Reč ima ministar finansija Mlađan Dinkić.

Samo kratko, što se tiče poljoprivrede, verovatno niste dobro slušali i čuli obrazloženje strategije razvoja poljoprivrede. Naime, sva domaćinstva u Srbiji biće podeljena po novoj strategiji, koju je usvojila Vlada sredinom ove godine na tzv. produktivna domaćinstva, ona koja rade i ona, koja ste vi nazvali staračkim domaćinstvima, gde nisu fizički sposobni da privređuju.
Što se tiče produktivnih domaćinstava, ona će biti podsticana preko ovih podsticajnih mera i ona, naravno, moraju biti registrovana. Njima su namenjeni krediti za nabavku mehanizacije i ostalog.
Što se tiče domaćinstava koja su neproduktivna, zbog starosti ili drugih razloga, ona će dobijati direktna plaćanja iz budžeta, nevezano od toga da li su registrovana ili nisu. To će biti subvencija na dohodak i to jeste praksa u EU. Najveći deo sredstava koji ćemo mi povući od EU biće namenjen upravo za poljoprivredu. Sredstva će se deliti kao podsticajna, to su ova sredstva koja već sada imamo, s tim što će biti uvećana, a ona domaćinstva kojima ne treba traktor, jer su stari, dobijaće direktno novac, kao neku vrstu direktne pomoći na njihov dohodak.
Što se tiče bankarskih kamata, naša procena je da u Srbiji, prvo, postoji velika konkurencija među bankama, a drugo, marže su veoma visoke i njihovi profiti su visoki. Povećanje stope obavezne rezerve ne znači da će kamatne stope za građane biti povećane. Zašto? Zato što banke jednostavno, da bi na tržištu opstale, moraće da po istim kamatnim stopama nude kredite stanovništvu, jer neke banke će, one koje su jače, ići sa nižim kamatama, a ove druge će morati da to prate, kroz povećanje stope obavezne rezerve mi faktički kočimo priliv stranih sredstava u zemlju radi kreditiranja.
Dakle, obavezna rezerva je uvedena na kredite spolja ka poslovnim bankama. To je ono što mi kočimo, što znači da hoćemo da se banke prostiru onoliko koliko su dugačke, onoliko koliko možemo da podnesemo da se toliko kreditira. Jer činjenica jeste sledeća, to sam već pominjao: kada imate nekoga ko ima neku potrebu, naravno, evo vi ste roditelj, recimo, vi ne možete a da ne zabranite detetu vašem da nešto čini, da nešto ne čini, a ono želi. Deca žele sve živo da postignu, ali neko mora da im kaže – ovo možeš da uradiš, a ovo možeš kada malo porasteš.
Isto je i sa našom situacijom. Zamislite sada da mi dozvolimo da se za godinu dana stanovništvo toliko zaduži da pokupuje sve, a da sutra nema novca i da ih banke isteruju iz stanova, da im banke naplaćuju tako rate. Sledeća vlada bi imala probleme. Naša vlada ne bi imala probleme da mi sada pustimo – hajde narode, zadužite se koliko god hoćete.
Ali kako ćete sutra da vratite? Vi bi trebalo da budete na neki način zahvalni ovoj vladi što vodi računa i odgovorna je prema budućoj vladi.

Reč ima narodni poslanik Zoran Krasić, po Poslovniku.

Gospodine predsedavajući, vi morate nekako da dovedete u red i da zabranite uvredljivo izlaganje ministra finansija.
Njegovo uvredljivo izlaganje se zasniva na nekoliko činjenica. Prvo, što i ono što zna okrene, a ne da odgovor na pitanje koje mu je ovde postavljeno, nego otvara drugu temu. I u tom galimatijasu imamo nekoliko ključnih momenata: prvi, ministar nam kaže da nije čitao izveštaje.
Samo ću da vam navedem nekoliko mesta i nekoliko adresa gde postoje izveštaji povodom nečega što je već opštepoznato činjenično stanje. To je pitanje kako je došlo do, u ono vreme velikih deviznih rezervi, 10,8 milijardi dolara, kada je ukupan spoljni dug one SFRJ bio 17 milijardi dolara, za vreme Ante Markovića, pa ga je MMF, čije interese vi zastupate ovde, naterao da raskrčmi te devizne rezerve.
Kako su se raskrčmile devizne rezerve? Postojala je prethodnica u vidu "Agrokomerca" i sistema menica bez pokrića. Dalje, banka Ambrozini i filijala Ljubljanske banke u Njujorku, na čijem čelu je bio Lorens Iglberger, nekadašnji ambasador SAD u SFRJ, rasturili su.
Sećate se afere povodom duga Ljubljanske banke štedišama? I vi priču sa početka devedesetih godina, odnosno 1989. godine i 1990. godine, o visini deviznih rezervi, prebacujete na januar 1994. godine, a izašli ste da odgovorite na pitanje gde su pare sa Kipra. Gledajte kakva je tu manipulacija u pitanju.
Dalje, kaže se modernizacija železnice. Samo da vas podsetim: Vi ste bili na vlasti kada je Đinđić potpisao ugovor za 1.000 vagona da se izvezu u Brazil. Što gazite po mrtvim ljudima? Godina 2005. je godina kada uvozimo radnu snagu, a vi nam sada pričate kako se smanjuje broj zaposlenih.
Odgovorite na pitanje, šta je sa onim lokomotivama vašeg prijatelja Koraća, koje su morale da se remontuju u Zagrebu, u fabrici "Rade Končar"? Eno ih, ne mogu da idu! To su vaše ekonomske reforme. Nemojte Vi da okrećete činjenice.
Ako ne znate za neku činjenicu, kažite – ne znam. Malopre ste izašli da pričate o Zakonu o javnim nabavkama. Pa Vi ste ga hvalili, Vi ste ga zajedno prepisivali sa Đelićem, pa ste čak pogrešili u prepisivanju dva člana. (Ne mogu da vam kažem tačno broj, imam tamo zapisan.) Tada ste se hvalili kako je to moderno, evropsko, a sada kaže – jao, to je najgori slovenački zakon. Puj pike ne važi se, bilo pa prošlo. Tad je važilo, a sada se ne važi?!
Molim vas, vodite računa, malo cenite dostojanstvo i pamćenje građana Srbije. Verovatno neko prati ovaj prenos, pa se hvata za glavu kada čuje neke stvari koje iznosite, koje potpuno odudaraju od onoga što ste pričali 2000 – 2001. godine itd. Nemojte, dajte skoncentrišite raspravu na ono što su stavke budžeta, da tu malo popričamo.
Držite neka predavanja o deviznim rezervama. Šta vi znate šta su devizne rezerve? Vi ne držite devizne rezerve zbog stabilnosti valute. Vi držite devizne rezerve zbog MMF. Još izađete ovde pa nam pričate – nema više zaduživanja. Kako smete to da kažete? Sa sistemom Svetske banke uvek sve države moraju pomalo da se zadužuju. Videli ste primer Čaušeskua, kada se razdužio, oni ga ubili i rasturili mu državu. Nemojte da vređate dostojanstvo ovih poslanika, valjda ima poslanika koji nešto znaju. Za razliku od vas oni čitaju i izveštaje, prate šta se dešava.
Vi izađete ovde i – puj pike ne važi se. Samo da vas podsetim: ugovor je zaključen, Brazilu treba da se izveze 1000 vagona, a vi sada izađete i kažete uvozimo vagone. Znači, uništili ste i taj deo naše industrije. Nema više, ne proizvode se vagoni kod nas. Hajde sada napravite spisak. Šta je još to što treba da se uništi? Vi ste eksponenti politike MMF. Gde god zaglibi MMF tu države više nema. Prvo MMF, pa onda američka čizma. To nam je put sa vama!

Reč ima narodni poslanik Jovan Todorović, ovlašćeni predstavnik SPS.
(Vjerica Radeta, dobacuje sa mesta.)
Vi ste prvi insistirali na tome, međutim, postoji po Poslovniku.
(Vjerica Radeta, sa mesta: Koji član?)
Član 93, pročitajte, remetite, zaista, one ''za'' i ''protiv'', i molim vas da se pridržavate Poslovnika. Izvolite.

Dame i gospodo narodni poslanici, gospodine ministre, moram da kažem da je ova prethodna rasprava bila interesantna, ali da konstatujem da je u izlaganju gospodina ministra u jučerašnjem danu izneto obilje podataka, kojima inače raspolaže ovaj predlog budžeta,  koji optimistima daju za pravo da podrže budžet i da vide ono što je dobro u budžetu, a opet pesimistima daju pravo da taj budžet kritikuju.
Mislim da budžet, ovaj kakav je predložen, ne treba kvalifikovati ni kao dobar ni kao loš, nego kao realan. Zašto tako mislim?
Pre svega, gospodin ministar je to rekao, a to se nalazi u nizu obrazloženja svih budžetskih stavki, da je osnovni cilj ovog budžeta i ekonomske politike koja će se voditi u 2006. godini ta makroekonomska stabilnost; svođenje inflacije sa sadašnjih 15 ili 16 procenata na prihvatljivih 9,3 odsto, rast društvenog proizvoda od 5 procenata u 2006. godini i, ono što je veoma važno, smanjenje javne potrošnje za 1,3 odsto u odnosu na 2005. godinu.
Koliko sam razumeo iz svih ovih razgovora i diskusija jedan jedini zahtev MMF, koji se tiče ukupnih finansija u Republici Srbiji je upravo taj da se javna potrošnja u Srbiji smanji za 1,3 odsto. Čak i da ga nema, da nema takvog zahteva MMF, mislim da bi svi u ovoj zemlji, koji ozbiljno razmišljaju o privrednom rastu, morali doći do tog saznanja da se javna potrošnja neizostavno mora smanjivati iz mnogo razloga.
Zato mi je jako važno ono što je gospodin ministar najavio na kraju svoje jučerašnje rasprave, a to je da će ukupan, odnosno kao krajnji rezultat ovakve politike, koja će se voditi u 2006. godini, biti stvaranje mogućnosti za dodatno rasterećenje privrede.
Dakle, porezi na zarade trebalo bi da se sa sadašnjih 14 procenata smanje verovatno za procenat-dva, možda čak i četiri, na 10, i da se, eventualno, ide na smanjenje pojedinih doprinosa, recimo kada je u pitanju doprinos za zdravstvo, i to pre svega kao rezultat racionalizacije u zdravstvu, a ne kao namere da se opšti nivo zdravstvene zaštite naših građana u Srbiji smanji.
Onaj ko želi da razgovara o zapošljavanju ove armije nezaposlenih, o milion ljudi koji se trenutno nalaze na evidenciji službe za zapošljavanje, on prosto u tome mora videti šansu da onih milion ljudi jednog dana nađe posao. Zašto? Zato što bi tim eventualnim smanjenjem i striktnom realizacijom stavki iz ovog budžeta zaista došlo do smanjenja javne potrošnje, a time i do pojeftinjenja otvaranja svakog radnog mesta.
Ako će ukupne obaveze na zarade sa sadašnjih 73 posto pasti na 65 ili 66 prihvatljivih u ovom trenutku, onda će Srbija sigurno postati mnogo atraktivnija za ulaganje i domaćeg i stranog kapitala u otvaranje novih radnih mesta.
To odmah iza sebe povlači jednu jako pozitivnu posledicu, ubiranje većih iznosa doprinosa u svim fondovima socijalnog osiguranja, počev od penzionog, preko zdravstvenog i svih onih drugih stavki koje se u ovom budžetu nalaze i imaju tretman ili kategoriju tzv. socijalnih davanja.
Ovde uočavam da je u projekciji budžeta za 2006. godinu upravo za tu kategoriju socijalnih davanja planirano oko 48 milijardi dinara i ona će se davati iz različitih razdela: iz Ministarstva za finansije, ali pre svega iz Ministarstva za rad, zapošljavanje i socijalnu politiku.
Na ovom mestu je, takođe, važno podsetiti i na potrebu da se penzioni fond, pre svega onih osiguranika po osnovu rada, u budućnosti sve manje finansira iz budžeta, a sve više iz doprinosa. Jedini način da se to zaista postigne je povećano zapošljavanje i povećani prihodi penzionog fonda po osnovu doprinosa koje će zaposleni uplaćivati.
To, naravno, važi i za fond osiguranika po osnovu poljoprivrednih zanimanja, odnosno za penzionere po osnovu zemljoradničkih delatnosti. U tom fondu imamo jako veliki problem koji će se verovatno u ovom trenutku kratkoročno rešiti nekim merama i podsticajima iz budžeta, ali dugoročno ćemo imati i dalje sličan problem.
Podsećam, penzioni fond se u ovom trenutku finansira iz budžeta sa oko 89, čak 90 procenata, a samo 10 procenata potrebnog prihoda penzionog fonda poljoprivrednika, da bi se isplaćivale penzije, ostvaruje se putem ubiranja doprinosa po osnovu osiguranja poljoprivrednika za penzije poljoprivrednika. Upravo na toj tački država mora svim merama da učini da uplata doprinosa za poljoprivrednike po osnovu penzija ne bude teret, nego da bude prosto ulaganje u budućnost.
Ne znam šta je potrebno u ovom trenutku uraditi, ali sam sasvim siguran da i iz Ministarstva za finansije i iz Ministarstva za poljoprivredu i iz svih drugih ministarstava moramo sve učiniti da seljake privolimo da uplaćuju te svoje doprinose, pre svega zarad te sopstvene koristi. Kada već govorim o penzijama, onda ovde moram, radi javnosti, da istaknem činjenicu da su ipak povećana sredstva za penzije. Jedan deo se uplaćuje iz razdela Ministarstva za finansije, a drugi deo se uplaćuje iz razdela Ministarstva za rad, socijalnu politiku i zapošljavanje.
Ukupni prihodi tog penzionog fonda, po osnovu rada, odnosno penzionog fonda po osnovu radnika iz radnog odnosa je oko 84 milijarde dinara. Oni su u odnosu na prošlu godinu veći za pet miliona u apsolutnom iznosu, a za 6,2 procenta u relativnom iznosu. Učešće budžeta u fondu penzija po osnovu rada učestvuje sa oko 34 koma nešto i tendencija je da se to učešće i u budućnosti smanji. Kako? Jedino povećanim uplatama doprinosa, ali ne povećavanjem doprinosa, jer bi time povećali opterećenje zarade, time bi smanjili atraktivnost za otvaranje novih radnih mesta, nego povećanjem broja zaposlenih.
Broj zaposlenih se nikako ne može povećati bez investicija, stranih i domaćih. Mi ovde moramo da stvorimo takav ambijent da te strane investicije dođu.
Moram da kažem da sam bio prilično skeptik kada je ministar na kraju prošle godine obrazlagao budžet za 2005. godinu i kada je zračio optimizmom u smislu da ćemo mi imati povećana strana ulaganja, da ćemo ostvariti budžetski suficit itd. Pošto se sve to desilo, danas nemam razloga da izražavam sumnju u takvu prognozu gospodina ministra, jer se pokazalo da je bio u pravu.
Verovanto je išla na ruku i činjenica da smo po osnovu privatizacije u 2005. godini, umesto planiranih 25 milijardi, ostvarili 38 milijardi. U 2006. godini, koliko shvatam, planira se 30 milijardi dinara po osnovu privatizacije, a najverovatnije da ćemo moći i u 2006. godini da ostvarimo višak sredstava od privatizacije, verovatno do 45 milijardi dinara, što će stvoriti uslove da se neki budžetski rashodi i izdaci pokriju u mnogo većoj meri nego što je to u ovom budžetu planirano ili da se izdvoji tzv. rezerva, opreza radi, da bi se izmirivale obaveze po osnovu državnog duga.
Kada pogledam strukturu duga, na neki način, vidim nešto što možda drugi ne vide, ali vidim jedno pozitivno kretanje stvari, jer se ukupan dug u međuvremenu nije povećao i on u ovom trenutku iznosi 823 milijarde. Od toga, 796 milijardi u stranoj valuti. To jeste pomalo rizična kategorija, zato što imate opasnost od nekakvog rasta kursa evra ili drugih valuta u kojima smo zaduženi. To u nekom nominalnom iznosu može povećati dinarski dug, ukoliko se ovi parametri u pogledu rasta cena do nivoa 9,3% na godišnjem nivou, ne realizuju, odnosno ne ostvare.
Kada pogledam strukturu tog duga u deviznom znaku, kako se to u žargonu kaže, onda vidim da je od tih 796 milijardi, 295 milijardi po osnovu stare devizne štednje, a onih 500 milijardi je dug prema drugim poveriocima, uključujući Pariski klub, Londonski klub, zajam za privredni preporod Srbije, dugove prema Italiji, Švajcarskoj, Francuskoj, Poljskoj i nekim drugim zemljama. I kada se isplati taj deo stare devizne štenje, utešno je to što će taj novac ostati u Srbiji i neće ostati nigde van.
Oni koji budu došli do tog novca po osnovu stare devizne štednje, imaće nekoliko alternativa, između ostalog i da tim novcem pokreću mali privatni biznis, da osnivaju mala i srednja preduzeća, što može biti dodatna inicijalna kapisla za razvoj upravo tog sektora malih i srednjih preduzeća.
Kada pogledate izdatke koji su planirani u budžetu, ovde samo želim da podsetim one koji se razumeju u finansije da rashodi i izdaci nisu isto. Tu nema nikakve nesaglasnosti. Ukupni izdaci su 448 milijardi, ali ukupni rashodi su 425 milijardi. Zašto? Zato što i nabavka nefinansijske opreme, izgradnja građevinskih objekata itd, koja se finansira iz budžeta, jeste izdatak iz budžeta, ali nije potrošnja.
Zato dajem za pravo ministru da je upravo ta tačka u budžetu i to određenje da ćemo u ovoj godini značajno uvećati ta sredstava koja se tiču tzv. investicija, da je nešto što je možda i najpozitivnije u ovom delu budžeta, jer upravo preko investicija, malopre sam to rekao, otvaramo mogućnost za izgradnju novih malih, srednjih ili velikih kapaciteta i za zapošljavanje nove radne snage.
Kao što znate, ja sam socijalista i uvek brinem o tim socijalnim kategorijama. Realnost mi nameće da kažem da je ovaj budžet realan, jer imam uveravanja, kada pogledam sve ove stavke, da se čak ni nivo zdravstvene zaštite u Srbiji neće smanjiti, iako ćemo imati manje izdvajanje iz budžeta za zdravstvenu zaštitu. Hajde ovde da se sporazumemo oko nekih stvari.
Država Srbija garantuje zdravstvenu zaštitu svim građanima i svi građani će biti na bilo koji način osigurani, odnosno moći će da koriste zdravstvenu zaštitu, ali svi građani nisu obavezno osigurani. Obavezno osigurani su oni koji rade u nekim preduzećima, koji imaju status penzionera ili neki drugi status, za koje se uplaćuju doprinosi u zdravstvenom osiguranju.
U kategoriji onih zdravstvenih osiguranika koji nisu obavezno osigurani, u ovom trenutku se nalazi oko 850.000 ljudi. Po pravilu, to su oni koji se nalaze na evidenciji Nacionalne službe za zapošljavanje, za koje nema ko da uplati doprinos, jer ima i onih drugih za koje se uplaćuju doprinosi, jer se privremeno nalaze na evidenciji Nacionalne službe za zapošljavanje i primaju odgovarajuće naknade. Kada primaju odgovarajuće naknade, onda se uplaćuju i doprinosi po njihovom osnovu.
Za penzionere, po osnovu rada, penzioni fond uplaćuje u zdravstveni fond, odnosno u Zavod za zdravstvo, odgovarajuće iznose. Ako ste primetili, to je 24 milijarde dinara iz penzionog fonda za Fond zdravstva, odnosno za Zavod za zdravstveno osiguranje. Takođe, iz penzionog fonda poljoprivrednika itd.
Na ovom mestu želim da podsetim da je, upravo zahvaljujući SPS i njenom vrlo energičnom zahtevu da se ne smeju dirati prava penzionera koja bi ugrozila egzistenciju penzionera, govorim o penzionim zakonima, o setu tih zakona, došlo do toga da je prosečna penzija u najmanjem iznosu od 25% u odnosu na prosečnu zaradu. Upravo iz ovog razdela Ministarstva za rad i socijalnu politiku, po tom osnovu imate dopunska i velika ulaganja u penzioni fond poljoprivrednika, te će kao posledica toga, svedok sam ovih dana da mnogi već primaju neke uvećane penzije, povećanje prosečno isplaćenih penzija po osnovu poljoprivrede biti oko 60%.
Takođe vas podsećam da je za prvih osam meseci u Srbiji prosečna zarada isplaćena u nekom iznosu od 12.668 dinara, a da je prosečna penzija za prvih osam meseci bila oko 10.900 dinara.
Odredba da se penzije ne mogu smanjivati ispod 60% je omogućila da penzioneri u ovom trenutku budu zaštićeni. Ona jeste u krajnjem kratkoročna i odnosi se samo na period do 2008. godine, ali 2008. godina je ona godina koja će biti posle izbora, pa oni koji budu izašli na izbore neka glasaju za sebe, pre svega, neka razmišljaju o tim određenima koja će ih zaštiti i u budućnosti. U svakom slučaju, oni koji glasaju, treba da glasaju, pre svega, za sebe.
Sada nekoliko stvari koje ne mogu da prihvatim do kraja onako kako su ovde napisane. Na primer, određenje je da ćemo morati da smanjimo subvencije za izvoz i da je to u suprotnosti sa pravilima Svetske trgovinske organizacije, pije vodu, ali samo donekle. Zašto? Zato što je još 1986. godine u Urugvaju održan jedan skup Svetske trgovinske organizacije i na tom skupu su se dogovorili da postepeno smanjuju subvencije za izvozno orijentisanu privredu.
Mi ovde sada imamo opredeljenje da se već u ovoj godini potpuno ukinu subvencije za izvozno orijentisanu privredu. Da nema ovih drugih određenja, a to je da se povećaju sredstva za Agenciju za finansiranje i osiguranje izvoza u iznosu od 1,5 milijardi dinara i da nemam saznanja da će se kapital te Agencije u ovoj godini sa sadašnjih deset miliona evra uvećati na 25 miliona evra i time povećati mogućnost za finansiranje i osiguranje izvoza, onda bi bio izričito protiv i priče o tome da se smanje subvencije u izvozno orijentisanoj privredi.
Iskreno rečeno, nisam znao za ovaj podatak, a u njega nemam razloga da sumnjam, da je upravo ta poljoprivredna proizvodnja i oblast prehrane ostvarila značajan suficit u spoljnotrgovinskoj razmeni, a za nas je značajno i 200 miliona dolara, koliko se ovde pominje.
Dakle, one prethodne subvencije i prethodne stimulacije za razvoj poljoprivredne proizvodnje počinju da daju rezultat. Zato je potpuno opravdano da ova sredstva ne da nisu umanjena, nego su čak i nešto uvećana u onom delu koji se odnosi na poljoprivredu.
Ne treba niko da plaši seljake, biće i dalje subvencija za mleko, biće subvencija za pšenicu, za skladištenje pšenice i za sve podsticajne aktivnosti za rast poljoprivredne proizvodnje. Možda bi mogla biti veća pozicija oko mera za unapređenje sela i akcija, ali to je prosto neka realnost koja nam je ovde prisutna.
U okviru Ministarstva za privredu imamo bitno smanjenje subvencija za privredu sa nekih četiri milijarde 600 miliona na tri milijarde 850 miliona. Bio bih izričiti protivnik ovakve pozicije, iako sam sada pomalo u dilemi da li je to opravdano, jer su subvencije uglavnom ona sredstva koja se usmeravaju preduzećima koja se restrukturiraju.
Ali, pošto postoji plan da se ubrza privatizacija u 2006. godini i pošto postoje neka druga sredstva kao što su krediti, odnosno mikrokrediti za zapošljavanje u iznosu od milijardu dinara, i kao što postoje sredstva za tzv. regionalni razvoj u iznosu od jedne milijarde ,i za nabavku mašina i oprema u iznosu od 900 miliona, onda to na neki način kompenzuje smanjene subvencije i omogućuje da privreda u 2006. godini dobije ono što joj u suštini pripada.
Pre svega u funkciji razvijanja proizvodnji, oživljavanja onih koje su prestale da rade i stvaranja uslova da u postupku privatizacije postanu i te kako privlačne za strane, a i domaće investitore.
Naravno da je dobra stvar podsticati stambenu politiku, odnosno izgradnju i kupovinu stanova. Ovde su povećana sredstva na dve milijarde 800 miliona dinara, ali je važno izdržati na onome što je ministar rekao, da kamate za stambene kredite ne smeju preći tih 4,5% dogovorenih na godišnjem nivou.
Mi smo sada imali situaciju da poslovne banke odobravaju kredite građanima po raznoraznim osnovama, po pravilu potrošačke kredite, ali kada se sabere kamata, naknada i troškovi obrade kredita, onda se dolazi do frapantnih podataka da je kamata na godišnjem nivou čak i oko 20%, a da građani koji su ta sredstva koristili to u tom trenutku nisu ni znali.
Kada su se građani sa tim parama pojavili na tržištu imali smo jednu neprirodnu situaciju da nam na 40% raste promet bez pokrića u proizvodnji. Razume se da se time vrši inflatorni pritisak i to je jedan od razloga zašto nam je inflacija prešla tih 15% u desetom mesecu i zašto se ne uklapa u osnovna određenja makroekonomske politike.
Povećanje obaveznih rezervi od strane banaka na tu vrstu kredita je potpuno opravdano, ali bojim se da ne smemo tu pogrešiti da u isti koš stavimo i mala i srednja preduzeća i sve koji će radi pokretanja poljoprivredne proizvodnje doći do toga da eventualno banke suočene sa povećanjem obaveznih rezervi povećaju i kamate, jer to bi bio trošak na proizvodnju, udar na troškove i inflatorni pritisak.
Zato će verovatno zakon o bankama biti interesantno područje u kojem se neke mere u tom pogledu predviđaju, doduše ne eksplicitno i ne konkretno u samom zakonu, ali u ovlašćenjima NBS, u tom delu, sasvim je sigurno da ćemo moći da dođemo do svih ovih mera.
Samo još jedna rečenica, 2003. godine ukupna javna potrošnja je učestvovala u bruto društvenom proizvodu sa 44,3%, 2005. godine to će biti 41,8%, 2006. godine 40,8%, a 2008. godine 38,5%. To je ono što je važno, jer to je sada deo priče da ćemo imati nove investicije, otvaranje novih radnih mesta jer će ta cena radnih mesta bitno pasti.
Kada je zdravstvo u pitanju, samo radi razbijanja straha, želim da kažem nekoliko podataka, i to: zdravstvo je u bruto društvenom proizvodu 1998. godine učestvovalo sa 6,6%, a 2005. godine učestvuje sa 6,6%, ali je bruto društveni proizvod u 2005. godini projektovan na 1.600 milijardi, a u 2006. godini na 1.839 milijardi i to su neuporedive kategorije.
Mislim da zadržavanje ovog iznosa, procenta učešća u bruto društvenom proizvodu, omogućuje da nemamo nikakve teškoće u zdravstvenoj zaštiti, ali te racionalizacije moramo izvršiti jer svako razuman radi ono što mu je u interesu, a to znači da smanjuje nepotrebne troškove, ali ne na uštrb lekova i nivoa kvaliteta zdravstvene zaštite nego na uštrb onih troškova koji se pojavljuju kao neracionalni u svim ovim fondovima, u državnoj administraciji itd.
Sve u svemu, mi ćemo kao SPS u narednoj sedmici imati sednice svojih organa, naš odnos prema Vladi gospodina Vojislava Koštunice se nije promenio, moj predlog će biti da uz male korekcije na nekim stavkama ovaj budžet prihvatimo.

Po Poslovniku, narodni poslanik Momir Marković.

Dame i gospodo narodni poslanici, član 104. stav 1 – poslanici su dužni da poštuju dostojanstvo Narodne skupštine. To znači da govore istinu. S obzirom na to da se ovde već maše nekakvim podacima, nekakvim uspesima, pogotovo vezanim za isplatu stare devizne štednje, ja bih da vas zamolim da sa starom deviznom štednjom više ne mašete jer je ta isplata debela pljačka onih koji staru deviznu štednju imaju. Imali su nesreću da imaju devize u bankama koje je ministar Dinkić posekao i sada im se to isplaćuje videćete kako.
U poslanički klub SRS došlo je pismo gospodina Bogdana Stokuće, radio čovek u Libiji, da ne čitam celo pismo, zaradio neke pare, stajale mu u Beobanci. Nije Dinkić kriv što je proglašeno to za staru deviznu štednju, što nije isplaćeno onda.
Ukupna vrednost njegove imovine u Beobanci je bila 13.633 evra. Beobanka ugašena, odlučila Vlada da isplati starim deviznim štedišama ono što im pripada. Ako uzmemo da je 31.1.2003. godine orijentaciono evro bio oko 70 dinara, njegova ukupna vrednost je bila 956.431 dinar. Isplaćeno mu je 295.950,72 dinara u Nacionalnoj štedionici i ukupno ga je pokrala država za 660.480,28 dinara. Toliko o staroj deviznoj štednji, toliko o tome koliko se vraća sve ono što su građani u te banke uložili.
Možete da pričate, dame i gospodo, vi iz vladajuće koalicije o svemu, ali nemojte o staroj deviznoj štednji. Ko god je sa đavolom tikve sadio, vidite kako mu se o glavu lupaju.

Po Poslovniku, narodni poslanik Nataša Mićić.

Reklamiram povredu Poslovnika, članova 99. i 100, koji se odnose na dostojanstvo Skupštine. Mislim da je jedno od najvažnijih pitanja svake zemlje, pa i naše, pitanje budžeta.