Završiću za 30 sekundi, nemojte da se sekirate.
O čemu se radi? Nekim fiktivnim računom je neko stekao pravo da na svoj žiro račun dobije neka sredstva. On suštinski, po osnovu tog posla nije imao troškova. On je, navodno, oprihodovao. U sledećoj fazi za te pare može se reći da su oprane, iz prostog razloga što faktura na koju glasi ta jedna tura daleko je ispod ovog iznosa koji podleže nekoj informativnoj obradi i evidentiranju. Ako se to razbije na sijaset malih faktura, onda je to nemoguće pohvatati. Pri tom mora da se kaže da ovaj zakon za tu situaciju više propisuje uslovno rečeno neku odgovornost banaka i pravnih lica, nego što potencira obavezu u postojećem sistemu nadležnih državnih organa.
Ako se ovo ovako svede na neku novu instituciju, ko će nama da garantuje da će ta nova institucija da sprovodi zakon kako treba. Mi u suštini oduvek imamo najviše problema, upravo, zbog toga što je slaba primena zakona, loša primena zakona, a zašto ne reći zloupotreba ovlašćenja koji su dužni da primene zakon.
Kada sve to kao uzroke stavite u ovaj koncept koji je ovde propisan, neminovno dolazite do zaključka da ćemo imati upravu za sprečavanje pranja novca i kada vas neko prozove da se pere novac, onda Vlada kaže, imamo upravu i verovatno ona nije radila kako treba taj svoj posao.
Mi smo za ove dve godine stekli toliko iskustva sa vama da, apsolutno znamo da sve ono što predlažete i branite milozvučno ovde, u praksi prelazi u svoju suprotnost. Nemojte da se mnogo žestite kada vam kažemo, ovo u suštini neće biti uprava za sprečavanje pranja novca, ovo će biti uprava za legalizaciju pranja novca.

Hvala, gospodine Krasiću.
Da li još neka poslanika grupa želi da govori o amandmanu koji reguliše da prestaje funkcija pre isteka mandata kada to zatraži član komisije ili zbog ispunjenja za starosnu penziju? (Ne.) Hvala.
Narodni poslanik Božidar Koprivica podneo je amandman kojim predlaže da se posle člana 13. doda novi član 13a.
Vlada nije prihvatila ovaj amandman, a Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć.
Da li neko želi reč? (Ne.)
Narodni poslanik Igor Bečić podneo je amandman kojim predlaže da se posle člana 13. doda novi član 13a.
Vlada nije prihvatila ovaj amandman, a Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć.
Da li neko želi reč? (Da.)
Reč ima narodni poslanik Veroljub Arsić.
Izvinite, gospodine Arsiću, malopre smo konstatovali, da je stručna služba prema onom članu Poslovnika zbunila i gospodina Arsića i mene, izvinite, da bude jasno svima, onaj član koji opšte menja, kao što je sada malopre gospodin Arsić, dakle, taj ide prvo na razmatranje, pa tek onda oni pojedinačno. Izvolite, gospodine Arsiću.

Dame i gospodo poslanici, u samom Predlogu zakona se kaže, u članu 12. stav 2, upravom rukovodi direktor, koga postavlja i razrešava Vlada Republike Srbije, na predlog ministra za poslove finansija.
Koncept SRS je u suprotnosti sa odredbama člana 12. i 13. zakona o sprečavanju pranja novca. Po konceptu SRS neće biti uprave, već će biti komisija koja će imati pet članova. U samom amandmanu, koji je narodni poslanik Igor Bečić podneo u ime poslaničke grupe SRS, kaže se – predsednika i članove komisije razrešava Skupština, a na predlog skupštinskog radnog tela nadležnog za poslove iz oblasti finansija.
Znači, cilj jeste da se jednom ovako ozbiljnom materijom ne bavi samo Vlada Republike Srbije, kao izvršna vlast, već da to radi potpuno nezavisno telo koje će da imenuje i razrešava Narodna skupština Republike Srbije, narodni poslanici.
Šta je cilj jednog ovakovog koncepta? Cilj jeste svakako da se obezbedi nezavisnost u radu jedne ovakve komisije. Ona ne može biti potpuna, zato što će uvek zavisiti od volje vladajuće većine.
Zato će za svako imenovanje i eventualno razrešenje ovde u Skupštini Republike Srbije da se vodi debata po tom pitanju, da se kritikuje predloženo rešenje i da se iznesu stavovi poslaničkih grupa i u krajnjem slučaju, da upoznamo građane Srbije, koga neka i nekakva vladajuća većina predlaže za članove jedne ovakve komisije.
Vlada Republike Srbije i ministar finansija, po Predlogu ovog zakona, svakako nisu u mogućnosti da spreče, ne u potpunosti, nego uopšte nisu u stanju da spreče bilo kakvo ozbiljnije pranje novca, kako se to hvali ova vlada. Isključivo, ovakav zakon donosimo radi političkog marketinga.
Ako bi se o ovome izjašnjavala Narodna skupština, sigurno je da bi i sami kandidati koji bi konkurisali za članove komisije i predsednika komisije za sprečavanje pranja novca, dobro razmislili o svojoj prošlosti, da li je ona kriminalna ili nije, jer u slučaju da je kriminalna, sigurno će se naći pod udarom narodnih poslanika.
Ovako, sa predloženim rešenjem Vlade Republike Srbije, to je isključivo diskreciono pravo ministra iz Vlade Republike Srbije za poslove finansija, naravno Mlađana Dinkića. On će to da rešava, radiće se iza zatvorenih vrata, iza očiju javnosti. Ljudi bliski njemu sprovodiće zakone. Znamo da ima mnogo bliskih ljudi njemu kao što su Vuk Hamović, Vojin Lazarević, Stanko Subotić, Filip Cepter i da ne nabrajam dalje.
Još jedanput ću da iskoristim priliku da postavim pitanje ministru, evo, šesti put, šta je sa novcem sa Kipra, gospodine ministre, išli ste tamo, tragali ste za nečim. Neki vaši bivši koalicioni partneri tvrde da ste taj novac pronašli, a neki sadašnji, tada niste bili u koaliciji, tvrdili su da ste taj novac pronašli i da je završio na nekim egzotičnim ostrvima gde nije bilo cunamija. Zato ako imate kakve informacije, izađite pred Narodnom skupštinom Republike Srbije, izađite pred javnost Republike Srbije i kažite šta je sa tim novcem. Ako ga nema, nemojte da optužujete neku bivšu vlast da je krala od građana Republike Srbije.

Hvala vam gospodine Arsiću. Izvolite, ministar Dinkić. Onda ćemo dati jednu malu pauzu od 10 minuta, pa ćemo nastaviti, ako se slažete, kratku jednu pauzu. Izvolite.

Evo, kažete šest puta postavljate to pitanje. Dakle, kao što sam i napisao u svojoj knjizi "Ekonomija destrukcije", ogroman novac jeste za vreme prethodnog režima iznesen iz zemlje devedesetih godina.
Pitam se, zašto vi koji ste bili krajem devedesetih u vlasti niste nikakvu istragu izvršili, a sada se pred građanima Srbije pravite da vas zanima šta je bilo sa novcem. Dok se novac iznosio vi ste ili ćutali ili gledali. Naravno da sam se zainteresovao, s obzirom da sam o tome pisao, da i lično pretresem šta je sa tim novcem bilo.
Pronašli smo da je taj novac izlazio u nekoliko zemalja iz Srbije, po različitim osnovama.
Jedan deo novca je Uprava carine u kešu direktno trpala u džakove i specijalnim letovima vozila na Kipar, a drugi deo novca je išao preko Beogradske banke, koju je tada vodila gospođa Borka Vučić. Šta je bilo onda sa novcem koji je akumuliran na Kipru? Jedan deo jeste korišćen za finansiranje privrede u uslovima sankcija i taj deo nije bio zanimljiv za nas koji smo to istraživali, iz prostog razloga što smo shvatili da je to bio način za premošćavanje međunarodnih sankcija.
Nažalost, to je bio manji deo novca koji je iznesen iz Srbije. Ostatak novca je transferisan u 52 zemlje u svetu. Mi smo tačno ušli u trag i spisku koje su to zemlje, u 52 zemlje je retransferisan novac koji je bio položen na račune nekoliko banaka na Kipru. Potpuno je jasno da u to doba kada smo mi istraživali, to je bila 2001. godina, niti je postojalo telo u okviru Vlade Srbije koje bi se bavilo proučavanjem ovih nezakonitih transakcija, niti je tada postojala politička volja da se jedno takvo telo formira, iz prostog razloga što je za to potrebno angažovati puno eksperata.
Drugo, i najvažnije, čak i da je tada formirano takvo telo, a formiranje tog tela nije bilo u ingerenciji Narodne banke Srbije, na čijem sam čelu bio, već isključivo Vlade, čak i da je formirano, nemoguće je da jedna zemlja uđe u dalji trag tom novcu ako je on retransferisan na račune u 52 zemlje u svetu. Jedini način je bio da se traži međunarodna pravna pomoć. Ona je zatražena.
Dakle, istragom o ovom novcu bavilo se bukvalno, i brojem i slovima, samo četvoro ljudi u zemlji. Zatražena je međunarodna pravna pomoć. Data je u samom početku, sve do 11. septembra, kada se desilo bombardovanje Njujorka, Al kaida kada je napravila teroristički napad. Nakon toga, bukvalno Amerikanci su se posvetili Al kaidi, digli su ruke od Miloševićevih para i jednostavno mi nismo imali tehničku pomoć da dalje nastavimo istragu.
Sve ono što je finansijski istražitelj Haškog tribunala, jedan gospodin, čini mi se da je iz Norveške, iznosio u javnost o sredstvima koja su iznošena na Kipar, retransferisana sa kojih računa na koje račune, to nije on sam do toga došao, to je bukvalno nalaz koji je napravila naša policija.
Dakle, mi jesmo došli do početnih tragova i o iznosima sredstava koja su transferisana. Takođe i do iznosa koji je retransferisan i u koje zemlje je to otišlo. Definitivno, naći taj novac – a postoji velika verovatnoća, jer se novac vrlo brzo seli sa računa na račun, da je kasnije retransferisan i u neke dodatne zemlje – nije bilo moguće bez velike pomoći međunarodne zajednice.
Dve su ključne institucije u međunarodnoj zajednici za pomoć u otkrivanju nelegalno iznetog novca iz Srbije, jedna je OFAK, to je Američki biro za kontrolu kretanja kapitala i Evropska unija ima jedan biro koji se bavi tim transakcijama. Imali smo saradnju i sa jednima i sa drugima, sve do 11. septembra 2002. godine. Dakle, oni su se tada posvetili Al kaidi i digli ruke od Miloševićevih transakcija, kada bukvalno prestaje bilo kakva istraga vezana za to.
U jednom trenutku mi smo ušli u trag jednom računu u iznosu od 350 miliona nemačkih maraka u jednom preduzeću na Kipru. Prema našim saznanjima, tada je bilo novca na tom računu. Uputili smo zahtev Haškom tribunalu da se smesta zamrzne taj novac. Haški tribunal je najpre u jednom dopisu potvrdio da postoji 350 miliona na tom računu, da bi kasnije demantovao sam sebe nakon sedam dana i rekao da zapravo taj novac postoji, ali da ne pripada Miloševiću, odnosno transakcijama koje su vezane za Miloševića, već za jednu drugu osobu sa ovih teritorija.
Sve u svemu, nikada nam na kraju nisu pomogli da do tog novca dođemo. Prosto, kada imate državu koja je mala kao što je Srbija, nema načina da neke stvari pronađete, ukoliko nemate izuzetno razvijenu saradnju.
Tri godine je prošlo nakon ovog 11. septembra 2002. godine i, jednostavno, izgubio se interes za dalju potragu. Ovim bi se godinama, neću reći jednu deceniju, morao baviti organizovani tim koji bi brojao desetine ljudi. Dakle, odgovor je – pare jesu prenete na Kipar, pare su sa Kipra, dakle, transferisane u 52 zemlje. Nikada nisu pronađene neke pare, pa da o tome javnost nije bila obaveštena, jer ko bi bio srećniji od mene, koji sam o tome pisao tokom tih godina kada je taj novac iznošen, da je makar nešto od toga vraćeno.
Nažalost, mislim da nikada ništa nije zvanično, odnosno da neće biti vraćeno, osim očitog dela novca koji se, potpuno je verovatno, sada vraća kroz različite privatizacije. To je nemoguće utvrditi, tu direktnu vezu između tog iznošenja iz 90-tih godina i eventualnog vraćanja. Možemo samo o tome da pretpostavimo.
Što se tiče rasprave vezano za to da li treba Srbiji komisija za sprečavanje pranja novca u okviru Ministarstva finansija ili dva ministarstva, kontrolisala bi ih Skupština Srbije. Postoje tri sistema u svetu kako se organizuju finansijsko-obaveštajne službe ovog tipa.
Najpre to je administrativno organizovanje, zatim u okviru sudova i tužilaštava i treće u okviru policije. Primera radi, od 25 članica Evropske unije, u 11 zemalja policija ima specijalizovane finansijske obaveštajne službe koje se bave aktivnostima na otkrivanju i sprečavanju pranja novca, a najveći deo zemalja Evropske unije ima specijalizovane institucije, 11 zemalja u okviru njihovih ministarstava finansija.
Retki su slučajevi da postoje komisije van, bilo policije, bilo Ministarstva finansija, kao što predlaže SRS.
Dakle, predlog SRS je moguć, ali takvo iskustvo imaju samo Crna Gora, za koju se ne bih zakleo da je najbolji primer za otkrivanje sprečavanja pranja novca, i Rumunija. Za razliku od toga, zemlje kao što su Francuska, SAD, Rusija, Poljska, Češka, Hrvatska, Slovenija, imaju komisije za sprečavanje pranja novca u okviru ministarstva finansija. Ove komisije su nezavisne u svom radu. To je dato i u našem zakonu, one samo periodično podnose statističke izveštaje ministru finansija, a isključivo su odgovorne, kada pronađu neke nepravilnosti podnesu krivičnu prijavu nadležnim organima i najviše komuniciraju sa policijom.
Niko od zaposlenih u Komisiji za sprečavanje pranja novca, koja i danas postoji, nije član, koliko je meni poznato, nijedne stranke, a sigurno nije član G17 plus.
Mogu da garantujem da niko nije član G17 plus, uključujući i rukovodioce, jer se radi o stručnom telu. Moram da kažem da smo mi nasledili sastav ove komisije iz prethodnog perioda. Međutim, nažalost, od svih krivičnih prijava koje je do sada Komisija za sprečavanje pranja novca podnela protiv učinilaca, odnosno na svim tim sumnjama da su učinjena krivična dela, a radi se o 17 krivičnih prijava, podneto je 11 zahteva za sprovođenje istrage, podignuto pet optužnica, ali nijedna presuda, u ovom trenutku, još uvek nije doneta.
Očekujemo da se, nakon donošenja ovog zakona, pojača efikasnost ostalih organa i da na bazi naših prijava reaguju i da konačno dobijemo prvu kaznu zatvora u Srbiji zbog pranja novca. Zaprećena kazna zatvorom za ovo krivično delo je od šest meseci do deset godina zatvora.
Zašto mislim da ćemo uskoro imati takve slučajeve? Pravim analogiju između komisije za sprečavanje pranja novca i druge važne uprave, a to je poreska uprava. Do ove godine nije bilo ni jedne presude za izbegavanje plaćanja poreza bezuslovnom zatvorskom kaznom. Za razliku od toga, prvi put su donete tokom ove godine tri pravosnažne bezuslovne krivične presude o zatvorskoj kazni. Najveća je 17 meseci, a najmanja je bila dva meseca.
Dakle, tri presude su bile od dva, tri i 17 meseci. Po prvi put oni koji ne plaćaju porez i čine teži prekršaj su otišli u zatvor. To je prvi put 2005. godine, od kada postoji poreska uprava u Srbiji, da su sudovi doneli, po osnovu krivičnih prijava poreske uprave, bezuslovne zatvorske kazne za tri slučaja.
Inače, od januara do oktobra poreska uprava je nadležnim tužilaštvima podnela 1.105 krivičnih prijava protiv 1241 lica, a ukupan iznos izbegnutog poreza je oko sedam milijardi dinara.
Tim licima je oduzeta privremeno roba vredna 110 miliona dinara, dok se ne okonča sudski postupak. S obzirom na to da su sudovi počeli da presuđuju i da zatvorskim kaznama kažnjavaju za utaju poreza, sigurno dolazi vreme kada će sudovi u Srbiji i na sličan način presuđivati u predmetima oko sprečavanja pranja novca.
Ovaj zakon nije osmislio ministar finansija, već stručnjaci iz Komisije za sprečavanje pranja novca, koji su visoki profesionalci, nestranačke ličnosti, a ceo zakon se bazira na četiri konvencije: na Konvenciji EU; Konvenciji Saveta Evrope o sprečavanju i traženju, zapleni i konfiskaciji prihoda stečenih kriminalom; zatim, na preporukama posebne specijalizovane institucije koja je u EU zadužena za oblast sprečavanja pranja novca, kao i na globalnim direktivama EU.
Ovo rešenje koje mi nudimo u zakonu je većinom primenjeno u zakonodavstvima u svetu. Moguće je ovo što SRS predlaže da bude i posebno izdvojena komisija van Ministarstva finansija. Međutim, u Evropi, koliko je meni poznato, na bazi informacija koje sam dobio u nadležnoj službi, samo Crna Gora i Rumunija imaju ovo rešenje koje predlaže SRS. Ne želim da potcenjujem ni Crnu Goru, ni Rumuniju, ali ipak želim da se ugledam bilo na francuskog ministra finansija, na američkog, dakle, na one zemlje koje imaju primenjeno rešenje koje daje daleko bolje rezultate.
Što se tiče pitanja i konstatacija "ne bismo mi dozvolili Kariću da smo mi u komisiji" itd. Gospodo, najbolje je da u komisiji budu profesionalci, nestranačke ličnosti. To je jedini garant da se Kariću i "karićima" ne dozvoli da se bogate. Inače, znam da su neki imali prilike tokom godina kad se on bogatio da ga spreče u tome, pa ništa nisu napravili.

Prema članu 98, kao što smo najavili, pet minuta pauze i odmah nastavljamo. Hvala vam.
(Posle pauze –18,30)

Poštovane dame i gospodo narodni poslanici, nastavljamo rad. Reč ima narodni poslanik Milorad Mirčić, o amandmanu.

 Prvo, dobro je što ste napravili pauzu da se malo smirimo posle ovog izlaganja ministra Dinkića. Jednostavno rečeno, i sam sam kao i većina kolega bio uznemiren kada je saopštio da je Al kaida kriva zašto se nisu otkrile sve te silne afere vezane za Kipar. Ne daj bože da pomislim da je Hitler živ, pozvao bi se možda i na Hitlera, ali da ne idem toliko daleko.
Gospodine Dinkiću, ne razumem zašto vam je teško da izađete u javnost i da kažete konačno pravu istinu vezano za Kipar.
To je u toku vaše predizborne kampanje, kada ste pripadali jednom konglomeratu koji se zvao DOS, bilo jedno od predizbornih obećanja, na kome ste hteli to ili ne, dobili značajan broj glasova i naklonost građana Srbije.
Građani su verovali da ćete na priči o pranju novca preko kiparskih banaka ipak uspeti da sprečite taj deo kriminala koji se odvijao u Srbiji. Šta se desilo? Desilo se to da ste intenzivno radeći na tome konstatovali ne da ne možete da uđete u trag, nego da nije bilo kriminala takvog obima kako ste vi tvrdili. Sada pričate priču da transfere koji su vršeni preko Kipra ili preko transferisanja sredstava niste mogli da utvrdite zato što nemate pouzdane tragove.
To, gospodine Dinkiću, ne priliči vama, čoveku koji je završio ekonomski fakultet i podrazumeva se da imate elementarno znanje iz ekonomije – nema te transakcije, nema bukvalno transfera novca, nema transakcije a da ne postoji neki trag. Neki trag mora da postoji, nego vi ste kao guverner Narodne banke dugo vremena "jahali" na toj temi, a onda kada ste videli da ćete preživeti posledice od toga što ste obećavali i što ste obaveštavali javnost, na vreme ste odustali i pustili ste druge kolege, kao što je ministar pravde, kao što je ministar za kapitalne investicije, a vi ste se blagovremeno povukli iz čitave te afere.
Uostalom, da je sve to tako potvrđuju i najnovije afere koje su uzdrmale Srbiju, a zahvaljujući upravo vama, gospodine Dinkiću. U aferi koja je vezana za firmu "Mile Dragić", vi ste bili čovek koji je izašao sa tako čvrstim dokumentima i dokazima da ste čak i javnost Srbije ubedili da su ogromne pronevere, da su protivzakonite radnje i da vi garantujete i svojim autoritetom i svojom funkcijom da će neko morati ići u zatvor. Šta je od te čitave afere i čitave priče? Ništa. Ispalo je da od te afere nema ništa.
Bili smo čak, na Odboru za odbranu i bezbednost, kada ste nedvosmisleno, to vam je bilo jasno, dobili podršku svih poslanika da do kraja dovedete istražne radnje, koje su imale za cilj otkrivanje afere vezano za nabavku opreme za Vojsku Srbije i Crne Gore. Tada ste, iznoseći cifru, ukupnu sumu o kojoj se radilo, vi govorili da je to pljačka stoleća. To su vaše reči.
Bili smo ubeđeni i sigurni i iz tog razloga vam dali podršku, ali očito i ona mala rezerva koju smo mi srpski radikali pokazivali tada na Odboru, pokazala se kao ispravna. Gde god ste krenuli medijski u razotkrivanje i razobličavanje kriminala, uvek se na isti ili sličan način završavalo.
U ovom slučaju u vezi Kipra, to je bilo radi političkog i stranačkog afirmisanja i vas i tadašnje nevladine organizacije, koja se zvala Institut G17, a kasnije prerasla u političku partiju.
U aferi "Mile Dragić" imali ste unutarstranački sukob i taj unutarstranački sukob očito je imao za cilj da eliminišete svoje stranačke protivnike.
Sada kada nemate više argumenata, kada vas srpski radikali pitaju sa ove govornice, vi kao ministar, u ovom slučaju kao predstavnik predlagača ovog zakona, pribegavate ponovo jeftinim, niskim trikovima i
udarcima.
Kažete, ono što SRS predlaže, kada je u pitanju borba protiv pranja novca, ironično navodite da je to samo u dve republike, u Crnoj Gori i Rumuniji, pa na osnovu vašeg marketinškog i političkog iskustva, po drugi put kažete da nemate ništa protiv Crne Gore i Rumunije, a u daljem izlaganju potvrđujete da je predlog SRS o nezavisnosti i objektivnosti ove komisije, gde mi predviđamo da bude pet članova, potpuno ispravan.
Nama jeste cilj da se spreči pranje kapitala, ali nam nije cilj da u tome direktan uticaj ima izvršni organ vlasti, koji se zove Vlada Republike Srbije, ne iz razloga što to nije primenjeno u Evropi, kako vi kažete i u većini zemalja, kako vas vaši stručni saradnici obaveštavaju. Kao čovek koji je i magistar ekonomskih nauka, valjda imate vremena da pratite šta se sve dešava, kakve su promene i kakvi su sistemi kontrole.
Gospodine ministre, treba da znate da je naša rezerva prvenstveno iz razloga što su mnogi članovi Vlade u proteklom periodu bili umešani u afere koje u osnovi većim delom imaju u sebi upravo ovo zbog čega se formira ovakva komisija i zbog čega se donosi ovaj zakon, a to je pranje novca.
Najveće pranje novca je u Nacionalnoj štedionici. To je najbolji primer. Da li ste vi lično umešani ili niste, to treba da utvrde neki drugi organi, koji su zakonom i Ustavom ove države predodređeni da utvrde. Ali, postoje sve indicije da ste vi doprineli tome da se izvrši veliko pranje novca.
Kako na kraju završavate – kao u onim američkim filmovima. Na kraju se sve to pretvara u nekretnine, nekretnine se prodaju, u ovom slučaju nisu vaše, za razliku od mafijaških krugova, nego državne. Državna imovina i nekretnine prodaju se kao poslovni prostor i završava se priča tako što je novac cirkulisao, opran je novac, poslovni prostor se prodaje i tu se priča završava. Ko je kriv? Niko.
Međutim, i toga možete da se oslobodite kao ministar, ali ne možete jedne stvari da se oslobodite – kao guverner NBJ snosite najveću odgovornost za sve ono što se dešavalo kada su u pitanju finansije i finansijska sredstva u periodu posle petooktobarske revolucije. Lično snosite odgovornost, gospodine ministre. Zato, vama to Srbija neće nikada zaboraviti, jer ste sa dugim cevima, sa prijateljima koji su imali čarape na glavi a ne na nogama, upali u Narodnu banku.

Hvala. Reč ima ministar Dinkić.

Godinama slušam ovu priču, još dok sam bio guverner Narodne banke – da sam sa čarapom, sa heklerima i automatskim oružjem upao u Narodnu banku i izneo 580 kilograma čistog zlata, najfinijeg mogućeg. Naravno, to je toliko tačno, kao i ono što ste pričali da je moj najbolji prijatelj Bogoljub Karić, a to sam demantovao. Pre dva dana mi je rekao da mi je zapravo Tomislav Nikolić najbolji prijatelj.
Zapitajte se, šta je tada Tomislav Nikolić radio pored mene, kada sam sa čarapama upadao u Narodnu banku, da li slučajno i on nije imao neku čarapu na glavi i zajedno sa mnom ušao u istu tu Narodnu banku i video koliko sam kilograma zlata izneo, a koliko je on kilograma zlata izneo. Ja, moj najbolji prijatelj Tomislav Nikolić, ne znam, da se ne uvredi i narodni poslanik, gospodin Vučić, moj veliki prijatelj, Milo Đukanović, svi naši veliki prijatelji, dakle, toliko o čarapama, heklerima.
Jednom prilikom sam rekao da, nažalost, nikada nisam koristio automatsko oružje, sem na gađanju u vojsci, iako sam dužio ručni bacač, dakle, nisam imao pušku u vojsci već ručni bacač. Međutim, prilikom upada u Narodnu banku, sa čarapom, nisam imao ručni bacač, već kako ste vi rekli heklere.
Prosto je neverovatno kako to da me niko nije video kada iznosim toliko kilograma zlata iz Narodne banke i toliko oružja u to unosim. Moj prijatelj Toma Nikolić je bio tu, tik pored mene, čudi me da me tada nije fotografisao, pošto on, kada ide, nosi uvek fotoaparat zajedno sa sobom. Pričam isto kao što vi pričate gospodo. Želim da ismejem sve ono što godinama o meni govorite, jer prosto ne znam ko normalan može da veruje u te stvari.
Tako ću uvek vama odgovarati, jer nema načina. Na takvu priču ne možeš da odgovoriš nekim razumnim odgovorom. Mogu reći na primer, Vjerica Radeta ne čita zakon, kao što izgleda, već ovo su tajni spisi u kojima piše šta je zapravo Tomislav Nikolić radio sa ovim čovekom Miletom Dragićem na Kubi, kada su bili ovog leta na moru, za razliku od građana Srbije, koji su svoj poslednji dinar trošili da bi se kupali u lavoru, kako vi to volite da kažete. Dakle, to su sve priče i način kako vi govorite.
Ako hoćete ozbiljno da govorimo, postoji velika razlika između iznošenja para na Kipar i tog slučaja i pokušaja zloupotrebe u Vojsci za nabavku opreme od kompanije "Mile Dragić". Za razliku od ovog iznošenja para na Kipar, koje niti sam mogao da sprečim, niti sam na to mogao da utičem, jer u godinama kada se to dešavalo, to su bile '90-te godine, radio sam na Ekonomskom fakultetu u Beogradu. Jedino je tačno da sam pokušao.
Bio sam jedan od retkih koji je pokušao u ovoj zemlji da pronađem taj novac. Međutim, umesto novca našao sam samo tragove novca, to znači brojeve računa na koje je uplaćivan i brojeve računa na koje je isplaćivan, ali radilo se o 52 zemlje u svetu. Bez međunarodne pravne pomoći nemoguće je bilo dalje ući u trag tom novcu. Jedan deo novca, to sam otvoreno rekao, korišćen je i za finansiranje nekih društvenih firmi, da bi one premostile sankcije tokom perioda izolacije '90-ih godina. Ali, jedan deo je završio u nepoznatom pravcu u 52 zemlje. Da li će to ikada neko otkriti ne znam.
Izražavam sumnju i svoje lično razočarenje što nisam u tome uspeo. Ako hoćete da kažete da nisam uspeo da pronađem taj novac, nisam uspeo i to priznajem. Žao mi je zbog toga. Voleo bih da bilo ko ikada u tome uspe. Mislim da, s obzirom na to koliki je protok vremena u pitanju, imajući u vidu brzinu moguće selidbe novca, da se to nikada neće dogoditi.
Jedino je ostalo evidentirano, ne samo u arhivi naše policije, već i u arhivi nekih međunarodnih institucija, tačno koje su to firme bile i u koje zemlje je dalje taj novac retransferisan. Sve se to dešavalo zaključno sa 90-im godinama, a nalazi su dati zaključno za 2002. godinom. Nakon toga niko nije ozbiljno istraživao šta se sa time dalje desilo.
Dakle, niti sam mogao da sprečim tada to iznošenje, niti da utičem. Pokušao sam da pronađem. Dao sam nekim nadležnim institucijama određene tragove. Na kraju, nije se moglo ništa uraditi, zbog toga što nismo dobili adekvatnu međunarodnu pomoć.
S druge strane, velika je razlika u slučaju pokušaja zloupotrebe novca iz državnog budžeta u nabavci ove vojne opreme. Tu jesam sprečio pljačku, koja je mogla biti 80-tak miliona evra, jer je ugovor koji su zaključili ministar Davinić, odnosno nije ga on čak ni potpisao, već neovlašćena lica iz Ministarstva odbrane, neki niži vojni oficiri, 176 miliona evra jeste bio zaključen ugovor za nabavku ogromne količine pancira i druge vojne opreme, a 300 miliona je bio zaključak Saveta ministara da se nabavi te oprema u roku od pet godina. Dakle, to nisu dokumenti koje sam izmislio, to su dokumenti koje smo mi kao Vlada pronašli, stavili odmah na uvid javnosti i stopirali. Sprečili smo taj odliv.
Takođe, podneli smo i odgovarajuće krivične prijave. Podneli smo, vi naravno znate, pošto ste član Odbora za bezbednost, a prisustvovali ste i Odboru za finansije kada sam to izložio narodnim poslanicima, i dodatni izveštaj Odboru za finansije Skupštine o nalazima naše budžetske inspekcije.
Ministar Davinić jeste bio kolovođa u tom lancu i zato jeste podneta krivična prijava protiv njega, ali i protiv još četiri visoka funkcionera u Ministarstvu odbrane. Šta će sa time biti zavisi isključivo od pravosudnih organa.
Ono što je sigurno, ministar Stanković se uverio u sve ovo o čemu sam govorio i vama u odboru i građanima Srbije, i sledeće nedelje biće čistka u Ministarstvu odbrane. Svi oni koji su bili uključeni u ovu nabavku jednostavno izaći će iz Ministarstva odbrane, na njihovo mesto ministar Stanković predlaže neke nove ljude. Za to sam da sud odradi profesionalno svoj posao. Neću ulaziti u to kakva će biti presuda u ovom slučaju. Želeo bih da se to što pre okonča, kao i verovatno većina građana Srbije, kao i vi koji ste malopre govorili.
Nažalost, videli ste sami da u drugim slučajevima jako sporo kod nas teku ti procesi. To nije samo kod nas slučaj, čak i u svetu. Nekako, ta pravda je i te kako spora. Svi bi voleli da je daleko brža. Nažalost, sudovi imaju tu neku svoju logiku, potpuno suprotno od onoga što bih želeo da bude, kao ekonomista, koji je pragmatičan i koji želi da reši što je više moguće stvari u što kraćem roku.
Krivične prijave su i te kako utemeljene, sa svom pratećom dokumentacijom smo mi to obrazložili. Dali smo i skupštinskom odboru, kako bi se Odbor uverio u utemeljenost tih prijava. Sa 176 miliona evra, ugovor je bio naduvan za najmanje 40%. Cene su u tim fakturama bile 40% veće u odnosu na istu tu opremu koja je isporučivana Ministarstvu odbrane u prethodnoj godini. Dakle, samo uporednom analizom od istog dobavljača, kompanije "Mile Dragić", ustanovili smo da su 40% cene naduvane, a da ne govorimo o količinama.
Tri puta su menjani zahtevi za nabavku. Najpre su pošli od nekog strategijskog pregleda odbrane, kažem nekog dokumenta. Zašto nekog. Da je to ozbiljan dokument, jednom bi se doneo, ne bi se menjao tri puta. Tri puta je menjan u toku poslednjih godinu dana, gde je najpre data jedna procena potrebe za oružanim snagama, što mirnodopske, što borbene vojske. To se uvećavalo, 10, 20, 30 hiljada vojnika, kako je koji novi izveštaj bio pravljen, i na kraju se ispostavilo da je taj strategijski predlog odbrane zapravo samo služio kao forma da bi neko napravio nabavku od 74.000 pancira za pet godina, da uopšte ne sadrži realne potrebe za odbranom.
Uostalom, taj dokument je bio nevalidan, jer on nije bio usvojen čak ni od Saveta ministara. Neko u Ministarstvu odbrane, a to nije bio samo gospodin Davinić, da budem potpuno otvoren, već i ljudi ispod njega, koji su ga očito u sve ovo uvukli, što Davinića ne abolira od odgovornosti, što sud mora da utvrdi odgovornost svih koji su bili u lancu.
Očito su ga nagovarali što pre da se to završi iz nekog razloga, a postoji jedan poseban aneks ugovora da u slučaju eventualnog raspada SCG obaveze preuzima Srbija. Čak postoji aneks, jedan član u ugovoru, da u slučaju da, očito je neko planirao da će to biti tek naredne godine otkriveno, kada dospe prva rata za plaćanje, da u slučaju da ne znam kakav ishod bude referenduma u Crnoj Gori, ukoliko nema zajedničke države, Srbija bi morala da plati ceo taj ugovor.
Naravno, Vlada Republike Srbije je reagovala. Tražili smo od pravobranioca da poništi ugovor. Kao rezultat toga, Savet ministara je suspendovao, što nije dovoljno u ovom trenutku, taj ugovor je suspendovan, još uvek nije van snage. Očekujemo da ga Savet ministara potpuno stavi van snage i očekujem da će gospodin Stanković preduzeti aktivnosti da zahteva od Saveta ministara da potpuno stavi van snage ugovor, jer je jasno da su cene i količine bile naduvane i da bi građani Srbije platili veliku cenu.
Onda su se neki u tom procesu počeli izgovarati kako nije to trebalo da se plati novcem, već nekretninama Vojske, pa je pronađen jedan dokument koji mi nismo mogli formalno da damo sudu, iz prostog razloga što je kopija nestala iz Ministarstva odbrane, gde je naveden spisak nekretnina, koje su navodno dogovarali gospodin Dragić i neko iz Ministarstva odbrane, koje bi se dale u kompenzaciji firmi "Mile Dragić". Od Vojno-tehničkog instituta, njihove zgrade, preko Karađorđeva, mnogih zgrada u centru Beograda, u centru nekih drugih mesta.
Dakle, ideja je očito bila da se jedan deo naplati u novcu, a da kompanija "Dragić" preuzme nekretnine vojske i da ih onda valorizuje na tržištu. Sve to je bio pokušaj. Zašto se o tome više ne govori? Zato što je Vlada sprečila pokušaj pljačke i zato što se sada to nalazi na sudu, sud mora da da o tome konačnu reč.