Pre nego što pređem na sledeći amandman, obaveštenje: početak 32. sednice Odbora za kulturu i informisanje sa 10,30 pomeren je na 11,00 časova.
Na član 35. amandman je podneo poslanik Milorad Buha.
Zakonodavni odbor smatra da je ovaj amandman pravno moguć.
Da li neko želi reč? (Da.)
Reč ima narodni poslanik Zoran Krasić.

Gospodine Parivodiću, pošto kažete da se bavite diplomatijom napravili ste gaf; Severna Koreja je nama prijateljska država, Kuba je izuzetno prijateljska država, Rusija je prijateljska država. Da vas podsetim, samo da znate. I Nikaragva je nama prijateljska država. Mi želimo sa svim državama da sarađujemo. Ne znam odakle vama ta ideja da mi pravimo razliku.
(Milan Parivodić, sa mesta: Ja kažem o inspiraciji.)
Zašto? Ako je Severna Koreja interesantno tržište za Ameriku da prodaje radioaktivne materije i da razvija njihov nuklearni program, zašto ne bi bila interesantna i nama? Zašto nama Kina ne bi bila interesantna? Ukrajina, Belorusija, Rusija?
Ako mene lično pitate, ja najviše preferiram ekonomsku saradnju sa Rusijom. Zašto? Svi naši industrijski kapaciteti su izgrađeni maltene na potrebama Sovjetskog Saveza. Dok je Sovjetski Savez bio jak "Prva petoletka" je radila, ljudi primali po 15-16. platu; dok je Sovjetski Savez bio jak mašinska industrija je gradila nove pogone, razvijala se, elektronska se razvijala, sve je bilo u kudikamo boljem stanju. Nemojte da napadate naše prijatelje. Nemojte da nam kvarite prijateljske odnose niti sa Kubom, niti sa Severnom Korejom.
(Milan Parivodić, sa mesta: Ja ih ne napadam.)
Vi na vašem stranačkom skupu možete da kritikujete pojedine države koje su nama prijateljske, ali nemate pravo kao državni službenik da sa ovog mesta kritikujete i sa omalovažavanjem pričate o našim prijateljima u inostranstvu. To nemate pravo, tim pre što se taj politički val koji je vas sve izbacio u orbitu zasnivao na tome da je prethodna vlast održavala prijateljske odnose sa Rusijom, pa sa nipodaštavanjem Rusija, pa sa Libijom, a od Libije ste prvo dobili, doduše još nema onog čeka, neko ga je ukrao, milion i po dolara. Taj Gadafi koga ste vi napadali, pa je Tadić otišao pre godinu dana da mu prodaje avione.
Nemojte da napadate. Vi ste ministar za jednu vrlo suptilnu delatnost, vama su svi prijatelji. Zašto? Da bi se što veća korist ostvarila za građane Republike Srbije. To što mi koristimo primere EU, diskriminatorske primere (i vi ne možete da odgovorite, da kažete - e nije to tako), to je drugi problem.
Imamo kompletnu analizu kako je prošla Mađarska u procesu tranzicije: od jedne poljoprivredno-prehrambene države koja je bila gigant došla je u prehrambenu zavisnost; pa smo analizirali situaciju u Poljskoj – vi verovatno znate kakve su posledice u Poljskoj, a kakve su te posledice najbolje vam pokazuje da su se vratili na vlast neki koji su bili otpisani. Vodite računa o tome.
Da se vratim ja na ovaj amandman. Taj damping o kome ste vi pričali može da sprovede verovatno 50 koncerna u Evropi. Vi ste pričali o dampingu koji proizvođač neke robe sebi može da priušti u osvajanju drugih tržišta. Zaboravili ste samo jednu stvar: ovde se javlja neko ko je uvoznik, a on nije proizvođač tog proizvoda. On dolazi sa dokumentacijom u kojoj vi tvrdite da se ta roba koja ulazi u našu zemlju prodaje po damping ceni. Tu ste malo pobrkali, ali nije to bitno.
Zašto vi ovaj naš amandman ne prihvatate, ministre? Šta je ovde loše? Član ima naslov - stopa antidampinške dažbine; stav 1. i 2, mi vam to ne diramo. Mi smo rekli sada, da bi se znalo kada se prikupe ta sredstva od te dažbine koja je njihova namena. Ja se mogu složiti sa vama da to možda treba da bude poseban član. Potpuno se slažem sa vama, ako zbog toga odbijate.
Šta mi predlažemo? "Sredstva naplaćena u skladu sa odredbama ovog člana prihod su budžeta Republike i mogu se upotrebiti isključivo za otklanjanje posledica nastalih dampingom". Znači, kaže se - to što dobijete je prihod budžeta. Vi delite to mišljenje da je to prihod budžeta, to sam apsolutno siguran. Mi još dajemo bližu namenu, to je prihod budžeta, namenski se ta sredstva usmeravaju za saniranje posledica dampinga.
Da budem onako iskren, malo liči na prelevman. Ako ste odbili ovaj amandman zato što smatrate da to treba da bude poseban član sa nekim brojem, ja mogu to da prihvatim, ali ne mogu da prihvatim da vi to odbijate i jednostavno ne vidite da je ovo dobra ideja da se uvede red. Ja vam kažem da ovo malo liči na neke vrste prelevmana koje EU uvodi, doduše restriktivno, to mora da se kaže, jer pravila Svetske trgovinske organizacije govore da je moguće uvoditi prelevmane, ali treba ići ka tome da se izbegne taj vid zaštite domaćeg tržišta. Ali, i kada se uvode mere zaštite onda se štiti dobro.
Šta je ovde što se štiti ovom dažbinom koja se uvodi? Štiti se tržište i naši proizvođači. Cela carinska zaštita postoji da bi se zaštitilo tržište i domaći proizvođači. Nema nijedne zemlje na kugli zemaljskoj koja ne štiti svoju proizvodnju. Jedino je u Srbiji za vreme Miroljuba Labusa, kada je bio ministar za ekonomske odnose sa inostranstvom, i potpredsednik i sve i svašta je bio, naše tržište bilo kao otvorena konzerva za sardine; izvolite, otvoreno sve, đuture, teraj ko šta stigne, sve prolazi.
Svaka država štiti svoju ekonomiju. Jedino Srbija kaže – ne, mi da bismo ušli u Evropu, što gore to bolje, pa uvodimo krizne štabove, skidamo proizvodnju, pa otpuštamo, pa onda nam dolaze spasioci iz inostranstva, neke fukare, obične fukaretine nam dolaze sa nekim nazivima firmi na engleskom, a kada se pročeprka u ugovoru vidi se tamo neki naš sa nekim sakrivenim parama i postaju nominalni vlasnici privrede Republike Srbije.
To može da prođe samo ako se baci sumnja, seta i očekivanje kod građana – znate, mi moramo ovo da izdržimo, jer sutra će da nam bude bolje pošto ćemo biti u EU. Šta je bolje u EU? Nikome u EU ne može da bude dobro ukoliko nema svoju proizvodnju. Ako imaš svoju proizvodnju tebi će uvek da bude dobro, da li si u EU ili nisi, da li si ovamo ili onamo. Nema nikakvih problema, idemo prema EU. Intenzitet, dimenzija tog našeg ulaska - tamo gde su naši interesi, a gde nisu naši interesi, gde je naša šteta, šta ćemo tamo.
Nađite mi jednog čoveka, jednog gazdu u Srbiji koji bi nešto uradio da bi mu se zapalila kuća. Ko bi nešto uradio da bi napravio sebi štetu? Sad nas Vlada ubeđuje – mi radimo i znamo da je šteta, ali sutra će da nam bude bolje. Malo sutra će da bude bolje.
Po Đinđiću, 2005. mi uvozimo radnike. Doduše, Lalović reče da neke Kineze treba da uveze. Kako uvozimo radnike kad svi gube posao? Rekoste 2000. godine – na granici čeka 6,5 milijardi. Gde je tih 6,5 milijardi? Da ne pričam šta su sve obećavali, kažu – Kosovo više nije problem, samo mi da dođemo na vlast. Sad kažu – ostavili nam neki nešto.
Znači, mi ovim amandmanom tražimo da ova sredstva koja se obezbede po osnovu ove dažbine budu prihod budžeta, ona moraju da budu prihod budžeta, da budu namenska sredstva za otklanjanje štetnih posledica koje mogu da nastupe zato što prođe neki damping, a država ga ne oseti ili zažmuri.
(Milan Parivodić, sa mesta: Ne može.)
Može. Mogu tačno da vam kažem i na primerima gde zažmuri, pa prođe, jer postavi mnogo veći interes stabilnost cena, pa zbog te stabilnosti cena nam dolazi i po damping cenama roba iz inostranstva, pa čak i sumnjivog kvaliteta. Zašto ste primorani to da uradite? Primorani ste zato što znate kakvo je stanje sa prosečnim prihodima domaćinstva. Kad uzmete prosečne prihode domaćinstva, kad uzmete fiksne troškove domaćinstva, poput stambeno-komunalnih usluga, struje, vode itd, pa kad vidite šta ostaje za onu potrošnju, onda kažete – pustićemo. Ne vi, nego ova vlada, ova vlast je već imala nekoliko traumatičnih situacija kada je uvoz smrznutih polutki u pitanju, da bi se oborile cene žive stoke, da bi se zadržale cene, da ne bi rasle itd, pa ste uvozili. Mislite li da je taj uvoz bio po nekim normalnim cenama? Bio je po damping cenama.
Hoću samo da vas upozorim, te ideale dampinga, o kojima ste malopre pričali, malo spustite, jer ima nešto što se zove ekonomska politika, ima nešto što se zove prihodi stanovništva, ima nešto što se zove tržišno kretanje, ima nešto što se zove stanje na tržištu, potreba i potražnja. Puno puta država mora i da zažmuri kada je u pitanju damping. Vi sada možete da izađete i da kažete da to nije tačno, da ćete da se borite protiv dampinga.
Samo vas upozoravam da budete vrlo oprezni kad nešto proglašavate za damping ili koristite neke druge pojmove za nešto što ima iste posledice. Državna stimulacija izvoza je - društvo je reklo, ti idi dampingom. Možete vi drugačije da ga zovete, nije to problem, ali narušava se naše tržište.
Sve ovo što budemo danas pričali ili što smo vam juče pričali povodom ovog zakona samo je u funkciji očuvanja našeg tržišta, da ono bude stabilno i da bude, ako je moguće, i prosperitetno, a ne da bude na izvol′te. Ne treba na našem tržištu da zadovoljavaju potrebe samo neki iz inostranstva. Namerno ne koristim primere američkih firmi koje su preko druge, treće ruke prisutne na našem tržištu po damping cenama. Svojevrsni damping je, gospodine ministre, kad američka firma investira svoj kapital na Tajvanu i sa Tajvana dolazi neka roba ovde nekim kanalima.
(Milan Parivodić, sa mesta: Nije tačno.)
Nije damping, ali narušava naše tržište. Naravno da su konkurentni kada štampane ploče proizvodi jedan. Naravno da je u pitanju monopol. Zna se da se 70% te robe iz elektronike radi na pet mesta.
Samo upozoravam da je opasno ukoliko u ministarstvo, carinu i u Privrednu komoru instališete vaše shvatanje funkcionisanja našeg tržišta. To može biti vrlo opasno. Primer vam je šta je Labus uradio 2001. godine. To je bilo sve u funkciji gašenja domaće proizvodnje, da to bude badava, pa je onda došao čuveni Vlahović sa svojim Zakonom o privatizaciji, pa čak možda još više sa praksom primene tog zakona, pa sada imate situaciju: kupio preduzeće i sad slobodno može da otpusti.
Strah me je da naši proizvodni kapaciteti ne postanu skladišta i stovarišta za presipanje robe koja dolazi iz inostranstva, a ovde ćemo i dalje da pričamo o lepoj priči - Svetska trgovinska organizacija, EU. Možete da delite čežnju ovde građanima, ali stvarnost je surova. Zapamtite, svakim danom sve veći broj ljudi se probudi, ustane i kaže – ja danas više ne idem na posao, šta da radim? Ministre, idite kod njega pa mu kažite da je EU med i mleko, sve teče. Sa tom pričom su došli i oni u Francuskoj, pa sada pale. Zaigrao meca i tamo. Negde su pogrešili. Vodite računa.

Reč ima ministar Parivodić.

Svaki razuman čovek u ovoj zemlji je svestan teškoća u kojima se nalaze svi građani zemlje. U tome se mi potpuno slažemo. Razlika je u tome što mi imamo rešenje, a oni koji samo kritikuju a ne nude rešenje neće otvoriti nova radna mesta.
Znači, način da zaposlimo ljude u ovoj zemlji je putem ubrizgavanja novca iz inostranstva. Naša zemlja je propala u devedesetim godinama. Jednostavno, mi smo ostali švorc. Pošto je takva situacija, jedini način da se mi podignemo je kroz strane investicije koje će otvarati radna mesta i kroz afirmisanje privatne inicijative u privredi, koja jedina jeste produktivna i jeste u stanju da otvara nova radna mesta. To je ta politika za koju se mi zalažemo.
Da bismo bili uspešni u privlačenju stranih investicija nama treba politička stabilnost, ekonomska stabilnost. Evropska unija je okvir u kome to jedino možemo da postignemo na odgovarajući način, i to brzo. Zbog toga smo mi duboko uvereni da je to jedina produktivna mogućnost za brzo izbavljenje ove zemlje iz siromaštva koje nas je zadesilo u devedesetim godinama. To je taj osnovni rezon.
Vi govorite o tome kako se elektronika proizvodi u pet zemalja u svetu. Drugim rečima, vi priznajete da se dogodio proces globalizacije, protiv koga ste toliko. Na jednoj strani vi kažete – jeste, elektronika se proizvodi na tri-četiri mesta u svetu, tamo gde se najjeftinije proizvodi.
Time ste priznali fakat, činjenicu globalizacije, a globalizacija u stvari znači međunarodnu podelu rada na globalnom nivou, da su Kinezi najbolji u tekstilu i sitnoj elektronici, da su Nemci najbolji u komplikovanim tehnologijama, mašinama itd. To je globalizacija i to je činjenica.
U toj situaciji mi možemo da urlamo da smo mi zbog toga nesrećni, to je jedna alternativa, i da dižemo barijere oko svoje zemlje, koje 148 zemalja ne podiže, koje su članovi Svetske trgovinske organizacije. Mi možemo da kažemo da je globalizacija nepravda, da je globalizacija prevlast velikih nad malim, da globalizacija stvara siromaštvo itd. i da podižemo barijere oko svoje zemlje i da ostanemo jedna mala siromašna zemlja, bez stranih investicija, izolovana, izvan EU, u protestu protiv globalizacije.
Alternativa koju ja nudim vašoj koncepciji jeste da mi pronađemo ono u čemu smo najbolji na svetu, koje su to stvari u kojima mi imamo uporednu prednost i da nađemo svoje mesto u novom svetu globalizacije koji je činjenica, a ne da urlamo, protestujemo protiv nečega što je fakat i da postajemo sve siromašniji. Znači, to je moje razmišljanje, kao argument protiv vašeg razmišljanja.
Sada da govorimo o onome zbog čega smo se okupili, a to je ovaj amandman. Ideja naknade štete je dobra, u korist onih koji su oštećeni dampingom ili merama državne subvencije da bi se uništila. Međutim, ovaj amandman je nesprovodiv. Kako ćemo da odmerimo visinu te štete i kada ćemo da prestanemo da dajemo tu štetu? Problem je u njegovoj nesprovodivosti.
Ideja je dobra. Šteta se dogodila, ali mi nemamo kao država mehanizam da odmerimo visinu te štete koja se desila našim preduzećima, da raspodelimo i da znamo kada treba da prestanemo sa naknadom te štete, jer će u protivnom to da postane subvencija. To je jednostavno suviše komplikovano i teško sprovodljivo. Zbog toga je alternativa koja se nudi preduzećima kojima je naneta šteta građanskopravna tužba za naknadu štete po osnovu nelojalne utakmice i po tom osnovu oni mogu da traže naknadu štete.
Dakle, bio bih srećan kada bih mogao da postavim mehanizam naknade štete na ovom principu, ali nemam načina kako to da sprovedem. To je problem. Ideja je dobra, ali mislim da nije moguće realizovati i zbog toga ovaj amandman moram da odbijem. Da ste mi dali amandman koji je sprovodiv, koji mi daje mehanizam kako to da izvedem, ja bih to prihvatio.

Replika, narodni poslanik Zoran Krasić.

Nije lepo da pričate nešto što nisam rekao. Čak nisam ni tvrdio da mi sve treba da proizvodimo i da budemo zatvoreno tržište.
Samo sam vas upozorio, kada je reč o dampingu, da vodite računa o tome da se na globalnom nivou desila ta i takva vrsta podele rada, ali shvatili ste.
Međutim, da se vratim na ovaj amandman. Ne znam šta je loše u ovom amandmanu: "Sredstva naplaćena u skladu sa odredbama ovog člana prihod su budžeta Republike...", šta je tu nespojivo, je l′ nisu prihod Republike, o tome pričamo, "...i mogu se upotrebiti isključivo za otklanjanje posledica nastalih dampingom."
Da li je moguće da se desi, recimo, u septembru mesecu ove godine da utvrdite analizom da je, primera radi, ne mora da bude tačno, ali da bi publici bilo jasno uzeću neku robu kao primer, da je recimo uvoz mesa u februaru mesecu ove godine bio po damping cenama. Teoretski je moguće da se to desi.
Onda kažete – pošto smo naplaćivali neke dažbine, da se ne bi desio poremećaj na tržištu, ovde pričamo o tim sredstvima, ona konkretno nisu bila vezana za tu robu, tada niste znali i naknadno ste došli do saznanja da vam je promakao damping. Zar nije moguće da onda u septembru kažete – jeste, u februaru se desilo na bazi tržišnih kretanja da je taj uvoz bio po damping cenama; mi smo ostvarili na ovoj poziciji toliko i toliko sredstava, dajte našim proizvođačima da na neki način pomognemo.
(Milan Parivodić, sa mesta: Po kom kriterijumu?)
Kriterijum može da bude, naravno, da su naše klanice u februaru pretrpele štetu.
Ovde je dato na objektivan način koja je namena tih sredstava. Vi ne shvatate o čemu se radi. Poenta ovoga što smo predložili amandmanom jeste da ste vi radi zaštite od dampinga uveli dažbinu, ostvarili neka sredstva koja se nalaze u budžetu. Tu se slažemo.
Poenta je u tome da ste naknadnim sagledavanjem stanja na tržištu, proveravanjem utvrdili da je u februaru nešto proletelo, država nije reagovala i jedna grupa proizvođača određene robe je pretrpela štetu na tržištu. Zašto? Nije mogla da digne cenu da pokrije troškove proizvodnje zato što je bio prisutan damping i da bi bili prisutni na tržištu morali su da imaju, maltene, gubitak na supstanci.
Ta grupacija ima pravo da po osnovu prihoda od ove dažbine ostvari neku vrstu naknade. Ko određuje? Vlada određuje tu naknadu. Neka propiše kriterijume. Najverovatnije najjača klanica treba da dobije najviše. Propišite neke kriterijume.
Naša ideja, ministre, jeste da to budu namenska sredstva, u smislu da država kada naplati ovu antidamping dažbinu ta sredstva ne uloži u nevladine organizacije, u RTS, nego vrati proizvodnji i vrati onima koji su oštećeni zbog dampinga do koga ste naknadno došli.
Vi uopšte ne shvatate naše amandmane. Mi ovde nismo rekli da treba tužba, treba parnica, treba sud da presudi. Ne, nego smo dali političko opredeljenje, usmerenje Vladi da Vlada taj deo što skupi koristi za saniranje posledica. Ministre, 37. član, njega ste verovatno gledali, oni su isti jer su u funkciji zaštite domaćeg tržišta i domaće proizvodnje. Nadam se da ste me sada shvatili.
Znači, nisu u pitanju štampane ploče, nije u pitanju Tajvan. U pitanju je naše srpsko tržište, naši proizvođači. Želimo da ograničimo Vladu da sredstva po osnovu antidampinga koje je obezbedila ne daje Dereti, ne daje onoj BKV - Biljani Kovačević-Vučo, da ne daje onim drugima, da ne usmerava za neke stvari. Kada dođemo do budžeta videćete da nema 30% stavki više u budžetu, sve Mlađa prebacio u tekuće rezerve, pa će onda kao Deda Mraz da deli. Čak nije planirao ni izbore.

Reč ima narodni poslanik Goran Jakšić, po amandmanu.

Kolege poslanici, očigledno da se, barem se vidi iz ove diskusije, vezano za ovaj zakon, kada je ovaj deo u pitanju, deo zaštite, svi slažemo da je zakonom predviđena dobra mera kojom država želi da zaštiti tzv. nelojalan izvoz drugih država u našu zemlju i da mere antidampinga i mere kompenzacije apsolutno pokazuju ozbiljnu nameru države da, kao i druge zemlje, štiti svoje tržište od takve vrste konkurencije koja bi ugrozila najdirektnije proizvodnju u Srbiji.
Koliko sam razumeo iz diskusije prethodnog govornika, a i ranijih govornika iz opozicije, slažemo se da je to dobra mera i da će ta mera očigledno dati neke rezultate. Upravo ćemo uraditi ono što želimo mi kao narodni poslanici, narodni predstavnici, ali žele i oni kod kojih se to direktno odražava, a to su proizvođači. To je nesporno i slažem se sa prethodnim govornikom.
Ovo što je pomenuto u amandmanu principijelno je dobar predlog, ali se istovremeno slažem i sa ministrom da postoji tehnički problem u realizaciji ovog predloga. Da budemo realni, ovde sede ljudi koji razmišljaju svojom glavom.
Imaćemo problem onda kako da ujednačimo pravo firmi na dobijanje te vrste državne subvencije, jer bi se onda pojavila situacija da se zbog neodgovarajuće kompletne regulative realizacije takvog jednog predloga određene firme pojavljuju neravnopravno u odnosu na druge, i tu ćemo se svi složiti.
Odmah će se pojaviti neke firme koje će reći – zašto da dobije neka klanica više, po kojim kriterijumima, što da ne dobijemo mi? Znate i sami, vi koji ste u privredi, a i ja sam u privredi već duže vremena, zna se status i komunikacija između firmi i Vlade i mislim da to ne bi bilo ni dobro ni korisno.
Takođe, potpuno se slažem, a G17 plus je i ranije iznosio svoje stavove, da novac koji bi na ovakav način ušao u budžet isključivo treba da bude iskorišćen za namene koje odgovaraju prilivu tog novca, odnosno za pospešivanje privrednog i ekonomskog razvoja, a ne za neke druge namene i verujem da bi Vlada taj novac upravo tako i trošila. Tu će se verovatno pojaviti i neka podzakonska akta, koja će na neki način uređivati tu problematiku, zakon o budžetu itd.
Nakratko moram da reagujem na jedan deo govora prethodnog govornika. Ono što je bitno u ovom zakonu i uopšte u ideji priključenja STO je to da mi želimo da uđemo u STO ne da bismo omogućili uvoz nekih proizvoda u ovu državu, nego pre svega, kao što su i druge zemlje to radile kada su ušle u STO, da na takav način, ulaskom u tu najveću svetsku trgovinsku zajednicu, omogućimo što povoljniji, što veći izvoz iz ove zemlje u neke druge zemlje.
Nije slučajno, a svi razmišljamo logično, da je 148 zemalja, od ukupno 170 zemalja na zemaljskoj kugli, ušlo u STO i pretpostavljam da su svi sa istim ciljem kao i mi kada donosimo ovaj zakon, kada radimo sve drugo što je vezano za STO - želimo da pospešimo izvoz iz ove zemlje u neke druge zemlje, ali naravno, u skladu sa određenim pravilima i procedurama.
Naravno da takva pravila i procedure moraju da postoje kada ima 148 zemalja u STO, da ne bi vašim aktivnostima te zemlje bile ugrožene, kao što i mi želimo da zbog mera drugih zemalja, odnosno njihove želje da izvoze u našu zemlju zaštitimo naše ekonomsko tržište.
Želimo ovim zakonom, a i svim ostalim zakonima koji se tiču ulaska u STO da pospešimo izvoz naših proizvoda i aktivnost svih onih firmi koje pretežno ili generalno žele da izvoze svoje proizvode i da ih usmere prema izvozu kao veoma važnoj stvari, a svi se slažemo da je to u cilju opšte ekonomije ove države u sadašnjosti i u budućnosti.
Takođe, hteo bih da malo komentarišem i jednu ovde iznetu sugestiju, odnosno činjenicu koja nije činjenica. Još 2000. godine, kada je gospodin Labus bio potpredsednik Savezne vlade, odnosno zadužen za ekonomske odnose sa inostranstvom, ali nije bitno njegovo ime, govorim o ministru koji se nalazio na tom mestu, a ne o imenu i prezimenu čoveka koji je takođe sa tog mesta, upravo to što je radio, želeo ono što su svi želeli u tom trenutku u našoj proizvodnji, da pospeši izvoz iz tadašnje Savezne Republike Jugoslavije u neke druge zemlje.
Neću da ulazim u to ko je za šta kriv, ali znate da je izvoz tada bio zaista sveden na neku minimalnu meru i da je ideja i želja svih ovde, pre svega onih koji se bave proizvodnjom i ekonomijom, da se od 2000. pa nadalje u SRJ pospeši izvoz u neke druge zemlje.
Zbog toga smo morali da donesemo odgovarajuće mere koje će obezbediti izvoz iz ove države u neke druge, ali istovremeno da se poštuju pravila koja postoje u svetskoj trgovini i da dozvolimo određeni uvoz. Da bismo mogli da izvozimo u druge zemlje morali smo da dozvolimo i liberalniji odnos uvoza iz drugih zemalja.
Još jedna stvar koja nije vezana za politiku: 2000. i 2001. godine bila je jako prisutna korupcija u merama izvoza. Te mere kontingenata su vam dobro poznate. Ti režimi kontingenata, ograničenja, često su zloupotrebljavani od određenih firmi ili pojedinaca da metodama korupcije otvore ta tržišta, kada tržište nije automatski otvoreno i slobodno. Hvala.

Hvala. Reč ima narodni poslanik Zoran Krasić, replika.

Šta da radim kada sam kažnjen pa moram da čitam. Dobro što moram da čitam naše knjige, ali moram da čitam i knjige vaših autora. Naljutiće se vaši autori za ovo što ste rekli, autori "Bele knjige" koja je izdata, koja se tiče našeg ulaska u Evropsku uniju, ali to ćete vi sa vašima tamo da rešite.
Gospodine Jakšiću, ništa ovde nije sporno. Ovde je pre svega ideja da sredstva koja se po ovom osnovu obezbede budu usmerena našoj proizvodnji, i to pre svega onima gde se naknadno utvrdilo da je proleteo damping. Kako, kome i koliko nadoknaditi, u kojoj formi, to su neka tehnička pitanja.
Kriterijum - uticaj na tržištu određenog proizvođača, koliko je u datom trenutku bio prisutan sa robom, sve to, mada sam uzeo pogrešan primer oko mesa i klanica, možda je to čak i loš primer, ali sam uzeo samo jednu vrstu robe da to bude slikovito. Imate situacija da čim se pojavi roba po damping cenama na našem tržištu, gasi tu proizvodnju, ako je manjeg kapaciteta, ili se preorijentiše na neki drugi proizvod itd. Suštinski, on se zaštitio i ne trpi neku štetu. Međutim, šta da radi onaj veliki? Veliki je koncipiran da proizvodi tu robu koja se ovde na našem tržištu prodaje po damping cenama. To možete da nađete kod svakog proizvoda, jer se to pojavljuje na tržištu, kod tržišnih kretanja.
Naša je ideja, pošto je ta dažbina prihod budžeta, ona namenski treba da se troši. Kako? Treba da se vrati onima koji su realno pretrpeli štetu. Kada kažem realno – prema stanju na tržištu, prema tržišnom kretanju koje je bilo u datom trenutku.
Kasnije imate ove odredbe kako se dolazi do dampinga, do te zaštite, prethodno ispitivanje itd, da ne ulazim u te odredbe. Ali, moguće je da danas svi imate neke papire, razmatrate i utvrdite damping, pošto roba ne prati papire dan za dan, ugovori se posao, pa dok dođe roba.
U vreme kad dođe roba, nema dampinga, promenila se situacija na našem tržištu ili se kod njih promenila na tržištu. Zato sam rekao da je to tema koja 365 dana mora da se prati. Ako država uspe da zaustavi ulazak robe po damping cenama kod nas, obaveže ih na plaćanje naknade, pa ostvari neki prihod, onda taj prihod treba da se vrati našoj privredi.
Kriterijumi nisu problematični, oni mogu da se pronađu. I ranije su se pronalazili kriterijumi, mlad ste vi čovek pa ne znate. Svojevremeno, kada su se penzijski fondovi na drugačiji način finansirali, svake godine se višak prihoda nad rashodima vraćao privredi, za razvoj telekomunikacija, razvoj mikroelektronike itd. To je potpuno normalna situacija.
Država je na početku godine nekom svojom rezolucijom planirala neke prihode, ostvarila ili prebacila te prihode, rashodi su bili niži od ukupnih prihoda i višak se uvek vraćao privredi. Naravno, ne plediram da se vrati to vreme i taj način razmišljanja, jer je sve promenjeno u tržišnim uslovima, ali nije problematična matematika. Ovde je važno opredeljenje da zna naš privrednik da ga štiti država, o tome se radi.
Ministre, mislim da ćete da prihvatite i ovaj amandman na član 35. i na 37.