Dame i gospodo narodni poslanici, uvaženi predsedavajući, ministre Laloviću, malopre je u Skupštini bila anketa kakve koristi građani Srbije imaju od 200 donetih zakona u Skupštini Srbije tokom mandata ove vlasti.
Moje lično mišljenje je da najveći broj zakona na neki način možemo nazvati neutralnim, zakoni koji znače adaptaciju, usklađivanje sa zakonima EU. Veliki broj zakona, naročito zakoni u oblasti radnog i socijalnog zakonodavstva su rigidni, ograničavaju prava penzionera, nezaposlenih, zaposlenih i uglavnom se radi o zakonima kao što je Zakon o penzijskom i invalidskom osiguranju, o zdravstvenom osiguranju, o radu itd.
Ako za te zakone u oblasti radnog i socijalnog zakonodavstva možemo reći da znače bitno umanjenje prava, ako govorimo o penzijskom zakonu prava penzionera, u Zakonu o zdravstvenom osiguranju smanjuju se prava osiguranika, ukidaju se značajna prava. Ako govorimo o Zakonu o radu smanjuju se prava zaposlenih.
Ako je sve to tako, ako govorimo o zakonima koji su danas na dnevnom redu, za njih možemo reći da su pozitivni i da koristi penzionera i drugih lica, po Zakonu o socijalnoj zaštiti i obezbeđenju socijalne sigurnosti i finansijske podrške porodici sa decom, jesu male, ali su ipak prisutne.
Činjenica je da isplata zaostalih penzija jeste dobra vest za penzionere, radi se o isplati 23,5 milijarde za penzionere koji su u sistemu penzijskog i invalidskog osiguranja za zaposlene. Radi se o jednoj i po penziji i 20 milijardi, kada je reč o penzionerima koji su u sistemu penzijskog i invalidskog osiguranja za poljoprivrednike.
Iako je isplata u kešu, koja je predviđena ovim zakonima, suštinski nepovoljnija od isplate putem obveznica, ipak naši penzioneri vrlo rado prihvataju isplatu u kešu i za njih je uvek bolje rešenje, ma kako to njima izgledalo da je nepovoljnije, a jeste nepovoljnije.
Naša osnovna primedba, kada je reč o isplati penzionera u penzijskom i invalidskom sistemu za poljoprivrednike jeste što je preskočena 2006. godina. Imaćemo neku dinamiku kada govorimo o penzionerima koji su u fondu zaposlenih lica, faktički njihova isplata počinje decembra ove godine, ona je podeljena u šest rata i to vreme jeste kraće.
Ranije, kada smo usvajali zakone iz ove oblasti, naša primedba je bila da ne treba zaposleni da imaju neku prednost u odnosu na poljoprivredne proizvođače, njihove penzije su em male, em su ta dugovanja velika, radi se o preko 20 penzija.
Naše mišljenje je bilo da i 2006. godinu treba obuhvatiti kada je reč o ovim isplatama i da umesto četiri dela duga, imamo pet delova i da se jednostavno svake godine isplaćuju po četiri milijarde, počev od 2006. godine, a ne po pet milijardi, vezano za 2007, 2008, 2009. i 2010. godinu.
Naravno, ministar će reći da nema dovoljno, nije realno, nisu sredstva predviđena. Imamo rebalans budžeta i preko rebalansa budžeta možemo sve ovo vrlo lako da ispravimo.
Ponavljam, pre svega iz razloga što su poljoprivredne penzije veoma niske, to je nekoliko hiljada dinara, a sa druge strane znamo da je penzijski fond dosta prazan, a da su opterećenja poljoprivrednika velika, imajući u vidu njihovu platežnu moć, jer sasvim je sigurno da svako lice koje radi mnogo lakše dolazi do para, do novčanih sredstava nego poljoprivrednici. Njima je svaki dinar veliki, jer znamo da su njihovi proizvodi, ma kako imali uspešan rad na svom imanju, relativno jeftini i ne mogu da nadoknade silne troškove koji se nalaze pred celokupnim stanovništvom.
Znači, u suštini pozdravljamo ove zakone, ali želimo da skrenemo pažnju ministru Laloviću i ministru Dinkiću da ne treba mnogo da se hvale, da su uradili nešto što ranije vlade nisu uradile. Nema tu mesta ni za kakvu hvalu.
Znamo kakvo je vreme bilo '90-tih godina, a znamo da je od 2001. i 2005. godine prodato hiljadu najboljih firmi, hiljadu najboljih preduzeća, ogroman novac od tih prodaja išao je u budžet na namirivanje ovih potreba.
Prema tome, da je SPS svojevremeno '90-tih godina prodala duvansku industriju, cementare, pivare, mogli bismo da namirimo penzionere i mnoge druge zahteve koji su proizilazili iz budžeta. Znači, nema mesta za neku veliku hvalu, ali imajući u vidu trenutnu situaciju taj potez može, na neki način, da se pohvali.
Sa druge strane, kada govorimo o isplatama penzija, treba reći sledeće: te obaveze su sada manje. Imali smo prosečnu penziju pre pet-šest godina, znači u vreme naše vlasti, prosečna penzija je bila 90% od prosečne plate. Već danas prosečna penzija je na neki način 60% od prosečne plate. Tu jeste ključni amandman SPS donet svojevremeno u ovoj skupštini, gde smo rekli da prosečna penzija ne može da padne ispod 60% od prosečne plate. To je najvažnije i najbolje rešenje za penzionere.
Sasvim je neopravdano kada slušamo ovih dana predsednika penzionerske organizacije, Jovana Krkobabića, koji kaže da čak ni SPS ništa nije uradio za penzionere. Nije tačno. Taj amandman je ključan.
Ovo odlaganje aranžmana sa MMF-om je bilo vezano za taj naš amandman, jer gotovo sam siguran da bi po švajcarskoj formuli, koja je bila na snazi do juče, prosečna penzija bila ispod 60%, možda koliko ove ili sledeće godine.
Znači, nisu ni te obaveze ove vlade iste da je onaj sistem ostao isti – sistem obračuna i usklađivanja penzija. Sve te obaveze sada su znatno smanjene i na neki način smo došli u mogućnost da se ove zaostale penzije isplaćuju.
Kada govorimo o ovim drugim zakonima, zakonu o socijalnoj zaštiti i obezbeđenju sigurnosti, dobro je ovo izjednačavanje visine sredstava za pomoć i negu drugog lica, kada je reč o korišćenju tih prava putem sistema PIO i socijalne zaštite, sredstava koja se isplaćuju preko centara za socijalni rad.
Treba reći da u ovom sistemu PIO imamo 50 hiljada lica koja su korisnici dodatka za tuđu negu i pomoć i 20 hiljada lica koja ovo pravo koriste u sistemu socijalne zaštite. Dodatak za tuđu negu i pomoć u sistemu PIO sada iznosi negde 7,5 hiljada. Ovaj drugi u sistemu socijalne zaštite – 4.600 dinara.
Svako usklađivanje je normalno, logično. Nije logično da neko isto pravo, po raznim osnovama, nezavisno gde se koristi, daje enormno velike razlike, kao što je i ministar objasnio za razlike između invalida boraca i civilnih invalida, da to isto treba uskladiti, naravno ne smanjujući visinu novčanih sredstava borcima. Uvek se za njih zalažemo, jer smatramo da je njihova borba tokom rata bila ispravna, bez obzira na zakone koji su doneti u ovoj skupštini.
Ono što je važno, vezano za ovaj zakon, želeo bih još da prokomentarišem izlaganje ministra Lalovića, koji je pre nekoliko dana na Odboru za rad i zapošljavanje govorio o tome kako moramo dovesti u red sva pitanja u oblasti socijalne zaštite i da je jednostavno neodrživa situacija da to pravo koriste i oni kojima to nije najpreče i da mnogi ljudi koriste neka prava koja jednostavno ne treba da koriste.
Sredstva treba da dobiju oni kojima su najpotrebnija. Ministar je govorio o tome kako to izgleda u porodici koja koristi ta razna prava, po različitim osnovama.
Ima mogućnost da koristi pravo materijalnog obezbeđenja, to materijalno obezbeđenje je sedam hiljada dinara, pa onda koristi pravo dečijeg dodatka, pa je dečiji dodatak sedam hiljada dinara, pa sada po osnovu roditeljskog dodatka, ako se podeli na 24 meseca, pa uzmemo pravo na četvrto dete.
Ispada da u nekoj manje razvijenoj opštini takva porodica, koristeći sva ta prava, po osnovu socijalne zaštite i socijalne sigurnosti, ima prihod od dvadesetak hiljada dinara.
S druge strane, u tim opštinama, poput opštine Lebane, Rekovac, Kuršumlija, mnogo je takvih opština gde je prosečna plata veoma mala, pa ljudi koji ne rade nigde imaju duplo veća primanja. nego oni koji koriste razna prava po osnovu socijalne zaštite i socijalne sigurnosti.
Jeste to donekle ispravno, ali moraju i predstavnici Vlade da znaju da je danas takoreći svaka suma sredstava obesmišljena. Verujte da danas i 10 hiljada, i 15 i 20, ne znači nikakvu posebnu socijalnu sigurnost. Danas ni plate od 30 hiljada dinara ne znače bogzna šta, imajući u vidu da su sve cene, cene struje, cene grejanja otišle 10, 15 puta više nego što je to bilo pre pet ili šest godina. Primera radi, cena grejanja je sada 40 dinara po kvadratu; 2000.-te godine je cena bila 2,5 dinara.
Znači, po tom osnovu koliko puta plate treba da se povećaju – treba da se povećaju 20 puta da bi se nadomestile te cene. Šta ćemo reći za veliki broj stanovništva koji ne prima ništa? Ujutru se ljudi probude, mladi, stari, srednje doba, nije važno, 30, 40, 50 godina, nema ni jedan jedini dinar. Mislim da je takvih u Srbiji najmanje milion, a možda i više. Nemaju nikakav prihod.
Zbog toga smatram da ne treba vršiti neku posebnu restrikciju u ovoj oblasti, kada je reč o socijalnoj zaštiti. Jednostavno, pokušati sve da svi imaju određena sredstva za život, minimalne uslove za život.
Ako govorimo o finansijskoj podršci porodice i o ovom zakonu, dobro rešenje je vezano za prvo dete. Po osnovu prvog deteta roditeljski dodatak je 20 hiljada dinara. Predložili smo da se ova suma uveća i da se za prvo dete dobije 30 hiljada dinara. Smatramo da je to na početku najvažnije, da su najveći troškovi za prvo dete, a da je za svako naredno dete ipak, na neki način, olakšana situacija.
S druge strane, ovo pitanje – roditeljski dodatak za drugo, treće i četvrto dete je relativno, šta je dobro. Da li je dobro dobiti tu jednokratnu pomoć, imajući u vidu veliki broj mladih, pa i drugih bračnih parova koji u startu nemaju nikakvo zaposlenje, nikakva sredstva za život? Za njih je 75 hiljada, 180 hiljada za četvrto dete, 136 za treće dete, izuzetno značajna pomoć.
Opet, ako se to podeli na 24 meseca, imamo sigurnije finansiranje za veće porodice, ali to sigurnije finansiranje, na primer, ako govorimo o drugom detetu, podelimo na 24 meseca, ispadne negde oko tri hiljade dinara za drugo dete, što je mala pomoć za te bračne parove, na ovaj način regulisano. Imamo određene amandmane, mislim da ćemo naći neko najbolje rešenje.
Ministar je posebno potencirao da je ovaj roditeljski dodatak veoma važan, jer ćemo na taj način pospešiti natalitet. U Srbiji ima samo nekoliko opština koje imaju veću stopu rađanja nego što je stopa smrtnosti.
Slažemo se sa ministrom Lalovićem da je to najvažnije pitanje danas u Srbiji, jednako važno kao odbrana zemlje. Moramo da znamo, bez obzira na tu finansijsku podršku, koja je bitna, da je veoma važno za naše društvo i za našu državu da razvijamo svest o potrebi obnavljanja stanovništva, jer imamo brojne primere na zapadu, u Zapadnoj Evropi, pre svega.
Evo, u Francuskoj i Nemačkoj je isto negativna stopa priraštaja. Sredstva za socijalnu sigurnost uglavnom koriste stanovnici Maroka, Alžira i ostalih afričkih zemalja u Francuskoj. Nema čistih Francuza. Isto tako je i u Nemačkoj.
Znači, tačno je da su finansijska sredstva veoma važna da bi se obnavljala porodica, ali je još važnije da se razvija svest o potrebi da nas ima više, da pospešimo natalitet, jer da vas podsetim, na primer, dvadesetih i tridesetih godina svaka porodica u Srbiji je imala petoro, šestoro dece.
Danas, da bismo imali prostu reprodukciju potrebno nam je najmanje četvoro dece po porodici. S druge strane, brojni su problemi kada je reč o proširenju porodice. U Srbiji danas imamo 300 hiljada pobačaja, nasilnih prekida trudnoće, na šest sklopljenih brakova beleži se jedan razvod, što je mnogo, 20 posto porodica je bez potomstva, a veliki broj ljudi nikada nisu sklopili brakove.
Tu je važno razvijati svest i o svim ovim problemima, da se sve ovo rešava na pravi način. U sadašnjem trenutku, svake godine nas je 30 ili 25 hiljada manje, za deset godina to će biti čitav jedan okrug. To je više nego Šumadijski ili Pomoravski okrug, jer ti okruzi imaju manje od 300 hiljada stanovnika.
(Nataša Jovanović, sa mesta: Koliko ima Šumadijski okrug?)
Možda ima 300.
(Nataša Jovanović, sa mesta: 324 hiljade birača ima.)
Malo pogledaj, Nataša, mislim da nisi u pravu.
U sadašnjem trenutku Srbija mora da ima konsenzus kada je reč o strateškim pitanjima. Takvo je pitanje nataliteta. Takvo je pitanje i odbrane zemlje. Pitanje nataliteta jednako gledam kao i pitanje odbrane zemlje.
Međutim, mislim da je danas u Srbiji najveći problem što nemamo konsenzus oko tih najvažnijih pitanja, a svakako da nemamo konsenzus, pre svega iz razloga što imamo svekoliku krizu elita, kriza elita je svuda i na svakom mestu.
Kriza je, kada je reč o političkoj eliti, naučnoj eliti, kada je reč o svakoj drugoj eliti, jer u suprotnom ne bi nam se događalo, na primer kada govorimo o medijima, kada govorimo o tome kako mediji treba da se ponašaju, kada govorimo o tim strateškim pitanjima.
Pre nekoliko dana na Karićevoj televiziji gosti su bili Azem Vlasi i Mate Granić. Azem Vlasi se cerio nad sudbinom Srbije i prognozirao nam budućnost iz 1878. godine, kaže, to je vaša izvorna državnost, znači, kada je Srbija bila od Beograda do Kruševca. Mate Granić je, pak, svojim vatikanskim osmehom predviđao da će u ovim pregovorima o Kosovu i Metohiji, odlučiti Amerika, pa kaže on, zna se kako će Amerika odlučiti.
Takvi gosti na takvoj televiziji, to je samo moguće u Srbiji i na nekoj, tzv. srpskoj televiziji. Zbog toga kažem, naš najveći problem danas u Srbiji jeste kriza elita, bez obzira na odgovornost naroda, elite vode narod, a mi smo danas na najnižem stupnju kada je reč o elitama koje vode zemlju, i kada je reč o politici i nauci, i svakoj drugoj oblasti.
Kada govorimo o konsenzusu, nama je konsenzus potreban i po mnogim drugim pitanjima, bio nam je potreban da donesemo rezoluciju o zaštiti zdravlja, prava na zdravlje predsednika Miloševića i prava na život.
Danas je u Srbiji valjda svakome jasno da je Milošević na Kosovu i Metohiji branio, pre svega, teritorijalnu celokupnost zemlje, branio suverenitet ove zemlje i valjda je danas i poslednjem Srbinu jasno da je na Kosovu i Metohiji bio terorizam i da se srpska država u to vreme obračunavala sa terorizmom.
Ako to svi znamo, onda je sasvim nelogično da takvu rezoluciju donosi ruska Duma, a da se u srpskom parlamentu poslanici nećkaju. Razmišljaju da li je to potrebno ili nije, a i te kako je potrebno.
Kada govorimo o Haškom tribunalu, valjda je svima danas jasno da je Haški tribunal politički sud, oni su osvedočene zločince Fatmira Ljimaja i Muslijua pustili na slobodu, njihovi Albanci i Šiptari su svedočili o njihovim zločincima, ali tu se jasno vidi, sve komandante će osloboditi, a osudiće neke čuvare.
Znači, moramo da budemo jedinstveni oko tog pitanja i oko pitanja Haškog tribunala i ne treba mnogo da se radujemo, jer evo sada su Hrvati uhvatili Gotovinu, Tadić je pozdravio hrvatsku vladu kako je to učinila na pravi način. Pustiće oni Gotovinu, to je sasvim sigurno, kao što su pustili generala Blaškića svojevremeno, osudili ga na 40 godina, onda mu to skinuli na osam godina, pa ga pustili na slobodu.
Znači, vraćam se na ove zakone, mislim da je ključna stvar, jer su ovi zakoni relativno pozitivni, da ima određene koristi i za građane i za penzionere i za korisnike socijalne zaštite.
Ali, ako govorimo o ovoj oblasti, najvažnije pitanje za Srbiju jeste porast nataliteta. To je ključno pitanje i očekujem od ministra Lalovića, od sadašnjeg ministarstva da u ovom pravcu napravi strateški plan kako bismo počeli sa priraštajem i kako ne bismo nestali kao država i kao narod. Zahvaljujem.