Ovo je najbolji primer kako se može iskoristiti vreme na pravi način. Naime, diskusije su u stvari kucanje na otvorena vrata; ne rešava ovaj problem uvođenje amandmana. Amandman nismo prihvatili na Vladi pre svega zbog toga što je organizovanje vanbolničkih stacionara izuzetak koji treba da potvrdi pravilo. Pravilo je da moraju da budu ispunjeni uslovi da bi nešto, kao ustanova, važilo za opštu bolnicu ili za specijalnu bolnicu.
Ovaj izuzetak postoji izuzetno, upravo zbog toga što je Srbija zemlja, republika u kojoj postoje u određenim delovima saobraćajni i geografski uslovi da je negde neophodno da stacionar postoji i kao deo doma zdravlja, upravo da bi pružio građanima bolničku uslugu kada je ona neophodna.
U Domu zdravlja "Vrnjačka Banja", o kome se ovde govori, postoje postelje u okviru vanbolničkog stacionara i one će ostati, ali to ne reguliše ni zakon, ni amandman, to reguliše mreža ustanova. Rekao sam, kad budemo usvojili zakon i kad se bude pojavio u "Službenom listu" u roku od dve nedelje građani će moći da vide dva važna podzakonska akta. Jedan će govoriti o standardima o ispunjenosti uslova, prostornih, ljudskih i radnih, a drugi će govoriti o mreži ustanova.
Dakle, nepotrebno smo trošili vreme; stavljajući poseban član zakona, koji jedan izuzetak pretvara u pravilo, doveli bismo u situaciju da ga predimenzioniramo preko svake mere. Standardi predviđaju da u Domu zdravlja "Vrnjačka Banja" ostane stacionar. Sva druga priča vrtela bi nas ukrug. Prema tome, amandman bi od izuzetka napravio pravilo, što nije dobro, a kažem vam kako stoji stvar sa standardima i kakvo će biti rešenje.
Kad sam već izašao za govornicu prokomentarisao bih još nekoliko stavova koji su izneti u prethodnim izlaganjima. Ne određuje ministar ni ministarstvo koliko će smena raditi osnivač privatne prakse koju on osniva zbog svog ličnog rada, kao privatni preduzetnik, ali se prijavljuje unapred da li je to jedna ili dve smene.
Pitanje ličnog rada, kao osnova za osnivanje privatne prakse, razlikuje privatnu praksu i oblike njenog osnivanja od zdravstvene ustanove. Onaj jedan član ili više članova koji regulišu da ako je neko izabran na funkciju na kojoj prima platu, onda mu kao osnivaču privatne prakse može mirovati privatna praksa 12 meseci, a posle toga više ne. Ako ne ostvaruje platu tamo gde je izabran, onda on može da nastavi svoj lični rad i da ostvaruje prihod.
Zatim, zaista je izneto nekoliko puta nešto što je neistina. Transplantacija organa i niz drugih ozbiljnih stvari nikakvu participaciju nemaju. Prosto je ružno ponavljati nešto što smo prekjuče satima i satima objašnjavali. Tu se ne bih dalje zadržavao.
Reklamiranje je zabranjeno Zakonom o reklamiranju i mi ga ovde definišemo samo jednim delom u dva člana i vrlo jasno kažemo u Predlogu zakona, što mislim da je ispravno, da se rezultati stručnog rada moraju prikazivati samo na stručnim skupovima.
Ako ja za govornicom Skupštine kažem da je urađena transplantacija, dozvolićete, to je objavljivanje početka realizacije programa od nacionalnog značaja. To isto kažem i na pres konferenciji u Vladi Srbije, zbog toga što je to rezultat početka ostvarivanja nacionalnog programa.
Sa druge strane, zakon još nije počeo da važi. Vrlo ću pažljivo proučiti da li više, od početka važenja ovog zakona, ikada smem da izgovorim ime jedne ustanove o kojoj je nešto izrečeno. Mislim da je u izlaganjima prethodnika to vrlo precizno naznačeno.
Uveren sam da ćemo implementacijom ovog zakona potpuno eliminisati situaciju u kojoj dnevna štampa, nedeljna ili revijska piše o stvarima o kojima pojma nema, pominjući cifre, brojke, rezultate koji nekad mogu da stoje, a nekad uopšte ne mogu da stoje. Mislim da to zaista nije sporno.
Pravni sistem mora da bude usklađen u jednoj uređenoj zemlji i zbog toga postoji Zakon o državnoj upravi. On je donet nedavno u ovoj skupštini. Verovatno se većina poslanika seća i preciznih članova. U tom zakonu vrlo određeno piše da ministar ima odgovornost da donosi uputstva i podzakonske akte. To nije izmislio ovaj ministar, niti ovaj predlog zakona, nego je koherentnost, usklađenost svih zakonskih propisa obaveza da i u ovom zakonu piše da odgovara ministar.
Stacionari koji su vanbolnički, ponavljam, nisu razlog da se promeni član. Prema tome, amandman zbog toga nije usvojen.

Da li još neko želi reč o ovom amandmanu? (Ne.)
Na član 97. amandman je podneo narodni poslanik Petar Cvetković.
Vlada i Odbor za zdravlje i porodicu nisu prihvatili amandman, a Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć.
Da li neko želi reč? Izvolite, gospodine Cvetkoviću.

Gospodine ministre, na prethodni amandman niste dali odgovor, pa sam zato prinuđen da se javim i povodom ovog amandmana na član 97. Amandman na član 97. je posledica eventualnog neprihvatanja amandmana na član 94, odnosno neprihvatanja mogućnosti da se izuzetno na teritoriji jedne opštine, odnosno grada može osnovati više domova zdravlja, u zavisnosti od broja stanovnika i geografske rasprostranjenosti, u skladu sa planom mreže zdravstvenih ustanova. Ustav, zakon je plan mreže zdravstvenih ustanova.
U ovom članu predviđena je zakonska mogućnost osnivanja više domova zdravlja, ili apoteka, to su sledeći amandmani. Neću se više javljati, ali povodom ovog amandmana na član 97. ću reći to što nameravam. Očekivao sam da će gospodin ministar da se izjasni povodom ovoga.
Ponavljam, kako u pogledu apoteka, tako i u pogledu domova zdravlja, ostavljanje zakonske mogućnosti da se osnuje više od jednog na teritoriji jedne opštine, odnosno grada, ne proizvodi nikakve praktične i nužne posledice. Plan mreže zdravstvenih ustanova je osnova, podzakonski akt, kako je to gospodin ministar malopre rekao, na osnovu koje se može planirati osnivanje domova zdravlja ili apoteka.
Podsećam, u Srbiji ima opština koje su nastale spajanjem većeg broja opština i ima domova zdravlja, odnosno objekata koji ispunjavaju sve uslove, čije održavanje je skuplje nego da funkcionišu.
To je slučaj doma zdravlja u Grdelici ili Vučju. To je ono što najbolje znam, a ima još takvih slučajeva.
Ističem, prema Predlogu ovog zakona, opštine grada Niša po zakonu bi mogle da osnuju pet domova zdravlja. Grad Leskovac bi mogao da ima samo jedan dom zdravlja. Doduše, nema status grada još uvek, ali grad Leskovac je sastavljen od nekoliko opština, gde ima i uslove, i rasprostranjenost i stanovništvo.
Praktično, mogućnost osnivanja još jednog doma zdravlja ne proizvodi nikakve konkretne posledice na budžet, niti stoji obrazloženje iz odbijanja da se prihvati amandman da se time povećavaju troškovi, odnosno da se znatno poskupljuje organizacija zdravstvene službe. Ako ima nekog drugog argumenta, voleo bih da ga čujem, ali taj argument bi morao da bude sa nekom značajnijom težinom.
Stoga bih zamolio i ne bih oduzimao više vremena, ponavljam, predviđanjem zakonske mogućnosti da se nešto osnuje ne znači da će se to i osnovati. To će se osnovati ukoliko plan mreže zdravstvenih ustanova to dozvoljava, odnosno ukoliko bude bilo para, prevedeno narodskim jezikom.
Samo se sprečava mogućnost da od dve opštine, odnosno dva grada naslonjena jedan na drugi, dajem primer Leskovca i Niša, Niš, po Predlogu zakona, može imati pet domova zdravlja, a Leskovac mora imati samo jedan, bez obzira što je geografski teritorija Leskovca veća od teritorije grada Niša.

Još neko po istom amandmanu? Ministar Milosavljević.

Odredba u zakonu ne bi bila odredba kad ne bi prouzrokovala posledice svojom realizacijom. Prema tome, ako bi pisala neka odredba koja ne prouzrokuje nikakvo realno događanje, onda to nije prava odredba.
Uopšte nije sporno, jednim delom u izlaganju prethodnika dat je odgovor. Rečeno je, Niš koji ima pet opština mogao bi da ima i pet domova zdravlja, a on ima samo jedan sa ograncima, a Leskovac koji je veliki grad ima samo jedan, još nema status grada, ali kada bude grad on će imati bar pet opština i onda bi mogao da ima pet domova zdravlja ako ima pet opština.
U Predlogu zakona koji dajemo postoji sistemsko rešenje koje kaže – Srbija ima osnovnu jedinicu lokalne samouprave i ona se zove opština. Zakonom o lokalnoj samoupravi donet je jasan stav u Skupštini Srbije da je opština osnivač, između ostalog, primarne zdravstvene zaštite.
Zakonom o zdravstvenoj zaštiti kaže se da se primarna zdravstvena zaštita ostvaruje u domu zdravlja, bio on državni ili privatni, državni je u javnoj mreži državnih ustanova, i u apoteci.
Višedecenijsko iskustvo u našoj zemlji pokazuje da je moguće u organizaciji primarne zdravstvene zaštite koristiti dom zdravlja sa više ogranaka koji pokrivaju potrebe bez ikakvih problema u funkcionisanju. Najveći dom zdravlja je Dom zdravlja Novi Beograd, pa Novi Sad, Voždovac, jedan dom zdravlja koji pokriva 200.000 stanovnika, ali taj dom zdravlja ima više svojih ogranaka i zdravstvenih stanica koje funkcionišu na jedan razuman i racionalan način.
Ukoliko bismo insistirali na tome da svaki grad ili opština izlazi sa svojim dodatnim željama da bi se uklopilo u propis, bojim se da ne bismo imali propis koji donosi sistem nego bismo imali jedan spisak dobrih želja koje ređamo na papir. To onda nije dobar zakon. Moguće je i to uraditi, ali onda dolazimo do toga da ćemo morati brzo da ga menjamo.
Inače, iskustvo iz naše zemlje kaže, a propo argumenta da poskupljenje i povećanje troška nije kontraargument... To jeste kontraargument. Naša zemlja, srećom, ima veliku mrežu zdravstvenih ustanova. Ona ima problema u određenim delovima gde postoje geografski, infrastrukturni problemi. Nekom objektivnom posmatraču sa strane nije mnogo logično da imate dom zdravlja u kome je porodilište. Ali, svesni smo toga da naši domovi zdravlja u određenim geografskim delovima zemlje moraju da budu prilagođenim tim specifičnostima.
Za Leskovac je mnogo manji problem nego za neke druge delove zemlje, gde je mnogo veća razuđenost. Čini mi se da konkretno rešenje za Leskovac postoji u ovom propisu i da nije jedino rešenje ukoliko piše da jedna opština ili grad može da formira više. Grad naravno može, ako ima više opština, ali ne verujem da može da postoji grad sa statusom grada a da nema više opština, jer ako ih nema, po definiciji ne bi mogao da ima status grada.

Hvala. Izvolite, gospodine Cvetkoviću, pogrešno ste protumačeni.

Gospodine ministre, očigledno se nismo razumeli, ili pravnici treba da pišu zakone. U stavu 2. je predviđeno: "Dom zdravlja u državnoj svojini", to je po Predlogu zakona, "osniva se za teritoriju jedne ili više opština, odnosno grada, u skladu sa planom mreže", što direktno znači, ovi koji nisu u parlamentu iz DS-a, da je prosto tumačenje. Prosto tumačenje ne postoji u pravu, ali jezičko tumačenje postoji u pravu. Znači, na teritoriji grada ili opštine jedan dom zdravlja, pa bi jedan dom zdravlja bio za 17 beogradskih opština i pet niških opština.
Namerno sam napravio to upoređenje, jer sam u svom prethodnom izlaganju napomenuo da će nekim širokim tumačenjem... A, nije potrebno zakone tumačiti, zakonom treba predvideti mogućnost.
Predložio sam da predvidite mogućnost koja će biti u skladu sa planom mreže zdravstvenih ustanova. Niste ulazili u sve ostalo što sam rekao.
Očigledno smo govorili o različitim stvarima. Nisam ja tražio da probijem budžet, nisam tražio da formiramo domove zdravlja u svakom selu, nisam lokalpatriota za Leskovac. Prvi put sam pomenuo Leskovac i Grdelicu, iako sam dva mandata poslanik. Pokušao sam da ukažem da ova odredba ničim neće ugroziti ni koncepciju zakona, potpuno je nevažno sa stanovišta zakona prihvatiti ovu izmenu, ni u čemu ona ne menja suštinu zakona jer se upravo naslanja, što je i u amandmanu rečeno, na plan mreže.
Međutim, predlagač zakona upada u drugu grešku, pa ćemo postaviti pitanje da će autentično tumačenje morati da daje ministar; ministar ne može davati autentično tumačenje, doći će do ovog parlamenta, da li na teritoriji grada Beograda može biti više domova zdravlja. Po ovom predlogu zakona ne može.

Hvala. Da li još neko želi reč o ovom amandmanu? (Ne.)
Na član 98. amandman je podneo narodni poslanik Predrag Mijailović Lune.
Vlada i Odbor za zdravlje i porodicu nisu prihvatili amandman, a Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć.
Da li neko želi reč? (Ne.)
Na član 98. amandman je podneo narodni poslanik Mileta Poskurica.
Vlada i Odbor za zdravlje i porodicu nisu prihvatili amandman, a Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć.
Da li neko želi reč? (Da.)
Reč ima narodni poslanik Mileta Poskurica.

Želim kolegi Cvetkoviću da se izbori i da dobije rat sa ministrom. Videćemo kako će ići, a naravno, mi imamo u našoj amandmanskoj preporuci opet deo ponovljene priče od juče, u kojoj smo izneli razloge zašto mislimo da lekar specijalista medicine rada ne treba da bude izabrani lekar. To je dokaz da u ovom zakonu pričamo o sadržini onog zakona.
To govori o dve stvari. Prvo, da nije trebalo onako agresivno krenuti na poslanika Jojića, koji je imao razloga da iznese i javnost upozori sa lošim rešenjima, a drugo, da se to zaista i preklapa. Dakle, neću ponoviti ništa što sam prekjuče govorio o tim razlozima, da lekar specijalista medicine rada bude izabrani lekar, nego ću reći samo nove razloge.
To što uporno insistirate na oba zakona govori samo o delu konzistentnosti u nedoslednosti.
Naravno, vi ste u tome jako poznati, ali to je zato što mislim da niste dovoljno dobro pripremili ove zakone, da ste pet zakona, od kojih su tri stvarno bitna, doneli u paketu, uzeli ste nam mnogo vremena, mnogo smo pričali a malo ste o vrednostima i sadržaju zakona mislili. Vadite se javnom raspravom. I sami znate da vam na javnu raspravu dolaze direktori, vaši miljenici, izabranici, šefovi kolone postavljaju, tamo se zbune, popiju kafu i jedva čekaju da vide leđa, privatnici vas ponešto pitaju i ta javna rasprava nije plodna.
Ovo je javna rasprava koja je plodna. Ovde se tek suočavate sa istinskim mišljenjima o tome šta ne valja, do te mere ne valja da u hodnicima pričamo, verovali to ili ne, o rešenjima koja su loša. Dakle, retko kada viđamo, kada su ozbiljni zakoni, da se ta priča prenosi i tamo, budući da svi ne želimo da ovde previše uzurpiramo vreme, ali svaka od tih tačaka se pomene, i nejasnoća, a uzgred se rode i još neke. Elaborirajući ovu ja ću reći još i neke.
Govorili su o reklamiranju. Da li je reklamiranje kada dovedete direktora Instituta Kamenica da na televiziji pokaže u jutarnjem programu kako efikasno radi operaciju? Šta je to, reklamiranje ili nije? Ne možete reći da nije, a zakonom ga zabranjujete.
Da li je reklamiranje izlazak televizijske ekipe kada neko otvara stručni kongres, događaj za grad ili za zemlju, i na ekranu se vidi dijagram uspeha i iznosi intervencija? To je reklamiranje i iznošenje, a vi ga možete staviti pod reklamiranje.
Drugo, stavili ste u članu 63. obavezu da neko ko se vodi u članu 56. stav 1. tačka 1) i 2) mora da ima sanitet, privatna praksa, a pri tome u nekom od članova obavezujete sve da moraju da pruže hitnu medicinsku pomoć.
Da li znači da će lekar specijalista iz člana 53. stav 1, kožni lekar, kada mu zaluta, po zakonu može, srčani bolesnik kome je teško, kome je loše, on ne zna kako će da mu pomogne, treba mu sanitet. Šta će, inače, po prirodnoj vokaciji dermatološkoj ambulanti sanitet?
Naravno, vas to ne zanima, vi to ne slušate, vodite prijatne razgovore, ćaskate, a ovo je argument na argument. Vas to ne zanima, vi ćete ovo doneti i sutra će morati, fine, lepe žene se uređuju u kožnoj ambulanti, u kožnoj specijalističkoj praksi, kako piše, da imaju sanitet da im stoji, da imaju ugovor.
Mislim da vrvi od nepreciznosti, vrvi od nejasnoća, zato što je zakon loš. Zašto još ne valja da stavite specijalistu medicine? Kažemo prvu stavku, koliko danas među specijalistima rada imate u Srbiji onih koji su ostali u sastavu dispanzera za medicinu rada, ili zavoda ili instituta na mestu bivših giganata? U Kragujevcu najmanje tridesetak. "Zastava" ima desetak hiljada ljudi zaposlenih, a ima trideset specijalista, a imate i onih koji imaju po 40 - 55.000 zaposlenih.
Kako ćete sada na one koji možda rade jednu ili dve smene podeliti te specijaliste medicine rada adekvatno i kako će svi, kao izabrani lekari, imati istu kvotu kao u nekom domu zdravlja u gusto naseljenom području. Znači, prvi princip će biti diskriminacija, ako oni, tako sofisticirani, rade posao lekara opšte medicine.
Drugo, kako ćete obezbediti da lekar specijalista medicine rada radi u tri smene, ako institucija koja tamo postoji ne može da radi u tri smene ili nema potrebe? Ili, čak i ako radi, da li će se uvek poklapati smena lekara sa smenom pacijenta?
To važi i za domove zdravlja. Kuda će onaj koji je izabrao svog lekara, okačio se, bude 1.245, kada mu popodne bude loše? Hitna služba u mnogim domovina zdravlja radi tek od noći. Imaće drugog lekara. Šta ako mu se taj drugi ne dopadne? On će samo da menja lekare. Samo će da se dopisuju fond i direktor i da menjaju ugovorno lekare, a drugom da potpisuju.
Dakle, jedno rešenje koje niste temeljno razradili, nije vam niko dao pare, eksperimentalni model kao u Kraljevu, da to probate kako ide, pa da vidite kako će to da funkcioniše.
Da li to baš može tako dobro da funkcioniše, da li to baš sve izgleda tako? Jedan jasan koncept, gde se imalo pravo izbora lekara; i nikom ništa nije kvario. I, onda ako dođe kod drugog lekara u drugu smenu, ne ljuti se, ni po zakonu, ni po Bogu; došao je, bolestan je, morao je da dođe. Dakle, šta ćete dalje da radite?
Da još neke stvari raščistimo. Samo oko tog jednog pitanja, koliko tu može biti stavki. Kako ćemo sa nastavnim osobljem koje radi u institucijama gde postoji nastavno osoblje? Šta ako neko želi kod profesorke, recimo, koja predaje medicinu rada, koja je lekar specijalista toga, da se veže, da bude njen pacijent? Kako će ta žena da stigne da obavi hiljadu pregleda i da radi kod nje, a da pri tom zadovolji sve obaveze u normalnom radnom odnosu na fakultetu, a stavili ste joj to da ona mora da bude. Ona je lekar.
Drugo je da nema, napišite da nema. Izuzima se nastavno osoblje sa fakulteta, ali je ona žena to. Šta ako neko hoće? Kaže - ja odbijam, ti nećeš biti na listi. A ona prima deo plate. Vi svi znate da mi platu primamo, da li je tako? Primamo, brate. Ja primam i na fakultetu, primam i u bolnici. Ne znam kako u Beogradu.
Dakle, šta ćemo raditi u takvim okolnostima? Šta ćemo da radimo, koje je prelazno rešenje dok ne dođe, da li će se uopšte ići u koncept porodičnog lekara, lekara porodične medicine?
Mi sada školujemo lekare opšte medicine, specijaliste. Nijedan profil nema bliže tzv. porodičnu medicinu. Sve je prošao: i ginekologiju, i pedijatriju, i malo hirurgije, internu medicinu. Mi nemamo, ali šta imamo?
Imamo visoku medicinsku školu koja nam školuje nekoga ko će se zvati visoki medicinski tehničar, ne znam kakve struke, smer - porodična medicina.
Pazite, Vuksanović nam školuje kadar. Vama će doći na tacni da ga zapošljavate. Kuda ćete te ljude? Neki su na trećoj godini. Vidite, juče je Karić otvorio neki "privezak" fakulteta, nešto sponzorisao u Ćupriji kod Marića, ne znam ja tu gospodu. Ja prvi put vidim ko je taj Marić. I, pozvao je tamo samo neke ugledne goste. Imali su slavu i vidim Karić nakačio neki fakultet uz tu medicinsku visoku, bila je viša, sada je visoka medicinska škola.
Masa fakulteta je anticipirala događaje u obrazovnom sistemu i otvarala je različite smerove da bi sačuvala samostalnost –visoka medicinska škola, farmaceutski fakultet, medicinski fakultet itd. To se napravio galimatijas, ali to je kadar koji školuje druga institucija, po drugom zakonu, vas se tiče granično.
Po Vuksanovićevom zakonu, ne može subspecijalizacija da traje dve godine. Ne pominje. Vi ćete morati da je imate. Šta je bez dve godine subspecijalizacije? Specijalizacija je bila dve ili tri itd. Kod njega će biti dva semestra. Koliko? 60, 120 bodova. Godinu ili dve. Znači, neke ne usaglase.
Kako onda ta vaša javna rasprava, kada se završi, pa idete po ministarstvima, podelite zakone, što se niste s Vuksanovićem dogovorili šta to hoćete. Pa, da vidimo kako on onaj zakon, vi ovaj zakon. Vi ćete tražiti zdravstvene specijalizacije, onda on mora tamo izuzetno u zdravstvu. Ili, osim u zdravstvu, gde će posle šest godina biti magistri itd.
Dakle, imate mnogo nejasnoća, nelogičnosti. To kada se bude sprovodilo u praksi, kada nađete dobrog advokata... Uostalom, šta i sa onim lekarom advokatom koji je zaštitnik prava bolesnika u bolnicama itd. Kada onda oni krenu da čačkaju, kao gospodin Jojić i ostali advokati, nezadovoljne građane kojima će se očito...
Vi ste se i sami pohvalili, veliki je deo sredstava koji se ne troši u medicinske svrhe, biće sada smanjen; nećemo platiti troškove sahrane, nećemo platiti troškove puta, manje ćemo ih plaćati. I nećemo platiti, ne znam, bolovanje ćemo manje plaćati. Razmišljate li o tome koliko ljudi radi kod privatnika, koje inače ionako retko i bedno plaćaju, koji ih inače gledaju kroz trostruku dioptriju kada odu na bolovanje, pa će još biti manje plaćeni itd.
Mislim, doneli ste rešenja koja globalno nude to da će građanima biti sve teže i teže, i biće im sve skuplje da ostvare svoja prava iz oblasti zdravstvene zaštite. Mnoge lekare specijaliste ćete uvesti u nezgodnu poziciju, kakav je recimo specijalista medicine rada, gde će funkcionisati kao lekar opšte prakse.
Znate da su industrijski giganti zatvoreni. Nema više toliko posla za lekare medicine rada i sada će čekati sa 500 pacijenata potencijalnih ili 600 na listi, meriti se po recimo 1000, 1500, 2000, koliko će imati neko u velikim domovima zdravlja.
To nije princip. Vi ste hteli da pobegnete od radnika i neradnika uvodeći izabranog lekara, pa ima - neki ne rade, drugi rade više. Uveli ste drugi princip zakonske regulative, po kome će neko imati manje, neko više, jer ne može medicina rada.
Kako će, recimo, medicina rada, i to je normalno pitanje, logično... Neko živi i radi u jednom gradu, u selu živi, a radi u gradu. Tamo je njegov izabrani lekar medicine rada. Šta sada to znači – da kada god se razboli, iz sela putuje u grad da bi išao tamo. Ili da se opredeli kao zaposlen u nekoj industrijskoj fabrici gde ima medicina rada, da se opredeli za svog lekara u selu, pa da tamo bude. Ne. Onda mora da ima dva. Onda mora da stavi, izuzetno može imati dva izabrana lekara, ili će uvek trčati u svoj grad.
Možda to može da se objasni, ali strašno je ako mi moramo, mi koji zastupamo i reprezentujemo, hajde uzmimo formalno obrazovaniji, ili oni kojima je zakon bliži, trebalo bi u prirodi stvari da bude bliži, s vama da vodimo ovakve razgovore, da postavljamo pitanje na pitanje, pitanje na pitanje. Vi da nam odgovarate. Da je to u zakonu jasno napisano, ovakvih pitanja ne bi bilo.
Mnogo je zakona ovde prošlo. Mi smo stalno postavljali pitanja. Jesmo Vuksanoviću, evo sada vama. A, kako će da izgleda? Šta će da se desi? Kada je dobro napisan zakon – ne mora da bude, čak i da je ovako debeo, nema veze, savladali smo mi i mnogo veće, znate već sami koliki je Braunvald ili Brener – onda ne moramo postavljati toliko pitanja. Tamo je jasno, ovde nije sve do kraja jasno.
To morate priznati i sami izlaziti, i mnogo puta objašnjavati narodnim poslanicima šta ste sa ovom idejom hteli, da li je to toliko bilo velikog pritiska iz MMF-a, da li zaista moramo na sve da pristanemo, da li će ovakva restrikcija građanskih prava zaista biti nužna, šta je to konačno onda cilj, šta mi to dobijamo od međunarodne zajednice, ako pristajemo i na ovakve restrikcije koje pogađaju i građane, i zaposlene u zdravstvu, i privatni sektor, i participaciju za usluge i participacije za lekove.
To je zaista nešto što nije naročito primereno ovakvom sistemu, u ovom momentu koji zovete tranzicioni period države, i onom vrlo siromašnom sloju građana, kojih ima dve trećine sigurno, kojima će svaki izdatak, svako davanje ili svako nametnuto rešenje pasti teže od dosadašnjih.

Hvala, gospodine Poskurica. Još neko po ovom amandmanu? (Ne.) Hvala.
Na član 100. amandman je podnela Skupština Autonomne Pokrajine Vojvodine.
Vlada i Odbor za zdravlje i porodicu nisu prihvatili amandman, a Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć.
Da li neko želi reč? (Ne.)
Na član 100. amandman je podneo narodni poslanik Petar Cvetković.
Vlada i Odbor za zdravlje i porodicu nisu prihvatili amandman, a Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć.
Da li neko želi reč? (Ne.)
Gospodin Cvetković se već izjasnio da neće učestvovati dalje u obrazlaganju.
Narodni poslanik Vjerica Radeta podnela je amandman na naslov iznad člana 119, član 119. i sve ostale članove u kojima se pojavljuju reči "zavod za javno zdravlje", u odgovarajućem padežu, da se zamene rečima "zavod za zdravstvenu zaštitu", u odgovarajućem padežu.
Vlada i Odbor za zdravlje i porodicu nisu prihvatili amandman, a Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć.
Reč ima narodni poslanik Paja Momčilov.