Hvala.
Zaključujem pretres Predloga zakona, u pojedinostima.
Pošto smo obavili pretres Predloga zakona u načelu i pojedinostima, Narodna skupština će u danu za glasanje odlučivati o Predlogu zakona u celini.
Prelazimo na 8. tačku dnevnog reda: – PREDLOG ZAKONA O PREKRŠAJIMA (pojedinosti)
Primili ste amandmane koje su na Predlog zakona podneli narodni poslanici: Nemanja Šarović, Milan Stevović, Vjerica Radeta, Lazar Čavić, Milovan Radovanović, Momir Marković, Božidar Koprivica, Sreto Perić, Zlatan Jovanović, Petar Jojić i Đorđe Mamula.
Primili ste izveštaje Odbora za pravosuđe i upravu i Zakonodavnog odbora.
Pošto je Narodna skupština obavila načelni pretres, saglasno članu 140. stav 3. Poslovnika Narodne skupštine, otvaram pretres Predloga zakona u pojedinostima.
Na član 2. amandman je podneo narodni poslanik Nemanja Šarović.
Predstavnik Vlade i Odbor za pravosuđe i upravu nisu prihvatili ovaj amandman, a Zakonodavni smatra da je amandman pravno moguć.
Da li neko želi reč? (Da.)
Reč ima narodni poslanik Nemanja Šarović.

Dame i gospodo narodni poslanici, u ime poslaničke grupe SRS, podneo sam amandman na član 2. Predloga zakona o prekršajima. Mene zaista čudi da ni ministar Stojković, ni Odbor za pravosuđe i upravu nisu prihvatili ovaj amandman jer se radi o čisto stručnom amandmanu, radi se o pravnim stvarima.
Pokušao sam da na ovaj način bolje definišem pojam prekršaja, jer se član 2. Zakona o prekršajima odnosi na određivanje pojma prekršaja i u Predlogu zakona kaže: "Prekršaj je protivpravna skrivljeno izvršena radnja koja je propisom nadležnog organa određena kao prekršaj".
Po amandmanu koji je predložen, stav 1. član 2. se menja i glasi: "Prekršaj je krivicom izvršena protivpravna povreda javnog poretka, propisana zakonom ili drugim propisom kao prekršaj".
Dakle, ova definicija koja je data u amandmanu je definitivno, čisto pravno gledano bolja, preciznija, sveobuhvatnija i ukoliko se zanemare stranačke razlike, ne vidim razlog zbog koga ovaj amandman nije prihvaćen i nadam se da će vladajuća većina ispraviti grešku što ovaj amandman nije prihvatila još u raspravi u načelu, odnosno u raspravi na Odboru. Nadam se da ćete u danu za glasanje svi glasati za ovaj amandman. Hvala.

Da li još neko želi reč? (Ne.)
Na član 3. amandman je podneo narodni poslanik Milan Stevović.
Predstavnik Vlade i Odbor za pravosuđe i upravu nisu prihvatili ovaj amandman, a Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć.
Da li neko želi reč? (Ne.)
Na član 5. amandman je podnela narodni poslanik Vjerica Radeta.
Predstavnik Vlade i Odbor za pravosuđe i upravu nisu prihvatili ovaj amandman, a Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć.
Da li neko želi reč? (Da.)
Reč ima narodni poslanik Vjerica Radeta.

Dame i gospodo, nemam nameru da polemišem sa predsedavajućim, naravno, ali ću kratko da se vratim na ovaj skoro završeni Predlog zakona o izmenama zakona kojim su određene novčane kazne za privredne prestupe i prekršaje.
Jednostavno, bez obzira što su amandmani kolege Vojkana Tomića postali sastavni deo ovog zakona, jer su prihvaćeni na odborima, od strane predstavnika Vlade i mi odranije tvrdimo, imamo svoje mišljenje i stav da o takvim amandmanima ovde može da se raspravlja.
Neću da polemišem, ali moram da skrenem pažnju, jer kada smo govorili o ovom setu od pet ili šest zakona, normalno, nijednom zakonu ne može dovoljno pažnje da se posveti zbog ograničenog vremena i zbog toga što se objedinjuje rasprava za nekoliko zakona i onda je, naravno, jedina prilika da i kolegama poslanicima i javnosti Srbije skrenemo pažnju na neke karakteristične i značajne stvari iz vladinih predloga baš kroz raspravu u pojedinostima.
Zato mi je žao što je propuštena prilika da se raspravlja kako je kolega Vojkan Tomić, naravno, u dogovoru sa predstavnicima Vlade Republike Srbije, predložio da se neke kazne za privredne prestupe, recimo, povećavaju sa 50 hiljada na tri miliona dinara, sa 10 hiljada na 200 hiljada dinara, sa 1.000 dinara na 20.000 dinara, sa 80 hiljada na 800 hiljada, sa 60 na 600.
A zašto sam imala potrebu ovo da kažem – iz dva razloga.
Prvi razlog je, očigledno, a videćete sada i u zakonu o prekršajima i svi zakoni koji su na dnevnom redu, suština im je da se kaznene odredbe onako povećaju po nekoliko puta, da se država obezbedi, da puni budžet iz raznih kazni, naravno, ne mislimo mi da ne treba da se kažnjava za privredne prestupe, za prekršaje, ali jednostavno, mislimo da kazne moraju da budu umerenije i da prate ekonomsko stanje građana u Srbiji.
Drugi razlog, zbog čega sam želela ovo da komentarišem, jesu tvrdnje zvaničnika iz Ministarstva finansija, iz Narodne banke, o nekim lažima o inflaciji kojima obasipaju građane Srbije kao da svi ne vide kolika je inflacija, jer svako može da izračuna po osnovnim namirnicama koje svakodnevno kupuje, kolika je inflacija.
Ovo su dokazi, ako se neka kazna povećava, ako država predlaže da se poveća sa 50 hiljada na tri miliona dinara, onda je naravno svima jasno šta nam to država priprema do kraja ove godine i u narednoj godini.
Što se tiče Predloga zakona o prekršajima, odnosno amandmana koji sam na član 5. podnela, u ime poslaničke grupe SRS, reći ću vrlo kratko kada je u pitanju zakon o prekršajima.
Predlog ovakav kakav je dat – suštinska promena je u tome što se organi za prekršaje transformišu u sudove za prekršaje i u tom delu mi srpski radikali nemamo ništa protiv.
Naprotiv, mi u našem stranačkom programu kada je u pitanju pravosuđe, imamo jasno definisano na koji način mi vidimo pravosuđe u Srbiji; mi smo samo za postojanje osnovnih sudova, dakle, drugostepenih sudova, a u izuzetnim slučajevima, treći stepen, odnosno Vrhovni sud.
Dakle, mi i ne vidimo organe za prekršaje na način kako su do sada bili koncipirani. Bilo je kroz istoriju tih organa, odnosno šetali su od sudova do organa, ali je uvek bilo nešto interesantno da su sudija za prekršaje, u krugovima ostalih sudija, bili kao sudije nižeg reda.
Mi mislimo da to nije u redu i ne treba to tako da se tretira. To je naročito bilo prisutno u ovom periodu kada su sudije za prekršaje radile u organima za prekršaje.
Plate tih sudija su znatno manje nego plate redovnih sudija. Uslovi za rad, evo, u svakom gradu, pogledajte u kakvim uslovima rade sudije za prekršaje. To je zaista, uglavnom u nekim barakama, u nekim pomoćnim objektima.
U Zemunu jedva znate da dođete, da nađete, kroz neka dvorišta morate da prođete i da dođete do nekog objekta sa dve sobe u kojima radi pet sudija za prekršaje.
Takođe, materijalni položaj tih sudija u smislu rešavanja stambenih pitanja nikada nije bio prioritet državi, nije se ni znalo ni koje bi ministarstvo trebalo da vodi računa o njima, jer ranije je to bilo Ministarstvo pravosuđa, pa se onda to Ministarstvo podelilo na Ministarstvo pravde i na Ministarstvo lokalne samouprave, tako da je veliki broj tih sudija, a mnogo je sudija za prekršaje u Srbiji, nekako bio prepušten sam sebi.
Znam, često, kada je neko od tih kolega konkurisao da pređe da radi, odnosno da pređe na funkciju sudije u nekom redovnom sudu, pa se i na Odboru za pravosuđe znalo sa nekim podozrenjem, nešto, kao – ovaj dolazi iz prekršaja.
Naravno, ispunjava uslove, ima završen pravni fakultet, ima položen pravosudni ispit. To što je država tako namestala da su sudije za prekršaje sudije drugog reda, onda to zaista država mora i da ispravi.
Zato mi srpski radikali podržavamo tu ideju da se organi za prekršaje transformišu u sudove, jer zaista tako i treba da bude, jer je bilo čak nezakonito i neustavno ono što se dešavalo u nekom ranijem periodu da organi za prekršaje izriču kazne zatvora, jer kaznu zatvora može da izrekne samo sud.
Dakle, sve je to bilo onako neuređeno, ali ni ovim zakonom to nije uređeno. Jeste dobra ideja, ali nije uređeno ni celovito, ni potpuno, ni precizno i opet ćete, videćete, imati problema kod primene ovog zakona.
Ne mogu da propustim priliku da spomenem onaj period iz 2001. godine kada su sudije za prekršaje bile pod posebnom torturom Vladana Batića i tadašnje Vlade Zorana Đinđića.
To je bilo ono vreme, sećate se svi, pretpostavljam, kada je Vladan Batić u Ministarstvo pravde zvao sudije za prekršaje, pojedinačno, svakoga i svako je kod njega u kabinetu ostajao 20 sekundi, bilo je pitanje da li se primenjivao Vučićev zakon.
Na odgovor – jesam, a drugo pitanje je bilo da li hoćeš da se učlaniš u DHSS, ko je odgovorio sa ''ne'', dobio je otkaz, a ko je odgovorio sa da, ostao je da radi u organima za prekršaje.
Greh je i ove vlade, najpre one vlade posle Đinđićeve i Zorana Živkovića, pa onda i Vlade Vojislava Koštunice, zašto se sve te sudije za prekršaje, koje su bile pod takvom torturom Vladana Batića, nisu u međuvremenu vratili na posao, jer jedini greh tih sudija bio je što su primenjivali Zakon o informisanju.
Oni su ga zvali ''Vučićev'' zakon i mi se ponosimo što se taj zakon tako zove, jer je to definitivno mnogo bolji zakon od ovoga koji je sada na snazi.
Naravno, dozvoljavamo da je moglo nešto u tom zakonu i da se menja, ali ne govorim sada o Zakonu o informisanju, govorim o zakonu o prekršajima, govorim o sudijama koji su, mnogi od njih, vodili spor, došli do odluke Vrhovnog suda, a na osnovu odluke Vrhovnog suda vraćeni na posao, ali ni do dana današnjeg nisu postali sudije za prekršaje.
Starešine su ih primile, vratili su ih na posao zato što su imali odluku Vrhovnog suda, pa šta će, moraju da poštuju odluku, ali opet da se ne bi zamerili kolegama iz Vlade, onda su smislili neko rešenje – da ti ljudi ne budu sudije, nego da rade tamo neke saradničke poslove u organu za prekršaje.
U načelnoj raspravi sam ministru Stojkoviću rekla, i ne samo ovaj put, nego više puta kada god je nešto iz pravosudne oblasti na dnevnom redu, podsetim ga na obavezu da bi te sudije trebalo da vrate na posao.
Naravno, to je do sada bilo u nadležnosti Vlade Republike Srbije i potpuno je ispravna adresa na koju se obraća.
Sada postoji strah. Nakon ovih iskustava o kojima sam govorila i zbog toga sam to i spominjala, postoji jedan opravdani strah šta će se desiti sada sa svim sudijama za prekršaje. Neće biti automatizma da sve sudije za prekršaje, koji su sada u organu za prekršaje, postanu sudije u sudovima, u redovnim sudovima.
Biće raspisivan konkurs, biće izbor preko Visokog saveta pravosuđa, preko Odbora i na kraju preko ovog parlamenta. Sada se plašim i mi se plašimo da će neko da zloupotrebi tu mogućnost da sumnjamo i u Visoki savet pravosuđa.
Juče smo ceo dan govorili o tome šta mi mislimo o radu Visokog saveta pravosuđa i sada pitam vas: ako od stotinu sudija za prekršaje svih stotinu normalno konkuriše da se vrati da rade kao sudije, kao redovne sudije, i nama Visoki savet ovde od njih stotinu predloži 40 – kako mi da obezbedimo da i tih 60 i dalje budu sudije, jer nema nikakvog razloga, nema ništa u njihovoj radnoj biografiji što bi bila smetnja da oni i dalje budu sudije?
Dakle, ovo će svakako biti problem u periodu prilagođavanja ovog zakona, odnosno ovim rokovima koji su u zakonu ostavljeni do njegove konačne primene.
To će biti problem i Vlade Srbije i Visokog saveta, naravno, ako ove naše slutnje budu istinite, onda će biti problem i u ovom parlamentu, ali, evo, ostaje da se nadamo da će ipak i Visoki savet pravosuđa voditi računa o tome da ne zloupotrebljava to što uopšte postoji u pravnom sistemu, iako ga u Ustavu Srbije nema.
Na kraju, par reči o amandmanu na član 5. koji sam, u ime poslaničke grupe SRS, podnela. Nadnaslov – vrsta i svrha prekršajnih sankcija i član 5. kaže – ''Prekršajne sankcije su: kazne, opomena, zaštitne mere i vaspitne mere''. Amandmanom se intervenisalo da se ovde doda – rad u javnom interesu ili kazneni poeni sa poništavanjem vozačke dozvole.
U drugom stavu: ''Svrha propisivanja, izricanja i primene prekršajnih sankcija je da građani poštuju'', ovde stoji, ''pravni sistem i da niko ubuduće ne učini prekršaj'', a mi smo rekli da bi trebalo da – građani poštuju javni poredak i pravni sistem.
Dakle, mislim da je amandman, više bih rekla, pravno-tehničke prirode i opet jedan izuzetno stručan amandman, zato što predviđa preciziranje, mislimo da treba precizno naznačiti vrste prekršajnih sankcija u koje spadaju i ''rad u javnom interesu i kazneni poeni sa poništavanjem vozačke dozvole''.
Svakako je dobro da se posebno naznači i da se da značaj javnom poretku u ovom zakonu. Ne znam zašto, kada smo na Odboru za pravosuđe i upravu govorili o ovim amandmanima, ministar je samo rekao – ne, ne prihvatam, nismo čuli neko obrazloženje, a nemamo ni mišljenje Vlade.
Meni je uvek nekako nezgodno da govorim o amandmanima ako nemam mišljenje Vlade, da bi bar preko tog papira mogla da polemišem sa Vladom Srbije.
Dakle, znam da ministar na Odboru nije prihvatio ovaj amandman, ali, evo, preporučujem poslanicima da u danu za glasanje glasaju za ovaj amandman. Videćete, pročitajte amandman i ubacite ove reči koje smo dodali u ovaj član zakona, videćete da taj član 5. jedino ima tako smisla.

Na član 13. amandman je podneo narodni poslanik Lazar Čavić.
Predstavnik Vlade i Odbor za pravosuđe i upravu nisu prihvatili ovaj amandman, Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć.
Da li neko želi reč? Izvolite.
Reč ima narodni poslanik Zoran Krasić.

Član 13. Predloga zakona odnosi se na nužnu odbranu. Mi smo podneli amandman, gospodin Lazar je to podneo u ime SRS, jer se ne slažemo sa ovom novom inovacijom pojma nužne odbrane. Predlagač smatra, traži da se pre svega promeni stav 2. i 3. ovog člana.
Stav 2. glasi: "Nužna je ona odbrana koja je neophodno potrebna da učinilac od svog dobra ili od dobra drugoga odbije istovremeni protivpravni napad".
Kao što ste videli ovde je pravo na samopomoć vezano za dobro. Širim tumačenjem kao dobro može da se smatra i život i čast i dostojanstvo i neke materijalne vrednosti, ali radi prakse i radi navike koja već postoji mi smatramo da su već postojeće definicije i nužne odbrane i krajnje nužde sasvim solidne i prihvatljive.
Mi prvim delom našeg amandmana tražimo da se vrati ova definicija na onu postojeću, ali istovremeno tražimo da se u stavu 3. izvrši korekcija za slučaj prekoračenja nužne odbrane, kada napadnuto lice sa mnogo većom silom uzvrati, pa dođe do svojevrsne promene položaja između ta dva lica, onoga koje je napadnuto i onog koji vrši napad, pa se u krajnjem slučaju mnogo veća šteta manifestuje kod primarnog napadača. To je taj svojevrsni oblik prekoračenja nužne odbrane.
Takođe tražimo da se u stavu 3. izvrši korekcija. Stav 3. ima dve rečenice – učinilac koji je prekoračio granice nužne odbrane, može se blaže kazniti.
Druga rečenica – ako je to prekoračenje učinjeno pod naročito olakšavajućim okolnostima, učinilac neće odgovarati za prekršaj.
Mi tražimo da tu ostane svako prekoračenje, da može da uzrokuje samo blaže kažnjavanje, jer je činjenica da svako prekoračenje po samoj definiciji prekoračenja nužne odbrane pojavljuje se neuporedivo veća sila radi otklanjanja napada od intenziteta samog napada.
Na taj način je sasvim opravdano da napadnuto lice bude eventualno blaže kažnjeno za slučaj prekoračenja, a, ne, nikako da bude oslobođeno odgovornosti samom činjenicom što se stvara u stavu 3. prezumpcija da ne postoji prekršaj.
Stvarno je čudno da ovo nije prihvaćeno, jer ovo što mi našim amandmanom zahtevamo kod ovog člana i kod sledećeg člana koji se odnosi na krajnju nuždu je samo preciziranje, nešto što su teorija i praksa odavno prihvatili.
Postoje brojna rešenja, stavovi sudske prakse, te smatramo da to treba da se zadrži u novom zakonu, da nema potrebe da se menja i da se ide sa nekim novim definicijama koje mogu da stvore veliki problem u budućoj praksi. To je svrha ovog amandmana.
Ovo malo poslanika pokušavam da ubedim da je tekst amandmana bolji od teksta predloženog člana i samom činjenicom ako se pojednostavi to je slučaj narušavanja javnog reda sa, recimo, upotrebom fizičke sile gde na ulici neko lice napadne i onda prirodno pravo svakog čoveka je da se brani, da zaštiti svoj fizički integritet.
On je ovlašćen da upotrebi silu samo u onoj meri koliko je to potrebno i neophodno da se otkloni taj istovremeni protivpravni napad od drugog lica, pa da li se taj napad odnosi na lice ili na dobro, u krajnjem slučaju nije toliko odlučujuće za tekst ovog člana.
Bitno je da se na ovaj način potencira pravo i neodgovornost lica ukoliko primereno upotrebi pravo korišćenja samopomoći.
Smatramo da ovo treba da se prihvati i pozivamo poslanike, odnosno pozivam prisutne poslanike da obaveste poslanike svojih poslaničkih grupa koji ovde nisu prisutni da je ovaj amandman potkovan teorijom i praksom, da je daleko bolje rešenje u amandmanu od onoga što je predloženo u zakonu, da imaju u vidu da kada je Vlada, u liku svog ministra, odgovorila da ne prihvata ovaj amandman nije dala nikakvo obrazloženje, jer jednostavno nije moglo da se obrazloži. Čime bi moglo da se obrazloži osporavanje ovog našeg amandmana? Nema čime da se ospori.
Znači, ovaj amandman možete slobodno da prihvatite, on ne zalazi u ona pitanja gde se principijelno ne slažemo, a tiče se organizacije budućeg organa koji treba da odlučuje o prekršajima.
Ovaj amandman možete slobodno da prihvatite i budite spokojni da će na bazi dosadašnje prakse, ukoliko se ovaj amandman usvoji, u tom novom tekstu ovog člana doći do realizacije boljeg rešenja od ovog koje predlaže Vlada.
Moram da vam skrenem pažnju, prema ovoj definiciji za nužnu odbranu koju je dala Vlada, (stav 2. i stav 3.) – neophodno je da se formira nova sudska praksa.
Mi u ovom trenutku nemamo potrebe za formiranjem neke nove sudske prakse, jer postojeća definicija u zakonu sa nekom malom korekcijom koju amandmanom sprovodimo zadovoljava potrebe i intencije prekršajne odgovornosti.

Da li još neko želi reč? (Ne.)
Na član 14. amandman je podneo narodni poslanik Milovan Radovanović.
Predstavnik Vlade i Odbor za pravosuđe i upravu nisu prihvatili ovaj amandman, a Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć.
Reč ima narodni poslanik Milan Stevović.

Dame i gospodo narodni poslanici, želeo bih da kažem da je SRS podnela amandman na član 14. koji se odnosi na krajnju nuždu i gospodin Milovan Radovanović imao je zaista na umu jednu vrlo bitnu zakonsku odredbu.
Naime, govori se o elementima krajnje nužde koja je inače u najboljem vidu i varijanti objašnjena i definisana Krivičnim zakonikom Republike Srbije. Sva teorija i sva praksa polazi od toga da krajnja nužda pre svega ima za cilj da učinilac otkloni od sebe ili od nekog drugog, a tek potom od nekog svog dobra ili od nekog tuđeg dobra određenu neskrivenu opasnost.
Dakle, ono što je do sada u pravnoj teoriji bilo poznato to je, da se krajnja nužda odnosi prvo na fizičko lice, bilo da je u pitanju učinilac prekršaja ili eventualno učinilac krivičnog dela, a potom da je u pitanju neko drugo lice, a tek u sledećem značenju trebalo bi da se odbija od nekog svog dobra ili od tuđeg dobra.
Poenta amandmana gospodina Radovanovića je u tome da, ukoliko se radi o prekršaju kojim se otklanja neskrivljena opasnost od sebe ili od drugog ne podleže određenoj prekršajnoj odgovornosti. To je sasvim argumentovano, normalno i životno logično. Ne možemo sada iskrivljivati nešto što je od pamtiveka bilo ovako definisano i ovako skrojeno.
Dakle, ukoliko učinilac prekršaja od sebe otklanja neskrivljenu opasnost ili od drugog nema razloga da on podleže određenoj prekršanoj odgovornosti, naravno ako je to u nekim granicama, ako se ne radi o prekoračenju te krajnje nužde.
Iz tih razloga smatramo da ovaj amandman, koji je podneo gospodin Radovanović, samo preciznije uređuje šta je to pojam krajnje nužde i ovakav pojam krajnje nužde u zakonu o prekršajima je potpuno spojiv sa onim što smo rekli prilikom definisanja krajnje nužde u Krivičnom zakoniku.
Ništa se nije promenilo niti u Evropskom pravu, niti u bilo kojem sličnom pravu na ovom podneblju da bismo iz pojma krajnje nužde izbacili otklanjanje opasnosti od sebe ili od drugog fizičkog lica.
Uostalom, nikada intencija zakonodavca ne može da bude da više štitimo neko dobro nego što štitimo životno dobro.
Dakle, štitimo telesni i fizički integritet, sami sebe, ali i nekog drugog. U tom smislu ovaj amandman je u potpunosti saglasan sa svim evropskim standardima i pravima o prekršajima i ovo je bilo i u prethodnom zakonu o prekršajima. Trebalo bi dati debele razloge zašto zakonodavac, odnosno predlagač sada izbacuje ovaj deo i segment iz krajnje nužde.
U tom smislu apelujem na sve narodne poslanike da prilikom odlučivanja i glasanja o zakonu u pojedinostima imaju u vidu ove odredbe koje sam sada rekao, imaju u vidu ovaj amandman gospodina Radovanovića, prihvate ga, jer time će se poboljšati ovaj deo zakona i time ćemo dobiti jedan kompletan zakon koji odgovara onom krivičnom pojmu krajnje nužde.
Nema razloga da usitnjavamo ove pojmove, nema razloga da, iako je zakon o prekršajima teorija, se bavi nečim drugim u odnosu na ono čime se bavi krivična i zakonodavna materija.

Da li još neko želi reč? (Ne.)
Na naslov iznad člana 15. i član 15. amandman je podneo narodni poslanik Milan Stevović.
Predstavnik Vlade i Odbor za pravosuđe i upravu nisu prihvatili ovaj amandman, a Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć.
Reč ima narodni poslanik Milan Stevović.

Ja sam podneo amandman u ime SRS na član 15. i smatram da je, gledano, sadašnja verzija člana 15. zakona o prekršajima jako sužena i jako restriktivno se ponaša u odnosu na isključenje prekršajne odgovornosti. Naime, sam naslov sada glasi – Sila i pretnja.
Moram da podsetim da naslov u prethodnom zakonu o prekršajima glasi – Sila, pretnja i prinuda. Dakle, nijednom rečju u obrazloženju predlagač zakona ne kaže zašto je izbrisao prinudu kao oblik, ukoliko ona postoji isključuje se prekršajna odgovornost, odnosno kaže se lepo da nema prekršaja ako je radnja propisana kao prekršaj učinjena pod uticajem sile i pretnje.
U članu 14. prethodnog Zakona kaže se da nije odgovoran onaj ko učini prekršaj pod uticajem sile, pretnje i prinude. Dakle, govorimo o jednom restriktivnom tumačenju i sile i pretnje.
Napomenuo bih da, ukoliko se radi o sili i o pretnji, nema prekršaja, i ako je radnja propisana kao prekršaj, neće se učinilac prekršajno goniti niti ima njegove prekršajne odgovornosti.
Međutim, šta je ovde bitno? Bitno je da u pravnoj teoriji vrlo često pod prinudom podrazumevaju i silu i pretnju. To je tačno. Međutim, ne možemo, ukoliko postoji i sila i pretnja, isključiti prinudu.
Dakle, na šta se odnosi sam naslov – sila. Primera radi, moguće je da se radi o, vis maior, o višoj sili, dakle, neko je učinio prekršaj pod uticajem neke više sile, sile koja stoji od strane nekog fizičkog lica i on se neće prekršajno goniti, niti će imati prekršajne odgovornosti.
Ali, ukoliko ta sila dolazi od fizičkog lica, onda smo mi govorili da se radi o prinudi. U tom smislu treba prinuda da stoji u ovom članu. Moramo je uvrstiti. Ne znam razlog zbog čega zakonodavac ili predlagač zakona neće da uvrsti prinudu.
Ista situacija je i sa pretnjom. U prinudi moguće da je sadržana pretnja, ali prinuda je jedan širi oblik, nego što je sama pretnja. Dakle, može da se radi o prinudi sa pretnjom, ali moramo strogo voditi računa da su to posebni pravni instituti.
Dakle, govorim o sili kao posebnom pravnom institutu koja isključuje postojanje prekršaja, odnosno preciznije – postojanja prekršajne odgovornosti.
To su razlozi zbog kojih se SRS opredelila da u naslovu iznad člana 15. stoji – ''i prinuda'' i da se u tekstu, koji sledi ispod, člana 15. uvrsti i prinuda. Kažem, prinuda je poseban pravni institut koji mora da isključi postojanje prekršaja, odnosno isključuje postojanje prekršajne odgovornosti.
Zato vas molim da u danu za glasanje zaista glasate za ovaj amandman, jer je potpuno logičan i uklapa se u sve ono o čemu smo do sada razgovarali u pogledu krivične materije i u pogledu parnične materije.
Ničim se neće, ukoliko se ovaj amandman usvoji, staviti u pitanje bilo koja druga odredba zakona o prekršajima, jer ovaj član samo poboljšava tekst koji je, inače, prilično okrnjen.
Tražio sam, želeo sam, prozvao sam u načelnoj raspravi, da nam neko kaže od predlagača zašto je, primera radi, izbrisana prinuda. Mora se reći u dve-tri reči zbog čega brišemo prinudu iz naslova i element, kao prekršajne odgovornosti.
Smatram da do ovog momenta nismo dobili argument zbog čega je to urađeno. Ako ima opravdanih razloga, ako je to neki novi stav, ako to do sada nismo imali, a treba da ga uvrstimo, da nam se kaže zbog čega, kako, na koji način i kakve će eventualne reperkusije imati na prekršajni postupak to što se ovde sada ne primenjuje prinuda. Toliko. Hvala.