Da li predsednici, odnosno predstavnici poslaničkih grupa žele reč? (Ne.)
Prelazimo na zajednički načelni pretres 2-5. tačke dnevnog reda: – PREDLOZI ZAKONA O IZMENAMA ZAKONA O PRETVARANjU NEISPLAĆENIH PENZIJA I NAKNADA ZAPOSLENIH I POLjOPRIVREDNIKA U JAVNI DUG, SOCIJALNOJ ZAŠTITI I FINANSIJSKOJ PODRŠCI PORODICI SA DECOM
Sada ćemo nastaviti zajednički načelni pretres o:
- Predlogu zakona o izmenama i dopunama Zakona o javnom dugu Republike Srbije po osnovu preuzimanja obaveza Republičkog fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje zaposlenih nastalih po osnovu neisplaćenih penzija i novčanih naknada,
- Predlogu zakona o izmenama i dopunama Zakona o javnom dugu Republike Srbije po osnovu preuzimanja obaveza Republičkog fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje poljoprivrednika nastalih po osnovu neisplaćenih penzija i novčanih naknada,
- Predlogu zakona o izmenama i dopunama Zakona o socijalnoj zaštiti i obezbeđivanju socijalne sigurnosti građana, i
- Predlogu zakona o izmenama i dopunama Zakona o finansijskoj podršci porodici sa decom.
Obaveštavam vas da su, saglasno članu 93. stav 4. Poslovnika Narodne skupštine, do otvaranja zajedničkog načelnog pretresa, prijave za reč u pisanom obliku, sa redosledom narodnih poslanika, podnele poslaničke grupe: SRS, DSS, G17 plus i SPS.
Reč ima narodni poslanik Miroslav Nedeljković, ovlašćeni predstavnik.

Poštovani narodni poslanici, pošto je vladajuća većina donela odluku da se objedini rasprava o četiri zakona, koje je zaista neprirodno zajednički obrađivati, čak smo u četvrtak, kada je počela rasprava o ovoj tački dnevnog reda, imali dva resorna ministra koja treba da budu prisutna i da brane te zakone.
Sama ta činjenica je pokazala koliko je to neprirodno. Ali, šta je, tu je, moramo da se uklopimo u sve ono što vladajuća većina u datom momentu izglasa.
Govoriću o dva predloga zakona, i to o Predlogu zakona o izmenama i dopunama Zakona o socijalnoj zaštiti i obezbeđivanju socijalne sigurnosti građana i o Predlogu zakona o izmenama i dopunama Zakona o finansijskoj podršci porodici sa decom. Naravno da ću pojedinačno govoriti i o jednom i o drugom.
Šta može da se kaže o ova dva zakona? Ono što je zajednička karakteristika ova dva predložena zakona, jesu predviđena povećana izdvajanja za socijalnu zaštitu porodica. To je svakako nešto što treba pozdraviti.
Svako povećano izdvajanje iz fondova socijalne zaštite, penzijsko-invalidskog fonda za porodice u ovoj izuzetno teškoj socijalno-ekonomskoj situaciji, u kojoj se Srbija i prosečna porodica nalaze, jeste dragoceno, bez obzira na to što će ovim povećanjem biti obuhvaćeno relativno malo porodica, odnosno pojedinaca. Ipak je i to od nekakvog značaja. Tu nameru ne treba stavljati pod sumnju.
Što se tiče Predloga zakona o socijalnoj zaštiti i obezbeđivanju socijalne sigurnosti građana, tu i nema nešto mnogo novina, nema nekih velikih dodatnih izdvajanja. Predlagač je dao bilans koliko će u 2006. godini biti povećana izdvajanja. To je oko 665 miliona dinara, po više osnova.
Šta je ono što građane treba najviše da interesuje, o čemu ću ovde govoriti, da bi ljudima bilo jasno šta ih čeka u 2006. godini od ovih promena?
Pre svega, ove izmene se tiču korisnika za tuđu negu i pomoć od strane drugog lica. Takvih korisnika danas u Srbiji ima ukupno 70.000 – 20.000 u sistemu socijalne zaštite i 50.000 u penzijsko-invalidskom sistemu.
Međutim, ne tiče se ovo povećano izdvajanje svih tih 70.000 korisnika. Ono će se odnositi na otprilike 12,5 hiljada korisnika, i to na one koji imaju 100% telesno oštećenje funkcije jednog ili više organa. To su osobe koje zaista zahtevaju stalnu negu i pomoć od strane drugog lica.
Da bi građani znali o čemu se radi, znači, osobe koje imaju potpuni gubitak vida, potpunu oduzetost polovine tela, odnosno oduzetost nogu, nedostatak jednog ili više ekstremiteta itd. Dakle, to su izuzetno teški slučajevi i kod njih se predviđa osetno povećanje izdvajanja na ime tuđe nege i pomoći i ono će iznositi 70% od prosečne zarade u Republici. To nije malo povećanje i ono će zaista značiti osetno poboljšanje položaja ovih korisnika.
Šta ovde treba reći kao upozorenje predlagaču, a još više onima koji će biti u situaciji da daju svoja stručna mišljenja i da donose rešenja o ovom institutu tuđe nege i pomoći. S obzirom da je ovo značajno novčano izdvajanje, sigurni smo da će mnogi pojedinci, mnogo porodica u tome videti šansu da poprave svoj težak ekonomski položaj.
Očekujemo veliki pritisak, kako na lekare, tako i na odgovarajuće komisije. Predlagač bi, po nama, morao da predvidi takvu situaciju – da će sredstva koja je planirao za naknadu za rad organa veštačenja u postupku ostvarivanja prava na uvećani dodatak za pomoć i negu, verovatno biti znatno veća nego što je ovih planiranih 1.650 hiljada dinara.
Kada budu amandmani na dnevnom redu, to ćemo još reći, uložili smo jedan amandman koji će malo pooštriti samu proceduru, da se ne dešavaju oni slučajevi koji su već bili masovna pojava i još uvek jesu, a to je da se uz pomoć falsifikovanih, odnosno friziranih dokumenata ne dolazi do ovog prava. Jednim amandmanom smo predvideli da se uz uvid u medicinsku dokumentaciju, ne izuzetno, po potrebi, nego obavezno ostvari neposredni pregled korisnika od strane tih komisija, ali o tome ćemo narednih dana.
Šta iz ovog zakona još imamo kao dodatnu pogodnost? To je veća dužina boravka majke u materinskom domu. Do sada je bilo devet meseci, predviđa se mogućnost da se to produži na 12 meseci. Kao treće, pravo na materijalno obezbeđenje porodice i za korisnike kojima srodnik, koji je po zakonu dužan da izdržava porodicu, nije dostupan, bilo zato što mu se ne zna mesto prebivališta ili je u inostranstvu. Onda će se iz budžeta njima to nadoknađivati, pa ako se uđe u trag tom obvezniku, onda bi se ta sredstva vraćala u budžet.
Što se tiče zakona o finansijskoj podršci porodici sa decom, tu ima dosta da se priča.
Osnovna stvar je da se roditeljski dodatak redefiniše, donekle se menja njegova priroda, zbog bitne promene u načinu njegove isplate. Ono što je ključna novina, to je da je roditeljskim dodatkom sada obuhvaćeno i dete prvog reda rođenja u porodici.
Naime, juna 2002. godine stupio je na snagu Zakon o finansijskoj podršci porodici sa decom. Tim zakonom uveden je roditeljski dodatak za drugo, treće i četvrto dete. Za taj mesec – jun 2002. bili su određeni nominalni iznosi od 50.000 za drugo dete, 90.000 za treće i 120.000 za četvrto dete u porodici.
U oktobru 2005. godine ti iznosi su: za drugo dete – blizu 76.000, za treće dete 137.000 i za četvrto dete 182.000 dinara. To jesu značajni iznosi, ali moramo da napravimo jednu digresiju.
Pre donošenja ovog zakona, Zakon o društvenoj brizi o deci je predviđao neka davanja za finansijsku podršku porodici sa decom. To su neke stavke koje su ukinute Zakonom o finansijskoj podršci porodici sa decom i, po mom mišljenju, objedinjene su sa roditeljskim dodatkom.
Šta je te godine ukinuto? Ukinut je materinski dodatak, to su one naknade koje su primale porodilje koje nisu bile u radnom odnosu, ukinuta je novčana naknada za opremu novorođenčeta i ukinut je besplatan boravak za treće dete u predškolskim ustanovama. Kao kompenzacija za to, dakle, uveden je roditeljski dodatak.
Naravno, postoji dečiji dodatak, postojao je i do tada, postoji i sada. Njegova visina je bila 900 dinara – 2002. godine, a sada je oko 1.360 dinara, sa 30% uvećanjem za posebnu kategoriju dece samohranih roditelja, za hranitelje i za decu ometenu u razvoju.
Mislim da je 2002. godine napravljen možda eksperiment, svakako u dobroj nameri, ne zaboravimo da je ovaj roditeljski dodatak imao ne samo funkciju socijalne zaštite porodice, nego je bio zamišljen i kao jedna od stimulativnih mera populacione politike. Da ne otvaram tu temu oko tragičnog stanja demografskog razvoja Srbije, u Srbiji od 1981. godine praktično postoji negativna stopa prirodnog priraštaja, najpre u pojedinim delovima Srbije, Vojvodini, a od 1990-1991. godine praktično u celoj Srbiji imamo negativnu stopu prirodnog priraštaja.
Dakle, roditeljski dodatak je bio put u nepoznato. Malo je vremena prošlo od juna 2002. godine do danas i Vlada ide sa drastičnim promenama prirode tog roditeljskog dodatka. Dakle, uvodi se roditeljski dodatak za prvo dete od 20.000 dinara sa jednokratnom isplatom, ali se roditeljski dodatak za drugo, treće i četvrto dete neće isplaćivati jednokratno, nego će se podeliti u 24 jednake mesečne rate.
Ne može se decidirano reći šta je bolje. Verovatno se svi stručnjaci iz oblasti socijalne zaštite slažu da je bolje da porodica ima stabilan mesečni izvor prihoda, nego da bude jednokratna, pa makar i izdašna, isplata.
Posle ovog perioda, od sredine 2002. godine do oktobra 2005. godine možda su Vlada, odnosno resorno ministarstvo, sami došli do nekih pokazatelja, meni nisu dostupni ti statistički demografski pokazatelji, da ovakva isplata roditeljskog dodatka nije odgovorila nekoj svojoj zamišljenoj nameni.
Mišljenja smo da ne treba sada praviti toliki zaokret od jednokratne isplate i ići na podelu u 24 jednake mesečne rate. Amandmanom na taj član napravili smo kompromisno rešenje, da se jedna trećina predviđene sume isplati jednokratno, a ostale dve trećine podele u 24 jednake mesečne rate.
Tom jednom trećinom, koja bi se isplatila jednokratno, možda bismo vratili, na neki način, ono što je ukinuto 2002. godine, a to je naknada za opremu novorođenčeta, a ova produžena isplata bi dala tu, makar i minimalnu, socijalnu sigurnost porodicama sa decom.
Ono sa čim se 2002. godine nismo slagali, mada tu ne može biti rešenja za koja unapred znamo da će biti dobra, ili ne sa stanovišta uticaja na prirodni priraštaj, to je što se četvrto dete izdašnije finansijski stimulisalo nego treće dete.
Mislim da se svi stručnjaci slažu u tome da je spas za Srbiju, odnosno za sve narode sa depopulacijom, motivacija za rađanje trećeg deteta. Ovde je četvrto dete više stimulisano, a iskustvo i neka logika govori da, po pravilu, porodice koje imaju više od troje dece, daleko od toga da je apsolutno pravilo, ali verovatno da jeste, gledano ovako grubo, porodice sa četvoro i više dece možda i nisu najzdravije porodice u socijalnom, kulturološkom pogledu.
Pitanje je da li društvo, odnosno država u celini imaju motiva i razloga da toliko značajnije motivišu porodice sa mnogo dece. Naravno, bilo bi idealno da Srbija nije u toj situaciji. Svestan sam da ovakav razgovor može pogrešno da se protumači, ali sam mišljenja da se mora akcenat staviti na treće dete.
Vreme će pokazati ovo rešenje. Mislim da Vlada neće prihvatiti taj naš amandman da se roditeljski dodatak – jedna trećina isplaćuje jednokratno, a dve trećine u 24 jednake mesečne rate. Ako bi prihvatila, bez obzira na sve moguće rezerve, mislim da bi to rešenje bilo znatno povoljnije.
Ono što smo, takođe, predložili, to je da roditeljski dodatak za prvo dete bude znatno veći nego što je sada predviđen, ali svesni naše ekonomske situacije, svesni nemogućnosti da se iz budžeta znatnije izdvajaju sredstva, predložili smo da se novčani iznosi za drugo, treće i četvrto dete smanje u korist prvog deteta, da bi ta finansijska motivacija za prvo dete bila veća. Zbog čega?
Trend u Srbiji je da više nije možda u prvom planu mali broj dece u prosečnoj porodici. Trend u Srbiji je da se u brak ulazi sve kasnije, da omladina u sve zrelijim godinama sklapa brak i da se sve teže odlučuje, čak i za prvo dete. Zato smo mišljenja da treba maksimalno stimulisati rađanje prvog deteta. Doduše, ne postoje ta finansijska sredstva koja će taj problem samostalno da reše, jer su razlozi za kasno sklapanje braka i na drugoj strani.
Da bi se mladi ljudi odlučili na brak i rađanje dece nije dovoljno novčano ih motivisati kada se dete rodi. Ono što je preduslov jeste da mladi ljudi imaju krov nad glavom i da imaju posao. I u jednom i u drugom slučaju stanje u Srbiji je veoma loše, naročito što se tiče visoke stope nezaposlenosti.
Stručnjaci znaju da naše porodice otprilike možemo podeliti u tri grupe, onako najgrublje uzevši, koje se iz različitih razloga teško odlučuju na rađanje dece. Imamo grupu bračnih parova koji, uslovno rečeno, imaju sve, ali ne žele rađanje više dece, ne žele zato što imaju niske reproduktivne norme, odnosno poseban sistem vrednosti gde je za te osobe prioritetno nešto drugo, a ne rađanje i podizanje dece.
Imamo drugu grupu porodica, odnosno pojedinaca, koje nemaju ništa i njima treba sve, treba im stan, posao i zaista im ništa neće značiti ovako visok iznos roditeljskog dodatka, čak i u onom iznosu kako smo ga predložili. Dakle, tu je potreban snažan, dinamičan ekonomski razvoj da bi se nešto postiglo.
Postoji i treća grupa porodica koje bi rado imale više dece, ali im treba makar mali podsticaj. Tu društvo, odnosno država može najviše da učini. Ovo što smo se ograničili samo na finansijska sredstva, davana u ovoj ili onoj formi, to nije dovoljno.
Treba mnogo više, ali to je tema koja zahteva mnogo više vremena i verovatno donošenje strategije i politike demografskog razvoja, pa i posebnu sednicu ove skupštine.

Reč ima narodni poslanik Toma Bušetić, ovlašćeni predstavnik SPS.

Dame i gospodo narodni poslanici, uvaženi predsedavajući, ministre Laloviću, malopre je u Skupštini bila anketa kakve koristi građani Srbije imaju od 200 donetih zakona u Skupštini Srbije tokom mandata ove vlasti.
Moje lično mišljenje je da najveći broj zakona na neki način možemo nazvati neutralnim, zakoni koji znače adaptaciju, usklađivanje sa zakonima EU. Veliki broj zakona, naročito zakoni u oblasti radnog i socijalnog zakonodavstva su rigidni, ograničavaju prava penzionera, nezaposlenih, zaposlenih i uglavnom se radi o zakonima kao što je Zakon o penzijskom i invalidskom osiguranju, o zdravstvenom osiguranju, o radu itd.
Ako za te zakone u oblasti radnog i socijalnog zakonodavstva možemo reći da znače bitno umanjenje prava, ako govorimo o penzijskom zakonu prava penzionera, u Zakonu o zdravstvenom osiguranju smanjuju se prava osiguranika, ukidaju se značajna prava. Ako govorimo o Zakonu o radu smanjuju se prava zaposlenih.
Ako je sve to tako, ako govorimo o zakonima koji su danas na dnevnom redu, za njih možemo reći da su pozitivni i da koristi penzionera i drugih lica, po Zakonu o socijalnoj zaštiti i obezbeđenju socijalne sigurnosti i finansijske podrške porodici sa decom, jesu male, ali su ipak prisutne.
Činjenica je da isplata zaostalih penzija jeste dobra vest za penzionere, radi se o isplati 23,5 milijarde za penzionere koji su u sistemu penzijskog i invalidskog osiguranja za zaposlene. Radi se o jednoj i po penziji i 20 milijardi, kada je reč o penzionerima koji su u sistemu penzijskog i invalidskog osiguranja za poljoprivrednike.
Iako je isplata u kešu, koja je predviđena ovim zakonima, suštinski nepovoljnija od isplate putem obveznica, ipak naši penzioneri vrlo rado prihvataju isplatu u kešu i za njih je uvek bolje rešenje, ma kako to njima izgledalo da je nepovoljnije, a jeste nepovoljnije.
Naša osnovna primedba, kada je reč o isplati penzionera u penzijskom i invalidskom sistemu za poljoprivrednike jeste što je preskočena 2006. godina. Imaćemo neku dinamiku kada govorimo o penzionerima koji su u fondu zaposlenih lica, faktički njihova isplata počinje decembra ove godine, ona je podeljena u šest rata i to vreme jeste kraće.
Ranije, kada smo usvajali zakone iz ove oblasti, naša primedba je bila da ne treba zaposleni da imaju neku prednost u odnosu na poljoprivredne proizvođače, njihove penzije su em male, em su ta dugovanja velika, radi se o preko 20 penzija.
Naše mišljenje je bilo da i 2006. godinu treba obuhvatiti kada je reč o ovim isplatama i da umesto četiri dela duga, imamo pet delova i da se jednostavno svake godine isplaćuju po četiri milijarde, počev od 2006. godine, a ne po pet milijardi, vezano za 2007, 2008, 2009. i 2010. godinu.
Naravno, ministar će reći da nema dovoljno, nije realno, nisu sredstva predviđena. Imamo rebalans budžeta i preko rebalansa budžeta možemo sve ovo vrlo lako da ispravimo.
Ponavljam, pre svega iz razloga što su poljoprivredne penzije veoma niske, to je nekoliko hiljada dinara, a sa druge strane znamo da je penzijski fond dosta prazan, a da su opterećenja poljoprivrednika velika, imajući u vidu njihovu platežnu moć, jer sasvim je sigurno da svako lice koje radi mnogo lakše dolazi do para, do novčanih sredstava nego poljoprivrednici. Njima je svaki dinar veliki, jer znamo da su njihovi proizvodi, ma kako imali uspešan rad na svom imanju, relativno jeftini i ne mogu da nadoknade silne troškove koji se nalaze pred celokupnim stanovništvom.
Znači, u suštini pozdravljamo ove zakone, ali želimo da skrenemo pažnju ministru Laloviću i ministru Dinkiću da ne treba mnogo da se hvale, da su uradili nešto što ranije vlade nisu uradile. Nema tu mesta ni za kakvu hvalu.
Znamo kakvo je vreme bilo '90-tih godina, a znamo da je od 2001. i 2005. godine prodato hiljadu najboljih firmi, hiljadu najboljih preduzeća, ogroman novac od tih prodaja išao je u budžet na namirivanje ovih potreba.
Prema tome, da je SPS svojevremeno '90-tih godina prodala duvansku industriju, cementare, pivare, mogli bismo da namirimo penzionere i mnoge druge zahteve koji su proizilazili iz budžeta. Znači, nema mesta za neku veliku hvalu, ali imajući u vidu trenutnu situaciju taj potez može, na neki način, da se pohvali.
Sa druge strane, kada govorimo o isplatama penzija, treba reći sledeće: te obaveze su sada manje. Imali smo prosečnu penziju pre pet-šest godina, znači u vreme naše vlasti, prosečna penzija je bila 90% od prosečne plate. Već danas prosečna penzija je na neki način 60% od prosečne plate. Tu jeste ključni amandman SPS donet svojevremeno u ovoj skupštini, gde smo rekli da prosečna penzija ne može da padne ispod 60% od prosečne plate. To je najvažnije i najbolje rešenje za penzionere.
Sasvim je neopravdano kada slušamo ovih dana predsednika penzionerske organizacije, Jovana Krkobabića, koji kaže da čak ni SPS ništa nije uradio za penzionere. Nije tačno. Taj amandman je ključan.
Ovo odlaganje aranžmana sa MMF-om je bilo vezano za taj naš amandman, jer gotovo sam siguran da bi po švajcarskoj formuli, koja je bila na snazi do juče, prosečna penzija bila ispod 60%, možda koliko ove ili sledeće godine.
Znači, nisu ni te obaveze ove vlade iste da je onaj sistem ostao isti – sistem obračuna i usklađivanja penzija. Sve te obaveze sada su znatno smanjene i na neki način smo došli u mogućnost da se ove zaostale penzije isplaćuju.
Kada govorimo o ovim drugim zakonima, zakonu o socijalnoj zaštiti i obezbeđenju sigurnosti, dobro je ovo izjednačavanje visine sredstava za pomoć i negu drugog lica, kada je reč o korišćenju tih prava putem sistema PIO i socijalne zaštite, sredstava koja se isplaćuju preko centara za socijalni rad.
Treba reći da u ovom sistemu PIO imamo 50 hiljada lica koja su korisnici dodatka za tuđu negu i pomoć i 20 hiljada lica koja ovo pravo koriste u sistemu socijalne zaštite. Dodatak za tuđu negu i pomoć u sistemu PIO sada iznosi negde 7,5 hiljada. Ovaj drugi u sistemu socijalne zaštite – 4.600 dinara.
Svako usklađivanje je normalno, logično. Nije logično da neko isto pravo, po raznim osnovama, nezavisno gde se koristi, daje enormno velike razlike, kao što je i ministar objasnio za razlike između invalida boraca i civilnih invalida, da to isto treba uskladiti, naravno ne smanjujući visinu novčanih sredstava borcima. Uvek se za njih zalažemo, jer smatramo da je njihova borba tokom rata bila ispravna, bez obzira na zakone koji su doneti u ovoj skupštini.
Ono što je važno, vezano za ovaj zakon, želeo bih još da prokomentarišem izlaganje ministra Lalovića, koji je pre nekoliko dana na Odboru za rad i zapošljavanje govorio o tome kako moramo dovesti u red sva pitanja u oblasti socijalne zaštite i da je jednostavno neodrživa situacija da to pravo koriste i oni kojima to nije najpreče i da mnogi ljudi koriste neka prava koja jednostavno ne treba da koriste.
Sredstva treba da dobiju oni kojima su najpotrebnija. Ministar je govorio o tome kako to izgleda u porodici koja koristi ta razna prava, po različitim osnovama.
Ima mogućnost da koristi pravo materijalnog obezbeđenja, to materijalno obezbeđenje je sedam hiljada dinara, pa onda koristi pravo dečijeg dodatka, pa je dečiji dodatak sedam hiljada dinara, pa sada po osnovu roditeljskog dodatka, ako se podeli na 24 meseca, pa uzmemo pravo na četvrto dete.
Ispada da u nekoj manje razvijenoj opštini takva porodica, koristeći sva ta prava, po osnovu socijalne zaštite i socijalne sigurnosti, ima prihod od dvadesetak hiljada dinara.
S druge strane, u tim opštinama, poput opštine Lebane, Rekovac, Kuršumlija, mnogo je takvih opština gde je prosečna plata veoma mala, pa ljudi koji ne rade nigde imaju duplo veća primanja. nego oni koji koriste razna prava po osnovu socijalne zaštite i socijalne sigurnosti.
Jeste to donekle ispravno, ali moraju i predstavnici Vlade da znaju da je danas takoreći svaka suma sredstava obesmišljena. Verujte da danas i 10 hiljada, i 15 i 20, ne znači nikakvu posebnu socijalnu sigurnost. Danas ni plate od 30 hiljada dinara ne znače bogzna šta, imajući u vidu da su sve cene, cene struje, cene grejanja otišle 10, 15 puta više nego što je to bilo pre pet ili šest godina. Primera radi, cena grejanja je sada 40 dinara po kvadratu; 2000.-te godine je cena bila 2,5 dinara.
Znači, po tom osnovu koliko puta plate treba da se povećaju – treba da se povećaju 20 puta da bi se nadomestile te cene. Šta ćemo reći za veliki broj stanovništva koji ne prima ništa? Ujutru se ljudi probude, mladi, stari, srednje doba, nije važno, 30, 40, 50 godina, nema ni jedan jedini dinar. Mislim da je takvih u Srbiji najmanje milion, a možda i više. Nemaju nikakav prihod.
Zbog toga smatram da ne treba vršiti neku posebnu restrikciju u ovoj oblasti, kada je reč o socijalnoj zaštiti. Jednostavno, pokušati sve da svi imaju određena sredstva za život, minimalne uslove za život.
Ako govorimo o finansijskoj podršci porodice i o ovom zakonu, dobro rešenje je vezano za prvo dete. Po osnovu prvog deteta roditeljski dodatak je 20 hiljada dinara. Predložili smo da se ova suma uveća i da se za prvo dete dobije 30 hiljada dinara. Smatramo da je to na početku najvažnije, da su najveći troškovi za prvo dete, a da je za svako naredno dete ipak, na neki način, olakšana situacija.
S druge strane, ovo pitanje – roditeljski dodatak za drugo, treće i četvrto dete je relativno, šta je dobro. Da li je dobro dobiti tu jednokratnu pomoć, imajući u vidu veliki broj mladih, pa i drugih bračnih parova koji u startu nemaju nikakvo zaposlenje, nikakva sredstva za život? Za njih je 75 hiljada, 180 hiljada za četvrto dete, 136 za treće dete, izuzetno značajna pomoć.
Opet, ako se to podeli na 24 meseca, imamo sigurnije finansiranje za veće porodice, ali to sigurnije finansiranje, na primer, ako govorimo o drugom detetu, podelimo na 24 meseca, ispadne negde oko tri hiljade dinara za drugo dete, što je mala pomoć za te bračne parove, na ovaj način regulisano. Imamo određene amandmane, mislim da ćemo naći neko najbolje rešenje.
Ministar je posebno potencirao da je ovaj roditeljski dodatak veoma važan, jer ćemo na taj način pospešiti natalitet. U Srbiji ima samo nekoliko opština koje imaju veću stopu rađanja nego što je stopa smrtnosti.
Slažemo se sa ministrom Lalovićem da je to najvažnije pitanje danas u Srbiji, jednako važno kao odbrana zemlje. Moramo da znamo, bez obzira na tu finansijsku podršku, koja je bitna, da je veoma važno za naše društvo i za našu državu da razvijamo svest o potrebi obnavljanja stanovništva, jer imamo brojne primere na zapadu, u Zapadnoj Evropi, pre svega.
Evo, u Francuskoj i Nemačkoj je isto negativna stopa priraštaja. Sredstva za socijalnu sigurnost uglavnom koriste stanovnici Maroka, Alžira i ostalih afričkih zemalja u Francuskoj. Nema čistih Francuza. Isto tako je i u Nemačkoj.
Znači, tačno je da su finansijska sredstva veoma važna da bi se obnavljala porodica, ali je još važnije da se razvija svest o potrebi da nas ima više, da pospešimo natalitet, jer da vas podsetim, na primer, dvadesetih i tridesetih godina svaka porodica u Srbiji je imala petoro, šestoro dece.
Danas, da bismo imali prostu reprodukciju potrebno nam je najmanje četvoro dece po porodici. S druge strane, brojni su problemi kada je reč o proširenju porodice. U Srbiji danas imamo 300 hiljada pobačaja, nasilnih prekida trudnoće, na šest sklopljenih brakova beleži se jedan razvod, što je mnogo, 20 posto porodica je bez potomstva, a veliki broj ljudi nikada nisu sklopili brakove.
Tu je važno razvijati svest i o svim ovim problemima, da se sve ovo rešava na pravi način. U sadašnjem trenutku, svake godine nas je 30 ili 25 hiljada manje, za deset godina to će biti čitav jedan okrug. To je više nego Šumadijski ili Pomoravski okrug, jer ti okruzi imaju manje od 300 hiljada stanovnika.
(Nataša Jovanović, sa mesta: Koliko ima Šumadijski okrug?)
Možda ima 300.
(Nataša Jovanović, sa mesta: 324 hiljade birača ima.)
Malo pogledaj, Nataša, mislim da nisi u pravu.
U sadašnjem trenutku Srbija mora da ima konsenzus kada je reč o strateškim pitanjima. Takvo je pitanje nataliteta. Takvo je pitanje i odbrane zemlje. Pitanje nataliteta jednako gledam kao i pitanje odbrane zemlje.
Međutim, mislim da je danas u Srbiji najveći problem što nemamo konsenzus oko tih najvažnijih pitanja, a svakako da nemamo konsenzus, pre svega iz razloga što imamo svekoliku krizu elita, kriza elita je svuda i na svakom mestu.
Kriza je, kada je reč o političkoj eliti, naučnoj eliti, kada je reč o svakoj drugoj eliti, jer u suprotnom ne bi nam se događalo, na primer kada govorimo o medijima, kada govorimo o tome kako mediji treba da se ponašaju, kada govorimo o tim strateškim pitanjima.
Pre nekoliko dana na Karićevoj televiziji gosti su bili Azem Vlasi i Mate Granić. Azem Vlasi se cerio nad sudbinom Srbije i prognozirao nam budućnost iz 1878. godine, kaže, to je vaša izvorna državnost, znači, kada je Srbija bila od Beograda do Kruševca. Mate Granić je, pak, svojim vatikanskim osmehom predviđao da će u ovim pregovorima o Kosovu i Metohiji, odlučiti Amerika, pa kaže on, zna se kako će Amerika odlučiti.
Takvi gosti na takvoj televiziji, to je samo moguće u Srbiji i na nekoj, tzv. srpskoj televiziji. Zbog toga kažem, naš najveći problem danas u Srbiji jeste kriza elita, bez obzira na odgovornost naroda, elite vode narod, a mi smo danas na najnižem stupnju kada je reč o elitama koje vode zemlju, i kada je reč o politici i nauci, i svakoj drugoj oblasti.
Kada govorimo o konsenzusu, nama je konsenzus potreban i po mnogim drugim pitanjima, bio nam je potreban da donesemo rezoluciju o zaštiti zdravlja, prava na zdravlje predsednika Miloševića i prava na život.
Danas je u Srbiji valjda svakome jasno da je Milošević na Kosovu i Metohiji branio, pre svega, teritorijalnu celokupnost zemlje, branio suverenitet ove zemlje i valjda je danas i poslednjem Srbinu jasno da je na Kosovu i Metohiji bio terorizam i da se srpska država u to vreme obračunavala sa terorizmom.
Ako to svi znamo, onda je sasvim nelogično da takvu rezoluciju donosi ruska Duma, a da se u srpskom parlamentu poslanici nećkaju. Razmišljaju da li je to potrebno ili nije, a i te kako je potrebno.
Kada govorimo o Haškom tribunalu, valjda je svima danas jasno da je Haški tribunal politički sud, oni su osvedočene zločince Fatmira Ljimaja i Muslijua pustili na slobodu, njihovi Albanci i Šiptari su svedočili o njihovim zločincima, ali tu se jasno vidi, sve komandante će osloboditi, a osudiće neke čuvare.
Znači, moramo da budemo jedinstveni oko tog pitanja i oko pitanja Haškog tribunala i ne treba mnogo da se radujemo, jer evo sada su Hrvati uhvatili Gotovinu, Tadić je pozdravio hrvatsku vladu kako je to učinila na pravi način. Pustiće oni Gotovinu, to je sasvim sigurno, kao što su pustili generala Blaškića svojevremeno, osudili ga na 40 godina, onda mu to skinuli na osam godina, pa ga pustili na slobodu.
Znači, vraćam se na ove zakone, mislim da je ključna stvar, jer su ovi zakoni relativno pozitivni, da ima određene koristi i za građane i za penzionere i za korisnike socijalne zaštite.
Ali, ako govorimo o ovoj oblasti, najvažnije pitanje za Srbiju jeste porast nataliteta. To je ključno pitanje i očekujem od ministra Lalovića, od sadašnjeg ministarstva da u ovom pravcu napravi strateški plan kako bismo počeli sa priraštajem i kako ne bismo nestali kao država i kao narod. Zahvaljujem.

Reč ima prvo narodni poslanik Nataša Jovanović, replika, potom narodni poslanik Snežana Stojanović-Plavšić.

Samo informacije radi, kolega Bušetić je, govoreći o broju stanovnika u administrativnom području Šumadijskog okruga, znači, to je grad Kragujevac i šest šumadijskih opština, rekao podatak koji nije tačan – da je to manje od 300.000 birača.
Ima 284.000 birača po podacima sa poslednjih predsedničkih izbora, s tim što pretpostavljam da je taj broj sada, što se birača tiče, mnogo veći, a broj stanovnika još za trećinu veći, jer morate da imate u vidu, kolega Bušetiću, kada već govorite o ovom mladom priraštaju i o deci, da je budući birač i dete koje se danas rodilo, kao i ono koje ima šest meseci ili godinu dana i koje će jednog dana da stekne pravo da bira i da bude birano.

Momenat, po Poslovniku, narodni poslanik Toma Bušetić.

Nije toliko, Nataša, uopšte bitno da li sam pogrešio za 10 ili 20 hiljada. Pomoravski okrug ima ispod 300.000 stanovnika, evo Borski okrug ima ispod 300.000, Zaječarski okrug ispod 300.000 stanovnika, Rasinski okrug, tu je negde oko 300.000 stanovnika. Danas u Srbiji, kada govorimo o okruzima koji imaju ispod 300.000, od sadašnjih 22, ako ne računamo Kosovo i Metohiju, sigurno je bar desetak ili 15 okruga koji su tu negde oko 300.000 stanovnika ili ispod 300.000 stanovnika.
Kada sam govorio, mislio sam da je najvažnije pitanje da ukažemo na činjenicu da nas je svake godine za 30.000 manje, a da će nas za 10 godina biti manje za čitav jedan okrug. Mislim da je važna suština, što sam hteo da kažem, a da li baš Kragujevac, možda sam pomešao kada je reč o biračima i kada je reč o broju stanovnika.
Mislim da je relevantna stvar u odnosu na ono što sam hteo da kažem da nas je sve manje i da je ta naša politika nataliteta strateško pitanje za Srbiju, kao i sva druga pitanja koja razmatramo, ako ne damo pravu važnost za ovo pitanje, neće značiti ništa. Nećemo moći ni zemlju da branimo, ako nas za 50 godina bude četiri miliona, a takve su prognoze.
Ako se ovako nastavi biće nas oko 3.800.000 i to je katastrofa. Onda nijedan program nećemo moći da sprovedemo, ni ekonomski, jer bez odbrane zemlje, bez slobode nema ekonomskog razvoja, prosperiteta, nema napretka.
Moramo da vodimo računa i da govorimo pre svega o suštinskim pitanjima, jer ako pratim svakog govornika sada, pa nađem da neki podatak nije tačno rekao, možemo da se javljamo svakog dana na svako izlaganje i to nije dobro.

Replika, narodni poslanik Nataša Jovanović.

Gospodine Bušetiću, jednostavno  niste u pravu.
Ako ste već sa pozicije govornika malopre, govoreći o stavu svoje stranke, a ja ću izneti svoj stav u ime poslaničke grupe SRS ili kasnije u toku dana, ili sutra, kao jedan od govornika, o pogubnoj socijalnoj i nacionalnoj strategiji koju predvodi ova vlada i ministar Lalović, samo moram da vam kažem da je bilo bespotrebno da sada izlazite po Poslovniku.
Reagovala sam odavde na vašu upadicu, što je stenograf verovatno zabeležio, i kada sam govoreći da je podatak netačan, apsolutno ne ulazeći u vašu priču i vaše obrazloženje zakonskog projekta i prihvatanja i neprihvatanja, jer to je stvar vaše stranke, rekla da niste u pravu, sa govornice ste mi rekli: "Nataša, pogledaj to malo".
Nije u redu da mi se na taj način obraćate, a kada pogledam ne malo, nego mnogo – to je podatak koji jednostavno moram da znam i ako me neko probudi i u tri sata noću; samo sam rekla da ste drastično pogrešili.