Replika, narodni poslanik Zoran Krasić.

Ako knjigovođa napravi falš račun, da li mu uzimamo diplomu da je završio za knjigovođu? Ako lekar pogrešno operiše, pa pacijent umre, neka bude slučaj da je to dokazano, mada je to teško kod nas da se dokaže, dovoljno je samo da mu napiše bilo koju dijagnozu, pa je isključio svoju odgovornost. Da li se njemu oduzima diploma? Ne oduzima mu se diploma.
Sada ste pohapsili neke sudije, ovo što je bilo, gde su, očigledno, suprotno zakonu uradili neke stvari. Da vidimo koliko ima sudija protiv kojih se vodi postupak zbog krivičnog dela kršenja zakona od strane sudija. Nema.
Ako sudija prvostepenog suda 17 puta insistira na svom prvobitnom stavu da njegov komšija Pera dobije parnicu, iako ga je i Vrhovni sud i svi su ga upozoravali, da li se njemu oduzima diploma pravnog fakulteta? Ne oduzima mu se, nego se pokreće postupak, trebalo bi, za razrešenje.
Praktično, ovde se uzima diploma čoveku. Šta je vozačka dozvola? Diploma da je čovek osposobljen da upravlja motornim vozilom. Na bazi toga, on stiče pravo da upravlja.
Na bazi diplome pravnog fakulteta, on stiče pravo da radi neki posao iz pravne struke. Na bazi diplome medicinskog fakulteta, on stiče pravo da pod određenim uslovima leči.
Ono što je poenta za član 34, vi ste u naslovu napisali – kazneni poen. Kazneni poen nije sankcija. Sankcija je kada ga stavite u zatvor, pa je lišen slobode. Sankcija je kada ga kaznite da treba da plati, pa on ne plati, pa onda popišete i naplatite. Zaštitne mere, mere bezbednosti su neke druge sankcije, na neki način.
Vi ste ovde upravni akt, srdžbu sankcije svalili na upravni akt. O tome se radi. Zato sam vam i rekao da je bolje da ste predvideli kao meru oduzimanje vozačke dozvole, zabrana upravljanja za period dve, tri, četiri, pet godina itd. Tu ideju smo hteli da vam damo, a ne ovde "kazneni poen". Kazneni poen ništa ne znači ovde.
Drugo, ovde ste rekli da kaznene poene, po logici stvari, izriče sudija. Kakva je situacija? Možda neki prekršaj, koji je učesnik u saobraćaju izvršio, povlači kazneni poen. Međutim, on platio na licu mesta, pa ne dođe u evidenciju. Da li ste razmišljali o tome?
Znači, dva puta su bila. Istovremeno ovaj zakon i Zakon o bezbednosti saobraćaja na putevima, pa da se celina vidi. Druga stvar, da ovo prebacite u jedno drugo poglavlje, sa promenom ovog "poništavanje" u "oduzimanje i zabrana upravljanja". To je cela poenta.

Da li još neko želi reč po ovom amandmanu? (Ne.)
Na član 44. amandman je podneo narodni poslanik Sreto Perić.
Predstavnik Vlade i Odbor za pravosuđe i upravu prihvatili su ovaj amandman, a Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć, pa konstatujem da je ovaj amandman postao sastavni deo Predloga zakona.
Na član 46. amandman je podneo narodni poslanik Božidar Koprivica.
Predstavnik Vlade i Odbor za pravosuđe i upravu nisu prihvatili ovaj amandman, a Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć.
Da li neko želi reč?
Reč ima narodni poslanik Vjerica Radeta.

Pošto gospodin Stojković nije bio u sali malopre kada sam govorila o nekom prethodnom amandmanu, ponoviću da, kada smo na Odboru za pravosuđe govorili o amandmanima koje smo podneli na ovaj zakon, nismo se tada upuštali u neke diskusije, samo ste vi ministre rekli koje amandmane ne prihvatate i iz tog razloga sam rekla da bi bilo dobro da ovde imamo mišljenje Vlade o amandmanima koje smo podneli, a koje niste prihvatili u ime Vlade. Znam da imate ovlašćenje da u ime Vlade prihvatate amandmane, ali zaista bi bilo dobro da čujemo zbog čega neki amandman nije prihvaćen.
Sigurna sam da bi bilo vrlo interesantno čuti mišljenje zašto nije prihvaćen amandman na član 46. koji je Božidar Koprivica, u ime poslaničke grupe SRS, podneo. Nadnaslov iznad tog člana je – Vrste zaštitnih mera, i onda se kaže: ''Za prekršaje se mogu propisati sledeće zaštitne mere:
1. oduzimanje predmeta,
2. zabrana vršenja određenih delatnosti,
3. zabrana pravnom licu da vrši određene delatnosti,
4. zabrana odgovornom licu da vrši određene poslove,
5. zabrana upravljanja motornim vozilom,
6. obavezno lečenje alkoholičara i narkomana,
7. zabrana pristupa oštećenom, objektima ili mestu izvršenja prekršaja,
8. javno objavljivanje presude,
9. udaljenje stranaca sa teritorije Republike Srbije''.
U stavu 2. kažete: – ''Zaštitne mere oduzimanja predmeta, obaveznog lečenja alkoholičara i narkomana i udaljenje stranaca sa teritorije Republike Srbije mogu se izreći pod uslovima propisanim ovim zakonom i kad nisu predviđene propisom kojim je određen prekršaj''.
Amandman koji je Boižidar Koprivica podneo, odnosi se na stav 1. i predlog je da se tačka 7) u ovom stavu briše. Stav 1. glasi: ''Za prekršaje se mogu propisati sledeće zaštitne mere''; a tačka 7) kaže – ''zabrana pristupa oštećenom, objektima ili mestu izvršenja prekršaja''.
Mislimo da je ovo potpuno neustavno rešenje i kada smo govorili u načelnoj raspravi o Predlogu zakona o prekršajima, onda smo rekli da su vam članovi 46, 68. i 54. neustavni, a sada ću konkretno kod člana 46.
Namerno sam pročitala ceo član da bi se stekla prava slika na šta se odnosi i o čemu se radi u ovom članu; svih osam tačaka je u redu, treba tako da stoji, ali, ''zabrana pristupa oštećenom, objektima ili mestu izvršenja prekršaja'' je nemoguće normirati, jer je to zaista ograničavanje osnovnih ljudskih prava i sloboda i zato je suprotno našem Ustavu, odnosno neustavno je.
Recimo, u nekoj prodavnici C marketa – ja se tamo nešto posvađam sa nekom prodavačicom, mogu i da se pobijem, napravim prekršaj, odgovaram za taj prekršaj, platim kaznu, i da li to onda znači da ja nigde više u Srbiji ne smem prići nijednom objektu C marketa?
To znači ovo što je ovde napisano, ne što ne smem da uđem u tu prodavnicu, gde sam učinila prekršaj, nego nijednom objektu C marketa ne smem ni blizu da priđem. To jednostavno nije moguće i nije održivo.
Mislim da bi zaista bilo dobro, ministre, i sada to možete, iako to niste uradili na Odboru za pravosuđe, da prihvatite ovaj amandman i da brišete ovu zabranu.
Kako ćete – potuku se dvoje ljudi u zgradi, žive u istoj zgradi, potuku se tamo negde u kafani i da li je onaj odgovoran koji je izazvao tuču, a koji odgovara za prekršaj; da li to znači da on više ne sme da se vrati da živi u svom stanu, ne sme da priđe objektu, ne sme da priđe oštećenom čoveku, a mora da mu priđe, jer sretnu se u liftu, u ulazu, u zgradi.
Znate, jednostavno je neodrživo, kada se nešto predlaže onda mora malo da se sagleda šta to sve u životu u primeni stvari predstavlja, kakve implikacije može imati primena određenog člana nekog zakona.
Zamislite sada, sudija za prekršaje kaže tamo nekom ko se potukao ispred neke zgrade da ne sme, stoji mu zabrana prilaska tom objektu, a objekat je njegov stan. Nemoguće je.
Dakle, ako vi ministre ne prihvatite da se ovaj amandman usvoji, ja se nadam da će narodni poslanici u danu za glasanje da ovo zaista shvate ozbiljno i da glasaju za ovaj amandman, jer svako od nas i od naših prijatelja, poznanika, rođaka, ukućana će doći u situaciju da ima nesagledive posledice primenom ovog člana, odnosno tačke 7) člana 46.
Dakle, pozivam Vas, ministre, da otklonite ovu neustavnost ovog predloga zakona, jer ovo jeste neustavno, jeste kršenje osnovnih ljudskih prava i molim vas da prihvatite ovo. Ako ne vi, onda pozivam kolege poslanike da u danu za glasanje prihvate amandman.

Da li još neko želi reč? (Da.)
Reč ima narodni poslanik Zoran Krasić.

Pretpostavljam da je ideja za ovu vrstu zaštitnih mera, odnosno vrstu zaštitne mere, zabrana pristupa oštećenom, objektima ili mestu izvršenja prekršaja, došla verovatno povodom problema koji postoje sa određenim navijačima.
Dakle, postoji mogućnost da im se zabrani pristup sportskom objektu i verovatno je ovo, odnosno ideja za ovo pronađena u nekim odredbama zakona o braku, kako se to sada zove, gde se uskraćuje pravo nekom članu porodičnog domaćinstva zbog zlostavljanja ostalih članova domaćinstava da pristupi u neki objekat, pa čak on bio u njegovoj svojini.
Ako mi već u nekim zakonima koji su ranije doneti imamo nešto, a sada asocira na jednu ovakvu vrstu zaštitne mere, smatram da ste morali ovo na neki način da ograničite, odnosno da, doduše to ste uradili u članu 54. gde ste to propisali, vezali ste samo za odluku suda.
Međutim, ovim zakonom i drugim propisima gde će konkretno biti propisano da li uz prekršaj ide i ova zaštitna mera, jer to je materija drugog zakona, mislim da treba što restriktivnije prići pri određivanju slučajeva i situacija kada može ova zaštitna mera da se izrekne.
Dobro je što u ovom konceptu zakona vrlo malo ima odredbi koje govore o obaveznim zaštitnim merama, sve je više dato sudu da po principu individualizacije proceni da li ima mesta nekim zaštitnim merama.
Mislim da ovaj amandman treba da shvatite kao neko upozorenje i apel da se što restriktivnije definiše mogućnost primene ove zaštitne mere. Znači, da se ograniči samo na one slučajeve gde je to eventualno neophodno.
Dakle, uzeo sam dva primera, javnosti su dobro poznati, imamo ljude koji idu na fudbalske utakmice, ne zbog fudbala nego da bi ispoljili energiju.
Znam da je predviđeno u tom zakonu, ali da nije bilo moguće da se primeni, jer se nije znalo kako će da se primeni. Znam da nešto kod Zakona o braku takođe postoji neka odredba i mislim da ima još dva zakona, ne bih mogao tačno da vam kažem koji su, gde je takođe predviđena jedna ovakva mogućnost.
Međutim, po svojoj suštini, ovo mora da se primeni restriktivno i da se tumači, pre svega, restriktivnost u smislu novih materijalnih propisa gde bi se osnov za primenu ovako nečega dao.
Vrlo je teško sada ovde komentarisati jedan zakon koji je usvojen u Narodnoj skupštini i stupio na snagu, a ja sada ne znam da li se primenjuje ili ne primenjuje ili je bilo neko odloženo vreme.
Mi smo bili veliki protivnici onih odredbi, načina na koji su definisani slučajevi zlostavljanja u porodici, čak i onih mera, tamo.
Tako da, jednostavno, pod uticajem tog ženskog lobija u Narodnoj skupštini napravljena je jedna presija, jedan pritisak – ili jesi ili nisi. Ako jesi za taj član – onda si dobar, ako nisi – ti si onaj što mrzi ljude itd.
Nije poenta bila u tome, nego u tome što su neka rešenja bila takva da bitno narušavaju pravo svojine, a pravo svojine je svetinja, posle prava na život i prava na slobodu, verovatno najznačajnije pravo je ljudska sloboda koja postoji.
Na pitanje: zašto, ako trpi zlostavljanje, zašto se ne razvede, pa reši problem, kaže – ne, tolike godine je bila u braku, mora da ostane nešto i njoj?! To je bilo obrazloženje. Pošto znam da je to bilo loše rešenje, sve je to moglo na drugačiji način da se učini, to moram da kažem.
Mi smo i do sada imali u Zakonu o braku neke poslove iz nadležnosti centra za socijalni rad, kada su odnosi roditelja i dece u pitanju, gde su oni mogli da primenjuju neke mere itd.
Ovde se naprosto ne iscrpe mogućnosti jednog propisa, a već se ide na neki drugi propis i onda se ubacuju neka nova rešenja. Ne sporim ta rešenja koja se ovde ubacuju možda postoje u Holandiji, u Nemačkoj i verovatno tamo daju neke rezultate, ali kod nas ne mogu da postoje jer su u suprotnosti sa Ustavom, mentalitetom i načinom na koji se ovde živi.
To ne znači da apelujem da svako treba da nokautira svoju ženu, daleko bilo. Ne, ali tako se predstavio ovde.
Kada dohvati ova ženska linija (što hoće da budu po svaku cenu potpredsednici u svojoj stranci, samo po osnovu toga što su žene), kada oni uhvate to da obrazlažu, pa kada to napumpaju ove nevladine organizacije i ovi mediji, onda se stekne utisak – ovde se kolju žene. Nije tako.
Dajte da definišemo problem, način na koji može da se reši taj problem, a da se ne ugrozi nešto što je takođe drugo ljudsko pravo.
U tom smislu tumačite ovo naše nastojanje da, ako već gurate u materijalne odredbe ovu meru, onda gledajte da se ona ograniči, da se postave neki uslovi, jer postoji uvek opasnost da se ne ugrozi neka druga sloboda.
Postoji opasnost da se ne ugrozi neka druga sloboda, jer znate i sami, štitimo se od nečega, upadamo u zamku nečega drugog. U tom smislu treba i tumačiti ovaj amandman koji je podnet.

Da li još neko želi reč o ovom amandmanu? (Ne.)
Na član 47. amandman je podneo narodni poslanik Momir Marković.
Predstavnik predlagača i Odbor za pravosuđe i upravu nisu prihvatili ovaj amandman, a Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć.
Da li neko želi reč? Izvolite.
Reč ima narodni poslanik Zoran Krasić.

To je član koji ima naslov – Izricanje zaštitnih mera. Gospodin Marković je podneo amandman na stav 4. koji kaže: "Zaštitnu meru izriče sud". Amandmanom se traži da se dodaju reči – "i organ državne uprave".
Sada da ne ispadne da mi plediramo da organi državne uprave izriču zaštitne mere, pošto je ovde očigledno intencija da te buduće mere samo izriče sud kao prekršajni organ, mi primećujemo da tu postoji sada nesaglasnost ove odredbe, ne samo odredbe člana 47. Predloga zakona, nego čitavog kompleksa tih odredbi sa članom 285. i još nekim članovima ovog predloga zakona.
Ovaj zakon o prekršajima nije napustio koncept da i organi državne uprave mogu da, u skladu sa zakonom, vode prekršajni postupak. Ako neko smatra da posle ovog zakona svi prekršaji prelaze u sud, grdno se vara.
Tu ostaje carina, poreska uprava, ostaju i drugi organi državne uprave, s tim što su data neka ograničenja da ne može da se izrekne u postupcima pred tim državnim organima, u prekršajnim postupcima pred tim organima državne uprave, kazna zatvora, jer nju samo može sud da izriče. Moguća je novčana kazna i dato je ograničenje da ne može izreći zaštitne mere.
Tu bi predlagač morao do kraja da se opredeli, da li je za pun koncept da sud izriče samo zaštitne mere. Ako je za taj koncept, onda moram da kažem da je to sporedna mera, nije glavna mera. Nemoguće da sporedna mera ima veći značaj od kazne. Onaj ko je novčano kažnjen za prekršaj za koji je predviđena i zaštitna mera tek novčanim kažnjavanjem dobija i zaštitnu meru. Ako nije novčano kažnjen neće dobiti zaštitnu meru. To je vrlo jednostavno.
Sada po ovom konceptu kako nam Vlada predlaže, carinski organ ima da ga novčano kazni i to da ga poprilično odere, a zaštitnu meru u nekom novom postupku ima da mu izrekne sud, recimo oduzimanje vozila.
Zabrana odgovornom licu da vrši određene poslove, zabrana pravnom licu da vrši određenu delatnost, zabrana, oduzimanje predmeta, ja sve ove druge, a ovu prvu nisam uzeo – oduzimanje predmeta, nema logike. Onda se postavlja pitanje, a šta je radio carinski organ. On je iskoristio odredbe Carinskog zakona, koji bi morao da se menja posle ovoga. On bi morao obavezno da se menja, jer ne bi bilo moguće da ovaj zakon stupi na snagu i da počne sa primenom, a da i dalje imamo stari Carinski zakon. Upravo zbog tih odredbi o prekršajnom postupku i zaštitnim merama.
Imaćemo situaciju da carinski organ konstatuje neki prekršaj, vodi prekršajni postupak, izrekne novčanu kaznu, a po logici stvari bi možda trebalo da ide tu još i zaštitna mera oduzimanja predmeta, on predmet preseli kompletno u sud, dok dođe do suda nema ni predmeta, nema ništa. Predmet koji treba da se oduzme, nema ga, nestane. Sposobni su ti tamo.
Uzmite poreske prekršaje gde ide neka zaštitna mera. Taj koncept mora da se na neki način promeni. Vlada mora da se opredeli koji će koncept.
Ako je prihvatila ovo da zaštitnu meru izriče samo sud, ona je sporedna mera, glavna je kazna, onda onaj ko sudi, ko izriče kaznu on treba da izrekne i zaštitnu meru.
Ako je koncept da sve prelazi u sud, onda dajte da oslobodimo i poreske i druge organe obaveze vođenja prekršajnog postupka i da sve prebacimo na sud.
Ovde se sada formira sud za prekršaje i u startu se kaže – ali ne idu svi prekršaji u sud, nego ostaju neki kod organa državne uprave. To je nekada moglo kada je opštinski organ za prekršaje bio u jednom drugom statusu, nije bio sud, nego jedan specifični organ, pa možda više organ uprave nego sud.
U jednom nedefinisanom, specijalnom položaju je bio sudija za prekršaje, pa je onda i bilo nekog opravdanja da jedan deo prekršajnog postupka, neke prekršajne postupke može da vodi organ državne uprave. Sada kada ste sve prebacili ili kada sve želite da prebacite u sud, onda nema mogućnosti da ostane deo prekršaja kod carine ili kod poreske uprave, nema opravdanja.
Vidite, na jednoj sitnici se prelama i vidi se nedostatak koncepta zakona. Ovaj predlog zakona nema svoj koncept. Nastaće papazjanija i uništiće se organi za prekršaje koji kako-tako funkcionišu.
Jeste, teško se tamo čovek oslobodi odgovornosti, jer ako te policajac prijavi, on je već odmah i kriv. To je neki skraćeni postupak, taj prekršajni postupak, začas se utvrdi odgovornost i izriče sankcija. Na ovome se vidi pogrešan i nejasan koncept predlagača zakona, kada je u pitanju Zakon o prekršajima. Ako je koncept zasnovan na tome da sve prelazi u sudove za prekršaje, onda odredbe od člana 285. naovamo ne treba da postoje.
Ako misli da može da bude koncept malo organ uprave, malo sud, onda to nije u skladu sa Ustavom. Zar je moguće da jedna stvar može biti prekršaj, može biti i upravna stvar i sudska stvar. Pa to je nemoguće, ljudi. Nemoguće!
Zato je bolje da Vlada izađe sa svojim konceptom koji je do krajnjih konsekvenci konzistentan, a ne ovako malo levo, malo desno. Znam da je teško od Dinkića oduzeti carinske prekršaje i poreske prekršaje, ali, ako je takva situacija onda ne pravite opštinske sudove za prekršaje.
Problem je kako da se izrekne kazna zatvora, da li sudija za prekršaje može da izrekne kaznu zatvora, a nije sud. Postavlja se pitanje –da li sudija za prekršaje ili lice odgovorno da prekršajno kažnjava, možda mu taj naziv više odgovara?
Sud samo može da izriče kaznu zatvora, ne može sudija za prekršaje. To je standard Evrope, ako se ide ka tom standardu onda napišite. Ovako imamo situaciju malo carina, malo sud.
Sud je nadležan samo zato što u carinskom prekršaju ide još i zaštitna mera, a da nije zaštitne mere bio bi nadležan carinski organ. To ne može u pravu tako! Ne može tako!
Da li vredi vama da pričam, ali obavestite ove vaše koji odlučuju o ovom zakonu da postoje veliki problemi, velike rupe sa ovim zakonom. Ovaj zakon će u praksi stvoriti još veće probleme nego što ste mogli da sagledate kakvi će problemi biti.

Da li još neko želi reč? (Ne.)
Na član 50. amandman je podneo narodni poslanik Božidar Koprivica.
Predstavnik Vlade i Odbor za pravosuđe i upravu nisu prihvatili ovaj amandman, a Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć.
Reč ima narodni poslanik Vjerica Radeta.

Član 50. Predloga zakona o prekršajima govori o zabrani pravnom licu da vrši određene delatnosti. Kaže: ''Zabrana pravnom licu da vrši određene delatnosti sastoji se u zabrani proizvodnje određenih proizvoda ili vršenja određenih poslova u oblasti prometa robe, finansija i usluga ili u zabrani vršenja drugih određenih poslova''. Ovde nemamo nikakvih primedbi, to bi se izreklo kao zaštitna mera uz glavnu kaznu.
Stav 2. kaže: ''Ako propisom kojim se određuje prekršaj nisu posebno predviđeni uslovi za izricanje zaštitne mere, mera se može izreći ako bi dalje vršenje određene delatnosti bilo opasno po život ili zdravlje ljudi, štetno za privredno ili finansijsko poslovanje drugih pravnih lica ili za privredu u celini''. Ni ovde nismo stavili primedbu.
Stav 3. ovog člana glasi: ''Zabrana pravnom licu da vrši određenu delatnost može se izreći u trajanju od šest meseci do tri godine, računajući od pravosnažnosti presude''. Ovde smo amandmanom intervenisali i tražili da, umesto tri godine, zabrana pravnom licu da vrši određenu delatnost može se izreći u trajanju od ''šest meseci do jedne godine'', računajući od pravosnažnosti presude.
Mislimo da je ovo amandmansko rešenje zaista primerenije i da nije logično, nije normalno da se nekom pravnom licu u prekršajnom postupku kao sporedna mera izrekne kazna zabrane delatnosti u trajanju od tri godine, jer ako je neko napravio takav prekršaj da treba tri godine da mu se zabrani da se bavi delatnošću onda to definitivno ne može biti samo prekršaj, već je u pitanju krivično delo mnogo širih razmera i onda je u pitanju jedan sasvim drugi postupak.
Ako govorimo o prekršaju opet imamo problem o kojem je malopre Krasić govorio, odnosio se na član 47. kod izricanja zaštitnih mera gde stoji da zaštitne mere izriče sud, a mi smo predložili da to treba da radi organ uprave.
To je problem u zakonodavstvu ovog parlamenta, ovog saziva i svaki put kada govorimo o nekom predlogu zakona, kada vi organima uprave ostavljate na mogućnost da izriču prekršajne mere, odnosno zaštitne mere, mi smo uvek tvrdili da to nije dobro, da to mora da bude isključivo predmet prekršaja, odnosno zakona o prekršajima i onda ne bismo imali dilemu, znalo bi se šta rade sudovi za prekršaje, a šta rade organi uprave.
Ne bismo imali situaciju da Mlađan Dinkić ode na godišnji odmor na Zlatibor i da tamo pozatvara, u nekom upravnom postupku, 30 lokala zato što nisu imali fiskalni račun, a onda tek ide prekršajni postupak; već je dobio na licu mesta zatvaranje te prodavnice, pa onda prekršajni postupak traje nekoliko meseci, pa onda tek po pravosnažnosti prekršajnog postupka izriče se zabrana neobavljanja delatnosti još tri godine. Ne znam da li je pisac ovog zakona bio svestan šta ovo u stvari znači.
Ako vi jednom pravnom licu zabranite tri godine da se bavi nekom delatnošću, onda lepo kažite da nikada više ne može time da se bavi jer vi njemu faktički zatvarate tu njegovu radnju, preduzeće. To je praktično likvidacija tog pravnog lica.
Trebalo bi da je predlagač vodio računa ne samo o tom pravnom licu kojem se izriče ova zaštitna mera, nego to pravno lice svakako ima nekoliko ili više fizičkih lica koja su zaposlena u tom pravnom licu, čije porodice žive od tog pravnog lica i sada zamislite koje su posledice. Evo najbanalniji primer zatvaranja, recimo, neke kafane ili nekog restorana gde je zaposleno 10 ljudi. Em je problem tom vlasniku što je zatvoren tri godine, a šta će se desiti sa tih 10 ljudi koji su tu zaposleni.
Da li će taj vlasnik da ih plaća za to vreme dok je njegovo pravno lice zatvoreno? Naravno da neće. On će lepo da ih proglasi tehnološkim viškom, da ih šutne, ostavi bez hleba, ostavi bez posla, a ništa se pozitivno nije postiglo izricanjem ovakve mere. U redu je ako ima prekršaj iz stavova 1. i 2. člana 50. – u redu je da se izrekne odgovarajuća kazna. U redu je da to bude visoka kazna u određenim slučajevima. Ali zabrana delatnosti na tri godine, jednostavno je nedopustivo!!
Dakle, ako je neko proizvodio, ustanovi se da proizvodi drogu, razne narkotike štetne po zdravlje ljudi, po kompletnu naciju, onda njemu treba zabraniti trajno da se bavi takvom delatnošću.
Da li ovo znači da neko ko pravi sintetičke droge, da će da dobije prekršajnu kaznu, tri godine se neće baviti tom delatnošću legalno, naravno, baviće se ileglano, i za njega nije problem, ali problem je za onih 20 ljudi koji uopšte nisu znali da prave sintetičke droge, problem je za njihove porodice jer onaj ko ih je hranio više nema posla.
I prođu tri godine, taj će ponovo da se vrati u legalne tokove, odnosno on nikada faktički nije ni prekidao da se bavi tim poslom. O takvim ljudima i takvoj delatnosti se radi u stavu 2. člana 50. Predloga zakona.
Dakle, to ne može da bude predmet prekršaja nego može da bude predmet krivičnog dela, krivičnog zakonodavstva i trajne zabrane takvom delatnošću.
Sve drugo što nije u toj meri štetno po zdravlje i život ljudi, neki drugi prekršaj, opet ću da napomenem šta znači nepostojanje fiskalnog računa, naravno, to jeste prekršaj, ali da li je pametno da Dinkić na godišnjem odmoru kada nekom gostu u restoranu ne nađe račun, da nekome zatvara restoran; da sve ljude, koji su zaposleni, pošalje kući, da se vodi prekršajni postupak i još da mu se izriče, ako nije bio uljudan ili ako je bio u komunikaciji sa ministrom bezobrazan, pa onda nađe elemente da može taj restoran da zatvori na dve ili tri godine.
Dakle, višestruka je šteta.
Žao mi je, nema ministra, neprihvatljivo je da zabrana pravnom licu da vrši određenu delatnost može da traje tri godine. Znači, maksimalno godinu dana, kao zaštitna mera. To je dovoljno vremena da se opameti onaj koji je činio prekršaj. To je dovoljno da može ponovo da se vrati u normalne tokove.
Ako se misli da zbog delatnosti kojom se bavi, ako kaže da se određuje prekršaj, nisu posebno predviđeni za izricanje mera, mera se može izreći ako bi dalje vršenje određene delatnosti bilo opasno po život ili zdravlje ljudi, ako to jeste tako, onda treba trajno da se zabranom i bavljenje ovom delatnošću.
Mislimo da ova faktička likvidacija pravnog lica ( kroz ovaj član 50. kako ste je vi ovde zakukuljili i zamumuljili u stavu 3.) višestruko bi bila štetna i za pravno lice i za vlasnika pravnog lica, a posebno naglašavam za sve zaposlene u tom pravnom licu koji – "ni luk jeli, ni luk mirisali", nemaju pojma da taj njihov gazda ne radi u skladu sa zakonom.
Najjednostavniji primer jeste restoran: otkud zna kuvarica, koja tamo sprema ručkove, ili konobar koji servira, da li je njegov gazda utajio porez, da li je radio, pored ovog posla, još neke zakonom zabranjene poslove. Naravno da ne zna.
Šta je posledica primene ovog člana? Upravo taj koji ne zna da je radio u pravnom licu koje je žestoko kršilo propise, da on ostane bez posla, da njegova porodica ostane bez sredstava za život. A onaj ko se bavi takvom vrstom poslova? Ne brinite se, snaći će se on i pored ovakve zabrane.
Za ovo što je predviđeno u stavu 2. nema prekršaja, za ovo se ide u zatvor i to više godina, ako neko svojom delatnošću dovodi u opasnost život ili zdravlje ljudi, odnosno nacije u Srbiji.
Vlada kao predlagač pobrkala je lončiće, hteli su da budu strogi, a na ovaj način nisu postigli ništa. Ne sumnjam da je bila dobra namera Vlade da se suzbiju ovakve delatnosti, ali na ovaj način to nije moguće.
Još jednom vas pozivam da glasate za amandman Božidara Koprivice, jer zabrana obavljanja delatnosti na tri godine je nešto što mi srpski radikali mislimo da je neprihvatljivo.
Ubeđeni smo da je dovoljno da ta zabrana bude maksimalno do godinu dana i da se na taj način postiže svrha kažnjavanja, a sa mnogo manjim posledicama i mnogo manje ljudi bi bilo obuhvaćeno, opet ponavljam, vrlo često ljudi koji uopšte nisu skrivili ovaj prekršaj, a spletom okolnosti su se našli.
(Nemanja Šarović, sa mesta: Da budu kolateralna šteta.)
Bravo, Nemanja, znači, da budu kolateralna šteta, baš tako. Dakle, baš oni da budu najžešće kažnjeni, a ne ko je zaista učinio ovaj prekršaj.
Pošto sam se malo odmakla od onoga što stoji u stavu 3. – još jednom ću pročitati: "Zabrana pravnom licu da vrši određenu delatnost može se izreći u trajanju od šest meseci do tri godine, računajući od pravosnažnosti presude".
Ovo je mnogo bitno, jer on već dobija zabranu na licu mesta od nekog inspektora ili nekoga ko je kontrolisao neku određenu radnju, pa do pravosnažnosti mu treba bar godinu dana, pa od pravosnažnosti još tri godine da ne obavlja ovu delatnost.
Kako mislite da će taj neko da se vrati ponovo u normalne tokove?! Nema šanse!! Pravite od onoga ko je možda čak i načinio prekršaj, treba da odgovara za prekršaj, još većeg prekršioca, jer mora da razmišlja kako će da živi naredne četiri godine, pa će onda da ide iz prekršaja u prekršaj, iz nekog bezazlenog u još gori i veći prekršaj. Mi mislimo da to nije svrha ovog zakona.
Svrha ovog zakona jeste da se kažnjavaju i fizička i pravna lica za određene prekršaje, isključivo one koji su propisani zakonom. Ne mislimo da kazna treba da bude takva da stimuliše nekoga da čini i dalje prekršaj.
Znate, ako neko ima zaposlenih 10 ili 15 ljudi i vi mu zabranite tri godine da radi, tih 10 ljudi će gledati gde će da radi na crno, jer moraju da žive. Čekaće da ponovo profunkcioniše ova firma, koja je zatvorena na tri godine. Oni će negde da se snalaze i opet ima štete i država i ti ljudi, i opet nema svrhe primena ovog zakona.
Dakle, ako hoćemo da zaista budemo dosledni, da ovaj zakon ima smisla, onda razmislite, dovoljno je da se, kao sporedna mera, izrekne maksimalno godinu dana zabrane bavljenja određenom delatnošću.
Sve drugo je faktički likvidacija pravnog lica. Ne verujem da je to bila namera Vlade. Ne verujem da vi, koji ćete glasati za zakon, to želite.
Zato vam preporučujem da razmislite i glasate za amandmane kolege Božidara Koprivice.