Da li još neko želi reč? (Ne.)
Na član 1. amandman je podnela Vlada Republike Srbije.
Da li neko želi reč? (Ne.)
Na član 2. amandman je podnela poslanik Nataša Jovanović.
Vlada nije prihvatila ovaj amandman.
Reč ima narodni poslanik Nataša Jovanović.

Dame i gospodo narodni poslanici, kada želite dobro svojoj državi, kada idete na postizanje opšteg konsenzusa oko ključnih nacionalnih i državnih pitanja, kao što je pitanje Kosova i Metohije, onda morate sve segmente kako bi država nesmetano funkcionisala da gledate u tom pravcu.
Nemoguće je da onda sa potpuno neizbalansiranim budžetom ministar finansija izađe za 2006. godinu, jer kao što je velika zebnja i strepnja svih nas i svih građana Srbije oko zaštite srpskog naroda na Kosovu i Metohiji, velika je zebnja i strepnja svih građana kako će da uđu u sledeću budžetsku 2006. godinu, a naročito kako da izađu iz ove. Jer, svi statistički podaci pokazuju da je egzistencija naših građana svakog dana sve gora i sam ministar je priznao da je inflacija u ovoj godini daleko od očekivane projekcije koju su imali on i guverner Jelašić.
Kurs dinara, uz sve druge poremećaje na našem tržištu, uveliko zapravo daje pravi prikaz stanja da na toj fluktuirajućoj berzi kapitala, da odnos 86 dinara za jedan evro, koliko je već danas, nije taj, jer nema proizvodnje i nema stvorene nove vrednosti, kako bi se ojačale devizne rezerve i kako bi se pre svega ojačao kurs dinara, samo kroz povećanje proizvodnje, kako bi proizvodi koji su konkurentni, a proizvode se na našem tržištu, bili spremni za izvoz.
Međutim, šta da kažem kada u ovoj zemlji, i pored svih tih problema u odnosu na našu domaću valutu, preferencijali koje naša zemlja ima za pojedine poljoprivredne proizvode, za pojedine vrste metala nisu iskorišćeni. Vi kao da se bojite toga. Dakle, od one šećerne afere i od davanja odobrenja od strane Miroljuba Labusa u periodu od pre dve godine, vi kao da ste zaboravili na sve povoljne spoljnotrgovinske aranžmane koje imaju Srbija i Crna Gora, odnosno Srbija i država ih uopšte ne koristi.
Tačno je to što je Mlađan Dinkić rekao da su stvoreni ambijentalni, odnosno institucionalni uslovi kroz izglasavanje one jedne deklaracije i promene carinskog zakona da se na mnogo veći nivo podigne tekstilna industrija i proizvodnja. Reći ću vam na primeru paraćinske štofare ili na primeru kragujevačkog "22. decembra". Sve i da dođe novi vlasnik, a u Paraćinu je novi vlasnik, u pitanju je jedna italijanska kompanija, uz sve dugove koji su tamo zatečeni i uz razvlačenje opreme od strane bivšeg DOS-ovskog direktorskog lobija, nije ostalo ništa.
Mnogo vremena treba da prođe i ko zna koliko takvih rezolucija za tekstilnu industriju da bi moglo da se krene sa proizvodnjom, a to je jedna od privrednih grana koja je ranije u bruto društveno proizvodu imala važno mesto. Poljoprivreda utiče sa 21%, primarna poljoprivredna proizvodnja, i prehrambena industrija koja se tiče prerade poljoprivrednih proizvoda sa preko 25% u ukupnoj strukturi naše privrede.
Gde su ti proizvodi na evropskom, na svetskom tržištu? Nema ih. Nasuprot tome imamo ono o čemu je govorio kolega Krasić i ovaj moj amandman je samo nastavak amandmana koji je on podneo u ime poslaničke grupe SRS, imamo veoma nizak nivo tekućeg bilansa što se tiče naše valute, o čemu sam već govorila, i imamo jednu ogromnu unutrašnju prezaduženost, cifra dostiže do 11 milijardi evra u ovom trenutku i pitanje je, do kraja godine neko će morati da izađe sa tim podatkom, kolika je, te otud jednu neverovatnu situaciju za dalji oporavak građana, u pojedinačnom finansijskom smislu, a da ne govorim, države.
U razvijenim svetskim zemljama kao što je Kanada, kada dođe kraj godine i kada se objavi da je unutrašnji dug građana prema bankama, jer to je ogromna zemlja, sa ogromnim brojem stanovnika, veliki, visok i svakako je to zanemarljivo u procentima u odnosu na ovih 11 milijardi evra, koliko trenutno iznosi naš unutrašnji dug, onda u anketama tih građana, kada ispitaju te koji imaju zaduženje po platnim karticama šta im je najveći san u životu, kažu, da se oslobodimo toga.
Sada dolazimo do dve i po milijarde devizne štednje, navodno u bankama, o čemu je govorio Mlađan Dinkić, odnosno dve milijarde i 70 miliona. Morao bi da nam objasni u ukupnoj strukturi, a pošto je on verovatno imao saradnju i sa bankama i udruženjem banaka, kada je ovako nebulozni zakon o bankama stavljao u proceduru, da li je to štednja po deviznom računu ili je to obavezni depozit.
A pre će biti da je to, jer informacije koje sam dobila od jedne od najvećih banaka, koje posluju kao strane, odnosno domaće na našem tržištu i koje imaju poslovanje u obimu od 80% sa sektorom stanovništva, to je zapravo obavezni depozit kod kredita, koji verovatno i mnogi od vas imaju, manje ili veće.
Da li je u pitanju ovaj kratkoročni keš kredit za koji najveći broj građana svakoga dana aplicira i pozivaju se ljudi sa državnih medija, sa bilborda da dođu što pre, veoma je brzo i efikasno, ali se ne kaže kolika je kamata. To vidite kada dođete tamo. Na dve godine pozajmica od 2.000 do 5.000 evra, efektivna godišnja kamata je 24%. Ako je taj rok otplate pet godina, vi vidite da samo tri godine banci plaćate kamatu. To su užasno skupi krediti.
Govorio je ministar Dinkić i o stambenim kreditima, ali u kontekstu povoljnosti, i to samo pod određenim uslovima može da se govori o kreditima koje država daje preko Nacionalne korporacije. To je limitirani broj sa određenim bankama koje su potpisale ugovor. Mislim ova "Vojvođanska banka", mislim da je "Rajfajzen banka" među prvima to uradila, možda "Meridian banka", ali dolazite na druge zakonske barijere, pre svega, one koje se tiču obaveznosti hipoteke, svih uslova koje morate da ispunite, a koji su zaista neverovatni.
Samo što vam ne traže broj cipela i do kraja niste u mogućnosti da popunite formular kako biste konkurisali. I da sve to nabavite, i da uzmete hipoteku prvog reda, i da nađete kasnije neku kolateralu za zamenu, ne vredi, jer u bubnju je samo 1.500 porodica u Srbiji, a taj problem ima nekoliko stotina hiljada ljudi.
Zašto smo mi govorili, sada to radimo u Novom Sadu, zašto je to bio predizborni program gospodina Vučića za mesto gradonačelnika?
Da mora da se gradi, ali ne pod takvim isforsiranim cenama, kao što je sada neverovatan kvadratni metar u Kragujevcu, koji je privredno propao, od 1.200 ili 1.300 evra stana, nego po cenama, kao što imate slučaj Novog Sada, gde nova gradnja košta, neverovatnih u odnosu na Kragujevac, 600 evra za novi metar kvadratni stana.
U tom smislu je ministar lagao kada je rekao da su uslovi MMF-a i ono na šta je on, u lošoj pregovaračkoj poziciji, pristao kao par ekselans prioriteti, a to su isplata duga penzionerima i smanjenje javne potrošnje, smanjenja u javnim preduzećima, samo bili krajnji uslovi i da je to zadnje što će on da radi dalje sa MMF-om.
Kaže - to ću da završim, taj trogodišnji aranžman je produžen do kraja maja, a u maju nam je rekao biće mnogo brže, sada dođosmo do kraja godine, ali to jednostavno nije tačno.
I u sledećoj 2006. godini, po sistemu "staf monitoringa", odnosno nadgledanja izvršenja svake pozicije i stavke, ništa nećete moći da uradite, a da ulažete u proizvodnju, a da ulažete u socijalne programe, koji bi davali vidljiv efekat.
Zbog toga sam u ime poslaničke grupe SRS predložila, kao u svakoj dobroj ekonomiji, kada već imate ovakvu prihodnu stranu, moram kasnije u amandmanu na član 6. da se osvrnem na to kako je došlo do ovolikih prihoda i kakva su zahvatanja i od koga, da uz balans između rashodne i prihodne strane – uz pravilno korišćenje, bez otimačine, bez nameštanja tendera, bez svih tih davanja bespotrebnih, bez kupovine bogatog i luksuznog voznog parka Borisu Tadiću i Narodnoj kancelariji, bez davanja na raznorazne nevladine organizacije, kojih je mnogo, a koje direktno rade i usmerene su protiv interesa države i naroda, to su samo neke od stavki. – moguće je da se više uradi u socijalnom programu.
To što su na kašičicu dobili Bor, Kragujevac i Vranje nije ništa. Tri meseca je isplaćivana jednokratna pomoć radnicima u Kragujevcu. Hoćete tako da radite i da obećavate u 2006. godini? Kada je počela? U aprilu sa 15.000 dinara, pa jedna faza, pa druga krajem maja, pa tek u septembru do kraja.
Gde je tu obnavljanje proizvodnje i gde je tu rešavanje pitanje nezaposlenih? Jednostavno to ne može da se radi na takav način.
Ovaj budžet se projektuje u drugom veoma osetljivom trenutku. Budžet je za 2006. godinu, kada će da se rešava sudbina Kosova i Metohije, odnosi u državnoj zajednici između Srbije i Crne Gore i sve većih aspiracija koje ima separatistički režim na čelu sa Milom Đukanovićem, i sve će to biti jedna takva konfuzna situacija, koja pogoduje Zapadu, a pre svega Amerikancima, Svetskoj banci i MMF-u, još jedan osnov više da u prvom kvartalu nastave sa pritiscima.
Projekcija ovakvog budžeta po modelu MMF-a, sa potpuno besmislenim izvlačenjem suficita od 40 milijardi, dok sa druge strane trpe građani koji nisu dobili ni stambene kredite, ni kredite za preduzetništvo, za otpočinjanje proizvodnje, ima njih, ali to je u tako maloj meri, a onda ćete da koristite budžetska sredstva za davanje kontragarancije, za izmišljanje nekih novih agencija, to je potpuno besmisleno.
Kada se uradi celokupna rekonstrukcija, odnosno prekomponovanje ovog budžeta sa prihodima od strane SRS, kao što smo mi to uradili počev od prvog, pa preko drugog amandmana, mi dolazimo do nekog prihvatljivog rešenja, s tim što znamo da su mnogi drugi mehanizmi potrebni da, osim što je potrebno da se na takav način izbalansiraju i prihodna i rashodna strana, budu u istom nivou što se tiče nominalnog iznosa, kao što sam to predložila.
Meni Vlada daje odgovor da ona ne shvata zašto to radim. Baš zbog domaćinskog ponašanja i zbog toga što razmišljam šta je sa svim ovim ljudima kojima je isto tako prošle godine obećano, ostavljeni su na cedilu.
Imate samo neka sitna sredstva za sve te namere, a od toga ništa. Recite Mlađanu Dinkiću, ako se ne pojavi danas, vi iz G17 mu recite danas u toku dana, dok traje rasprava po ovim zakonima da je jadno i bedno to što je izjavio kada je podnosio ekspoze, da je preko 7.000 ljudi dobrovoljno u Vojsci Jugoslavije napustilo svoja radna mesta.
Preko 700 ljudi i u severnoj Kosovskoj Mitrovici, i u opštini Zubin Potok, Leposavić, a da ne govorim o onima koji su još u mnogo ugroženijoj situaciji, jer su u tzv. enklavama potpuno okruženi šiptarskim teroristima i okupatorima, dobilo je otkaz. Ti ljudi su se javljali i Ljubomiru Kragoviću, i kolegi Periću iz SRS i meni lično da kažu da država takav odnos ima prema njima, jer nije svejedno šta će da se dešava.
Ti ljudi su bili velika, ne samo kakva-takva, ogromna sigurnost za meštane svih tih opština i sela, jer su umeli, jer su visokoprofesionalni, iako kod sebe ne mogu da imaju ni praćku, a kamoli oružje, potpuno su razoružani, ali su psihološki veoma važni za prisustvo tamo i da ih država plaća, što se pokazala i u noćima između 17. i 19. marta 2003. godine.
I onda, a naročito od 1999. do 2001. godine, kada su šiptarski teroristi, potpomognuti Kosovskim zaštitnim korpusom, krenuli da ubijaju srpske žene i decu.
Razmislite o tome šta je državni strateški interes, zašto smo svih ovih meseci kroz sve ove zakone govorili: ulažite u zdravstvenu zaštitu, ulažite u školstvo, a ne po modelu amerikanizacije školstva, prihvatanja svega što piše u Bolonjskoj deklaraciji, vidite na šta se sve to svelo. Posle mesec dana žale se profesori sa svih univerziteta.
Ulažite u proizvodnju, nemoguće je da to uradite ako i dalje imate ovakve parazite na budžetu i suficit koji je trebalo da služi, ako već može da se dođe do tolikog zahvatanja, za direktnu proizvodnju i izvoz, kako bi se u sledećoj godini, u tom pogledu, napravili veći pomaci. Zahvaljujem se.

Reč ima narodni poslanik Snežana Stojanović-Plavšić. Izvolite.

Zahvaljujem. Nisam veliki finansijski stručnjak, ali ću u par rečenica podsetiti građane Srbije na neke osnovne informacije.
Da li je Srbija danas siromašna zemlja? Jeste. U Srbiji je danas, po procenama Svetske banke i anketama koje se vrše među stanovništvom Srbije, siromašno od 10 do 20 posto ljudi. U prethodnom periodu, u kome je poslanica iz SRS, govorila je pre mene, podržavala ili bila u vlasti, bilo je siromašno 70 posto ljudi. To su zvanične statistike. Juče su mnogi poslanici ovde citirali Svetsku banku i njene navode, pa ću i ja iskoristiti tu priliku.
Društveni bruto proizvod u periodu od 1991. do 1994. godine pao je za 50 posto. Nakon 1998. do 2000. godine pao je za dodatnih 30 posto. Sada imamo situaciju u kojoj je bruto društveni proizvod prošle godine porastao preko osam posto; ove godine je na polugodišnjem nivou 6,1 posto i projektovano očekivanje porasta društvenog proizvoda u narednoj godini je oko pet posto.
Strategija za smanjenje siromaštva kaže - da bi se siromaštvo u Srbiji smanjilo, moramo imati stalno održiv porast bruto društvenog proizvoda na 4,5-5 posto. To su pokazatelji, to su činjenice. Nijedan građanin u Srbiji ne može da očekuje, nakon takvog kraha privrede i takvog osiromašenja zemlje u svim oblastima, pošto je pomenuto i zdravstvo, obrazovanje i sve druge oblasti, da u Srbiji bude drastično bolje za nekoliko godina.
Činjenica je da, za razliku od pada oko 80 posto proizvodnje, sada imamo rast društvenog bruto proizvoda. Treba napomenuti da su plate tokom protekle godine u privredi porasle oko sedam posto, a u vanprivredi samo 1,50-1,60 posto.
Dakle, u privredi rastu plate i to je dobra vest; proizvodnja raste, i to je dobra vest; ekonomija je stabilna, i to je dobra vest; devizne rezerve su stabilne, i to je dobra vest.
Još uvek građani Srbije nemaju zadovoljavajući standard i to je loša vest. Mogu ga imati jedino tako što će ekonomija biti stabilna i što će ovi ekonomski pokazatelji činiti takvu klimu u kojoj će biti moguće da se investira, da dođu strani investitori, a i domaći, naravno, da imaju interesa da razvijaju srpsku privredu.
To je ono što su činjenice, a ostalo su političke priče. Lako je reći siromašnom da se mi zalažemo za njega, to je nesporno. Svi se za to zalažemo, ali treba da govorimo i o činjenicama. Zahvaljujem.

Reč ima narodni poslanik Aleksandar Vučić, replika. Izvolite.

Dame i gospodo narodni poslanici, čuli smo mnogo dobrih vesti, samo jednu lošu. Dobro bi bilo da je sve tako, nego mi se čini da građani Srbije nemaju takav utisak.
Kada govorimo o podacima, najpre da ne mešamo različite parametre o padu i rastu industrijske proizvodnje, bruto društvenom proizvodu, kompletnoj makro-ekonomskoj situaciji, o stanju deviznih rezervi itd, nego da idemo jedno po jedno.
Prvo, kažete da niko ne može da očekuje drastične promene, niko ne može da očekuje da mu bude drastično bolje posle velikog kraha.
Niko nikada nije govorio da je stanje bilo idealno ili da je bilo dobro. Baš zato što je bilo loše, ljudi su glasali drugačije i želeli su da dođu čudotvorci koji su im obećavali spas.
Želeli su da dođu oni koji su rekli samo nekoliko stvari da se promeni, posebno sve ono što je pisalo u knjizi "Ekonomija destrukcije", a obećano je da će sve biti potpuno drugačije, da će za građane Srbije biti neuporedivo lakše i neuporedivo bolje.
Danas građanima Srbije nije nimalo lakše i nije im ni mnogo bolje. Bolje im je u tom smislu, ne zahvaljujući nama, već zahvaljujući agresorima, onima koji su napadali našu zemlju, ne moraju da slušaju 78 dana napad na Srbiju, ali to mogu da slušaju i sutra, ako nekome padne na pamet da napadne Srbiju.
Tako da to ne zavisi mnogo od vas, niti od bilo koga u Srbiji, nego od nekoga ko bi mogao ili želeo da izvrši agresiju na našu zemlju i naš narod.
Posle toga je pokrenut veliki privredni ciklus, podignuta značajna proizvodnja na tom nivou da danas niste u stanju da pomerite nivo industrijske proizvodnje za jedan ili dva posto u odnosu na prethodnu godinu; čak imate pad od dva posto.
Bez obzira na taj pad, vi kažete - jeste, ali to nam je u odnosu na najbolju godinu, od pre ne znam koliko godina, pa je zbog toga pad, inače to nije realni pad. Ne znam u odnosu na šta treba da se poredi - u odnosu na 1924, 1935. godinu, koju godinu prošlog veka?
Sve u svemu, danas imamo privredu koja je dirigovana nalozima Svetske banke i MMF-a. Ni tu ništa mnogo ne odlučujete, niti se tu mnogo šta pitate, niti je tu vaša uloga mnogo značajna.
Uloga vlasti danas je mnogo značajna u ovoj zemlji samo u tome koliko će da ukradu, koliko će da otmu, koliko će u korupciji da učestvuju, koliko će lopatama u kamione da potovare. U tome je uloga vlasti značajna. Sve ovo se odigrava daleko od očiju vlasti i daleko od njihovog bilo kakvog uticaja.
Nemojte mnogo da se lažemo, to je sušta istina i to svi znate.
Kada kažete - građani Srbije znaju da ćemo mi da živimo bolje, samo nam još malo vremena treba, moje pitanje glasi: da li vam je potreban mandat od 80 godina, kao za Tita?
Da napišemo ustav za ove koji su vladali od 5. oktobra 2000. godine da treba da vladaju do 2050, jer niko ne sme da ih zameni? Možda neko i sme, ako će nekome da se svidi, ali ne smeju oni koje su oni smenili. To je moguće.
Vidim da ste u Srbiji izmislili termin: tranziciona pravda. Vi obrazovaniji ste to primetili, svi su školovani, ali ovi koji više vole da čitaju ovu literaturu, imaju sada i časopis, glavni kolumnista im je Nataša Kandić, Sonja Biserko i ne znam ko još, što je tranziciona pravda.
Šta to znači? Vi ste sebi dali za pravo da možete da uradite šta hoćete, da zakon nije jednak za sve.
Pogledajte principijelno jednu stvar, nema veze ni sa čim. Poslednjih dana se priča o tome kako je jedno lice počinilo neko krivično delo, ali se nama ne sviđa što je to krivično delo počinio i ne sviđa nam se baš ni to krivično delo, iako nije izvršena dekriminalizacija tog dela, svi će u ovoj zemlji da ga prime, da se izvinjavaju.
Šta je sa ostalom decom? Šta je sa ostalim mladićima? Šta je sa ostalim ljudima? Da li je zakon jednak za sve?
Da li je to jednakopravnost pred zakonom u ovoj zemlji? O čemu pričate? To je vaša tranziciona pravda. Neki će da odgovaraju za bonove koje su delili radnicima, a neki neće da odgovaraju za pljačku desetine miliona evra u Nacionalnoj štedionici ili nekim drugim firmama. To je tranziciona pravda. To je ono o čemu vi govorite.
Šta će sutra da bude? Nadamo se da ćemo moći više toga da izgradimo. U prethodnih pet godina ova vlast u Srbiji nije izgradila ni jedan jedini most.
Ne znam tačno, da mi ne zamere posebno poslanici iz centralnog dela Šumadije, na nekoj rečici, nije ni Lepenica, nije ni Gruža, neka je manja reka, rečica nedaleko od Kragujevca, svojevremeno je u vreme Đinđićeve vlade izgrađen jedan velelepni most od 2,5 metra; dva i po metra poludrvene konstrukcije, polukamene.
Na to otvaranje došli su i neki strani ambasadori, došla je ministar u Vladi Republike Srbije Marija Rašeta. To je bio najveći graditeljski poduhvat Vlade Republike Srbije.
Kad sve to vidite i čujete i kad to znate, onda bih rekao da nemate čime mnogo da se pohvalite. Sa druge strane, nemojte da se dičite uspesima koje privatnici postižu.
(Predsedavajući: Prekoračili ste vreme.)
Nemojte da se dičite i da kažete da imamo rast proizvodnje onda kad je rodna godina i onda kad poljoprivrednici, kad seljaci obave svoj posao na najbolji mogući način.
Evo, ova godina je lošija nego prošla i imate pad proizvodnje. Što sad ne kažete - mi smo krivi. Ne, nego ćete da kažete - imamo probleme sa letinom. To je suština stvari.
Naravno, vlast je tu da omogući da poljoprivredni proizvođači imaju dobre uslove, da oni mogu da urade sve što je u njihovoj moći ne bi li se proizvodnja povećala. Šta je to Vlada uradila bilo gde, na koji način?
(Predsedavajući: Molim vas, privedite kraju)
Završavam. Hvalite nam se budžetskim suficitom. Šta ste uradili vi sa tim budžetskim suficitom? Ništa. Taj budžetski suficit ne postoji za građane Srbije. Oni neće da vide.
Znači, odrali smo kožu s leđa narodu, onima koji se bave privredom, skinuli smo mu i oduzeli sve što smo mogli, ali nismo to vratili narodu, ni penzionerima, ni sirotinji. Da ne pričam o njima.
Nismo to vratili u privredu, nismo subvencionisali poljoprivredu proizvodnju, nismo napravili kreditnu poljoprivrednu banku, državnu, kao nekad Nacionalnu štedionicu, pa da u međuvremenu ne bude po principu "leva ruka desni džep", pa nestalo sve iz državne svojine. To je ono što nismo uradili. To je ono u čemu se razlikujemo.
Prošetajte gradovima po Srbiji, ima mnogo onih koji danas luksuzno žive, ima mnogo onih koji će da vam kažu da uživaju. Kad kažem mnogo 5-10%, možda i 15%, ali znate koliki je deo građana Srbije koji jedva krpe kraj sa krajem.
Nije to 10 i 20% to je 50-60% ljudi koji ne mogu da uđu u autobus da dođu do Batajnice, jer moraju da se tuku tri sata, da čekaju u redu da bi ušli u autobus, koji ne mogu da plate autobusku ili voznu kartu, koji sve što zarade potroše za put do posla i nazad, jedva decu mogu da prehrane.
Koliko imate deda i baba koji ne mogu svom unučetu torbu da kupe, pa više ni za čokoladu. Nije baš tako ružičasta situacija kao što ste hteli da predstavite i nije 10-20% siromašnih, više od 50% je siromašnih u Srbiji, nažalost.
Završiću, gospodine Mihajloviću, oprostite. Znam da vi imate i problem sa kojim ćemo svi mi da se suočavamo kad dođemo na vlast.
Znam da mi imamo svest u našem društvu, u kojem su svi očekivali kapitalizam, a računali su da oni budu kapitalisti, a da niko ne bude onaj koji će da radi za kapitaliste. To znam i neću da vas kritikujem.
Uopšte neću demagoški da vas napadam, jer to će i sutra da bude problem i nama i svakom drugom. To znam najbolje.
Svi su gledali američke filmove i svi su videli da postoji gazda, a niko nije video onih hiljadu radnika, ovakvih i onakvih, koji se muče i koji rade za minimalna primanja i koji žive u teškim uslovima.
To je problem sa kojim će ovo društvo da se suočava. Ta vrsta otrežnjenja mora da dođe, to je tačno, ali bez obzira na to, mi tim ljudima koji rade, mi radnicima i seljacima moramo da pružimo neuporedivo bolje uslove nego što imaju danas, da bi mogli da žive drugačije nego što je to danas slučaj.
Ljudi zaista žive na ivici egzistencije.
Nemojte da idete samo kroz centar Beograda, a i tu ima mnogo siromašnih ljudi. Gde god odete u Srbiju videćete: nezaorane oranice, koliko imamo zatvorenih fabrika, da danas niko neće u Crnoj Travi da otvori ništa, da imamo mesta u Srbiji u kojima džabe da mu date fabričku halu neće niko ništa da radi, proizvodnju džabe da mu date, neće da radi. Sve nam se pare preselile u Beograd, još nešto ima malo u Novom Sadu i nigde više nema, to vidite i sami.
Izvršena je kompletna beogradizacija Srbije. Imate pet fabrika van Beograda za koje možete da kažete da rade. Šta smo uradili da malo taj odnos promenimo, da raširimo to po Srbiji?
Imali smo nekad odnos seoskog i gradskog stanovništva 50:50, pa 60:40, sad nam je 80:20. Selo ne može da prehrani više grad.
Izvinjavam se, prekoračio sam i hvala vam na strpljenju.

Reč ima narodni poslanik Snežana Stojanović-Plavšić.

Ovih dana sam u prilici često da se složim sa nečim što govore predstavnici SRS. Zaista se potpuno slažem u jednom delu sa onim što je govorio gospodin Vučić.
Tačno je, potpuno je nebitno ko će biti na vlasti, Srbija ima probleme.
Zato je važno da Srbija ima političku stabilnost i da ima jasno zacrtanu ekonomsku politiku, a deo ekonomske politike jeste taj da naš razvoj bude održiv.
Da bi on bio održiv, nemoguće je davati subvencije preduzećima koja ne rade, koja ne ostvaruju dohodak. To je jedan od aspekata ovog budžeta o kome smo ovih dana govorili.
Gospodin Vučić je govorio o tome da su neki ljudi krađom došli do nekih stvari, da se to i danas dešava itd, sa tim se potpuno slažem i apsolutno podržavam da svi oni koji su to radili, bilo da su to radili u prethodnom periodu ili sada, budu podvrgnuti dejstvu zakona i da apsolutno odgovaraju za ono što su radili.
Ono u čemu se mi ne slažemo, to je moj stav da su kapitalne krađe učinjene u prethodnom periodu i da je tada došlo do potpunog oduzimanja novca od građana, bilo kroz piramidalne banke, bilo kroz staru deviznu štednju, bilo kroz zajam za preporod Srbije i na razne druge načine.
Dakle, to je ono što želim da kažem, da građani Srbije takve stvari ne mogu i ne treba da zaborave.
Što se tiče suficita, čemu služi suficit, da li će ga osetiti građani Srbije. Evo, upravo će ga tako osetiti. Ova zemlja je u jednom periodu svog razvoja ili nerazvoja napravila ogromne dugove prema inostranstvu i prema svojim građanima. Te dugove neko mora da vrati.
To nije dranje kože sa leđa građana, nego je to pošteno vraćanje dugova koje smo svi mi zajedno, najverovatnije, neki tako što su učestvovali ili podržavali vlast, neki tako što su bili građani koji nisu mogli da učine ništa, jednostavno smo te dugove napravili.
Te dugove moramo da vratimo. Moramo da ih vratimo inostranstvu, da bismo imali kredibilitet kao zemlja. Moramo da ih vratimo građanima, da bismo imali kredibilitet i poverenje svojih građana.
Te dugove moramo da vraćamo i jedan deo tih dugova biće vraćen iz suficita. To neće biti sve, iz suficita će biti finansirane i druge stvari, kao što su podsticajni krediti za izvoz, kao što su stipendije mladim talentima i naučnicima.
Ne možete sporiti da to jeste razvoj i da jeste razvojni put. Vi znate da je jedan od velikih problema Srbije bio upravo i odliv mozgova. Srbija treba ponovo da stvara svoje resurse, a osnovni resurs svake zemlje su ljudi, i to ljudi koji znaju da rade svoj posao.
Što se tiče poljoprivrede, zaista ne mogu da prihvatim kritiku da se u poljoprivredu ne ulaže i da to nije, pre svega, kroz subvencije koje su jedino zadržane u oblasti poljoprivrede, ali takođe i kroz razvojne projekte, odnosno kredite koji se ulažu u razvoj poljoprivrede.
Što se tiče toga kakav je standard građana Srbije, već sam rekla da je on jako nizak i jako loš. Ne mogu da se složim sa vama da je 50% građana Srbije siromašno.
Istraživanja govore da je siromašno 10%, ali da na liniji siromaštva ili blizu linije siromaštva živi još 20% građana Srbije.
Ne krećem se samo centrom Beograda. Za razliku od vas nisam iz Beograda, sa juga sam Srbije koji je siromašan i jako dobro znam koliko je siromašnih građana. Tačno je da su oni siromašni.
Moram da vam kažem, ono u čemu je razlika između perioda kada je bilo 70% siromašnih u Srbiji i sada kada ih ima, da prihvatimo između 10 i 20%, jeste činjenica da je stvoren jedan srednji sloj koji je bio potpuno uništen tokom prethodnih godina i taj srednji sloj ne možemo da kažemo da je ekstremno siromašan.
Dakle, on sada postoji i to je snaga i perspektiva našeg razvoja.
Naravno da neki žive luksuzno i oni koji žive luksuzno svoje bogatstvo su stekli uglavnom na nezakonit način ili zakonit način, ali u periodu kada je to bilo moguće tako uraditi, u uslovima kada imate inflaciju od 330 miliona itd, neki ljudi su prosto mogli da to preliju u svoje džepove i to je potpuno jasno. Oni su tada postali bogati i sada žive luksuzno.
Što se tiče realnih pokazatelja standarda, to su takođe zvanični podaci, 2000. godine za jednu potrošačku korpu bilo je potrebno potrošiti tri i po prosečne plate, a danas je to jedna potrošačka korpa, otprilike jedna prosečna plata, što svakako nije dobro jer plata ne treba da se troši samo na osnovne potrebe, to nije dobar standard, ali to je danas jedna prosečna plata, a 2000. godine to su bile tri i po prosečne plate.
To su činjenice. Mislim da o tome možemo da razgovaramo još, ali ne bih zaista dalje o tome pričala.

Replika, narodni poslanik Aleksandar Vučić.

Dame i gospodo narodni poslanici, najpre nešto što se svaki put govori kao da se to prebacuje SRS, iako to nije rečeno, ali dužan sam da o tome kažem nekoliko reči. Otprilike - vi ste krivi za piramidalne banke, Dafinu, Jezdu, Zajam za preporod Srbije, Karićevu banku i neku drugu.
Što se tiče SRS, na naše insistiranje formiran je anketni odbor u Saveznoj skupštini koji bi ispitao rad piramidalnih banaka. Napisali smo knjigu "Što opljačka levica da ne zna desnica".
Možete da pročitate, imate u ediciji Srpske radikalne stranke.
Mi smo za to optuživali vlast u to vreme na najžešći mogući način, zato što to jeste bila velika pljačka i to smo radili tada, ali to radimo i danas kada je izvršena velika pljačka preko Nacionalne štedionice, kada su izvršene brojne pljačke kroz krađe električne energije, kroz krađu u NIS-u gotovo svakodnevno i to je ono na šta mi ukazujemo i to je ono o čemu smo govorili i o čemu ćemo da nastavimo da govorimo. To je problem našeg društva.
Da li znate da u poslednje tri godine, od kada postoji to krivično delo u našem krivično-pravnom zakonodavstvu, nemamo apsolutno nijednog osuđenog za krivično delo korupcije. Znači, tri godine od izmena i dopuna Krivičnog zakona kako to imamo, ne postoji ništa slično, a izgleda da u Srbiji nema korupcije, pa se onda čudimo što kažu da smo 113. u svetu u borbi protiv korupcije. Iako ne moram da verujem svakoj međunarodnoj ili nevladinoj organizaciji, ali to je ono što građani vide na svakom koraku.
Vi kažete, ja sam iz Beograda, vi ste iz Leskovca. Tačno je, svaki dan sam na putu i za razliku od nekih drugih koji misle da im je velika prednost to što su iz nekog mesta, ne mislim da mi je prednost, ni da mi je nedostatak. Kao što volim svoj Beograd, tako svaki Piroćanac voli svoj Pirot, Leskovčanin Leskovac, Kragujevčanin Kragujevac i ne mislim da između nas ima bilo kakve razlike zbog toga i ne mislim da ste vi bolji zbog toga, niti da sam ja bolji zbog toga.
Za nas srpske radikale je svako mesto potpuno jednako i nikada nismo pravili razliku ni između Banja Luke, Trebinja, Dalja, Novog Sada, Beograda, Kragujevca, Leskovca ili bilo kojeg drugog grada. Kada kažete - ne vidimo koliko ima siromašnih. Svakog dana narodni poslanici u Narodnoj skupštini, a to mogu da vam kažem za sebe, kada me ne vidite u ovoj sali, u Narodnoj skupštini sam, nisam ne znam gde, ali primio sam jednog, dvoje, petoro, desetoro građana, nekoliko stranaka i svi imaju isti problem.
Kažu: nama je neko najbliži umro, nemamo dovoljno da ga sahranimo. Kako da vam pomognem? Znate, samo nešto ako možete da učinite pa da nam pomognete, bar na neki način. Drugi, treći, peti, stoti, zato što imate toliki broj siromašnih ljudi, a znate koliko nekome treba da dođe da se ponižava i da za tako nešto moli, koliko je siromašnih i onih u teškom stanju.
Zato vam govorim da nije siromašnih 10% i 20% na ivici, nego je siromašnih 50%, a još 20% na ivici. Srednji sloj kao da ne postoji. Pogledajte kako se gubi srednji sloj i nije to samo vaša krivica, kako polako ali sigurno nestaje i kako su sve veće razlike.
U Beogradu imate delove gde ljudi imaju po 20 i 30 stanova na najekskluzivnijim lokacijama. Ne prodaje se zato što isti drže cenu koja nije normalna.
Građevinski radovi sa masažnim kadama, maksimalna cena je 400 evra i neka je još 250 evra na najluksuzniju lokaciju u Beogradu, ali on hoće da zaradi 2000 evra i onda kaže - tržište. Nije, majstore, tržište nego je to što si ti uzeo i zato što imaš stotine miliona evra pa možeš da ih držiš i da ih puštaš na kašičicu, a država neće da se pobrine, grad neće da se pobrine.
Koliko je puta Bogdanović obećao da ćemo da gradimo stanove koje će ljudi jevtino da kupuju. Može da se izgradi za taj novac. Ljudi se bave time, a znate to i vi, za 300 evra dobra gradnja, a 400 evra sa masažnim kadama, najskuplja gradnja 400 evra, ali da ne bude za sirotinju, da bude samo za njih da tovare svoje milione i da oni budu mnogo bogati.