Reč ima narodni poslanik Zoran Krasić.

Samo sam hteo da skrenem pažnju predstavniku Vlade da amandmani koje je Srpska radikalna stranka podnela na članove 44. i 45, koji se tiču nekih rokova, čine celinu, pa ako Skupština usvoji amandman na član 44, gde se rok sa 30 dana pomera na osam dana, onda ima logike da se u članu 45. sa 60 dana taj rok pomeri na 30 dana. Ukoliko se ne usvoji onda mora da ostane, ali ta dva amandmana čine jednu vezu.
Član 48. ima naslov – privremene mere. Moram da kažem da su mere zaštite koje su taksativno navedene u članu 33. po svom karakteru takođe privremene mere.
Bilo koja mera koja je navedena u članu 33: antidampinška dažbina, kompenzatorna dažbina, mera zaštite od prekomernog uvoza, mera zaštite ravnoteže platnog bilansa, sve su to privremene mere, nisu trajne. Vlada ih ne uvodi pa da važe za 20 godina. Uvodi ih zato što je stanje na tržištu takvo i da bi vodila svoju ekonomsku politiku primenjuje jednu od tih zaštitnih mera.
Vi ste u okviru zaštitne mere koja je po definiciji ograničenog trajanja sada uveli novu kategoriju privremene mere. U članu 48. u stavu 3. vi navodite u čemu se ogleda ta privremena mera. Rekli ste: "Privremene mere iz stava 1. i 2. ovog člana su: 1) polaganje jemstva u iznosu jednakom privremeno utvrđenoj antidampinškoj ili kompenzatornoj dažbini obračunatoj za period u skladu sa stavom 5. ovog člana, ili 2) privremena antidampinška, odnosno kompenzatorna dažbina, ako Ministarstvo utvrdi da polaganje jemstva ne obezbeđuje dovoljnu garanciju."
Znači, vi ste u nečemu što je po prirodi stvari ograničeno uveli privremenu meru i to ograničeno još više ograničili na neki način.
Zašto sam se osvrnuo na stav 3. ovog člana? Zato što tek u stavu 5. govorite o vremenu trajanja privremene mere. Mislim da ste koncepcijski otišli u jednu stranu koja je pogrešna. Sve ove zaštitne mere iz člana 33. su privremene po svom trajanju. Na njih je država ovlašćena na bazi ovog zakona, da ih primeni kada nastupe zakonom propisani uslovi da treba da se tim merama štiti naše tržište.
Vi ste ovde to uveli i moram da vam kažem da su to loša rešenja. Vi ste rekli da neka privremena mera ovde može da traje šest meseci, odnosno četiri meseca.
Ako to stoji ovako, onda znači da u tom periodu ne možete ništa da radite, a na tržištu se promenilo nešto. To što je u početku delovalo na damping sada više nije damping. Kako ćete da radite? To vam je nepotrebno.
Verovatno je dobro da nešto stoji kao pretnja, ali šta ako se promene uslovi?
Promene se uslovi i vi ste u okviru nečega što po definiciji deluje privremeno, ima privremeno dejstvo, uveli još nešto što treba da ubrza na neki način taj vaš postupak kao privremena mera, ako idemo sa analogijom nekih drugih postupaka u kojima se koriste privremene mere.
Tamo se uvode privremene mere zato što se očekuje konačno rešenje, ali ovde ono što imate u članu 33. kao navodno konačno rešenje je vremenski opet ograničeno. Nemoguće je da uvedete antidamping dažbinu na neki proizvod iz inostranstva i da tek posle pet godina dođete u situaciju da preispitate to. Biće haos na tržištu.
Opet se vraćam na ono – 365 dana se ovo primenjuje i 365 dana se prati ova oblast i po definiciji sve zaštitne mere su privremenog karaktera, zato što je stanje na tržištu manje ili više trenutno.
U ovom trenutku su ovim uslovi, dođe sutra do promene kursa ili do promene kreditiranja, menjaju se uslovi i automatski se menja prisutnost i odnos prema robi na našem tržištu. To je, bukvalno rečeno, živa materija sklona svakodnevnim promenama.
Znači, u okviru nečega privremenog uvoditi nešto još privremenije je nelogično. Ako je cilj privremene mere da se pre konačnog rešenja nešto uvede da se zaustavi, onda vam ne treba rok od šest meseci ili četiri meseca.
Zašto sami sebi vezujete ruke? Zašto vezujete sa tim rokom iz stava 5? Da li treba da stane život dok traje ta privremena mera? Vi ste tako napisali, dok je privremena mera ne možete da dajete konačno rešenje. Zato vam tu ne treba tako postavljen rok.
Opet dolazimo do zaključka da u stvari niste čitali naše amandmane. Da ste čitali naše amandmane videli biste da je potrebno da se zna ova materija, da se malo konsultuje praksa, da se pogleda kako druge države to rade.
Retko države to rade, priznajem, u izuzetnim slučajevima rade, ali morate da uvek imate u vidu stanje na tržištu, jer vrlo lako iza zaštitnih i privremenih mera radi zaštitnih mera možete doći u situaciju da napravite haos na tržištu, iako je sve ovo u funkciji da se stabilizuje tržište. Ne sporim da je namera dobra, ali praksa može biti vrlo bolna i teška.

Da li još neka poslanička grupa želi reč? (Ne.)
Na član 50. amandman je podneo narodni poslanik Milan Škrbić.
Vlada ne prihvata amandman, a Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć.
Reč ima narodni poslanik Milan Škrbić.

Dame i gospodo narodni poslanici, u ime poslaničke grupe SRS podneo sam amandman na Predlog zakona o spoljnotrgovinskom poslovanju, koji se odnosi na član 50. gde se posle tri stava dodaje stav 4. koji bi trebalo da glasi: "Ministarstvo je dužno da odluku po zahtevu iz stava 1. i 2. donese u roku od 15 dana od dana podnošenja zahteva."
Još jedan u nizu amandmana koje smo podnosili, koji nešto precizira i, ako ste primetili, cela diskusija o ovom zakonu u načelu i pojedinostima govori o nečemu što treba precizirati.
Princip i stav Srpske radikalne stranke jeste da sva merila i propisi što više treba da se stave u zakon, u zakonska akta i tako bi trebalo i ovaj član staviti.
Potrebno je utvrditi rokove u kojima će Ministarstvo donositi odluke po zahtevima.
Ako govorimo o članu 50, u 1. stavu kaže se: "Lice koje tokom perioda na koji se odnosi postupak ispitivanja nije na teritoriju Republike uvozilo, odnosno izvozilo robu koja podleže antidampinškoj dažbini, a koje nije povezano sa licima koja na teritoriju Republike uvoze, odnosno izvoze robu koja podleže ovoj meri, ili sa proizvođačima te robe, može da zahteva od Ministarstva da bez odlaganja razmotri opravdanost primene antidampinške dažbine na robu koju uvozi, odnosno izvozi, kao i da utvrdi odgovarajuću antidampinšku dažbinu na robu tog lica, odnosno da izuzme robu tog lica od obaveze plaćanja antidampinške dažbine.
Drugi stav: "Lice čija roba podleže kompenzatornoj dažbini ali koje nije učestvovalo u postupku ispitivanja, osim zbog odbijanja saradnje, može da zahteva od Ministarstva da bez odlaganja utvrdi posebnu kompenzatornu dažbinu na robu koju uvozi, odnosno izvozi".
Potrebno je utvrditi rokove pod kojima će Ministarstvo donositi odluke o zahtevima.
U stavu 3. tačka 2) kaže se: "Ministarstvo može da zahteva polaganje jemstva radi obezbeđenja naplate antidampinške, odnosno kompenzatorne dažbine."
Znači, Ministarstvu je samom ostavljeno da procenjuje kome će da uzme to jemstvo a kome ne. To je taj princip koji mi iz Srpske radikalne stranke nećemo dozvoliti da Ministarstvo samo sebi da slobodu da odlučuje o mnogim stvarima koje nisu zakonski propisane.
Kada govorimo o narušavanju tih dobrih poslovnih običaja i uzansi u celom ovom zakonu, najveće je urušavanje konkurencije, ukoliko se neko od učesnika u tom procesu nađe u povlašćenom položaju, znači da li će neko dobiti kvotu, neće dobiti dozvolu ili će dobiti umanjenu.
Da bi se ovo izbeglo, mi iz Srpske radikalne stranke smatramo da, radi transparentnosti, na koju se i vi iz Vlade pozivate u ovom svom obrazloženju Predloga zakona, pored obaveze Vlade da u skladu sa članom 6. tačka 2) objavi u "Službenom glasniku Republike Srbije" spisak roba koje podležu raznim ograničenjima, tako i u ovom delu Ministarstvo treba da dodeli, na osnovu javnog poziva, sve ono što je javno, kvote, dozvole i da unapred izađe sa nekom listom jasnih stvari, ako je to moguće.
Zašto to govorim? Ako Ministarstvo na osnovu javnog poziva dodeljuje kvote, a setimo se člana 17. tačka 1) i u skladu sa članom 29. tačka 1) Ministarstvo vodi evidenciju o izdatim dozvolama, predlažemo da u skladu opet sa članovima koji postoje u vašem predlogu, član 29. tačka 2) – Vlada propiše bliže uslove za vođenje evidencija, dozvola, pa se onda kaže – kroz dostavljanje mesečnog izveštaja nadležnom odboru Skupštine, kako bi se konstantno mogao kontrolisati postupak dodele i korišćenje raznih dozvola i kvota. Ova mogućnost je data u članu 71. stav 1.
Znači, mogućnost postoji i pored toga što je u članu 11. tačka 1) i 2) rečeno da se pribavljeni podaci smatraju službenom tajnom i da se ne mogu objavljivati i saopštavati trećim licima. U tački 2) se kaže – osim ako je nadležni organ obavezan da to učini u skladu sa ovim zakonom. Tu moramo nešto da pojasnimo.
Tajnost se odnosi na konkretne ugovore i ugovorne odnose između učesnika u spoljnotrgovinskom poslovanju. Dakle, odnos je kupac - prodavac i u tom delu treba da bude tajna, ali ne odnosi se na podatke o korišćenju kvota i dozvola.
Zato mislim da bi ovaj pregled u nekom mesečnom izveštaju, koji bi neki skupštinski odbor trebalo da dobija...
Imamo već taj primer u praksi; konstatovali smo da je jako loš Zakon o javnim nabavkama na snazi, međutim, mi iz Odbora za finansije mesečno dobijamo izveštaje o poništenim javnim nabavkama ili delimično poništenim javnim nabavkama, gde je sve objašnjeno do detalja zašto su poništene, zbog čega su poništene delimično ili kompletno.
Meni i poslaničkoj grupi SRS bliska je ideja da bismo i u ovom zakonu mogli nešto slično da napravimo, da dobijamo mesečne izveštaje – poslanici ili neki nadležni skupštinski odbor, kako bismo mogli da pratimo kompletno sve ovo što je vezano za ovaj zakon u raznim članovima. Hvala.

Hvala vama, gospodine Škrbiću.
Da li još neko želi reč o istom amandmanu?
Reč ima narodni poslanik Veroljub Arsić.

Dame i gospodo poslanici, ovaj amandman koji je podneo gospodin Milan Škrbić u ime Srpske radikalne stranke Narodna skupština bi trebalo da prihvati, jer on u principu određuje rokove po kojima će da reaguje ministarstvo nadležno za sprovođenje ovog zakona.
Znači, reč je o tome da može da se desi u praksi da postoje lica koja nisu obuhvaćena nekim postupkom ispitivanja, koja uvoze robu koja može da bude predmet ispitivanja i da zahtevaju od Ministarstva uvođenje posebne kompenzatorne dažbine na robu koja se uvozi, odnosno izvozi.
Zamisao predlagača u članu 50. jeste takva. Međutim, postavlja se jedno drugo pitanje kada se radi o članu 50, a to je da li je moguće, čim je on ostavio jednu ovakvu mogućnost, da neko u postupku ispitivanja bude i povlašćen, tj. da se jedna grupa lica koja uvoze određenu robu stavi pod ispitivanje, odnosno njihovo poslovanje, i da se utvrđuje da li je došlo do dampinga cena ili ne, a druga lica koja uvoze istu robu, možda čak iz iste zemlje porekla, da ne budu obuhvaćena ovakvim postupkom ispitivanja i primenom kompenzatorne dažbine.
Ukoliko stvarno postoji opravdana želja predlagača da se neke pojave na tržištu eliminišu, onda bi samo Ministarstvo moralo da poštuje neke određene rokove kada su u pitanju određena rešenja. Znači, može da se desi, namerno ili slučajno; da bi se isključila mogućnost namere da se nešto desi potrebno je utvrditi rokove.
Ministarstvo na ovaj način može sasvim fino da "opere ruke" od izuzeća nekog lica zašto protiv njega nije vođen postupak. Znači, to lice podnese zahtev Ministarstvu i Ministarstvo jednostavno ne postupa po njegovom zahtevu. Zašto? Nema zakonsku odredbu, ne postupa po tom zahtevu i on i dalje obavlja delatnost bez kompenzatorne dažbine, bez postupka ispitivanja.
Ovim predloženim amandmanom kaže se: "Ministarstvo je dužno da odluku po zahtevu iz stava 1. i 2. donese u roku od 15 dana od dana podnošenja zahteva". Znači, ne menja se suština zakona, ne menja se duh vašeg zakona, samo se na određeni način prisiljava Ministarstvo da radi svoj posao u nekim rokovima koji su kraći i koji su određeni. Kada su u pitanju neodređeni rokovi, postavlja se pitanje zašto su neodređeni, jer se tako stvara mogućnost zloupotrebe.
Jednostavno, sa jedne strane vodite postupak protiv određenih lica, koji može da traje i 30 dana, a s druge strane, neko je podneo zahtev i vi po tom zahtevu ne rešavate sledećih pet meseci. Taj protiv koga se ne vodi postupak i za koga nije izdato rešenje imaće povlašćen položaj na tržištu. Otkloniće konkurenciju koju ima sa svojim kolegama uvoznicima.

Hvala, gospodine Arsiću.
Da li još neka poslanička grupa želi reč o istom amandmanu? (Ne.)
Na član 51. amandman je podneo narodni poslanik Dragoljub Simonović.
Vlada ne prihvata amandman, a Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć.
Da li neko želi reč? (Da.)
Reč ima narodni poslanik Veroljub Arsić.

Dame i gospodo narodni poslanici, sada imamo određenu nedoslednost i nelogičnost samog predlagača povodom zakona koji je napisan. U jednom od članova kaže se – privremene mere mogu da ostanu na snazi šest meseci. Znači, privremene mere koje može da izrekne Vlada, na predlog nadležnog ministarstva (znači, uvođenje kompenzatornih ili antidampinških marži, u stvari - dažbina), mogu da traju najviše šest meseci, gospodine ministre. Tako ste napisali u zakonu.
Po članu 51. postupak ispitivanja pojave dampinga može da traje do 12 meseci. Hoćete li, gospodine ministre, dva puta da donosite jednu te istu privremenu meru? Jednim amandmanom, koji su podneli poslanici Srpske radikalne stranke, traženo je da privremena mera bude na snazi 12 meseci. Znači, isto koliko traje postupak ispitivanja, po vašem predlogu, a da se postupak ispitivanja smanji na tri meseca. Znači, mogli ste da prihvatite jedan od ova dva amandmana i da sam zakon bude dosledan od člana do člana.
Sada imamo situaciju da privremena mera, kojom ćete da otklonite određenu posledicu, može da se primenjuje šest meseci, ali donosite odluku da li posledica postoji ili ne postoji 12 meseci. Šta će da se desi, kada istekne prvih šest meseci, sa uvođenjem privremene mere? Da li je predlagač ostavio mogućnost da je još produžava ili ne? Kako će to sada da funkcioniše i da li će biti vakuuma u ovom postupku, koji će da omogući da se nesmetano, po prestanku privremenih mera, a do okončanja postupka, jedna loša posledica na tržištu nastavi. Znači, da se vrati u prvobitno stanje i da se nastavi.
Da li će biti utvrđena, na kraju, kompenzatorna dažbina, da li će u postupku ispitivanja da se utvrdi da li je došlo do te pojave ili ne, to je neka druga priča.
Ali, postavlja se logično pitanje šta će biti u tom periodu od isteka privremene mere do isteka rokova za okončanje postupka ispitivanja.
Narodni poslanik Dragoljub Simonović je podneo amandman u ime Srpske radikalne stranke da se taj rok od 12 meseci zameni rokom od tri meseca. To je sasvim dovoljno. U celom postupku ispitivanja nije potrebno pribaviti mnogo dokumentacije, pogotovo kada zakon uđe u primenu, već ćete za razne vrste robe da imate određene parametre o ranijim postupcima itd. i moći ćete, na osnovu ranijih postupaka, da utvrdite da li postoji neka štetna pojava na tržištu ili ne.
Rok od 12 meseci – to je jedna fina prepiska između lica protiv kojih se vodi postupak i Ministarstva. Vi, recimo, na rešenje poreske uprave – zašto da ne, znači, kada je država u pitanju i kada su njeni prihodi u pitanju rešenje se izdaje – primera radi, imate pravo žalbe u roku od sedam dana, ali žalba ne odlaže izvršenje tog rešenja.
Postavlja se pitanje zašto toliki rokovi uopšte za prikupljanje dokumentacije lica protiv kojih se vodi postupak. Vrlo je lako utvrditi da li je to prisutno na tržištu ili ne: na osnovu carinskog računa, carinske deklaracije, raznih drugih dokumenata koje može lice protiv koga se vodi postupak da dostavi. Vi imate sve moguće parametre da utvrdite da li postoji jedna štetna posledica na tržištu ili ne.
Ovako, sa produženjem ovih rokova, stvara se osećaj da predlagač, barem privremeno, kao noj zabija glavu u pesak izbegavajući da postupi po jednom ovakvom zakonu; znači odlaže. Posledice koje mogu da nastanu ovim odlaganjem, više puta smo pričali o njima – neke i mogu da se otklone u nekom vremenskom periodu, a za neke je potrebno više desetina godina.

Hvala, gospodine Arsiću.
Da li još neko želi reč o amandmanu narodnog poslanika Dragoljuba Simonovića? (Ne.) Hvala.
Na član 55. amandman je podnela Vlada.
Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć.
Da li neko želi reč? (Ne.) Hvala.
Na član 56. amandman je podnela Vlada.
Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć.
Da li neko želi reč? (Ne.) Hvala.
Na član 58. amandman je podneo narodni poslanik Ivan Radić.
Vlada ne prihvata amandman, a Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć.
Da li neko želi reč? (Da.) Reč ima narodni poslanik Veroljub Arsić. Izvolite.

Dame i gospodo narodni poslanici, članom 58. regulišu se mere za zaštitu od prekomernog uvoza robe. Svi smo svesni posledica koje je do sada prekomerni uvoz robe imao kod nas na tržištu.
Bilo je više slučajeva prekomernog uvoza, najčešće je to roba osetljivog porekla, najčešće je bila prehrambena roba; a da ne pričamo o ostaloj robi široke potrošnje, konkretno kod dobara koja imaju karakter trajnih dobara sa ograničenim rokom trajanja, znači desetak godina, tako da sada u državi više nemamo neke grane privrede.
Juče je u raspravi istaknuto da više nemamo industriju bele tehnike, elektronsku industriju.
Znači, svi oni koji su se pojavili na tržištu Republike Srbije istisnuli su domaću proizvodnju, upropastili je i tako upropašćenu smo je stavili u postupak privatizacije, sa nadom da će neko upropašćenu privredu da kupuje. To su posledice prekomernog uvoza, kada je u pitanju industrijska proizvodnja.
Kada je u pitanju prehrambena proizvodnja, koja još uvek i te kako učestvuje u bruto nacionalnom dohotku... Pa čak kada Vlada Republike Srbije voli da se hvali svojim uspesima, iznosi statističke podatke, pa kaže – rast cena na malo, umanjen zbog toga i toga, ili je manji u odnosu na prošlu godinu, to je u najvećem broju slučajeva zbog smanjenja cena osnovnih poljoprivrednih i prehrambenih proizvoda. Razlog za smanjenje tih cena najčešće leži u samom zakonu ponude i potražnje na tržištu, tako da, sa te strane, Vlada ne može da kaže da je uspešna.
Više puta, ponoviću to i sada, dešavale su se štetne posledice za državu, da li zbog prekomernog uvoza ili izvoza. Naveo sam primer za 1997. godinu, kada je cena osnovnih životnih namirnica, konkretno mesa, bila niska na tržištu, kada se zbog nekog socijalnog mira jedan finansijski lobi rešio da tu nisku socijalnu cenu iskoristi, ne da bi veću zaradu imali oni koji proizvode tu robu, već da bi sebi omogućio ekstraprofit.
Znači, najčešće su izvozili meso, a dosta često i živu stoku, gde je šteta još veća, iz Republike Srbije u republike u okruženju, pa čak i nešto malo dalje. Izazvali su takve poremećaje na tržištu da su, maltene, doveli do kolapsa čitave privrede. Čitav privredni i finansijski sistem je bio ugrožen ovakvim ponašanjem, pa smo imali situaciju da je marka od jula ili avgusta skočila do kraja godine sa tri na šest dinara.
Ta pojava jeste nastala tada, u tom periodu, što samo pokazuje koliko ozbiljne posledice mogu da budu za državu, vezano za prekomerni uvoz ili izvoz.
Sa druge strane, imali smo u toku 2001. i 2003. godine liberalizaciju uvoza, uz sve moguće dozvole za uvoz određenih proizvoda.
Ono što se u tom trenutku najviše uvozilo na teritoriju Republike jeste baš ono što smo imali na svom tržištu, a to su bili prehrambeni proizvodi. Konkretno, uvezeno je meso, a da bude šteta još veća, uvezeno je mašinski očišćeno meso; na Zapadu se često zabranjuje za ljudsku ishranu, ali svejedno, pojavilo se na tržištu i poremetilo odnose.
Na tržištu se dešavalo da se uvozi mleko, mlečni proizvodi i tako dalje, tako da je u suštini došlo do pojave pada cene žive stoke ispod ekonomske cene, ispod cene koštanja samog proizvođača, što je za rezultat imalo da se proizvođači rešavaju da se tom delatnošću više ne bave.
Sada već imate iz godine u godinu te probleme, pogotovu kada je velika sezonska potrošnja poljoprivrednih proizvoda, da ih nema dovoljno na tržištu. Da ne pričam o tome kako su sami proizvođači, najviše seljaci, upropašćeni jednom ovakovom politikom, gospodine ministre, za koju ste skočili ovde juče i rekli da je Srbija progledala 5. oktobra, da je počelo sve da bude bolje.
Čak je i Odbor za poljoprivredu razmatrao te štetne posledice koje su bile 2002. i 2003. godine i mogu da vam kažem, gospodine ministre, vama to možda jeste smešno, ali dokumentacija koja je data članovima Odbora za poljoprivredu i svim opozicionim poslanicima je bila pokupljena, nisu imali pravo da je iznesu, iako nisu imali oznaku - službena tajna ili državna tajna.
Postavite pitanje ko je mogao da ima toliku moć kada je u pitanju rad jednog skupštinskog tela da se dokumentacija koju su imali članovi Odbora za poljoprivredu na jedan način otme; čak nisu ni gledali šta se kralo iz tašne, uzimali su druge papire koji nemaju veze sa Skupštinom Srbije. Ko je to mogao da uradi? Verovatno neko, a zašto – verovatno zato što je neko ko je učestvovao u tim poslovima bio ili iz Vlade ili blizak Vladi Republike Srbije. Znači, to su te posledice. Neko je svojom željom za ekstraprofitom upropašćavao domaću privredu, a učestvovao je u izvršnoj vlasti.
Ovde je reč o privremenim merama. Kao što se vidi u čitavom zakonu, rokovi za preispitivanje nekih stvari jesu godinu dana. Dakle, u članu 58. se kaže: "Vlada, na predlog Ministarstva, u hitnim slučajevima može da uvede privremenu meru uvođenja dodatne uvozne dažbine, u trajanju od najduže 200 dana, ako je u postupku ispitivanja utvrđeno: 1) da je povećani uvoz prouzrokovao ili preti da prouzrokuje ozbiljnu štetu."
Ovde može u ovoj tački samo da piše – da je povećani uvoz prouzrokovao, jer ne može on da preti. Čim je nešto više uvezeno, šteta postoji, samo je pitanje kada će da nastupi, zbog same distribucije robe i tako dalje.
Dalje: " 2) ako bi odlaganje prouzrokovalo nastupanje teško otklonjivih štetnih posledica." Mi smo pričali o tim posledicama, gospodine ministre. Domaći poljoprivrednici, bez obzira da li su kombinati, pravna lica, preduzetnici ili individualni poljoprivredni proizvođači, još uvek trpe štete iz 2001, 2002. i 2003. godine.
Dalje – privremena mera iz stava 1. ovog člana stupa na snagu najranije osam dana od dana objavljivanja. Ako se u postupku ispitivanja utvrdi da povećan uvoz nije izazvao niti preti da izazove ozbiljnu štetu domaćim proizvođačima, iznos naplaćen na osnovu stava 1... Ništa sporno, ali narodni poslanik Ivan Radić, koji je podneo ovaj amandman u ime Srpske radikalne stranke, tražio je da se rok uvođenja privremenih mera sa 200 dana poveća na godinu dana, jer su svi rokovi za ispitivanje koje Ministarstvo vodi godinu dana.
Manite se više uporednog prava sa zemljama Evropske unije. Oni imaju izuzetno jaku finansijsku moć, njihova privreda je mnogo vitalnija nego naša. Čak i ako nastupe neke štetne posledice po njih, one će biti samo finansijske prirode, teško da će da izazovu bankrot jednog jedinog privrednog subjekta.
Imaju razvijen bankarski sistem i carinski sistem, imaju mogućnosti da se zaštite. Oni sebi mogu da dozvole luksuz velikih rokova, ali Srbija ne može.
Jedan naizgled mali beznačajni poremećaj na tržištu može u lancu da izazove čitav niz propadanja privrednih subjekata, jer se takvim jednim poremećajem kidaju proizvodni, tržišni lanci i u tome jeste problem.
Meni izgleda da predlagač možda jeste imao dobru želju sa jednim ovakvim zakonom, ali tek ukoliko se zakon dotera do tog nivoa da nikakva zloupotreba ne bude moguća, onda će ta dobra želja i lepa namera da bude ostvariva. Ovako, sa nekim rokovima koji su za one koji mogu da naprave štetu, a preveliki su za državu koja bi trebalo da reaguje, nisu ograničeni, jednostavno sam ovaj zakon gubi smisao.
Gospodine ministre, ja bih vam nešto preporučio: ukoliko niste spremni ovde, zarad javnosti ili politike koju vodite, da prihvatite amandmane Srpske radikalne stranke, uzmite i pregledajte te amandmane, uzmite stenograme narodnih poslanika Srpske radikalne stranke koji su obrazlagali amandmane, proučite to, uradite izmene i dopune ovog zakona i nemojte zbog toga da se stidite.
Pre vas su to radili Aleksandar Vlahović, Božidar Đelić, radi to sada Mlađan Dinkić, znači, kroz izmene i dopune u stvari prepisuju amandmane Srpske radikalne stranke.