Gospodine predsedniče, samo na početku, neću za kesu ništa, kesa je tu, materijali su tu, nije stvar u kesi. Da vam objasnim, nemojte nikada poslanike i ministre da stavljate u isti koš i u isti rang.
Poslanik ima pravo i dužnost da prisustvuje na sednici Narodne skupštine, a ministar ima samo obavezu. To je ta velika razlika. Manje-više, mi smo to navikli. I o tome će neko nekada da kaže svoj konačni sud.
Radi vašeg saznanja, u odgovoru Vlade povodom ovih naših amandmana, ukoliko je to akt Vlade koji sam primio, a tiče se amandmana na zakon o sprečavanju pranja novca, nisam ovde primetio mišljenje Vlade povodom amandmana na član 1. jer ovde počinje od 13. člana. To nemam u izveštaju. Pošto ga nemam, tumačim da Vlada ne prihvata taj moj amandman.
U čemu se ogleda razlika između teksta člana 1. koji je predložila Vlada i amandmana SRS? Ona nije samo u pukoj terminološkoj razlici između reči "uprava" i "komisija". Uprava asocira na organizacioni oblik jednog dela organa državne uprave unutar ministarstva.
A komisija više asocira na jednu grupu ljudi koja ima neko ovlašćenje, a ne može se reći da je državni organ, predstavnik državnog organa.
Moram da vam skrenem pažnju, kada je ratifikovana Konvencija koja reguliše obavezu svih država koje je potpišu, u pogledu sprečavanja pranja novca, ima se u vidu jedna komisija, a ne poseban sastojak nekog od organa državne uprave.
Mi smo donedavno imali saveznu komisiju za sprečavanje pranja novca. Ona jeste radila prema jednom skromno zakonu. Kada je donet taj zakon, imala se u vidu, pre svega, činjenica da je u to vreme postojala savezna država sa nekom svojom posebnom organizacijom, a da danas imamo državnu zajednicu gotovo bez bilo kakve organizacije. Naravno, poslovi sprečavanja pranja novca pripadaju državama članicama. To jeste nadležnost Republike Srbije.
Skrenuo bih pažnju na ono što je suština ovog zakona i gde se najbolje opredmećuje šta je to aktivnost koja ima za cilj da se spreči pranje novca, to se nalazi u poglavlju III, Uprava za sprečavanje pranja novca i odredbama od člana 12. do člana 25. Ako se pogledaju, uslovno rečeno, ovi poslovi ili nadležnost, tu može da se primeti da gotovo nema nijedne oblasti koja eminentno pripada poslovima državne uprave. Tu ima praćenje, sagledavanje, razmatranje, ukazivanje itd.
Moram da vam skrenem pažnju na još jedan možda i daleko veći nedostatak. Ako se pravi uprava, onda njoj moraju da se daju, po definiciji, neka javna ovlašćenja, nešto što se zove upravna stvar. Toga ovde nema. Ovde se priča, navode radnje, mere itd.
Takođe, skrenuo bih pažnju na član 4. Predloga zakona, gde kao obveznika imate pravna lica, ali nijedan od tih koji su navedeni nije čak ni paradržavni organ. Pre bi se moglo reći da su to subjekti slobodni na jedinstvenom srpskom tržištu: banke, menjačnice, preduzeća. Ceo kompleks pravnih propisa ove zemlje obavezuje te subjekte na neko ponašanje, daju se neka pravila o poslovanju sa robom i sa novcem. To je ono što obavezuje te privredne subjekte.
Ako tim privrednim subjektima vi date i ove obaveze koje, po svojoj suštini, pripadaju državi kao kontroloru, država kontroliše, država vrši nadzor, ali banka nije taj organ koji vrši takav nadzor. On ima potpuno drugačiji cilj, zadatak i obaveze. Po logici stvari, kada banka dobije nalog svog komitenta, ona mora da ga izvrši. Po logici stvari, verovatno u 70-80% slučajeva banka i ne ulazi u osnov i ove druge stvari.
Mi kod pranja novca imamo dvostruki problem. Prvi, kako one pare koje su na nelegalan način zarađene i do kojih se došlo, kako da se ubrizgaju u platni promet, da se operu i da budu legalne.
Imamo drugi smer – kako te pare sa računa da se izvuku, properu, očiste, dođu do nekih mesta i služe za kriminal i za nelegalne poslove. Celokupna ta kontrola u nadležnosti je države. Kad kažem u nadležnosti države, mislim na nadležnost odgovarajućih državnih organa. Imamo carinu, imamo Narodnu banku, imamo poreske organe, policijske organe, imamo druge inspekcijske organe.
Svi smo za to da treba da se spreči nešto, ali da li je način na koji se to predlaže ovim zakonom, navodno, propisujući neke obaveze, a da niko živi ne zna koje su te konkretne obaveze. Država se izvlači, ima jednu upravu koja postaje poluinformativna obaveštajna agencija koja prati sa pristojne razdaljine nešto i alarmira nadležne državne organe šta treba oni da preduzmu.
Stvarno bih skrenuo pažnju da, ako se već donosi zakon, onda jasno moraju da se propišu obaveze državnih organa, koji je to nadležni državni organ ili koji su sve to nadležni državni organi, na šta su oni ovlašćeni, odnosno koje radnje, koje akte, koje mere mogu da preduzmu prema drugoj strani za koju sumnjaju da vrši pranje novca, sa jasno propisanim pravima i obavezama, a ne paušalno, po sistemu onog perioda od 20 i kusur godina – svi smo moralni, svi smo dobri, svi volimo državu, svi volimo legalno, a stvarnost je potpuno drugačija, da ne kažem suprotna. Svi se kriju iza nekih parola itd.
Ovaj zakon neće da spreči pranje novca, neće da spreči ni onaj prvi, ni onaj drugi smer kretanja novca. Da li može da se primeti koja je novčana masa u nelegalnom prometu? Apsolutno sam siguran da guverner NBS verovatno u roku od pola sata, ako pipne dva-tri dugmeta na tastaturi kompjutera, može dobiti adekvatan podatak o tome koliko se novca nalazi van kontrole, van nekih tokova. To nije nikakav problem, tim pre što smo mi ne tako davno izvršili zamenu novčanica. Sve je to registrovano kao novac koji se nalazi u opticaju.
Ako vi zastupate ovakav koncept Zakona o sprečavanju pranja novca, onda je mnogo prihvatljivije da ove poslove na sprečavanju radi Komisija za sprečavanje pranja novca, jer ona može biti taj "posrednik" između nadležnih državnih organa, koja ukazuje na neke tendencije, traži proveru.
Jer, u suštini ti drugi nadležni državni organi takođe vode računa o legalnom prometu i legalnom toku novca i svako od njih je snabdeven odgovarajućim ovlašćenjima da može odgovarajućim pravnim aktima, koji proizvode određene posledice, da spreči. Ako mera nekog organa, akt, radnja, ima svoju težinu, odnosno svoju sankciju, ukoliko se ne postupi po upozorenju ili pojedinačnom pravnom aktu, onda to ima nekog smisla.
Vi ste ovde Upravu sveli na nešto čemu više odgovara naziv komisija, a u tom kontekstu verovatno zaključujete da svi ovi naši amandmani koji se odnose na komisiju, dobijaju svoj puni značaj. Ovako, formira se uprava i pogledajte nadležnosti uprave i uporedite je sa još nekim upravama u okviru Ministarstva finansija. Videćete da sve druge uprave imaju neku nadležnost i donose neke pravne akte. Povodom tih pravnih akata postoji neki postupak i neka zaštita.
Ovde gotovo da nemate upravni akt, kažem gotovo da nemate. Zašto pravim ovu ogradu pa kažem gotovo da nemate? Iz jednog prostog razloga što ćete videti u sledećim članovima, ovde postoji jedna vrlo maglovita zona, koju treba da reguliše na preporuku ili na zahtev direktora uprave, podzakonskim aktima, ministar finansija, te onda praktično nemamo celo viđenje.
Ali, i ta zona koju budete regulisali neće biti snabdevena izvorno poslovima državne uprave i neće biti izvorno u domenu upravne stvari. Vi ovde pravite upravu koja će da se bavi nekim poslovima, a ti poslovi nisu upravna stvar. Zbog toga, ne samo terminološki, nego i u mnogim drugim zemljama se išlo na komisiju, a samo u onim koje su prihvatile ovaj drugi koncept, gde postoji odgovarajuća specifična težina akata koje donose organi, išli su na nešto što je iz okvira organa državne uprave, u skladu sa njihovim pravno-političkim sistemima.
To su, kao što ste mogli da primetite, suštinski razlozi ovog našeg neslaganja.
Vi ste mogli drugi koncept da primenite. Ona konvencija koja je osnova za ovo prilično je široka, dozvoljava različita tumačenja. Zbog čega dozvoljava? Zato što su države potpisnice, države koje pripadaju različitim pravno-političkim sistemima. U nekim državama, naprosto, ustavi i zakoni dozvoljavaju ministru velika ovlašćenja da maltene donosi neke akte sa zakonskom snagom, pa bez obzira da li se one zovu direktive, preporuke ili imaju neki drugi naziv, a onda imate države koje malo više gravitiraju ka kontinentalnom pravnom sistemu, gde sva vlast izvire iz skupštine, preko zakona itd. Zbog toga ta Konvencija ima tu širinu.
Nije dobro u našem pravno-političkom sistemu, koji je omeđen, oivičen nečim što liči na nemački i francuski, vi ugrađujete nešto što više odgovara Holandiji, Belgiji, pa čak i ako su ga Slovenci prepisali. To je polazište ovog prvog amandmana, iz koga verovatno sledi još desetak amandmana koji tretiraju istu materiju.