Da li još neko želi reč? (Da.)
Narodni poslanik Nataša Jovanović.

Stvarno ne znam šta je sa vama, gospodine ministre, vi ste iz Vlade Vojislava Koštunice, pozavadiste nas sa celim svetom od jutros. Kako ste krenuli da širite front prema raznoraznim zemljama, sa kvalifikacijama, nije dobro, nije ni u diplomatskom maniru. Tako je pre mesec dana jedan vaš kolega iz poslaničke grupe izašao i potpuno pogrešno prognozirao, a na vlasti je, ishod izbora u Nemačkoj. Nemojte da se bavite time ko je veći lopov, ko vara, ko je kakav. Sada ja mogu vama da postavim pitanje da li su vam bliži Sicilijanci ili Britanci.
Što se tiče amandmana koji smo podneli, to nije naš princip i stav, jedini racionalan i razuman u ovakvoj situaciji, samo kada su u pitanju potrošači, nego i sindikati, udruženje industrijalaca i zanatlija. Dakle, mi smo pre dva meseca u Narodnoj skupštini usvojili Zakon o zaštiti potrošača, Zakon o cenama, antimonopolski zakon.
Razumela sam sve što ste vi rekli, da je to intencija, to je jedna nova grana koja treba da postoji. Ako je u pitanju neka privredno razvijena zemlja, gde nema takvih socijalnih oscilacija, gde nema 2,5 miliona ljudi na rubu siromaštva ili ispod donje granice siromaštva, onda, kad imaju registrovana udruženja potrošača i neko od njih je reprezentativno, to ne može da unese zabunu. Skoro da su tamo izjednačena prava, bar što se tiče onog srednjeg standarda ljudi. Kod nas to nije slučaj.
Ne razumem kako vi uopšte imate viziju kako izgleda jedno reprezentativno udruženje potrošača. Da li je to potrošač iz Trgovišta, iz Kruševca, Ljubovije, Kragujevca, Novog Sada, Bačke Palanke, Apatina, Kule, Majdanpeka, Bora, da li su oni svi u strukturi zastupljeni u celoj Srbiji? Ono što se dešava i kako se krše prava potrošača u Loznici ne mora da znači da je tako u Kragujevcu, ili obrnuto. Nemoguće je da to na takav način definišete. Ono što je reprezentativno za neke koji su uspeli da dođu do te navodne reprezentativnosti i da se kao takvi registruju ne znači da će da štiti nekog trećeg.
Isti vam je slučaj kao kod industrijalaca i kod Bogoljuba Karića. On može da plati Britance, Japance i ne znam ni ja koga, toliko je oteo državnih para i oprao na privatne račune, i svoj i članova porodice, može za sebe da kaže – ja sam taj koji je legitimni i reprezentativni predstavnik industrijalaca, i plati, a oni mu dodele, navodno, neku plaketu.
To vam je isti slučaj kao i sa predsednikom Samostalnog sindikata Srbije. Sindikat, kao najveći, a on to jeste, ali dođe predsednik Smiljanić, jednog dana priča jedno, drugog dana drugo i po sistemu Mike i Laleta dogovori se sa ministrom za rad, boračka i socijalna pitanja, oni se znaju još kao sindikalci. Kad dođe na dnevni red da se stvar radikalizuje, odnosno da radnici traže svoja prava i zahteve, on popusti pred svim tim i kaže "izvinite, šalio sam se", a radnici ostanu na cedilu.
Uopšte nije dobro da se takva definicija stavlja u bilo koji zakon u Srbiji, zato što u ovom haotičnom vremenu, i kada su potrošači u pitanju, i industrijalci i zanatlije, nemoguće je da odredite šta je to reprezentativno, naročito zbog ovoga što sam vam rekla. U strukturi tih ljudi koji ih zastupaju to bi morala da bude ravnopravna zastupljenost, pa da vidimo kako su se oni registrovali.
Zbog toga mi kažemo – da ste stavili neko udruženje, pa i to je prihvatljivo, ali sama ova reč, iako je možda namera u osnovi bila ta da se prate neki tokovi... Ali, kažem vam, ono što je u Švedskoj nije u Srbiji. O tome se radi. Ovde su za mene, pravo da vam kažem, reprezentativni potrošači svi oni koji žive na ivici gladi, bede i siromaštva, jer za njih je danas osnovni pojam i pitanje ne to da li im je u garanciji neki kućni aparat, koji se inače i ne proizvodi u Srbiji, nego da li mogu da kupe hleb, mleko itd.
Da li vi mislite da ljudi kojima se dešava da najobičniju paštetu deci kupe i da bude pokvarena, ili neki mlečni proizvod, mogu nekome da se obrate? Milion je takvih slučajeva koje znam. Odu, vrate se u taj maloprodajni objekat i ovaj kaže – pa šta, vratiću vam pare. To je jedino što će neko da mu kaže. Gde će ovaj da se pojavi i da kaže? Ko će da štiti potrošače od ovog uvozničkog lobija?
Ministre, vidite da se prodaje sve i svašta. Pogledajte samo po supermarketima koja je to struktura proizvoda.
Pre neki dan sam objašnjavala za ove najčuvenije i, po meni, da budem skromna u oceni, najbolje čokoladne napolitanke koje proizvodi "Soko Štark". Neko od tih lobista će da bude među potrošačima ili kod uvozničkog lobija spreman da neki drugi svetski poznati brend štiti i da brani, a neće da štiti našu proizvodnju. U tome se mi razlikujemo. Ne morate uvek da budete sujetni i da na takav način mislite da mi želimo da omalovažavamo. Ne, mi samo govorimo da je bolje da se to izbaci i onda znate na čemu ste.
Uostalom, ovo ne treba uopšte da ubacujete u zakon, jer kažem vam, imamo usvojeni zakon, na koji smo takođe imali amandmane, ali postoji Zakon o cenama, Zakon o zaštiti potrošača i antimonopolski zakon. Tu je već definisano kako se štite potrošači.

Da li još neko želi reč o amandmanu? (Ne.)
Koliko sam razumeo, Vlada ne prihvata ovaj amandman.
Na član 44. amandman je podneo narodni poslanik Momčilo Duvnjak.
Zakonodavni odbor smatra da je ovaj amandman pravno moguć.
Reč ima narodni poslanik Momčilo Duvnjak.

Dame i gospodo narodni poslanici, dobro je što danas vodimo raspravu o amandmanima na zakon o spoljnotrgovinskom poslovanju. Isto tako je dobro što sve, pa i ovaj zakon usklađujemo sa pravilima Svetske trgovinske organizacije i propisima EU. Po ovome izgleda da smo do sada trgovali i poslovali sa svetom bez ovih organizacija. To nije tačno.
Da vas podsetim, najveći spoljnotrgovinski preduzimač i trgovac iz Srbije 19. veka bio je knez Miloš Obrenović, i to veoma uspešan u ovom delu Evrope. Verovatno su njegova iskustva dragocena, a nije mi poznato da su predlagači ovog zakona to imali u vidu.
Šta nedostaje ovom zakonu, a Ministarstvo za ekonomske odnose sa inostranstvom je to u delu obrazloženja zakona trebalo da navede? Koliko pravnih i fizičkih lica, domaćih i stranih državljana se sada u Srbiji bavi spoljnom trgovinom i razmenom robe? Koliko je zaposlenih na tim poslovima? O kakvoj trgovini je reč? Koliko su ekonomski efekti pozitivni i negativni po Srbiju i srpski narod? Koje su perspektive buduće spoljne trgovine naše zemlje prema Evropi i svetu i kojom ćemo robom konkurisati na tom tržištu? To ne pitam samo ja, već pitaju građani, a pre svega mladi iz Srbije.
Zbog toga je predlagač ovog zakona ovo morao da uzme u razmatranje, da nam onda ponudi zakon na razmatranje. U Srbiji danas, po ovom predlogu zakona, ne postoji strategija spoljnotrgovinskog poslovanja.
Po ovome, svako može da se bavi ovim poslom i da pre svega misli na sebe, a ne i na Srbiju. Po nama srpskim radikalima to nije dobro. Bez ozbiljnog strateškog pravca razvoja Srbije ne bi trebalo da ovaj zakon bude tek tako usvojen.
Zbog čega ovo govorim? U članu 6. stav 1. Predloga zakona piše – Vlada određuje robu i usluge koje podležu ograničenjima. Spisak se objavljuje u "Službenom glasniku RS". Tu je Vlada autonomna, bez ičijeg predloga, sugestije i ozbiljnih namera proizvođača robe, davalaca usluga i uopšte građana Srbije. Pa, gde je tu demokratija i demokratski odnosi, u šta se ova vlada zaklinje.
Poslanici Srpske radikalne stranke su u najboljoj nameri predložili brojne amandmane na ovaj zakon. Mnoge od njih Vlada nije prihvatila, iz neobjašnjivih razloga. Moram reći da je svaki naš amandman imao podršku građana Srbije.
Iz tih razloga sam predložio amandman da se u članu 44. stav 1. broj "30" zamenjuje brojem "osam". To nisam uradio zamenom brojeva, već iz suštinskih razloga. Ministarstvo ne treba da stavi pre donošenja odluke o postojanju dampinga, odnosno subvencije i da obaveštava strane u postupku i zainteresovana lica o bitnim činjenicama i da ih poziva da se izjasne u roku od 30 dana od dana kada je poziv dostavljen, već da se to uradi u roku od osam dana.
Svako ministarstvo, pa i ovo, mora biti u službi građana i efikasno. Šta sve može da se desi kada se postupak oduži svima nam je poznato. Nadam se da ćete u danu za glasanje moj amandman prihvatiti.

Reč ima narodni poslanik Veroljub Arsić.

Dame i gospodo poslanici, čudi me da Ministarstvo, odnosno ovlašćeni predstavnik Ministarstva uporno odbija neke od amandmana koje je podnela Srpska radikalna stranka, pogotovo što ne ulaze u suštinu samog zakona, već pokušavaju da poprave tehničke stvari u nekom upravnom postupku koji može biti pokrenut u skladu sa ovim zakonom.
U članu 44. kaže se: "Ministarstvo, pre donošenja odluke o postojanju dampinga, odnosno subvencije, obaveštava strane u postupku i zainteresovana lica o bitnim činjenicama i poziva ih da se izjasne u roku od 30 dana od dana kada je poziv dostavljen."
Momčilo Duvnjak, koji je podneo amandman u ime SRS, tražio je da umesto 30 dana rok za izjašnjavanje bude osam dana. To nije slučajno osam dana, postoje određeni rokovi u opštem upravnom postupku, u posebnom i u sudskom postupku gde su rokovi često kraći od 30 dana, pogotovo u sudskom postupku. U sudskom postupku rok žalbe varira od osam do 15 dana.
Predlagač je ovde tražio 30 dana. Šta je to zbog čega licima protiv kojih može da se pokrene antidampinški postupak treba 30 dana da se izjasne po tom pitanju, zašto im davati toliko veliki rok. Prvo, u pitanju su tri ili četiri dokumenta koje treba da dostave Ministarstvu, da se vidi da li stvarno damping postoji ili ne i onda Ministarstvo da reaguje. Trideset dana je prilično veliki rok, pogotovo što će on za tih 30 dana i dalje da obavlja tu svoju delatnost. Ostavlja mu se mogućnost da i dalje dampinguje cene na tržištu.
Prilično vremena prođe dok se utvrdi damping na tržištu, dok firme koje se bave sličnom delatnošću utvrde da postoji damping na tržištu, da se pojavila roba sa nižom cenom zato što neka druga država subvencioniše, uništava domaću privredu, pogotovu domaću proizvodnju; prođe otprilike tri ili četiri meseca najmanje dok se primete prvi ozbiljniji poremećaji na tržištu zbog plasmana robe, navike potrošača da kupuju novu robu itd.
Znači, tih 90 ili 120 dana već damping postoji, nanosi određenu štetu svim privrednim subjektima. Dati im rok još od 30 dana je prilično veliki rok. Već će biti pripremljen, znaće da se pokreće antidampinški postupak i može u tom periodu, štaviše tu su zarade često vrlo visoke, da još više spusti cenu dok ne isteknu rokovi za njegovo izjašnjavanje.
Par dana pre izjašnjavanja uskladiće cene sa cenama robe koje su na tržištu, ali u svakom slučaju naneo je štetu svim domaćim proizvođačima i firmama koje učestvuju u istoj delatnosti, pogotovo što kada neko izgubi tržište zbog dampinga, bez obzira kakve budu mere i kako država reaguje, teško da to tržište može ponovo da povrati bez nekog roka od godinu ili godinu i po dana.
Zato predlažem ovlašćenom predstavniku Vlade Republike Srbije da ovaj amandman koji je Momčilo Duvnjak u ime SRS podneo na ovaj predlog zakona prihvati, pogotovo što nema bitnijih odstupanja od samog zakona i ne menja suštinu zakona, odnosno nameru predlagača zakona.

Reč ima ministar Parivodić.

Zahvaljujem se na ovom amandmanu. Želeo bih da istaknem da mi u našem pravnom sistemu nikada do sada nismo imali antidampinške procedure i prosto nemamo iskustvo sa tim poslom. Mi smo se držali onih rokova koji su u uporednom pravu zastupljeni jer su oni to radili. Pretpostavili smo da i oni imaju istu potrebu koja je realna, a to je da se što pre završi postupak. Gledali smo uporedno pravo i videli da su ti rokovi po pravilu 30 dana. Očigledno je da je onome ko je učesnik u postupku potreban takav neki rok da pripremi materijal i da odgovori, i zbog toga ostajemo pri ovom roku i odbijamo amandman.

Da li još neko želi reč o ovom amandmanu? (Ne.)
Na član 45. amandman je podneo narodni poslanik Zlatan Jovanović.
Zakonodavni odbor smatra da je ovaj amandman pravno moguć.
Reč ima narodni poslanik Zoran Krasić.

Gospodin Zlatan Jovanović je podneo amandman na član 45. Predloga zakona, a ovaj član se odnosi na jednu situaciju svojevrsnog dogovora: je l′ ti obećavaš; časna reč, obećavam, ja ću da podignem cenu, samo da vi meni dozvolite uvoz itd.
Ovaj član je nepotreban i pokušaću da vam objasnim zašto nije potreban. Ovim zakonom vi pratite robu, a ne pratite novac. U politici i trgovini mnogo je važniji put novca nego put robe. Verovatno se svi slažete sa ovom konstatacijom.
Samo da vas podsetim, juče smo vam rekli da ne bi bilo loše, čak bi bilo poželjno da istovremeno sa ovim zakonom, da li kao prvu ili kao sledeću tačku dnevnog reda, imamo zakon o deviznom poslovanju. Nisam siguran da će zakon o deviznom poslovanju, ovakav kakav je predložen, da ostane do početka sednice na kojoj će da se razmatra taj zakon. Znači, to su dve tačke koje su morale da budu vezane.
Sada ćemo da analiziramo šta ste napisali u članu 45. Prvo, ima tu nepravilnih reči: "Lice koje na teritoriju Republike izvozi...". Koje lice na teritoriju Republike izvozi? Valjda je to naš uvoznik. Na našu teritoriju izvozi? Izvoznik iz inostranstva? On dolazi preko nekog našeg uvoznika? "...može u toku postupka ispitivanja da ponudi, odnosno prihvati obavezu da poveća cenu robe koja je predmet postupka ispitivanja u iznosu koji je potreban da se šteta otkloni".
To znači otprilike ovako: ovi organi su utvrdili da ta roba koja dolazi dolazi po damping cenama i da bi bio prisutan sa tom robom ovde on kaže – ja ću da povećam cenu te robe, samo da bih bio prisutan na tržištu. Vi naravno u nastavku možete da se dogovarate, on poveća to.
Sada vi meni objasnite, pošto tu postoji put novca i put robe, kako ćete da garantujete da će ta roba da bude po tim višim cenama. Ili je za vas interesantno samo da osnovica za carinu bude mnogo viša? Onda dolazimo do suštine. Vi biste prihvatili da se sa njim dogovorite da se poveća vrednost, da se poveća osnovica, ako se plaća carina za tu robu, da se primeni stopa i da država uzme po osnovu carine i po osnovu drugih dažbina svoj deo.
Šta će biti u nastavku? U nastavku on može tu robu da prodaje po drugim cenama i vi nemate kontrolu. Ako je rešio da osvoji tržište, on će da plati i porez na neku izmišljenu osnovicu, carinu i sve, da bi bio ponovo prisutan.
Vi ovde pričate o putu robe, a ne o putu novca. Ovde razmatrate samo papire kojima se dokazuje vlasništvo robe, poreklo, ugovor o kupoprodaji itd, ali nemate put novca. Put novca je na drugom mestu. Kada ta roba dođe kod nas, vi ste konstatovali da je bila u ponudi damping, to ste izravnali i završili ste svoj deo posla. Završen je posao po ovom zakonu, ali onda kreće put novca.
U tom putu novca idu druge cene i to je problem. Zato nije potreban ovaj član. Znači, krenuli ste sa tom robom, ide sa tom cenom, nadležni organ je konstatovao da je to damping cena, nema posla, ili, da bi se izravnalo, ide dažbina o kojoj smo malopre pričali i završen posao. Tu nema mogućnosti pregovaranja i dogovaranja. On kaže – jeste ta damping cena, ali da ne platim damping podići ću cenu robe. Ne može, jer ovde komisija nije učesnik u pravnom poslu.
Onaj ko nastupa u postupku ispitivanja, Ministarstvo i Vlada, nastupa sa atributima vlasti. Ne može vlast da se dogovara na ovaj način. Vi ste ispitivali, utvrdili ste da je damping cena i podleže obavezi plaćanja ove dažbine. I jedna i druga varijanta podležu obavezi dažbine ako njegova roba treba da uđe ovde kod nas. Ukidaju se negativne posledice damping cene i subvencije koje prate tu robu, to je taj put.
Vi ovde omogućavate čoveku i kažete – da ne bi platio damping dažbinu, povećaj tvoju cenu gde nema dampinga, pa će onda roba da ide. Ne može to. Ušao je u postupak, u postupku je utvrđeno, ako ta roba treba da bude prisutna platićeš damping dažbinu, odnosno antidamping dažbinu. Ukoliko nećeš da platiš dažbinu, neće biti tvoje robe ovde, nema ništa od tog posla. Tako je država zaustavila taj posao i kraj priče.
Ovde državni organ utvrđuje. Ne može državni organ da se pogađa. Državni organ ne učestvuje u prometu. Ovde državni organ na objektivan način ispunjava da li su nastupili slučajevi za primenu prethodnih odredbi, da li su nastupili uslovi za primenu odredbi od člana 33. do 38. Znači, ono što je propisano članom 33. do 38. proverava se u postupku koji kreće sa članom 39, to je uloga države. Ne može država da se pogađa.
Pogledajte šta ste napisali: "Ministarstvo ne može da zahteva povećanje cene u iznosu većem od iznosa dampinške marže, odnosno subvencije", evo, vi podučavate nekoga kako da ne plati. Dalje – ako Ministarstvo utvrdi da su povećanjem cena otklonjene buduće posledice dampinga ili subvencije, može da prekine ili obustavi postupak ispitivanja, po službenoj dužnosti.
Kažete da protiv odluke iz stava 3. može da se izjavi žalba Vladi. To vam ne treba. Ovo je jedna vrsta upravnog postupka. Ne postoji u Zakonu o opštem upravnom postupku mogućnost da se neko ovako dogovara – e baci ruku, pa ćemo u pola šest. Nema, tu ne postoji.
Sve ovo što je ovde napisano je interna stvar onih koji se bave spoljnotrgovinskim poslovanjem. Neka dogovaraju pre nego što se jave nadležnom državnom organu koji je zadužen da ovo proveri. Nadležni državni organ koji proverava da li su nastupili uslovi, razlozi iz člana 33. do 38, to je već svršena stvar – ili se uvodi ili se ne uvodi, ili se posao završava ili ne, to zavisi od njihovog interesa. Ne može država u vidu ovog organa da ulazi u svojevrsne pregovore.
Slažem se da se brisanjem člana 45. možda obesmišljava ceo postupak koji je propisan prethodnim članom. To odudara od vaše koncepcije, gde Ministarstvo treba da se pita, značajnije da utiče itd, pod plaštom antidamping i drugih vidova zaštite vaše države, ali ovaj član vam je nepotreban. Ovaj vaš organ istupa sa atributima vlasti. Kada istupa sa atributima vlasti, na objektivan način treba da primeni odredbe zakona, a ne da formira autonomno svoju volju, pa da kaže – vi hoćete ovaj posao, to je moguće, ali pod ovim uslovima; vi ste se definisali na ovaj način, pa ako izmenite, mi ćemo da vam omogućimo, nećete platiti maržu itd.
Na sve to dodajte put novca, koji se bitno razlikuje u spoljnoj trgovini od puta robe. Pre sat vremena bila je ovde jedna neuspela odbrana Miroljuba Labusa o nekim putevima – ako želimo da izvozimo moramo i da uvozimo. Manite to, to ni u zabavištima više ne važi. Odgovorite na pitanje, zašto je ovakav spoljnotrgovinski deficit? Kakav je to naš platni promet sa inostranstvom? Kako to sve neko posluje sa nama iz inostranstva, a mi dugujemo u spoljnotrgovinskoj razmeni 5 milijardi evra? Šta se krije iza toga – valjda znate šta se krije, jer ne može neko samo da daje više robe, a manje da dobija.
Put novca je vrlo značajan, a put novca nije pod kontrolom Ministarstva za ekonomske odnose sa inostranstvom. Ako ministar i želi da bude aktivan i da dobije elementarna saznanja o putu novca radi utvrđivanja zakonitosti puta robe, naići će odmah na blokadu poslovnih banaka, Narodne banke i Ministarstva finansija, to vam garantujem. On sigurno nailazi na blokadu, jer nailazi na zabranjenu zonu koja ne sme da se vidi. Vodite računa o tim stvarima.
Znači, ovaj član je nepotreban, jer daje čak i pogrešna ovlašćenja organu da pregovara. Državni organi nisu ovlašćeni u pravnim poslovima između pravnih subjekata da budu posrednici ili pregovarači, nego da na objektivan način primene odgovarajuću odredbu zakona koji reguliše ovu oblast. To je cela poenta ove priče.