Hvala vama, gospodine Momčilov.
Reč ima ministar Tomica Milosavljević.

Zahvaljujem kolegi Momčilovu na rečima koje mi je uputio, ali mislim da pre svega kao ministar dugujem zahvalnost svim poslanicima, jer smo ovih nekoliko dana vodili jedan visok nivo akademske rasprave, kako god ko tumačio, o našem poslu, bez obzira što nisu svi doktori i što nisu svi zdravstveni profesionalci.
Od stotinu amandmana, koliko je bilo na zakon o zdravstvenoj zaštiti, 20 - 25% je uvaženo i ugrađeno u finalni tekst Predloga zakona, o kome ćete kao poslanici odlučivati sutra.
Odluka će biti vaša, kao autentičnih predstavnika izborne volje građana; 250 poslanika odlučuje o predlozima zakona.
Već smo najveći deo objašnjenja o najvažnijim pitanjima iz ovog rešenja rekli.
Ono što želim da kažem povodom ovog amandmana i ovih nekoliko o kojima sada pričamo i povodom čitavog seta zakona, što je inače pominjano nekoliko puta, ovi propisi su bazirani na analizi i na naporu koji nije od juče i nije samo od ove godine.
Kada se govori, na primer, o komorama, onda se može govoriti o naporima činjenim čitavih 90-tih, i 1994. godine, posle toga 1996. i 1997. godine, a posle toga 2000, 2001, 2002, 2003. i 2004. godine.
Konačno lekari, stomatolozi, farmaceuti, biohemičari, sestre dobijaju komoru kao nezavisnu profesionalnu instituciju, koja za njih predstavlja dodatnu obavezu zbog licenci koje njih, s jedne strane, obavezuju, ali struka vrlo dobro zna da licenca znači podizanje nivoa dostojanstva.
Ako me bilo šta rukovodi ovim poslom, pa i da sedim sa vama i da govorim o tome šta smo vam mi kao Vlada predložili, onda je to na prvom mestu glavni cilj, a to je povećanje dostojanstva ljudi, građana koji dolaze da se leče kod nas i povećanje dostojanstva nas koji se trudimo da im pružimo ono što oni od nas očekuju.
To je nekada lek, nekad je uteha, nekad je buđenje nade.

Hvala vama, gospodine ministre.
Da li se još neko javlja za reč o ovom amandmanu? (Ne.)
Na naslov iznad člana 214. i članove 214 - 218. amandman je podneo narodni poslanik Zlatan Jovanović.
Vlada i Odbor za zdravlje i porodicu nisu prihvatili amandman, a Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć.
Reč ima narodni poslanik Zlatan Jovanović.

Dame i gospodo poslanici, moj amandman je logična posledica amandmana koji je podneo gospodin Nedeljković na član 213.
Naime, radi se o akreditaciji zdravstvenih ustanova.
Naravno, nemam iluzija da će predlagač prihvatiti ovaj amandman, s obzirom da se radi o dve potpuno različite koncepcije, o koncepciji predlagača i našoj koncepciji.
Međutim, ono što je ovde čudno jeste što je 94 amandmana ostalo neprihvaćeno od strane predlagača, a među ta 94 amandmana najviše je amandmana Srpske radikalne stranke.
Međutim, treba reći da tu ima amandmana svih poslaničkih grupa, i DSS, i G17 plus, i NS i drugih stranaka, pa čak Skupštine AP Vojvodine. To znači da niko nije zadovoljan ovim zakonom, odnosno to govori koliko je ovaj zakon dobar ili koliko je kvalitetan.
Srpska radikalna stranka neće prihvatiti i neće glasati za ovaj zakon, jer je loš.
Mi nemamo poverenje u gospodina ministra. S obzirom da je on već četiri godine ministar, bio je u prethodnoj vladi i u ovoj je, on je dokazao u više navrata da ne zaslužuje naše poverenje. Navešću samo par primera zbog kojih mi ne možemo da verujemo gospodinu Milosavljeviću.
Prvi primer se odnosi na reformu Službe za transfuziju krvi Srbije, koja je započela pre nekoliko godina.
Naime, negde 2002. godine EU je preko Evropske agencije za rekonstrukciju izdvojila preko pet miliona evra za reformu Službe za transfuziju krvi Srbije. Tada je jasno rečeno da od tih pet miliona evra tri i po miliona treba da idu za nabavku opreme, a ostatak za konsalting.
Ideja EU bila je da se ta tri i po miliona ulože u kompletiranje jedinice za frakcionisanje krvne plazme na Institutu za transfuziju krvi u Beogradu.
Naravno, to je ideja koja je dobra i koja treba biti prihvaćena od stručne javnosti ovde. Od stručne javnosti je i prihvaćena.
Međutim, neki krugovi ovde, krugovi koji su oko ministra Milosavljevića, nisu prihvatili takvu ideju, odnosno učinili su sve da se to na taj način ne realizuje.
Počelo je sve izborom kuće za konsalting, izborom "Sofreka", pri čemu dolazi do promene prvobitnog cilja i ona stavka koja je glasila za nabavku opreme, odnosno kompletiranje jedinice za frakcionisanje krvne plazme je izbrisana.
Umesto toga, krenulo se u gašenje tog centra za frakcionisanje krvne plazme u Beogradu. Kakve su posledice toga? Posledice su katastrofalne za Srbiju.
Odmah da kažem da ja nisam iz struke, ja sam diplomirani mašinski inženjer, sve ovo što pričam je došlo iz struke. Kakve su posledice? Prvo, šta se dobija frakcionisanjem krvne plazme? Dobijaju se, po informacijama koje imam iz struke, krvni derivati koji se koriste u lečenju nekih teških bolesti.
Ukoliko Srbija nema taj centar, krvna plazma iz Srbije se mora van zemlje negde slati na frakcionisanje.
Ideja je da se to radi uslužno van Srbije. Kada se radi van Srbije, onda postoji rizik. Postoji rizik da produkti koji se vrate u Srbiju ne budu od krvne plazme koja je poslata iz Srbije.
Naime, svi ti centri van Srbije neće frakcionisati samo srpsku plazmu, već će istovremeno frakcionisati i krvnu plazmu iz drugih regiona, Afrike, Azije i ko zna odakle.
Ukoliko se ti krvni derivati vrate u Srbiju, koji nisu domaćeg porekla, to će dovesti do poremećaja zdravlja ljudi koji budu koristili te krvne produkte, odnosno do poremećaja imunološkog sistema kompletne nacije.
Znači, imamo problem da neko svesno pokušava da ugrozi zdravlje kompletne nacije. Ako se to radi svesno, a ovde je to de fakto činjenica da se radi svesno, onda se to može nazvati samo jednim imenom, a to je izdaja, odnosno veleizdaja.
To je ravno veleizdaji. I ova reforma u Službi za transfuziju krvi Srbije istovetna je po posledicama, možda i pogubnija od reforme koju je sproveo današnji predsednik Srbije, a tada ministar odbrane ove naše zajedničke države, gospodin Tadić, kada je unakazio i uništio našu vojsku.
Šta se dalje dešava? Pored tog segmenta oko krvne plazme, ova grupa koja forsira i nameće ovakav projekat reforme Službe za transfuziju krvi Srbije pokušava i uspeva da ugasi autonomiju svih regionalnih centara za transfuziju krvi.
Znači, svi centri, odnosno službe za transfuziju koje su radile pri zdravstvenim centrima po regionima, stavljaju se pod jednu centralnu vlast, odnosno da budem precizniji, u Srbiji se ostavljaju samo tri centra, Beograd, Niš i Novi Sad, a svi regionalni se gase u smislu da se gasi njihova autonomija. Oni sada posluju kao radne jedinice pri ovim, i to je teško mukom zaposlenih tamo izdejstvovano da budu radne jedinice.
Ideja je bila da se krv sa prostora cele Srbije šalje u ova tri centra, a zatim da ova tri centra vraćaju određen broj jedinica krvi, po svojoj proceni naravno, u zdravstvene centre po okruzima.
Nije mi jasno zbog čega se to radi. Nije mi jasno ko je autor ovakve reforme.
Dolazim iz Zlatiborskog okruga, Služba za transfuziju pri Zdravstvenom centru u Užicu je funkcionisala izuzetno dobro. Svi oni koji su pružili otpor ovakvoj reformi su sklonjeni.
Iako su i dobrovoljni davaoci krvi iz Zlatiborskog okruga i svih opština uputili apel, verovatno i vama kao ministru, iako su i rukovodstva svih deset opština iz okruga donela jednu zajedničku deklaraciju, koju su potpisali predsednici svih deset opština, koju su potpisali i predsednici udruženja dobrovoljnih davalaca svih deset opština, bez obzira na sve te apele, radi se o preko 300.000 građana koje ovaj zdravstveni centar opslužuje, ta služba pri Zdravstvenom centru Užice gasi se, u smislu da se njena autonomija ukida i ona sada mora da posluje kao radna jedinica.
Opet kažem da je to sa teškom mukom isposlovano da bude radna jedinica. Sve su to razlozi zbog kojih mi nemamo poverenje u gospodina Milosavljevića.
Koristim priliku da postavim poslaničko pitanje, koje bi trebalo da glasi – interesuje me ko je autor ovakve reforme Službe za transfuziju krvi Srbije?
Ako je prvobitna ideja bila drugačija, ako je prvobitna ideja bila da frakcionisanje krvne plazme funkcioniše u Srbiji, zašto je i ko je promenio tu ideju?
Da podsetim, sve države oko nas, odnosno skoro sve, imaju ove centre i bore se da ti centri opstanu i da prežive. Austrija ima tri takva centra, od kojih jedan radi samo za Austriju a druga dva rade uslužnu preradu.
Znači, jedan je samo za njihove građane, da ne bi mešali svoju krvnu plazmu sa drugima. Kod nas se radi suprotno. Rekao sam da je to ravno izdaji, ako je sve ovo tačno.
Drugo pitanje koje postavljam – koliko je novca potrošeno do sada za ove namene?
Znači, pored onih pet miliona koja je EU izdvojila kao donaciju, koliko je do sada potrošeno iz budžeta, s obzirom da je reforma još uvek u nekoj početnoj fazi?
Drugi primer na koji sam hteo da ukažem, koji je takođe jedan od razloga za naše nepoverenje prema našem ministru zdravlja, jeste da se opet nešto dešava u Užicu u Zdravstvenom centru, a čujem da se isto dešava i u Sremskoj Mitrovici, možda i u nekim drugim regionalnim centrima.
Naime, radi se o rekonstrukciji dela Zdravstvenog centra u Užicu, a čujem da se i u Sremskoj Mitrovici isto to radi.
Neću prepričavati ono što se priča tamo, i u Zdravstvenom centru i u javnosti, i zato ću postaviti samo pitanje.
Prvo pitanje je – ko je predsednik i ko su članovi tenderske komisije koja je sprovela tender za izvođenje radova u Zdravstvenom centru u Užicu?
Drugo pitanje, znam ko je dobio radove, to piše na tabli na Zdravstvenom centru, znam ko izvodi radove, ali mene interesuje – ko je vlasnik preduzeća koje je na tenderu dobilo ovaj posao?
Treće pitanje – šta je osnovna delatnost ovog preduzeća? Zahvaljujem.

Hvala vam, gospodine Jovanoviću. Samo trenutak. Ukupno je pet pitanja, da li je tako? Da ujutru proverimo. Dakle, dva, pa tri. Hvala vam.
Izvolite, ministre Milosavljeviću.

Poštovane dame i gospodo, što se tiče poslaničkih pitanja, za to postoji procedura, pretpostavljam. To znači, na svako pitanje koje je u ovom parlamentu postavljeno kao poslaničko pitanje Ministarstvo zdravlja je odgovorilo u predviđenom roku.
Krajnje dobronamerno, da sam na vašem mestu teško da bih se usudio da kao mašinski inženjer govorim u ime nekog, ali...

Ali, izvinite, ministre.

Dozvolite, iskrenost...

Zabranjeno je Poslovnikom da se govori o privatnom. Molim vas.

Izvinjavam se. U rečima prethodnika postavljeno je nekoliko pitanja. Pokušaću da sumiram šta se zapravo događa sa reformom transfuziološke službe  u Srbiji.
Evropska unija od 2000. godine pa naovamo pomaže zdravstvenu službu Srbije na različite načine.
Jedan od tih načina je i podrška nacionalnoj transfuziološkoj službi, da tako kažem, koja zapravo ne postoji u ovom trenutku kao nacionalna transfuziološka služba, nego postoje Institut u Beogradu, zavodi, transfuziološke službe u različitim ustanovama Srbije.
Projekat podrazumeva period od 2003. do juna 2006. godine, i u tom roku ukupnu pomoć od 5,5, na primer, miliona evra. Ni ne znam tačno koliko, zna tačno EU koliko daje.
I, postoji Evropska agencija za rekonstrukciju, koja po evropskim zakonima sprovodi projekat.
Šta je važno za ministra zdravlja Srbije? Da li je važno da transfuziološka služba Srbije dobije poklon od EU? Naravno da je važno.
Taj poklon podrazumeva poštovanje procedure evropskih zakona.
To ne znači da EU donese novac u džaku i kaže – ovo su pare, a vi sada uradite što god hoćete u transfuziji, nego se najpre, zajedno sa ekspertima koji rade ovaj posao u Srbiji...
Ima 173 lekara koji se bave transfuziologijom u užem smislu i to su stručnjaci koji vode ovaj posao širom Srbije.
Tradicija davalaštva krvi je bogata i velika.
Međutim, činjenica je da se događa godinama unazad, i to treba zapravo poslanici da znaju, da u jednom trenutku npr. u Subotici ima dovoljno krvi od davalaca, toliko da nema dovoljno kesa da se prikupi ta količina krvi, a da u istom trenutku krv za transfuziju nedostaje u nekim delovima zemlje. Zašto? Zato što je nejednako davalaštvo krvi.
Jako je važno da davalaštvo krvi bude dobrovoljno, da bude za nepoznatog primaoca, a ne naručeno ili za rodbinu, i da ne bude plaćeno. To je strateško opredeljenje da se u ovoj zemlji ojača davalaštvo koje je dobrovoljno, koje je neplaćeno i koje je za anonimnog primaoca.
Taj projekat treba da pomogne da se sačini strategija kako Srbija zamišlja da treba da izgleda transfuziološka služba u Srbiji. Da li je uopšte potrebno da postoji strategija i da li je naša transfuziološka služba idealno organizovana?
Nije idealno organizovana, jer je preterano decentralizovana, jer svako u svakom centru ko radi transfuziju radi sve poslove iz oblasti transfuzije, od prikupljanja uzoraka krvi do pripremanja krvi za davanje pacijentu, preko testiranja te krvi na bezbednost.
Takav sistem nigde nije dovoljno efikasan i pouzdan i može da se desi da testiranje krvi na 42 različita mesta ne poštuje potpuno iste protokole i to je poznata činjenica na nivou Evrope.
Svetska zdravstvena organizacija ima stav da zemlje treba da preispitaju svoje transfuziološke službe i sugestija nama, kao zdravstvenom sektoru, bila je da nam se pomogne u analizi postojećeg stanja, da projekat kupi nedostajuću opremu i napravi neke nedostajuće zgrade, da pri tom osmisli da mi sami uz pomoć eksperata napravimo sopstvenu strategiju.
Ja ne znam da je napravim, kao ministar zdravlja i kao čovek koji se bavi jednim delom posla. Ne zna niko od vas poslanika, pretpostavljam, ali zato postoji procedura kako se taj dokument sačinjava. Aprila 2005. godine sačinjen je dokument koji se zove – Strategija nacionalne transfuziološke službe u Srbiji, za obezbeđivanje dovoljne količine bezbedne krvi za sve u Srbiji.
U međuvremenu, u Nišu se npr. završava zgrada koja će biti otvorena početkom naredne godine. Nešto od opreme je već instalirano u Beogradu, Novom Sadu.
Procedure za nabavku, tenderi, ljudi koji u tome učestvuju, sve je dostupno tamo gde je dostupna procedura za trošenje donatorskih para.
Kada vam neko poklanja pare, onda on ima svoja pravila. Kada vam pokloni 5,5 miliona evra, onda vam on pokloni po svojim propisima, ima inspekcije koje dolaze i to kontrolišu.
I kada se onda stvori jedna negativna kampanja, kao što je mesecima unazad, nažalost, pokušano da se stvori, onda je Ministarstvo zdravlja u poslednja tri meseca odgovorilo na, mislim, četiri poslanička pitanja, koja su bila identična, i na četiri pitanja udruženja davalaca krvi iz određenih regiona koja su bila identična, kao fotokopirana.
Dato im je bukvalno sve u tim odgovorima, uključujući kompletnu dokumentaciju koja postoji u Ministarstvu zdravlja o ovome.
Kada sutra u toku dana (nadam se ne i noći, nećete valjda morati noću da glasate, ali ko zna) izglasate kao poslanici ove zakone, stvara se uslov za još nešto što je planirano ovim projektom, a to je da Srbija ima svoju strategiju i da se donese zakon o transfuziji krvi.
Prema tome, niko drugi neće doneti odluku o tome kako će biti organizovana služba transfuzije u Srbiji, da li treba svaka bolnica da ima svoju službu i da kupi sve što treba od aparata za tu službu, pa koliko to koštalo da koštalo.
Ili možda zemlja od 7,5 miliona ljudi sa ovoliko centara ima i neku osmišljeniju strategiju, koja troši manje para, a sa više efekata.
To je pitanje na koje će biti ne tako lako odgovoriti, jer nacrt zakona prave upravo stručnjaci iz ove oblasti. Rekao sam, nema ih 1730, nego 173.
Takođe ćete doneti zakon o Crvenom krstu koji kaže – okupljanje dobrovoljnih davalaca krvi, njihovo motivisanje treba da radi Crveni krst, a ne da oni osnivaju svoja sopstvena udruženja i da počinju da nastupaju kao paralelni Crveni krst i da onda budu izmanipulisani, jer nisu obavešteni.
Potpuna je laž i neistina to kada kažete – priča se o centru za frakcionisanje. Samodovoljnost je, to sam naučio iz ovog posla sa transfuziolozima, kada jedna zemlja treba da ima toliko dobrovoljnih davalaca krvi da sama za sebe skupi dovoljno krvi i da je ima u svakom trenutku, u svakoj bolnici.
Svaki će vam lekar objasniti, nije krv tek tako, kažete dajte injekciju pa gotovo, nego ima kriterijuma kome se daje, kome se ne daje, kome se kakva krv daje.
Nacionalni centar za separaciju – naravno da, ali po evropskim principima u centralnoj ustanovi u Institutu "Sveti Sava".
Što se tiče dobrovoljnog davalaštva krvi, ovde je izrečena prekjuče neistina – opada davalaštvo. To nije tačno. Davalaštvo raste.
Od 15. juna imali smo stalnu kampanju na nacionalnom nivou, u kojoj su učestvovali i Bajaga, Ana Stanić, Dejan Cukić. Prvi put u nekim delovima zemlje, npr. u Bujanovcu bilo je davalaca koji nikada ranije nisu dali krv, i Srba i Albanaca.
Nova nacionalna kampanja počinje 16. decembra i biću slobodan da pozovem gospodina predsednika Skupštine da nam pomogne u pozivu građanima, da u toj kampanji učestvuje, jer ta kampanja treba da bude stalna, kontinuirana, da nam pomogne prisustvom, i svi vi.
Prema tome, razumem vaše dobre namere i pokušavam da prosto kažem poslanicima – neistina je manipulisati krvlju na taj način, i transfuzijom.
Na sastanku na kome je doneta strategija sedeli su isti ti ljudi koji su vam ispričali te priče i nisu digli ruku, ustali i rekli svoj stav ako je različit.
Sedeo je direktor Saveta Evrope za poslove zdravstva, sedeo je stručnjak SZO za ovu oblast i ocenio da se projekat razvija kako treba.
Biću slobodan da pozovem vas i vašu poslaničku grupu u Niš 16. decembra, gde ćemo videti kada tačno otvaramo zgradu. Zavisi, naravno od napora lokalne samouprave da obezbedi struju, grejanje i vodu. Sve ostalo je potpuno mešanje poluistina, neistina. Uostalom, odgovorićemo kao ministarstvo na poslaničko pitanje, precizno.
Rekli ste – u Užicu se nešto radi. Bogami, radi se. U Užicu je ulaganje najveće, od ukupno 50 miliona evra. Taj projekat se zove – hitna intervencija u 20 bolnica Srbije, uključujući "Torlak".
Za "Torlak" je završena priča sa potpisivanjem ugovora i od januara do novembra ulaže se 2,5 miliona evra u obnavljanje programa za vakcinu protiv dečije paralize.
Očekujemo da krajem 2006. godine budemo u situaciji da vratimo sertifikat Svetske zdravstvene organizacije i da "Torlak" tu vakcinu može da prodaje svuda širom sveta.
Jedna od 20 bolnica je i užička. Mislim da projekat vredi između 2,5 i 3,2 miliona evra. Obično je u tim bolnicama 70% infrastrukture i 30% opreme.
Kako se to radi? Taj projekat treba da bude završen početkom 2007. i da bude evaluacija sredinom 2007.
Već danas se u Smederevu ljudi ne smrzavaju u bolnici, jer je potpuno promenjen način grejanja, promenjeni su prozori i vrata, promenjena je kuhinja, a počinje sada da se radi na rekonstrukciji hirurgije i intenzivne nege.
U Jagodini je otvoren hitan prijem i neuropsihijatrija.
U Ćupriji počinju radovi, u Paraćinu je završen pogon hirurgije, u Kruševcu su počeli radovi, u Sremskoj Mitrovici uveliko odmakli, zida se, zapamtili ste Mitrovica, jer mislim da je neka užička firma tamo dobila posao.
Kako su se dobijali poslovi? U "Politici" povremeno izlaze dvojezično veliki oglasi ponuda. Konkursi se prave tako da je, sa jedne strane, ispoštovana procedura Evropske investicione banke, a sa druge strane, moram da kažem na moje lično insistiranje, ispoštovana je uvek procedura našeg Zakona o javnim nabavkama.
Verovali ili ne, Evropska banka nije imala ništa protiv kada smo objasnili, ali je, na primer, kod takvih projekata uslov pre svega bančin. Međutim, mi smo u Ministarstvu insistirali da bude poštovana, i kod projekta Svetske banke i kod ovog, i jedna i druga procedura.
Ko je dobio posao? Ko je vlasnik, šta radi? Odgovorićemo pismeno na sve to. Konkurs za opremu je jedan za svih 20 bolnica i, bogami, predsednik komisije za odlučivanje je ministar.
Zamenik predsednika je zamenik ministra, a članovi komisije su pomoćnici ministra. Zašto? Zato što je velika odgovornost i zato što hoću da budem potpuno siguran da je u 20 bolnica oprema stigla, tako da možemo da stanemo i da kažemo – evo, to smo ovako radili.
Svakome je dostupno i na sajtu Ministarstva zdravlja možete ući (i ne morate čak ni pitati, ali pitali ste, odgovorićemo vam) u projekat i naći sve podatke po datumima dokle je projekat stigao, kako dalje ide. To je što se tiče odgovora na pitanje.