Zahvaljujem, gospodine Nikoliću.
Da li neko želi reč? Izvolite, reč ima ministar.

Ova dva amandmana su sadržinski sa istim ciljem, s tim što jedan predlaže da se rok skrati sa 30 dana na odmah, a drugi na osam dana od dana objavljivanja.
Ono što je suština roka od 30 dana jeste da ne idemo na to da nekoga kaznimo i da ga momentalno blokiramo. Za posebno hitne situacije imamo tzv. privremene mere, koje stupaju na snagu u roku od osam dana od dana objavljivanja.
Kada imamo ove trajne mere, one se ne donose u jednom kratkom postupku. To je postupak koji je dosta složen, podrazumeva dosta analize i konsultacija. Smisao ovakvih postupaka nije da iznenadimo nekoga, već da unesemo ravnotežu na tržište ili otklonimo neki disparitet, neku vrstu nelojalne utakmice koja dolazi od onih koji uvoze u zemlju, ne da konkretno nekome onemogućim sprovođenje posla, nego da na duži rok unesem ravnotežu u sistem.
Znači, ne konkretno da kaznim određeno preduzeće i da kažem – ti ne možeš, osim ako mi je posebno hitna situacija, onda uvodim interventnu meru. Ovde uvodim nov režim. Kada uvodite nov režim, morate da ostavite ljudima vremena da se upoznaju sa tim i da se prilagode tome. Zbog toga ovi principi Svetske trgovinske organizacije predviđaju taj rok od 30 dana. To je razlog zašto ne prihvatamo ovaj amandman.

Zahvaljujem se ministru.
Da li još neko želi reč o ovom amandmanu? (Ne.)
Na član 6. amandman je podnela Vlada Republike Srbije.
Zakonodavni odbor smatra da je ovaj amandman pravno moguć.
Da li neko želi reč? (Ne.)
Vlada je podnela amandman kojim predlaže da se posle člana 7. doda član 7a.
Zakonodavni odbor smatra da je ovaj amandman pravno moguć.
Da li neko želi reč? (Ne.)
Na član 12. amandman je podneo poslanik Milorad Buha.
Zakonodavni odbor smatra da je ovaj amandman pravno moguć.
Da li neko želi reč? (Da.)
Reč ima narodni poslanik Veroljub Arsić. Izvolite gospodine Arsiću.

Dame i gospodo narodni poslanici, evo i amandmani Vlade Republike Srbije na Predlog zakona pokazuju da neko nije uzeo ovu materiju toliko ozbiljno kada je zakon pisan, pa imamo za posledicu da i Vlada Republike Srbije ulaže amandmane.
Slušao sam diskusije gospodina ministra u vezi prethodnih amandmana, vezano i za ovaj član 12, ali mislim da je gospodin ministar malo pobrkao lončiće i poklopčiće.
Gospodin ministar tvrdi da su uslove, koje propisuje STO, prihvatile i SAD, Rusija, Kina, Nemačka, Francuska, Velika Britanija, je l' tako ministre?
Samo jedno pitanje, ko je utvrdio ta pravila? Utvrdile su SAD, Nemačka, Francuska itd.
(Milan Parivodić, sa mesta: Svi oni zajedno.)
Jeste, svi zajedno kako bi zaštitili prvo sa svoje strane svoje tržište i da bi obezbedili nova tržišta. Gospodine ministre, niste otkrili Ameriku i u tom slučaju ni vruću vodu.
Spomenuli ste Kinu i Rusiju. Neka pripreti STO, odnosno Nemačka i Francuska recimo Rusiji, šta će se desiti – zavrnuće im gas. Ko tu može na koga da vrši pritisak?
Ne može niko, ali mi prihvatamo neka pravila i zaboravljamo činjenicu da li je u stanju naša privreda da se nosi sa privredama zemalja koje su potencijalni uvoznici u Srbiju. Da li pružate carinsku zaštitu našoj privredi? Ne, carinske stope su izuzetno niske.
Naša privreda je tehnološki zaostala za privredama zemalja uvoznika sa teritorije Republike Srbije, a jedino što se izvozi odavde je polusirovina ili sirovina. Toga smo bili svedoci i devedesetih godina, konkretno 1997. godine, kada je sa izvozom žive stoke i mesa napravljen kolaps čitavog privrednog sistema u Srbiji. Došlo je do pada marke čak za sto posto.
Pričate o nekim rokovima – 30 dana. Znate šta sve može u Srbiji, koja je relativno malo tržište, da se uveze za 30 dana i koliko te zalihe mogu da budu velike? Za 30 dana mogu da napune tržište. Ko od toga ima koristi? Koristi ima uvoznik.
Ko od toga ima štetu – domaća privreda. Ko trpi direktne posledice? Građani koji rade u domaćoj privredi, ministre.
Pričate o tržištu, a zaboravljate na građane. Valjda ova vlada i postoji radi njih, treba da rade u njihovom interesu, valjda njih treba da štiti, njihova radna mesta i preduzeća u kojima rade.
Znači, ta pravila koja su utvrđena propisali su oni koji su u stanju da ih sprovode, radi svoje sopstvene zaštite i radi novih tržišta, eventualno sirovinskih baza.
Slažemo se potpuno da postoji osnov za priključenje STO, EU itd. Ali, postavlja se pitanje koji su to rokovi kada ćemo to moći da uradimo? Neki kažu 2001 bilo, a neki kažu 2010, a 2010. nije blizu, pa je pomereno na 2012, pa se već priča i o 2016. i o 2020. godini.
Da li ćemo prvo da uništimo sopstvenu privredu i onda da ulazimo u EU, STO ili ćemo da radimo na tome da prvo osposobimo domaću privredu da bude ravnopravna ne samo na našem tržištu, već i na njihovom. Problem naše privrede je što ona ne može da izdrži pritisak uvozničkog lobija ni na domaćem tržištu, a kamoli da nešto plasiramo van zemlje.
Jedino što možemo da plasiramo su sirovine i ništa više. Kada je Milošević pokušavao niskim cenama poljoprivrednih proizvoda da kupi socijalni mir, neki su to koristili da zarade ogromne pare. To je taj uvozničko-izvoznički lobi, ali niko nije izvezao industrijski proizvod, nego sirovine, poremetio tržište, upropastio privredu i građane i šta sada? Od 2001. godine u Srbiji uvozi ko šta stigne i kako stigne, svesni smo i te činjenice. Bio je pad proizvodnje.
To što neko pokušava kroz statističke metode da prikaže rast nekog proizvoda ili bruto nacionalnog dohotka, to su priče za malu decu. Činjenica je da domaća roba sve manje i manje učestvuje u potrošnji na domaćem tržištu. Treba neko da se zamisli kuda mi to idemo. Razumem da je reč o proizvodima kojih nema na domaćem tržištu, ali ovde je reč i o tome da se prvenstveno hrana najviše uvozi u Srbiju.
Setite se 2002. i 2003. godine, zašto je bila tako niska otkupna cena žive stoke? Zašto je išla ka tome da se upropaste domaći stočni fondovi? Zato što je uvoznički lobi plasirao robu sumnjivog kvaliteta, sumnjivog porekla na domaće tržište, konkretno meso, mesne prerađevine, mleko i mlečne prerađevine. Upropastili smo deo privrede, a pogotovo kada je u pitanju krupna stoka, za više decenija.
Sada pričamo o tome da li privremene, odnosno trajne mere treba da stupe u roku od 30 dana. Već ste najavili objavljivanjem u "Službenom glasniku" da će za pojedine vrste roba biti nemoguće u nekom roku od 30 i više dana, jer kažete da ne može biti manje od 30.
Znači da taj rok može biti duži; najavili ste zabranu uvoza. Šta će tada da urade uvoznici?
Normalno je da će da uvezu ogromne količine. Kod njih se u poslednjih 15 godina akumulirao kapital preko 20 milijardi evra, imaju para za tako nešto. Dok rešite da uvedete privremene mere – pojeo vuk magarca, gotovo, roba je ušla, šta ćete sa njom?
Član 12, na koji je podnet amandman, tiče se naknada. Kaže se da Vlada, na predlog Ministarstva, može da propiše administrativnu naknadu na administrativne usluge koje organi, odnosno lica kojima su zakonom poverena javna ovlašćenja, pružaju licima u spoljnoj trgovini, samo ako je to neophodno radi naknade troškova za stvarno pružene administrativne usluge.
Kažemo – nema problema. Znači, neko pruža uslugu, rešio je da je naplati, odnosno da pokrije troškove.
Dalje se kaže da – iznos administrativne naknade iz stava 1. ovog člana ne može da bude viši stvarnih troškova za pružene usluge. Vlada Republike Srbije će valjda voditi računa o tome. Ona sprovodi zakon, određuje visinu naknade. Ali, koji je to sada parametar? Da li će to da bude po jedinici mere? Da li će biti procentualno na kontingent, na vrednost robe, na šta?
Dalje se kaže da – predstavlja posrednu zaštitu domaćih lica, robe ili usluga. To je ono čega se stalno plašite i u svakom zakonu morate da napišete, jer se plašite da vas neko ne optuži za vancarinske zaštitne mere od uvoza. Jeste, priznajte da je tako.
Ali, izvinite gospodine ministre, i u zemljama EU uvek se radi na principu dispariteta. Jeste zatvoreno tržište u zemljama u krugu EU. Čim jedna strana u tom krugu debalansira situaciju, odmah se pojavljuju zaštitne mere, bez obzira da li su carinske ili vancarinske. Unapred se odričete tog prava.
Treće, što je po meni potpuno suvišna tačka, kaže se – da predstavlja sredstvo za prikupljanje prihoda. U sledećem stavu kažete da su sredstva, naplaćena u skladu sa odredbama ovog člana, prihod budžeta Republike.
Znači, iznos administrativne naknade iz stava 1. ovog člana ne može da predstavlja sredstvo za prikupljanje prihoda. Zar to nije regulisano u tački 1. i 2? Potpuno suvišna tačka.
U svakom slučaju, ovo je tehnički amandman koji pokušava da, barem u tehničkom smislu, popravi ovaj zakon i voleo bih da se o ovom amandmanu ovlašćeni predstavnik predlagača izjasni.

Zahvaljujem gospodinu Arsiću.
Da li se još neko javlja za reč o ovom amandmanu.
Vlada prihvata ovaj amandman. Nisu se džabe trudili, gospodine Arsiću.
Ima reč ministar Parivodić. Izvolite.

Ako mi dozvolite, pošto su gospodin Krasić i uvaženi prethodni govornik govorili o opštim privrednim pitanjima, o opštoj situaciji u privredi, rečeno je da je stepen carinske zaštite kod nas vrlo nizak. Nama je prosečna carinska stopa otprilike 8,7%, što nije niska carinska stopa, pogotovo za one proizvode koje proizvodimo.
Potpuno se slažem da je naša prehrambena industrija sasvim dobra i da u tom smislu nema nikakve svrhe da se jede mortadela iz Italije koja košta 800 dinara, ako imamo našu za 250 dinara. Čudim se onim ljudima koji su spremni da plate 800 dinara, kada mogu jednaku ili možda bolju da kupe za 250 dinara.
Međutim, hteo bih da naglasim jedno svoje viđenje. To je SFRJ. Svi se dobro sećate, možda se najmlađi ne sećaju, SFRJ je bankrotirala 1983. godine.
U leto 1983. godine SFRJ je bankrotirala. Nije više imala para da plaća svoje spoljne dugove. Onda su počeli da uzapćuju brodove u vlasništvu našeg državljanstva i da hapse naše avione po međunarodnim aerodromima.
To je bilo zlatno vreme o kome se toliko govori, sa takvim pijetetom i nostalgijom se sećamo vremena kada smo bili bankrot. SFRJ je bankrotirala 1983. godine, a izašli smo iz bankrota 2001. godine. U periodu od 1983. do 2001. godine smo bili bankrotirana zemlja.
To nije uradio Miroljub Labus, to nije uradila sadašnja Vlada obaranjem carina, nego upravo protekcionistička privreda tadašnjeg sistema i loša, zatvorena, nekonkurentska privreda. Politiziranje u privredi je dovelo do bankrotstva i bruke ove zemlje od 1983. do 2001. godine. Tek posle 5. oktobra ova zemlja je stala na noge. To zapamtite.
Protekcionizam nije rešenje, nego zasuci rukave, misli i radi. To je pravilo za napredak ove zemlje. To sam hteo da vam kažem.

Zahvaljujem ministru Parivodiću.
Nadam se da mu građani Srbije veruju da su posle 5. oktobra izašli iz krize, pošto sigurno sada bolje žive, to je vidljivo, samo nemaju šta da jedu.
Ima reč gospođa Stojanović.

Moja primedba odnosila se samo na to da sam zamolila gospodina predsedavajućeg da, kada želi da komentariše posle ministra, izađe za govornicu i kao i svaki narodni poslanik iznese svoj stav. To je bila moja primedba.

Zahvaljujem se. Ima reč narodni poslanik Zoran Anđelković.

Moguće da je ministar u pravu. Moguće da smo bankrotirali 1983. godine i moguće da je on u pravu da 70-tih i 80-tih nije podeljeno milion stanova građanima Srbije.
Moguće da građani Srbije misle da su 5. oktobra bolje živeli, kada je njih 500.000 ostalo bez posla, moguće da taj problem, koji je usledio posle 5. oktobra sa carinama i sa onim što se dešavalo, nije doprineo šećernoj aferi i kriminalizaciji društva i nečemu što se događalo posle toga, nerazjašnjeno do danas. Mi smo podržali ovu vladu da raspravi kako je došlo do šećerne afere.
Nadam se da će gospođa Plavšić biti ovako energična kod svog predsednika stranke, da on kao potpredsednik Vlade konačno raspravi i javno saopšti ko je učestvovao u kriminalizaciji društva posle 5. oktobra, pomoću šećerne afere i lopovluka koji je bio sa šećernom aferom.
Nadam se da će to saopštiti do početka rasprave o budžetu, jer ćemo, kada bude rasprava o budžetu, saopštiti šta imamo povodom šećerne afere, pa ćemo onda videti kada je Srbija bankrotirala i kada je bilo lopovluka povodom šećerne afere.
Ubuduće ću koristiti svoje pravo kako mi pripada, kao narodnom poslaniku, pa makar i iz zadnjeg reda ili iz prvog reda. Iz bilo kog reda, uvek ću vam odgovoriti na vaše zahteve. Hvala.