna vrlo važna stvar. Mi smo ovde u zakonu dali poseban naglasak na oblast građevinarstva. Potpuno je jasno zašto. Najveći broj povreda sa smrtnim ishodom se događa u toj oblasti i oblasti građevinarstva i njegovom specifičnom tretmanu smo u zakonu dali posebno mesto. Ko je čitao zakon, video je na šta mislim.
Svesni smo onoga što se događa. Moram da vam kažem da ono što je neposredan uzrok potrebe da se mi bavimo ovim pitanjem jeste da su u ovom trenutku, sada dok ovo pričamo, praktično, Beograd i Novi Sad na primer, može se reći dva velika gradilišta. U Beogradu sada trenutno ima oko 420 velikih gradilišta, a što se ne pamti kada je to bilo. U Novom Sadu ima preko 270 velikih gradilišta, a što govori o ozbiljnoj potrebi da pri takvom obimu posla koji se vrši, a očekujemo da će biti još više gradilišta, da će cela Srbija biti jedno veliko gradilište, u takvim uslovima je nužno da poseban tretman ima oblast građevinarstva, jer nažalost, tu su, kao što znate, najčešće povrede.
Samo još jednu stvar sam hteo da kažem, a to je da tako reformisana inspekcije rada zapravo treba da bude onaj stožer koji će zajedno sa svojim socijalnim partnerima, a to su sindikati, poslodavci, kroz preventivno delovanje zaista stvoriti uslove koji će u Srbiji biti: bezbedno raditi u skladu sa evropskim standardima. Usvajanjem ovog zakona mi ćemo, u suštini, a to je i naša dužnost, ispuniti jedan svoj važan zadatak, a to je da srpskom radništvu omogućimo da radi u takvim uslovima koji su primereni razvijenim evropskim zemljama. Mislim da to svako u ovoj skupštini hoće i da to svako, po mojoj logici, treba da podrži. Hvala.

Hvala vama, gospodine Laloviću. Izvolite, sada po Poslovniku, narodni poslanik Nataša Jovanović. Izvolite, gospođice Jovanović.

Baš je simpatično to vaše zbunjivanje, gospodine Markoviću. Javljam se po Poslovniku. Prvi član Poslovnika, a verujem da zaista mogu da se kladim da ministar ne zna ni jedan član Poslovnika, a to govorim zbog toga što je on i poslanik.
Prvi član Poslovnika je povređen zbog prava i obaveza narodnih poslanika. Onaj kojim se vređa dostojanstvo Narodne skupštine, a koji pre svega kaže da su poslanici dužni da se jedni drugima obraćaju sa uvažavanjem. Gospodin Slobodan Lalović je i poslanik i ministar u Vladi Republike Srbije, da, šef je svoje poslaničke grupe samostalnog strelca.
Kao prvo, gospodine Markoviću, uopšte ne razumem, danas ste prigovorili, i s pravom, jednom čoveku koji je ušao ovde i na brzinu nam rekao da je pomoćnik ne znam čega, a što je neprimereno obučen i što je sportski obučen, jer je imao neki džins na sebi. Došao takav u najviše zakonodavno telo, u ovo cenjeno skupštinsko zdanje, što jeste, ma koliko se trudili kroz kršenje Poslovnika i poslanici iz vladajućih struktura da ga omalovažavaju. Što bi rekao gospodin Nikolić, nema tu više ni morala ni ničega.
A i u šta se pretvorila poneki put Narodna skupština, pitamo se mi koji smo deset i više godina poslanici, a oni koji su godinu i po dana to vide. Dobro. Niste mogli da mu date reč zato što poslanik i ministar Lalović nije primereno onim vašim kodeksima, koje ste zagovarali i usvajate ih po jedinicama lokalne samouprave, došao odeven u Skupštinu Srbije.
Ministar Lalović, poslanik, došao je u Skupštinu bez kravate i izašao da priča o zakonu. On, u najmanju ruku, potcenjuje i omalovažava radnike u Srbiji, ne samo radnike, nego sve one koji prate prenos i vide kako on seiri nad jednom nenormalnom situacijom u kojoj je Srbija danas. Svaki radnik koji npr. za kaznu što ne nosi radničko odelo, odnosno zaštitno – pitanje je samo gde i koje to fabrike rade, i koji je procenat onih koji mogu da uzmu sebi zaštitu na radu i da se obuku u skladu sa novim propisima i da daju celu platu – kaže "šta je to 5.000 dinara, neka da", a pitanje je da li će on toliko da primi.
Gospodine Laloviću, otkad ste počeli da dolazite sa vašim idejama u Narodnu skupštinu, ne bi bilo strašno da ste vi samo poslanik i da dođete sa nekom idejom, ali vi ste ministar u Vladi, a Vlada je neodgovorna, jer vama daje mogućnost da se na takav način poigravate sa sudbinom građana i radnika. Pre svega, sve gore i gore žive od vaših ideja. Kardeljevština i jedan model koji vi primenjujete kao kadar iz tog vremena.
Ali, tamo je bilo uglednih i privrednika i sposobnih ljudi, ma šta vi mislili, ali vi niste nikada radili na tim poslovima, niste bili direktor nekih velikih preduzeća i imali takvu vrstu upravljačke funkcije. Od sindikata, preko drugog sindikata, pa posle 5. oktobra, kao "uloviću lopove", pa pronašao Vuk Obradović kriminal, vi u fioku, pa avanzujete dalje, pa do ministra, pa do slobodnog strelca.
Nemojte na takav način da se obraćate poslanicima SRS. Ne vređate vi samo naše dostojanstvo, mi smo visokomoralni i časni ljudi, nego građane Srbije, a njih je preko 40 posto i biće ih preko 50 posto koji nas podržavaju.
(Predsednik: Vreme.)
Zbog toga što ste rekli da će njima biti bolje ako se izglasa zakon, a mi ćemo da utičemo na to i mi ne želimo radnicima dobro. Znaju svi građani Srbije da im mi želimo dobro, jer naša osnovna namena i namera je da što pre vas i celu Vladu koja je takva oteramo sa vlasti.

Dakle, član 1. reguliše prava i dužnosti poslanika, odnosno opisuje da se ovim poslovnikom uređuje organizacija i rad Narodne skupštine i način ostvarivanja prava i dužnosti narodnih poslanika. U odnosu na to, danas sam opomenuo i zamolio da napusti salu gospodina koji je došao u šarenoj majici, sportski, neadekvatno obučen da bi predstavljao ministarstvo. To je moja obaveza.
Postoji jedan pravilnik i o oblačenju, koji trenutno nije u funkciji, drugi koji se sada priprema i očekujem da će ga Administrativni odbor svakako usvojiti, ali nijedan od njih ne pominje kravatu.
Dobro sam shvatio iz prethodnog obraćanja, a dobro sam i shvatio na osnovu amandmana na član 35, pogledaćete, da je upravo apel da se poštuje radno mesto i način ostavljanja, zaticanja, preuzimanja, prijavljivanja adekvatne opreme na radnom mestu, da je to nešto u čemu se slažu poslanici svih poslaničkih grupa, pa i predstavnici Vlade. Molim vas, pogledajte pa ćete videti. Nadam ste da ste zadovoljni pojašnjenjem. Izvolite, gospođice Jovanović.

Dame i gospodo narodni poslanici, ovde imate neke kolege, nažalost, koji su i načinom na koji su sada reagovali kada sam krenula za govornicu, pokazali da su poput onog Albijanića danas, za neko mesto gde treba da se izoluju, a nikako da sede u poslaničkoj klupi. To njima služi na čast i ovom čoveku koji tako reaguje, a poslanik je vladajuće strukture. Inače, sam sebe kad pogleda u ogledalo mislim da se uplaši, jer tako se ponaša i tako gleda sve nas druge kao da mrzi ceo svet.
Što se tiče odgovora, nisam zadovoljna i tražim da se Skupština u danu za glasanje izjasni da ste vi, samim tim što ste dopustili neprilično i nedolično ponašanje ministra, dozvolili da se vređa dostojanstvo Skupštine, izjasni o povredi Poslovnika.

Nastavljamo rad.
Pitam da li izvestioci nadležnih odbora žele reč? (Ne.)
Da li predsednici, odnosno ovlašćeni predstavnici poslaničkih grupa žele reč?
Reč ima narodni poslanik Toma Bušetić, ovlašćeni predstavnik poslaničke grupe SPS, pa gospodin Poskurica.

Dame i gospodo narodni poslanici, ministre Laloviću, predsedniče Markoviću, za nas u SPS ovaj zakon nije sporan, kada je reč o obavezama i odgovornostima poslodavaca i kada je reč o obavezama, na neki način, i odgovornosti zaposlenih.
Samo ću da se zadržim na pravima zaposlenih. Mislim da je to najspornija stvar u ovom predlogu zakona. Kada je reč o pravima zaposlenih ona će ostati mrtvo slovo na papiru, bez obzira što se u ovom zakonu, u ovom poglavlju, u članovima 22. i 23, govori da su prava zaposlenih da mogu poslodavcu da daju predloge, primedbe, da mogu da odbiju posao pod određenim uslovima. Mislim da od toga nema ništa, pre svega, iz razloga što je u našoj državi posle 5. oktobra promenjen osnovni sistem, sistem vrednosti, promenjeni su zakoni.
Najveći je problem upravo u Zakonu o radu. Po tom Zakonu o radu, koji je matični, osnovni zakon, poslodavac je sve, radnik nije ništa, zaposleni takoreći nema nikakva prava, a jedan stalni Damoklov mač za sve zaposlene jeste otkaz od strane poslodavca, koji je moguće dati u svakom trenutku.
Da se samo podsetimo, taj zakon koji je donet 2001. godine kaže da je otkaz od strane poslodavca moguć zbog rezultata rada, koje ocenjuje poslodavac, moguć je ukoliko poslodavac iznenada utvrdi da zaposleni nema adekvatno znanje, da nema adekvatne sposobnosti, moguće je usled radne nediscipline, koju opet ocenjuje poslodavac, moguć je usled organizacionih, tehničkih ili tehnoloških promena.
Ako sve to imamo u vidu, onda gotovo svaki zaposleni nema nikakva prava. Jednostavno, on ne sme ni da pokuša da odbije posao, bez obzira o čemu se radi. Takva je situacija kada govorimo o privatnim preduzetnicima, gde znamo kakve su te privatne gazde: ohole, gramzive, 90 posto su takvi, gde radnici i zaposleni ne smeju ni da pomisle da odbiju bilo kakav posao, da odbiju da rade više od punog radnog vremena, jer ovde se baš o tome radi, a kamoli da daju neke predloge, sugestije, primedbe, bez obzira koja je tema na dnevnom redu.
To se ne odnosi samo na privatna preduzeća. Najgora situacija jeste u privatnim preduzećima. Takva je situacija i u javnim preduzećima, u ustanovama, institucijama, školama, bolnicama. Svuda se preti otkazima, svuda se preti tehnološkim viškovima. Jednostavno, u takvoj situaciji svako od zaposlenih bespogovorno sluša svog poslodavca, bilo da je reč o privatnom preduzetniku, bilo da je reč o direktoru škole, direktoru bolnice, svi izvršioci su kao pod jednom direktivom - izvršiti svaki mogući zadatak.
To se odnosi i na društvena preduzeća u kojima su ljudi ostali bez posla, 300-400 hiljada ljudi je ostalo bez posla.
U jednoj fabrici, gde je prepolovljen broj zaposlenih, mislite da će neko od tih koji su ostali na poslu da kaže svom poslodavcu – moji su uslovi ti i takvi, neću da radim više od punog radnog vremena, moje su primedbe te, moji su predlozi takvi. Ljudi, od toga nema ništa. Kada govorim o ovim stranim poslodavcima, tu situacija ništa nije bolja, sve je slično.
Evo, svi ministri od 5. oktobra su se hvalili velikim uspehom "Sartida". U tom "Sartidu", gde je proizvodnja povećana pet puta, danas sam saznao da je prosečna plata 200 evra. Znači, radnici imaju pravo na približnu platu kako je to u nekim drugim zemljama, ali nema od toga ništa. Da neko pomisli da kaže - neću da radim za 200 evra, tražim neku veću platu.
Znači, nema od toga ništa, promenjen je sistem, zakon je surov i dok je takav zakon i sva prava zaposlenih su svedena gotovo na nikakva prava. Jednostavno, svi zaposleni moraju bespogovorno da slušaju svoje gazde.
U samom zakonu ima nekoliko predloga vezano za formiranje odbora za bezbednost, pa biće veći broj članova zaposlenih u odboru i sva ova priča o kojoj sam govorio na početku odnosi se na ovaj odbor. Jednostavno, predstavnici zaposlenih bespogovorno moraju da slušaju svoje poslodavce, svoje gazde, tako da neće to dati nikakav poseban rezultat.
Ili kada govorimo o sindikatu, pa se kaže u ovom zakonu da je odnos sindikata i odbora takav da se uređuje kolektivnim ugovorom. Znamo da kolektivni ugovor nije obavezan, odnosi se samo na javne službe, preduzeća, ustanove.
Kolektivnih ugovora nema tamo gde je najteže, gde je najveća eksploatacija, tamo gde su gazde i poslodavci najsuroviji. To su, pre svega, privatna preduzeća i sve što je privatizovano posle 5. oktobra. To je 1000 preduzeća i znamo kakva je situacija u svim tim preduzećima.
Sa druge strane, znamo kako se sindikati ponašaju. Osim Samostalnog sindikata, svi drugi sindikati koji su samo na papiru reprezentativni uvek su u funkciji vlasti, uvek u funkciji nekog tuđeg i drugog interesa.
Formiranje uprave za bezbednost smatram da je jedna bespotrebna stvar, umnožava se administracija i samo da podsetim ministra Lalovića da imamo velike najave otpuštanja radnika u zdravstvu, u prosveti, u takoreći svim ustanovama i institucijama, a znamo da posle 5. oktobra 20.000 ljudi je zaposleno, novih ljudi, u državnim strukturama. Znači, sve što se tiče ministarstava.
Neverovatna stvar, ali istinita. Znači, do 2000. godine u tim državnim strukturama, pri ministarstvima, upravama, bilo je 9.000 radnika, a sada ih je 27.000.
Postavlja se pitanje kada insistiramo na restrukturiranju javnih preduzeća, pa će u EPS-u ostati bez posla 20.000 ljudi, imamo višak u ovim državnim strukturama, ti ljudi koji su primljeni posle 5. oktobra. Ali, radilo se o partijskoj liniji, dajte da zaposlimo sve svoje, da ih zbrinemo.
To su uglavnom oni koji su šetali svih tih godina, ali je mali broj zbrinut, veliki je broj ljudi bio u tom trenutku, ali svi su naravno prevareni, tako da ova uprava za bezbednost ništa drugo ne znači nego samo gomilanje novog broja ljudi, zaposlenih pri ministarstvima. Naše mišljenje je takvo i kada je reč o agencijama i svim drugim službama.
Ovde treba praviti još jednu paralelu. Kada govorimo o pravima zaposlenih, pa se u zakonu kaže da zaposleni imaju prava. Ako bismo pravili neku paralelu sa državnim pitanjima, najvažnijim državnim pitanjima, mi bismo imali ovakvu situaciju.
Evo, primera radi, svi naši najvažniji i najviši državni funkcioneri, počev od Vuka Draškovića, Svetozara Marovića, Tadića, pa i Koštunice, svi imaju pravo, ali ne samo pravo i obavezu da kažu međunarodnom fakturu kada je reč o Rezoluciji 1244 da je ona rešila pitanje Kosova i Metohije kada je reč o statusu i da mi danas-sutra Savetu bezbednosti možemo da govorimo samo o modelu autonomije, o suštini autonomije.
To je čista glupost, teza koja se sada pojavljuje - više od autonomije, a manje od nezavisnosti. To je pravo i obaveza svih državnih funkcionera, ali to niko ne sme da kaže međunarodnom faktoru. Kao što ovde zaposleni ne smeju ništa da kažu svom poslodavcu i svom gazdi.
Ili npr. znamo dobro da je Marti Ahtisari, predstavnik Ujedinjenih nacija za pregovore o budućem statusu Kosmeta, član Međunarodne krizne grupe. Znamo da Međunarodna krizna grupa ima neprijateljski odnos prema Srbiji i srpskoj državi godinama i znamo unapred kakvo će rešenje Ahtisari da da kada je reč o našem najvažnijem političkom i državnom pitanju.
Niko ne sme da kaže, rekla je to čini mi se predsednica Koordinacionog centra Sanda Rašković-Ivić i niko od važnijih funkcionera. Znači, džabe što oni imaju pravo i što imaju obavezu, oni ne smeju to da kažu.
Kada govorimo o pravima Mađara, evo rezolucija koja je doneta. Znamo da se radi po scenariju. Mađari i sve nacionalne manjine u Srbiji imaju najveća prava u Evropi. Nigde takvih prava nema kao što imaju nacionalne manjine u Srbiji, ali niko ne sme da kaže. Ljajić je nešto govorio na sastanku, ali od najvažnijih funkcionera, Vuk Drašković tako nešto da kaže, taman posla, Boris Tadić, taman posla.
Kada govorimo o Haradinaju, doneta je odluka da može da se bavi politikom, pa kao nešto suspendovano i vratiće mu to ponovo. Niko nije smeo da saopšti i da kaže da je to katastrofa, takvo ponašanje Haškog tribunala je nedozvoljeno itd.
To niko ne sme da kaže, kao što niko ne sme da kaže da se našem predsedniku Slobodanu Miloševiću otežava odbrana u Haškom tribunalu, počev od dokumenata pa do silnih drugih stvari, iako znamo da je ta politika bila ispravna.
I sada je ministar Lalović ponovo govorio o sankcijama. Sankcije jesu bile nepravedne i potvrda te naše politike je upravo ovih dana. Harold Pinter, član udruženja, međunarodnog komiteta odbrane Slobodana Miloševića, dobitnik je Nobelove nagrade za književnost.
Noam Čomski, najveći kritičar novog svetskog poretka, globalizacije i svega što se desilo u našoj zemlji, proglašen je najvećim intelektualcem 20-tog veka, ali džabe sve to što mi govorimo.
Ovo je jedan mikroplan, pravo zaposlenih prema poslodavcu i prava i obaveze najviših državnih funkcionera da kažu ono što je najvažnije za ovu državu. Takvih primera ima sijaset.
Najviši državni funkcioneri Albanije govore o tome kako Kosovo i Metohija treba da bude nezavisna država. Niko nije smeo da se suprotstavi tome, niko od naših najvažnijih državnih funkcionera. Ove stalne ucene vezano za Mladića i Karadžića. To je sada uslov za pridruživanje i ti uslovi će se stalno povećavati.
A istovremeno ministar spoljnih poslova Engleske Džek Strou kaže da Gotovina više nije uslov nizašta, Hrvati mogu taj proces da završe do kraja i tako će najverovatnije biti, ali biće zato što niko od naših najviših državnih funkcionera ne sme ništa da kaže.
Upravo dolazimo do toga da je u Srbiji najveći problem što su ti državni funkcioneri, najviši, neki su ucenjeni Hagom, neki su švercom duvana, slušali smo Momira Bulatovića ovih dana i vidimo kako se to dešavalo, neki su uplašeni sami po sebi, a neki su u permanentnom vazalnom odnosu. Svakog možete da prepoznate u mojim rečima.
Prema tome, nešto slično vezano je za ovaj zakon. Znači, problem ovog zakona, mi ćemo glasati najverovatnije za ovaj zakon, ali je problem što ova prava zaposlenih, da se ona ostvaruju, od toga nema ništa jer je promenjen sistem, donet je novi Zakon o radu, sve se meri prema tom Zakonu o radu.
U tom novom sistemu na sceni je divlji kapitalizam, sve humane vrednosti koje smo podržavali, koje smo imali u toku tih najtežih 10 godina, sve je to precrtano kao rukom.
Prema tome, možda nije bilo najkvalitetnije poređenje, ali sve je to istina i jednostavno ovaj zakon može da bude dobar u smislu samo da će se tom kaznenom politikom naterati poslodavci da izvršavaju one obaveze o kojima je govorio ministar Lalović, a sve drugo je veliki znak pitanja.

Moja je obaveza zbog toga što predstavljam ovu skupštinu, gospodine Bušetiću, govorili ste o najvišim nivoima vlasti, a niste pominjali najviše. Kada je u pitanju najviši nivo vlasti, to je ova skupština, kabinet vam stoji na raspolaganju. Dakle, nije bitno šta se piše po novinama.
Da vam pokažem pismo zahvalnosti predsednika Evropskog parlamenta Narodnoj skupštini Republike Srbije za svu aktivnost u prethodnom periodu, njenog predstavnika i njenih odbora za zaštitu nacionalnih manjina. Dakle, to naravno stoji kao dokumentacija.
Reč ima narodni poslanik Mileta Poskurica.

Dame i gospodo narodni poslanici, malo nas je ostalo da govorimo o zakonu koji možda i nije najvažniji, ali je sigurno važan zato što u paketu od onih osam hiljada stranica ili koliko desetina kilograma materijala koje treba doneti da bismo stekli uslove da kucnemo na vrata Pakta za stabilizaciju i pridruživanje, i ko zna za šta sve još i ko zna koji sve uslovi još.
Dakle, ovaj zakon kome smo sada promenili ime, valjda zbog nezgrapnog prevoda nekog anglosaksonskog originala, ne znam šta je falilo da ostane ime - zakon o zaštiti na radu, jer ime tu ništa ne bi menjalo, nije to dokaz temeljnog pranja od 5. oktobra pa naovamo. Ako je to ta ključna promena, razlikovalo bi se ono od 5. do sada i od sada, onda mani ga Mito, ništa od toga nema, nažalost, puka promena imena nije tako bitna.
Hoću da kažem i činjenicu da, ako se pažljivo analizira zakon koji je do sada bio na delu, zajedno sa nizom podzakonskih akata, za koje predviđate da će, ukoliko nisu u saglasnosti, biti još malo na snazi do godinu dana, onda ćete iz zbrisati i po ovlašćenjima koja ste dali ministrima, dakle, krećemo od završne strane, prosto otpozadi ovog zakona, da će ministar doneti četiri ili pet podzakonskih akata, koji jedva da objedinjavaju jednu osminu ili devetinu nadležnosti koje su za potrebe inspektora imali podzakonski akti po dosadašnjem zakonu.
Dakle, šta smo dobili? U neku ruku promenjen zakon koji zbog toga nije bolji, zakon koji daje dosta maglovitih rešenja, na sreću, video sam i odgovore Vlade i Ministarstva na amandmane koje smo dali, pa vidim da ste stvarali različite stvari u subordinaciji, da bliže odredbe koje smo nudili amandmanima niste prihvatili, jer su kobajagi rešene u Zakonu o radu. Naravno, to nije tačno.
To sam gledao i upoređivao, nisu do tančina rešeni kako je bitno rešiti probleme nekih posebno ugroženih struktura zaposlenih, trudnica, maloletne dece ili osoba sa hendikepom ili umereno smanjenim radnim sposobnostima, za koje smo hteli taksativno u meri koliko je to moguće da poboljšamo njihovu zaštitu na radu.
Ono što se tiče samog zakona, jasno je da on ne može suštinsku stvar da reši, a to je broj nezaposlenih koji se rapidno približava broju od milion. Hiljadu i po preduzeća koja su promenila vlasnike nije srazmerno tome povećalo ni broj ni kvalitet rada i života onih koji su ostali da rade. Dakle, preti nam jedan kolaps svake vrste. Broj nezaposlenih će biti sve veći.
Čujem doći će Kinezi, možda za njih pišemo ovakav zakon, sigurno ako se opredele da dođu da rade ovde neće se mnogo osvrtati ni oni ni njihovi poslodavci na odredbe zakona koje se tiču makar kaznenih normi za poslodavce. Već kada sam se dotakao tog pitanja i sama činjenica da su norme enormno podignute za poslodavca, nije li to šansa da se inspektori konačno još više ovajde, jer ipak je to visoka stavka. Lako će se dogovoriti da on uzme 200, 300 ili 500 hiljada ili koliko već da ne plati kaznu od milion dinara.
Vidimo da inspektor ima pravo čak i da daje savete. Valjda je to uvek, ako je normalan čovek i korektan za saradnju, bez umrežavanja i bez potreba da centralno bude kontrolisan njihov rad, sigurno pružao pravne savete i metodološka uputstva na licu mesta kada je izdavao rešenja da se nešto ukloni. Ovde mu je to jedna od taksativnih obaveza. Ako je to onaj deo kvalitativnog pomaka to i mogu da razumem, ali ništa se ne garantuje.
Jednostavno, kao inspekcijske službe drugih organa, drugih ministarstava, da će to biti jedan pošten rad, moguće još samo jedan izvor njihove dodatne zarade, jer su im verovatno plate male i time nisu zadovoljni. Tu mislim posebno na privatna lica, na privatnike ostale, biće u stanju da plate odluku, promenjenu odluku inspektora kada iz zbog ovoga ili onoga šlemba ili ako nema nekog podatka na registru, dakle, oni koji će proći inspekcijski nadzor.
Hoću da kažem da ste dosta toga i u samom zakonu učinili u odnosu na ranija rešenja, a kada govorim, poredim zakon koji je bio na snazi i aktuelne zakone susednih republika. Jedan mi je tu u ruci, kako to kod njih izgleda, koji su duboko ušli u tzv. reforme i gde su zadržali rešenja koja su veoma slična onome što smo imali u prethodnom zakonu. Jeste terminologija promenjena, slažem se.
Ne možemo govoriti više o nekom JU standardu, ne možemo govoriti o terminima koji su karakterisali poslodavca i zaposlene iz onog vremena, ali to je moglo ići kroz izmene zakona i ta bi se stvar konačno jasno rešila.
Dakle, u ovom predlogu zakona nema više taksativno pobrojane, recimo, veoma važne obaveze proizvođača opreme i oruđa za rad, sredstava za rad, proizvođača hemijski štetnih supstanci, o postupku načina transporta, skladištenja i uništavanja ambalaže, jer podzakonska akta su to regulisala.
Kada ukinete i njih, a ono što namerava ministarstvo da donese, nekoliko novih četiri ili pet podzakonskih akata, pitanje je kako će ta materija biti obuhvaćena.
Doista, vi jeste predvideli tu da poslodavac koji se snabdeva opremom mora da ima prilikom kupovine opreme propratni akt od proizvođača o tome da je u nekoliko rečenica definisano da zadovoljava ta oprema takve i takve standarde.
Ovde se više proizvođač ne obavezuje da mora da isporuči opremu koja je standardizovana, koja ima test o proveri, dokaz o proveri, metodologiju ispitivanja sigurnosti, čak nisu ni pobrojani ovde, nego ministar će doneti odluku ili neko drugo telo o tome koliko će često vršiti, odnosno koliko će se vršiti provera kvaliteta i sigurnosti rada sredstava za proizvodnju, odnosno sredstava za rad, recimo mašina.
Tako ovde nije u ovom zakonu, poput rešenja koja su predviđena u ranijim zakonskim uredbama, predviđeno koje su to mašine, koje okolnosti, koja radna mesta, posebno štetna po zdravlje, po rad, koja nose veći rizik.
Dakle, ona su opisana taksativno, maglovito, jednako kao što postoje nejasnoće već u preambuli zakona, u onom delu gde se govori o tome koja su lica koja se smatraju da podležu zakonu o zaštiti bezbednosti i zdravlja na radu.
Tu recimo nisu pomenuta lica koja mogu da se nađu na radnom mestu po poslovima posete državnih službenika, po poslovima inspektora, jer to su neka ostala lica.
Nije uopšte bio problem staviti ih, jer to mogu biti inspektori, mogu biti poslovni saradnici, može biti rodbina onoga ko će doći da obiđe nekog svog. Recimo, žena dođe mužu koji je direktor itd.
Ostala lica za koja poslodavac zna: pazite, znači, žena mora da se najavi mužu koji je direktor firme da dolazi. Inspektor se neće najavljivati, džaba ako se najavljuje, ide u neku vanrednu kontrolu da nešto proveri.
Dakle, možda je i to moglo biti preciznije regulisano. Hoću da kažem da ima takvih elemenata u ovome predlogu uprkos težnji da on bude reformski, jer stvari nisu do kraja definisane.
Kada je reč o poslodavcu, to je član 9, gde poslodavac nije odgovoran, govorim o članovima koji izgledaju nedorečeni, želim da iznesem nedorečenost.
Jer, zaista se u vašim odgovorima na amandmane koje smo pisali išlo do minucioznih detalja u samom pokušaju da bliže opišemo i odredimo pojedine članove, pa evo sada tamte za vamte da vam vratimo i opišemo naše primedbe.
Kakva je to kvalifikacija nepredvidive, neobične, izuzetne okolnosti gde poslodavac nije odgovoran za povređivanje radnika? Trebalo bi tada reći da se nešto bliže zna o tome, da li je reč o vremenskim nepogodama, električnom udaru, struji, gromu, jer može se svašta pod ovo podvesti.
Može to prilično široko biti shvaćeno onda kada krene zaposleni u pravni spor sa svojim poslodavcem i može pod ovu nejasnu kategoriju mnogo toga da se podvede.
Nije rešeno ni preduzimanje preventivnih mera, jer neka rešenja u zakonu imaju jasno definisane preventivne opšte mere i preventivne posebne mere. U preventivne opšte mere vi ste ovde pomenuli mere radnog mesta, mere tehnologije, mere obezbeđenja kvaliteta, funkcionisanja opreme, zaštite od štetnih uslova na radu, ali posebne mere nisu taksativno izdvojene, a one bi trebalo da se tiču i pola, i starosti, i radne sposobnosti, i posebno štetnih uslova rada za pojedina zanimanja.
Ako će analiza o proceni rizika to da uradi, to onda zahteva veoma spretnog poslodavca, a vidimo da ste odbili amandman u kome smo tražili samo da poslodavac nešto zna o tehnologiji rada, ne da polaže licencu.
Kako Vlada reaguje na primedbe gde tražimo da poslodavac nešto zna. Zašto da nešto zna? Pa je li on ovlašćeno lice, upoznaje se tek sa tehnologijom rada, to je odgovorno lice koje stiče radni odnos i dužno je da se upozna.
Vrlo je nedefinisano i nejasno stavljeno, zapošljava se, shvatamo tako iz ovog zakona, zapošljava se i onda se obučava radnik. Dakle, ako se zapošljava i obučava, onda mora neko tokom tog procesa njega da obučava. A ko to može da bude, jer ne može samo lice koje je imenovano, kako vi kažete ovlašćeno lice, dakle u ovom delu ovlašćeno lice za poslove bezbednosti.
To može biti radnik koji je na tom radnom mestu, pa radeći zajedno sa njim, jer ovaj čovek je već obučen, na najbolji će način onaj koji radi isti posao pomoći onome ko je došao da radi.
Našim amandmanom mi ne stavljamo nikakvu prepreku za slobodno zapošljavanje, ali uvodimo pojam uzajamne obuke onoga koji radi. Naravno, da je tu odgovorno lice, koje ne mora uvek biti prisutno. Naravno da je to odgovorno lice koje ne mora biti uvek prisutno.
Poslodavac ne mora uvek imati odgovorno lice za pitanje zaštite, rekli ste desetak zanimanja i broj zaposlenih do 10, recimo, neki zakoni kažu do 20, negde ministar oslobađa i kada je 50 zaposlenih, u nekim zakonskim rešenjima.
Dobro je da ministru nismo dali ovlašćenje da spasava poslodavca od toga da ne mora da ima lice ovlašćeno za pitanje bezbednosti. Ali, kažem, to je jedna od onih stvari koja nije do kraja razrešena.
Osposobljavanje za zdrav i bezbedan rad poslodavac organizuje određeni period vremena za koji se ne kaže koliki je, verovatno kada se proceni da je sposoban taj kandidat, taj zaposleni izlazi na ispit. Taj ispit ima jedan teorijski i praktični deo, i direktno ste stavili u zakon, polaže ga na radnom mestu.
Sasvim je jasno, i mi iz zdravstvene struke imamo to svakih dve-tri godine. Uzgred budi rečeno, zaštita od požara ovde nije ni pomenuta, sem uopšteno, mora radnik da zna puteve evakuacije itd. To je vrlo uopšteno.
Neki zakoni iz ove oblasti veoma precizno regulišu pitanje i alkoholisanosti, nisam uspeo da vidim, možda je to jedna reč koju nisam video, pitanje alkoholisanosti, opojnih sredstava, droge, štetnih hemikalija. Zašto smo to izbrisali?
Što bi to bila prepreka evropskom putu Srbije da je to ostalo, da ne može biti neko alkoholisan, da moraju biti posebni uslovi ako je reč o požaru, kako radnika obučiti, kako izvršiti jednu svojevrsnu kolektivnu obuku.
Možda to liči na one vojničke vežbe koje su bile, možda na to liči, ali je najveća panika i najveća nesreća kada se pojavi požar. Mi i danas u bolnicama polažemo testove. Gde polažemo testove? Niko ne polaže pored bolesnika u prostoriji.
Dakle, pisani oblik testa treba da se polaže u prostoriji. Ne može na radnom mestu, na skeli da neko popuni test, u kesonu, pored varioca, pored kotla. Eto, kao u reklami "pomeri se s mesta".
Dakle, to je sitna intervencija. Ne kažemo mi da je zakon tako dobar da smo radili sitne intervencije. Te sitne intervencije dovode do suštinskih promena.
Poslodavac nešto mora da zna o poslu kojim se bavi iz elemenata tehnologije, dakle, ne da ima licencu, lepo i jasno je napisano - da zna tehnologiju, da zna osnovne mere pružanja pomoći i zaštite, ono što bi osnovac morao da zna.
Jer, on upoznaje i licenciranu osobu, polaže, na neki način, račune pred inspektorom i pred onima pred kojima je poslodavac, dakle, pred budućim zaposlenim. Ne vidim što smo morali da spasavamo poslodavca.
Verovatno nismo mislili samo o našima, nego i o drugim poslodavcima kojima se nadamo, kojima moramo pripremiti veoma gladak i pitak teren, da ih se ništa, naravno, ne bi moralo ticati.
Uvedeni su, takođe, različiti pojmovi. Nešto sam govorio oko pojmova posebnih uslova na radu i posebno rizičnih uslova za rad i posebnih potreba koje mora da zadovolji zaposleni na tom mestu. To ovde apsolutno nije odvojeno.
Posebna zdravstvena potreba za vršenje određenog posla nije isto što i posebno teški uslovi rada. U nekim zakonodavnim rešenjima to je potpuno jasno.
Naravno da je to slično, može često da se preklopi, posebno teški uslovi rada traže i posebno zdravstveno stanje, ali imamo i osobe sa lošim ili nedovoljno dobrim zdravstvenim stanjem.
Oni ne treba ni da se nadaju da će raditi, kakav nam je osnovni Zakon o radu, ali pošto ste predvideli da zbog neispunjavanja nekih uslova, primedbi koje stavlja poslodavcu, pazite kako ste stavili u zakonu - primedbi da radnik shvati da nije dovoljno upućen u mere prevencije zaštite i bezbednog rada.
Koliko on to treba da radi pa da shvati da nije, da mu dođe inspektor pa kaže - slušaj, ti imaš šansu, nisi dovoljno upućen, odbij da radiš. Reći će - idi, gubiš posao.
Vi jeste stavili, nema pravo zbog toga da ga otpusti, ali ima pravo i poslodavac da zove inspektora, pa da zajedno ubede radnika, recimo, da nije bio u pravu kada je prekinuo rad zbog neke tzv. opasnosti.
Pa šta ako je reč o ženi kojoj možete baciti petardu, ili mala iskrica, upaljena kanta sa smećem, papirom, ona pobegne, vrišteći, i normalno da ide i da traži odgovorno lice ili direktora da mu se javi da je tamo krenuo požar, da nema uslove za rad, jer je procenila da se plaši.
Pokušali smo amandmanski da utičemo na to da nakon što pokuša, srazmerno osposobljenosti i priručnim tehničkim sredstvima koje ima, da sanira datu štetu, govorio sam o primeru požara, može da napusti mesto, u svakom slučaju ostaje bezbedna.
Ovde, kada ko proceni, eno varniči onaj spoj, odoh, bežim, pa neka to što varniči kasnije upali celu fabriku. Sada je u Boru cela fabrika otišla, tek nova otvorena.
Dakle, radnika ne treba naterati. Jasno reći zakonom - ništa da ne učiniš protiv rizika da pogineš, ali minimum nekih mera. Zašto onda osposobljavanje?
Zašto upoznavanje i osposobljavanje ako ne treba da preduzme ništa, nego čim je rizik, da pobegne napolje i da cela firma ode, da izgori, da se upali, poplavi, štetni gasovi, plinovi i ne znam kakve sve uzroke nosi pojedino radno mesto.
Dakle, to opet nije dovoljno regulisano.
Može da kaže - evo, procenio sam da je loše i bežim, a poslodavac kaže - kuda ćeš da pobegneš? Ti mene koštaš cele firme, tvoje bežanje. Što bar ne pokuša da ugasiš tu vatru, sipaj šolju vode, sipaj kofu s vodom na taj mali požar, a ne da se upali sve, ili pomeri itd.
Nije regulisano, recimo, kada su u pitanju prava radnika u delu njihovih obaveza da radnik mora da ima i određenu obavezu da, recimo, radno mesto zatekne urednim i urednim ga ostavi.
Mora da se upozna sa, recimo, elementima zaštite, lične zaštite, jesu li ta oruđa i sredstva što se koriste u ličnoj zaštiti ispravni, jesu li na broju, da li mu radno mesto funkcioniše dobro. Ako to zatekne da je u redu, on nastavlja tu da radi, kada polazi to mora da ostavi urednim radno mesto. Protiv toga se niko ne bi bunio.
Na Zapadu se nikada ne bi bunili. Njihove fabrike su čiste, prečiste, pedantne, bar to govore oni koji tamo rade, jer je svako odgovoran da iza sebe ostavi red i po pitanju radnog mesta, oruđa, sredstava za rad, po pitanju materija, supstanci koje se u radu koriste, a koje on mora i ima pravo i obavezu da to uradi. To je nešto od onoga što je moglo da se intervenišem amandmanski da se to popravi itd.
Po pitanju angažovanja, recimo, ima pravo da angažuje službu medicine rada. Neka rešenja podrazumevaju da poslodavac može, kada ima 250-300 ili više zaposlenih, da napravi svoju službu zaštite na radu. Takođe, i on može da angažuje službu medicine rada.
Ali, šta ste vi ovde zakonskim predlogom, kobajagi nevešto, natovarili jednu opasnu obavezu službi medicine rada, da je dužna da učestvuje u organizaciji prve pomoći, spasavanja i evakuacije. Možda je logičnije da organizuje u obuci za takve stvari.
Da li ćete moći medicinu rada, ili neku isturenu ambulantu, gde rade lekari opšte prakse, kao specijalisti opšte prakse, opšte medicine, a rade, vrše funkciju lekara medicine rada, pa da ga naterate da on, kada se desi požar, recimo, u "Zastavi" u Kniću dođe lekar opšte prakse i kompletno mora da povuče organizaciju svega toga. Sutra će čovek da odgovara zbog toga.
Košta to 400-800.000 ako ta institucija ne odgovori, inspektor toliko može da kazni. Čak naše zdravstvene ustanove nemaju para da plate lekove, zavojni materijal, a da plate inspektorima kaznu, jer nije učestvovao u ne daj bože elementarnoj nesreći.
U ranijim zakonodavnim rešenjima je pisalo - poslodavac poziva toga, poziva toga, pa organizuje to. Dakle, službi medicine rada je dovoljno što ima, što ste taksativno pobrojali 10-15 funkcija, i reći da ona učestvuje u obrazovanju, kreiranju procesa, politike, neka ima i pokaznu vežbu, ali ne da im stavite, na određen način, odgovornost da moraju da učestvuju u postupku evakuacije. Čime?
Znači, daćete im sanitete. Hoćete li vi da im kupite sanitete, posebnu opremu? Idealno, jedva čeka ministar Tomica da troši pare na drugu stranu, a da mu vi to kupite. Ali, budžet je Dinkićev, džaba, sve iz iste kase ide.
Broj lica za prvu pomoć, jedna od primedbi. U nekim zakonskim rešenjima piše - ako ima 20 zaposlenih jedno lice obučeno za prvu pomoć, eto idealnog mesta za službu. To ste stavili u tačku 2) - da vrši obuku za prvu pomoć.
Ali, tačka 9) ili ne znam koja kasnije to malo vuče u opasne vode službe medicine rada. Da nedužni ljudi organizuju i prime na sebe teret jedne "Zastave", kakva god da je minorna sada, da organizuje i spasava, evakuiše radnike, to bi bilo vrlo, vrlo rizično.
Vi ste rekli - odgovarajući broj lica koji će biti upućeni ili obučeni iz oblasti prve pomoći. Ipak je potrebno numerički odrediti - šta to znači odgovarajući broj lica?
Verovatno ono da ima 10 zaposlenih - ugostiteljski objekti, zdravstveni, što ste dali u članu 37, gde poslodavac sve sam organizuje, da tu i nije naročito bitno. Ali, nešto mora sam da zna, mora da zna da previje, mora da reši neku posekotinu.
Dakle, ima mnogo toga što je ostalo nedorečeno u toj potrebi da se što pre i što brže napiše rešenje, iako se ovo godinu dana krčkalo, moglo je to i da se popravi, da se naši amandmani iščitaju itd.
Kada je reč o upravi i instituciji koju ste formirali, mi mislimo da to što će ona sadržavati samo zaposlene i nije baš neko najmudrije rešenje.
Pazite, poslodavac može da određuje koliko će imati ljudi uključenih, obučenih za to od strane zaposlenih, ali zašto u taj organ, koji je opet savetodavan poslodavcu, ne uključiti i predstavnika poslodavca ili njega samog, lekara medicine rada i ostali broj, ne ograničava se broj na tri.
Ostali broj neka bude uvek u višku radnika koji su obučeni za poslove zaštite na radu i delegirani ispred zaposlenih. Ne vidim što bi bio problem da u tome bude lekar medicine rada one službe, one institucije sa kojom je poslodavac sklopio ugovor, da bude član tog odbora.
Što se tiče uprave, takođe mislim da nije bilo potrebno da se uprava formira. To je telo koje formira ministarstvo za sebe, administrativno-birokratski tim.
Ako će ministar donositi podzakonske akte, jedino upravo da mu pomažu u tome, ali smo do sada videli veliki broj ministara koji su uspeli sami da reše sve probleme, posebno ministar zdravlja.
Sve je rešavao sam, bez ikakve uprave, bez ikakve pomoći. Verujem da ste ovo mogli i sami ili da vam pomognu stručne službe, a ne nejasno izdefinisan broj zaposlenih. U upravi će biti birokratsko umnožavanje.
Na kraju, kada je reč o prelaznim i završnim odredbama, tamo je rečeno, ukinuće se tridesetak podzakonskih akata, gde se detaljno minuciozno reguliše postupak ponašanja u slučaju havarije na motornim vozilima, mašinskom saobraćaju, drumskom saobraćaju, toksične materije i tako dalje. To su osnovi po kojima deluju inspektori.
Ako im vi to ukinete i zamenite sa četiri-pet normi koje ministar namerava da donese kao podzakonske akte, a možda će ih biti više, onda će inspektori ostati osakaćeni u izvoru informacija i neophodnih prerogativa za svoje delovanje, ako im sve to ukinete kako je bilo. Nije bilo potrebe, da ih preuredimo da, ali da ukinemo sva ona uputstva za rad koja su inspektorima služila zaista mislim da je bio prevelik zalogaj i nepotreban rizik.