Reč ima narodni poslanik Branislav Blažić.

Dame i gospodo narodni poslanici, imamo amandman na član 2. i iz ovoga se ponovo vidi poređenje između zakona koji smo dobili, žutog, i ovog iz 1994. godine, nacrta Srpskog lekarskog društva.
Vidi se, u stvari, u tom poređenju namera jednog predlagača i namera drugog predlagača. Vidi se taj odnos kako se razmišlja i kakva je strategija kod jednog i kod drugog.
Sada ću da vam pročitam, pa ćete i sami moći da uporedite šta je tu pravilnije, šta je tu bolje i kakve su namere.
U današnjem zakonu u članu 2. piše da se komore osnivaju radi unapređenja uslova za obavljanje profesije doktora – unapređenje uslova nema veze sa komorama, niti to komore same po sebi mogu da urade – i sada se nabraja: doktori stomatologije, farmaceuti itd. Ono što je bio u suštini naš predlog i kako mi to posmatramo jeste da komora, pre svega, treba da se bavi zaštitom interesa pacijenta, sa jedne strane, i zaštitom interesa lekara, sa druge strane.
To je suština u uređenju odnosa između pacijenta i lekara i to je jako dobro definisano upravo nacrtom Srpskog lekarskog društva iz 1994. godine, koji kaže u članu 1. da se komore osnivaju radi zaštite profesionalnih interesa organizovanog učešća u unapređenju zdravlja građana, utvrđivanja stručnih stavova za obavljanje lekarske, odnosno stomatološke prakse, podsticanja stručnog usavršavanja lekara i stomatologa, pružanja pomoći lekarima i stomatolozima i članovima njihovih porodica.
Srpsko lekarsko društvo u svom predlogu još kako brine o lekarima i o njihovim porodicama. Brine zato što je komora sama po sebi de fakto ta koja bi trebalo na prvom mestu da štiti interes svojih članova. Zadaci lekarske komore su naročito (to ću vam pročitati i to se svakako kvalitetnije obrađuje u definisanju tih zadataka u odnosu na ovo da treba unaprediti uslove za obavljanje profesije): 1) da štiti i zastupa interese lekara i korisnika njihovih usluga; 2) da se brine o ugledu lekara, disciplini u obavljanju lekarskog poziva i da lekari obavljaju svoj poziv u skladu sa odgovarajućim kodeksom lekarske etike; 3) da prati i analizira rad lekara koji samostalno obavljaju profesionalnu lekarsku delatnost; 4) da pruža pravnu, stručnu i drugu pomoć lekarima članovima komore, kao i da preduzima mere i da se lekari osiguraju kod nosioca osiguranja za rizike koji mogu nastupiti zbog greške, odnosno propusta u vršenju lekarske profesije. Dakle, da u skladu sa zakonom vrši nadzor, da daje mišljenje, da se stara o pravilima i ravnomernom prozivanju lekara, itd. vrlo studiozno i vrlo precizno.
Ovo što se predviđa restriktivnim zakonom, kako je zakonom o lekarskim komorama predviđeno, moglo bi da bude jedino u paraleli i jedino kada bi svi lekari imali, kao na Zapadu, nekoliko hiljada evra platu, kada bi svi bili osigurani i kada bi mogli da imaju na neki način sigurnost da za nenamerno učinjenu grešku ne moraju da brinu da li će njihove porodice ostati sutra bez hleba ili neće.
Ovako, sa minimalnom platom od 300 evra, sa odgovornošću da nad glavom stoji sa jedne strane komora, sa druge strane sud, sa treće strane pacijenti, sa četvrte strane neuređena njegova porodica i briga za preživljavanje, vi naturate još dodatni teret na leđa tim ljudima. Mislim da je to prešlo svaku meru.

Reč ima narodni poslanik Paja Momčilov, po istom amandmanu.

Upozorava me predsednik koliko imam vremena. Vrlo kratko ću da govorim sada. Sve su moje kolege objasnile, a onda sam ja pitao jednog kolegu koji nije lekar – jesi razumeo šta sam govorio, a on kaže – ništa. Da bih pojasnio, molim vas, struka je zdravstvena.
Mi lekari smo iz zdravstvene struke, to pravnici treba da slušaju, domunđavaju se nešto, njima je sve to jasno, svaka čast. Zanimanje ili poziv lekar, to nam je zanimanje ili poziv, a profesija, to je naš privredno-pravni status i profesija je...
Evo ponovo, ministre, pošto su nas ovi saradnici zamajavali: dakle, struka je zdravstvena, zanimanje ili poziv, ustavna kategorija zanimanje je lekar i to je naš poziv, to je naše zanimanje. Profesija je određena privredno-pravnim statusom i onda je profesionalac košarkaš, amater, to su uslovi. Nije košarka, nisu lekari, kao što vi nama kažete da mi ne znamo šta je šta. Mi dobro znamo šta je šta.
Znači, u privatnoj praksi lekar i u državnoj službi, to je profesija. Ono što vam stalno govorimo, nama državnim službenicima Zakon o radu propisuje uslove rada, a privatnicima, ne znam kako se zove zakon o privatnoj delatnosti, to vi bolje znate, ili kako je ime, mogu da pročitam, Zakon o privrednim društvima, ministre, evo kažem vašem pravniku, neće da mi pomogne, dakle, Zakon o privrednim društvima.
Dakle, Zakon o radu je za državne službenike, ali oni imaju mogućnosti i po jednom i po drugom, ali opet, uzmite sve rečnike, listajte, uzmite Ustav, pa onda možemo da pričamo dalje. Hvala.

Da li još neko želi reč? (Ne.)
Na član 4. amandman je podnela narodni poslanik Živodarka Dacin.
Vlada i Odbor za zdravlje i porodicu prihvatili su ovaj amandman, Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć, pa konstatujem da je ovaj amandman postao sastavni deo Predloga zakona.
Na član 4. amandman je podneo narodni poslanik Mileta Poskurica.
Vlada i Odbor za zdravlje i porodicu nisu prihvatili ovaj amandman, a Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć.
Da li neko želi reč? Izvolite.
Reč ima narodni poslanik Mileta Poskurica.

Dame i gospodo narodni poslanici, u članu 4. mi intervenišemo u prvom i drugom stavu; u prvom stavu, o čemu je gospodin Momčilov govorio, reč "profesiju" menjamo rečju "delatnost", a u drugom stavu u pitanju je obaveznost članstva u komori.
Već u načelnoj raspravi govorili smo da ne smatramo da članstvo mora biti obavezno, da je stvar onih koji žele da se udruže u to, osobito koji rade u tzv. državnom sektoru ili zdravstvenim institucijama, a da oni koji žele treba svi zajedno da budu članovi komore iz privatnog sektora.
Naravno da potreba da se reč "profesija" zameni ovom rečju "delatnost" posebno dolazi do izražaja u ovom drugom stavu, jer se taksativno pobraja da je članstvo u komori, kako piše, obavezno (a mi, naravno, predlažemo da bude dobrovoljno) za zdravstvene radnike koji rade u ustanovama socijalne zaštite, zavodima za izvršenje zavodskih sankcija, državnim organima, fakultetima, školama zdravstvene struke.
Svuda su oni lekari po vokaciji, dobili su diplomu, oni jesu lekari, doktori medicine, ali svuda neće raditi svoju delatnost, jer u medicinskoj školi će predavati anatomiju, internu medicinu, nikada neće biti lekar. Takav čovek bi mogao da se učlani ako to želi, nema potrebe da mu to članstvo bude obavezno, nema logike, jer ima masa njih koji su čitav život posvetili radu u medicinskoj školi ili nekim drugim socijalnim institucijama u kojima nikada nisu imali kontakt sa pacijentom, nikada nisu imali, niti će imati mogućnosti da, što predviđate, komora štiti njihove interese, bilo da je reč o njihovom sukobu sa poslodavcem, sa nezadovoljnim pacijentima, koji će opet tražiti da komora interveniše.
Na stranu sva naša neslaganja, ali činjenica je da sa davanjem velikih ovlašćenja komori, gde se nekada ide ispred ustavnih rešenja, kakva smo i dali u obrazloženju amandmana, možemo očekivati da će se stvoriti okolnosti u kojima će se možda direktno predsednik neke komore, predsednik ogranka, kako ste predvideli, nekada zaista usmeriti na nekog lekara iz privatne prakse ili u državnoj službi, u nekoj od zdravstvenih institucija; zaista se može dogoditi da po političkim osnovama, po osnovama nekih sitnih nameštanja, kako vidimo da piše u novinama o sitnim korupcijskim aferama, zanemarujući sve krupne, i mimo pravila i mimo zakonske odgovornosti lekar ostane i bez licence i bez posla, ostane bez akreditacije i da ne može da radi u svojoj ustanovi ili nekoj privatnoj ordinaciji.
Mi smo naveli članove 34. i 35. Ustava Republike Srbije koji sasvim jasno definišu pravnu odgovornost lekara ukoliko napravi propust u svom lečenju, i pravo na rad i sindikalno organizovanje, a to definiše susedni član.
Dakle, veoma je jasno definisana regulativa i nije bilo potrebno nadležnosti komore proširivati sa takvim stvarima kakve ćemo videti kasnije, jer vi ćete objašnjavati u odgovoru na naše amandmane da će odgovarati krivično, da će možda biti streljani i šta sve ne, i da mu treba još odgovornost komore.
Mogućnost međusobne indukcije komore, ministarstva, ministra, direktora firmi, to zaista postoji. Uopšte, pitanje izbora rukovodećih ljudi u svim tim komorama, što takođe stoji u amandmanima, može pobuditi temeljnu sumnju, kada se tolika ovlašćenja daju komorama, da to nekada nekoga neće koštati, nekome se o glavu obiti. Zato i jesmo pokušali da makar kroz ovakve amandmanske intervencije intervenišemo u pogledu nekoliko reči, ali one suštinski menjaju stvar.
Nije isto da li se neko mora obavezno učlaniti, plaćati članarinu, jer ako se učlani i plaća članarinu, onda mora da dobije odgovarajuću licencu; ako treba da dobije licencu, nikada se ne bavi tim poslom, jer šta će mu licenca, kako će on da je obnavlja, čime će da obnavlja ako ne radi u delatnosti lekara, nego je jednostavno lekar po vokaciji, doktor medicine, radi sasvim drugačije i sa zdravstvenom strukom potpuno efemerne stvari radeći. Takođe, da li će lekari koji predaju hemiju, fiziologiju na fakultetima morati da budu članovi komore, jer ne vidim što bi bili, nikada u životu recept nisu napisali.
Dakle, ima logike zašto neki ljudi ne bi trebalo i zašto bi verovatno ili ako jako žele ili neka druga konstatacija, sem obavezujuće, bila sasvim logična. Ne vidim razloga da se ne prihvati ovakva amandmanska intervencija, sem razloga one vrste koji vas teraju da ovako dugo, ovako uporno radite, ovako smarate i poslanike i parlament. Mi ćemo naravno izdržati, ali je vama tu crni ponedeljak, gde to sve mora da se donese, sve što su vam naredili da donesete, pa noćni sastanci, Dinkić, Dinkić ministrima, pa onda teraj, kreši po narodu, što bi bilo najbolje, a ovo se odnosi već na profesiju i ima manje značaj, jer kada vas narod sluša možda misli – odlične su te komore, taman će da nas štite od bahatih lekara.
Ako nema morala u lekarima, teško će zaštititi bilo koga. Treba raditi na moralu. Neko misli da se moral može popraviti većim platama, jer plate jesu zaista niske. Ne mislim da se to platom može popraviti, ali plate jesu toliko niske da zaslužuju makar formalni paravan da budu podignute makar kroz to, jer možda će biti manje mita. One jesu niske do te mere, kada je reč o mitu i korupciji, što će biti predmet delovanja komora, jer mnogi se ljudi obrukaju, mnogi se lekari obrukaju za sitan novac, za sitne pare. Neki na oči ne gledaju, ne možete ni "dobar dan" da dobijete bez nekoliko hiljada evra.
To je zaista faktičko stanje i što je veća institucija, što je veći nivo zaštite, što je više centralno, ovako, kako bih rekao, centripetalna sila gravitira prema prestonici, to su naravno tarife veće. Podrazumeva se da su i stručnjaci veći, pa su tim i tarife veće.
Nemojmo govoriti da to ne postoji. Ne možemo gledati na to kao na efemernu pojavu, kao na marginalnu i sporadičnu. Možda se marginalno i sporadično o tome govori.
To, nažalost, de fakto postoji. Ne vidim da će ove komore, sa svim nadležnostima koje ste im dali, bitnije da promene takvu stavku, takav odnos lekara, ali mogu bitno da koštaju nekog i da vam neko, gotovo potencijalno nevinog, ili sa veoma malim, ako uopšte kada je stvar principijelne prirode, svejedno uzeo deset ili hiljadu evra, ako je stvar principijelna...
Ja doista principijelno na to gledam. Za mene je to jednako, isto; kada bih ja sudio, ja bih sudio jednako svima. Ali, naravno, nisam u prilici da sudim o tome, ali sam u prilici da govorim o nedostacima zakonskog projekta i mislim da treba neke predloge koje donosimo da uvažite, jer su na svom mestu, a kako vi to kažete ne menja vam duh zakona zaista ni u čemu, osobito ova intervencija u stavu 2.

Hvala vam, gospodine Poskurica. Još neko? Izvolite, gospodine Blažiću. Narodni poslanik Branislav Blažić. Izvolite.

Dame i gospodo, vrlo kratko. O ovome bi stvarno trebalo ozbiljno razmisliti. Da li ima smisla praviti komoru u kojoj će članstvo biti obavezno za zdravstvene radnike? Da li ima smisla nekog silom terati u neku organizaciju ili ne? Ako je princip dobrovoljnosti, podrazumeva da će svaki lekar, stomatolog, farmaceut biti član komore ako ona stvarno ostvaruje i štiti njegove interese. Interes treba da bude osnovni motiv da li će se neko u neku organizaciju učlaniti ili neće. Ako nema interesa, a vi silom lekara terate da on bude član, onda stvarno ne vidimo nikakvu logiku.
Ima logike da to treba da budu lekari i zdravstveni radnici koji su privatnici. To je sasvim normalno, čak treba razmišljati da ta skupština ima dva veća, da ima jedno veće privatnika, drugo veće zdravstvenih radnika u državnoj službi, kako bi se moglo bolje komunicirati i kako bi to moglo bolje da funkcioniše.
Ovako, mislim da to ne bi bilo dobro, pogotovo član 5. koji kaže da to članstvo u komori mogu da imaju čak i oni doktori medicine, doktori stomatologije, farmaceuti koji ne obavljaju poslove zdravstvene delatnosti. Da li to znači da član komore sada može da bude neko ko je taksista, ko se u stvari bavi tim, a završio je nešto iz zdravstva i sada će on biti član jedne takve komore? Koja je tu logika, to stvarno nije jasno.

Hvala vam, gospodine Blažiću. Još neko? Ne. Hvala.
Na član 5. amandman je podnela narodni poslanik Živodarka Dacin.
Vlada i Odbor za zdravlje i porodicu su prihvatili amandman, a Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć, pa konstatujem da je ovaj amandman postao sastavni deo Predloga zakona.
Na član 6. amandman je podneo narodni poslanik Goran Cvetanović.
Vlada i Odbor za zdravlje i porodicu nisu prihvatili ovaj amandman, a Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć.
Izvolite, gospodine Cvetanoviću.

Dame i gospodo narodni poslanici, uvaženi kolega dr Marić iz G17 je rekao da smo na ovaj zakon o lekarskim komorama čekali 60 godina. To je tačno, jer prva lekarska komora je u Srbiji radila od 1923. godine do 1944. godine, ali je i tačno da je posle 5. oktobra 2000. godine najavljeno da će ovakav zakon biti po hitnom postupku na dnevnom redu.
I evo, čeka se već pet godina, da bismo danas, u subotu, morali da radimo po ovom zakonu kao da je, ne znam, smak sveta, pa ako smo čekali 60 godina moramo da upravo u toku ove tekuće nedelje usvojimo ovaj predlog zakona.
Taj nacrt zakona je posle 5. oktobra već negde oko 2001. godine bio pred poslanicima, ali su u međuvremenu vršene dosta puta izmene i dopune.
Velike dileme su bile, pre svega kada je u pitanju odnos zastupljenosti privatne prakse i lekara iz državne ustanove, ali mislim da je ta dilema i dan-danas ostala, naročito kada su u pitanju stavovi Srpske radikalne stranke.
Viši ciljevi komore sigurno ne mogu da se menjaju sa promenom političke volje. Komora mora da reguliše pre svega odnos između lekara i bolesnika, između samih lekara, kao i lekara i društva u celini. U Predlogu zakona nije definisana odredba o tome kako međusobno funkcionišu komore različitih zdravstvenih radnika, što se upravo u ovom članu 6. vidi, a naročito kada je u pitanju njihova međusobna pozicija.
I, ako već insistirate na tome da se usvoji zakon o komorama, komora mora da bude kao organizam koji prati, prilagođava se lekarskoj profesiji, kao i životu.
Predložen član zakona ne obezbeđuje na pravi način realizaciju statusa, odnosno funkcije komore, kako ste to prvobitno zamislili. Obaveza predlagača je da konsultuje i mnoge druge zakone, pre svega zakon koji reguliše oblast radnih odnosa, Krivični zakon, kako komore ne bi preuzimale mnoge nadležnosti koje ne bi smele da imaju.
U predloženom zakonu je velika disproporcija između onoga što se zahteva od zdravstvenog radnika, s jedne, i socijalno-ekonomskog položaja, s druge strane. Uvode se evropski standardi, visoka moralna načela, licence, permanentno obrazovanje, a balkanske plate, kada su u pitanju lekari.
Članstvo u Komori zdravstvenih radnika je obavezno za doktore medicine, doktore stomatologije, diplomirane farmaceute, diplomirane farmaceute medicinske biohemije, doktore medicine specijaliste kliničke biohemije, kao i za medicinske sestre i zdravstvene tehničare, koji kao profesiju u Republici Srbiji obavljaju poslove zdravstvene delatnosti u zdravstvenim ustanovama, pre svega, i kada je u pitanju i privatna praksa.
Pored toga, propisana je obaveza udruživanja u komore i za zdravstvene radnike koji kao profesiju obavljaju zdravstvenu delatnost kod drugih poslodavaca, u skladu sa postojećim zakonom. Predložena je mogućnost da zdravstveni radnici budu dobrovoljni članovi komore, u slučaju da zdravstvenu delatnost ne obavljaju kao profesiju.
Amandmanom koji sam podneo u ime Srpske radikalne stranke traži se da se briše član 6. gde su definisani članovi lekarske komore, znači pet grupacija: doktori medicine, doktori stomatologije, farmaceuti, biohemičari, kao i medicinske sestre i zdravstveni tehničari. Zbog čega?
Zato što ako pogledate prvi stav: "Članovi lekarske komore Srbije jesu doktori medicine koji kao profesiju u Republici Srbiji obavljaju poslove lekara u zdravstvenim ustanovama i privatnoj praksi, odnosno kod drugog poslodavca iz člana 4. stav 2. ovog zakona", upravo je stav 2. člana 4. sporan, jer članstvo u komori je obavezno i za zdravstvene radnike koji kao profesiju obavljaju poslove zdravstvene delatnosti u ustanovama socijalne zaštite, zavodima za izvršenje zavodskih sankcija, u državnim organima, na fakultetima, odnosno u školama zdravstvene struke, ambulantama medicine rada koje obrazuju poslodavci i u drugim ustanovama u kojima se obavlja zdravstvena delatnost u skladu sa zakonom.
Kao što vidite, to je zaista dosta kontradiktorno i nejasno, pre svega zbog toga što je to pravno spajanje privatnih preduzetnika i državnih službenika, imate poslodavce i zaposlene u jednoj organizaciji. Ja ću da vas podsetim da pored advokata, koji već duži vremenski period imaju svoju komoru koja funkcioniše, imate sve ostale pravnike koji nemaju svoju komoru.
Zato se i predstavnici Srpske radikalne stranke zalažu da privatni sektor, odnosno privatna praksa ima tu obaveznu lekarsku komoru zbog stručnosti, zbog kontrole svega onoga što se dešava, dok zdravstvene ustanove koje su pod ingerencijom Ministarstva zdravlja, odnosno u državnom sektoru, treba da funkcionišu kao i do sada. Hvala.