Dame i gospodo, gospodine ministre, pred nama je Predlog zakona kojim se praktično produžava pritvor. Mi smo nešto tako slično imali već pre određenog vremena i tada sam diskutovao na isti način kao što ću i sada da diskutujem.
Mislim da ne možemo po slobodnoj volji pristupati određivanju pritvora, bez obzira što se u našim rukama nalazi zakonodavna vlast. Zakonodavna vlast je ograničena Ustavom na srpskom jeziku. Ustav znači ustaviti samovolju. Ustav ima svoj tekst. U tom tekstu piše i Ustav sadrži odredbe kojima se ograničava pritvor.
Čitajući Predlog zakona, pogotovo njegov ustavni osnov, on se poziva na član 15. stav 2, u kome se kaže da niko ne može biti lišen slobode, osim u slučajevima i u postupku koji su utvrđeni zakonom. Predlog zakona se poziva i na član 72. stav 1. tačka 2. Ustava koji sadrži procesni osnov, jer Republika Srbija uređuje i obezbeđuje ostvarivanje i zaštitu sloboda i prava čoveka i građanina.
Međutim, Ustav posle člana 15. ima i član 16. Pošto je to najviši normativni akt ove države, ja ću ga citirati: "Lice za koje postoji osnovana sumnja da je izvršilo krivično delo može, na osnovu odluke nadležnog suda, biti privedeno i zadržano u pritvoru, samo ako je to neophodno radi vođenja krivičnog postupka ili bezbednosti ljudi". Već u prvom stavu nalazimo ograničenje kada se može odrediti pritvor. Samo ako je to neophodno radi vođenja krivičnog postupka ili bezbednosti ljudi.
Time se apsolutno isključuje svaka druga mogućnost, svaka druga potreba, znači pritvor nije kažnjavanje, on je mera obezbeđenja da bi se mogao postupak voditi ili da bi se obezbedila bezbednost ljudi.
Stav 2. kaže: ''Trajanje pritvora mora biti svedeno na najkraće nužno vreme''. Mi vreme merimo, naravno, sekundama, minutima, satima, danima, mesecima, znači, nekim rokovima. U Predlogu zakona ne vidim rok. Nama je rok određen ni dve ni četiri godine, nego kako Zakon kaže, tako određen, pri tom može trajati do izricanja prvostepene presude. Ako uzmemo Krivični procesni zakon, tamo nema roka da se donese presuda, znači, za pritvor nema roka i pritvor nam izlazi izvan okvira onoga što propisuje Ustav.
Nadalje, Ustav propisuje da pritvor može trajati po odluci prvostepenog suda najduže tri meseca od dana pritvaranja. Ovaj rok se može odlukom Vrhovnog suda, to naglašavam, produžiti još za tri meseca. Dakle, ako se do isteka tih rokova ne podigne optužnica, okrivljeni se pušta na slobodu.
Ustav, naravno, služi za tumačenje svih zakona, za ponašanje svih i svakoga, pa ako ovo tako tretiramo, Ustav kaže, samo odlukom Vrhovnog suda se pritvor može produžiti i još za tri meseca, a posle isteka tih rokova pušta se na slobodu. Znači, tu Ustav operiše sa rokovima. On ne kaže do donošenja neke odluke, Ustav kaže, do isteka rokova. Mi ovde, nasuprot tome, u zakonu kažemo – tako određeni pritvor može trajati do izricanja prvostepene presude.
Pošto nema roka za izricanje, mislim da bi predlagač morao da predvidi rok. Koji bi rok bio, to ne znam, to zavisi od potreba koje iziskuju donošenje ovog zakona, ali očigledno je da Ustav traži rok, pošto u procesnom Krivičnom zakonu nemamo rok za donošenje presude, mislim da je ovde pritvor praktično ograničen eventualno zastarelošću krivičnog gonjenja, što ne može biti rok za određivanje pritvora, niti je to tako određeno.
U samom obrazloženju zakona nalazimo analizu efekata zakona, pa kaže ovako – ''donošenje ovakvog zakona neće izazvati troškove građanima i privredi, posebno malim i srednjim preduzećima''. Ne vidim kakvu ulogu imaju mala i srednja preduzeća kod pritvaranja građana.
Mislim da je trebalo ovde da napišemo koliko građana ima u pritvoru, koliko će oni morati duže da ostanu u pritvoru zbog ovoga itd.
Zatim, kod razloga za stupanje na snagu pre osmog dana, predlaže se da zakon stupi na snagu narednog dana kako ne bi istekao pritvor optuženima za krivična dela organizovanog kriminala. Taj deo obrazloženja nije u skladu sa normom koja se predlaže, a koja glasi – protiv optuženog, koji je zbog isteka roka pušten na slobodu, može se odrediti pritvor. Znači, tek ako je pušten na slobodu, može mu se odrediti pritvor. Ovde u obrazloženju piše da im ne bi istekao pritvor. Tu ima nekih nesaglasnosti.
Kao i prvi put kada sam diskutovao kod donošenja ovakvog sličnog zakona, ne mogu da se otmem utisku da imamo određeni popust prema određenim pravosudnim organima koji ne bi smeli da imamo, jer se radi o pravima građana koja su opet garantovana Ustavom, i to članom 12. Ustava, gde se slobode i prava ostvaruju i dužnosti ispunjavaju na osnovu Ustava, osim kada je Ustavom predviđeno da se uslovi za ostvarivanje prava i slobode propisuju zakonom.
Mislim da se u ovom slučaju radi o tome da naša odeljenja, posebno odeljenja pri Okružnom sudu koja postoje u Beogradu, koja se bave najtežim oblicima kriminala, očigledno nisu u mogućnosti da u određenom, pristupačnom ili vremenski ograničenom, roku izvrše ovaj zakon. Treba da razmišljamo o tome kako da poboljšamo rad tih odeljenja, a ne da svakih šest meseci menjamo zakon. Zahvaljujem se.

Reč ima narodni poslanik Zoran Krasić, a potom Petar Jojić, pa Vjerica Radeta.
U međuvremenu jedno obaveštenje, 20. sednica Odbora za prosvetu zakazana za petak, 23. decembar 2005. godine, odložena je za ponedeljak, 26. decembra u 12,00 časova, sala na trećem spratu. Izvolite.

Gospodine Markoviću, koliko sam  shvatio, SPS je protiv Predloga zakona, G17 plus je protiv Predloga zakona, SRS je protiv Predloga zakona. Ako baš želite da pokažete efikasnost, bilo bi najbolje da se dogovorite sa predstavnikom Vlade da se ovaj zakon povuče iz procedure, jer je iluzorno da trošimo reči, ukoliko ovakav Predlog zakona neće da prođe.
Vidim da ne obraćate pažnju na ono što poslanici sa ove govornice pričaju, onda ću da nastavim.
SRS, naravno, protivi se jednom ovakvom Predlogu zakona, ima mnogo razloga. Prvi razlog je što je ovakva inicijativa za promenu ovog člana Zakonika o krivičnom postupku u suprotnosti sa onim što vi zovete Ustavna povelja državne zajednice, kako nazivate ono – mala povelja, Povelja o građanskim i političkim slobodama, u suprotnosti sa Ustavom Republike Srbije.
Ali, moram da kažem da je to i u suprotnosti sa Evropskom konvencijom o ljudskim pravima, naročito sa odredbom člana 7. Evropske konvencije o ljudskim pravima.
Ništa novo ne otkrivam kada ponavljam ono što su moji prethodnici rekli. Kada dođe do velikog sukoba unutar DS, onda DSS koja je na vlasti menja propise, upravo onako kako bi to hteo Boris Tadić, ovaj Šutanovac, što vodi medijsku kampanju protiv Narodne skupštine, i svi ovi drugi. Prošli put sam vam objasnio da su svi ovi specijalni sudovi, sudovi DS.
Kada se dva politički rođena brata, Vuk Drašković i Boris Tadić, nešto zavade, onda se DSS trese i mora da menja zakone. Dakle, DSS se trese i menja zakone, i tako u stvari DSS priznaje da je na vlasti u
Srbiji DS, koja je prividno opoziciona i opravdano odsutna iz ove sale.
Jeste, oni su 2003. godine promenili pravni sistem Republike Srbije, formirali neke specijalne sudove, ali ja moram da vas podsetim, od tog datuma kada je nastao povod za formiranje tih specijalnih sudova i tužilaštava, da li su sudovi i odeljenja nije bitno u krajnjem slučaju, jer ovo je ipak jedna politička diskusija, prvo su medijski osudili sve i svašta, samo da vas podsetim, po logici DS je bilo normalno da napadaju SRS. Ali, po onoj njihovoj logici, zamalo je falilo da vaš Vojislav Koštunica u "Sablji" bude jedna od žrtava demokratije.
Kod nas je zavladala demokratija. Kako je zavladala demokratija, tako se povećava pritvor. Kod nas kada je započeta "Sablja", gle čuda, Srbija i Crna Gora su primljene u Savet Evrope, potpuno suprotni procesi. Znači, ovima koji vam komanduju iz inostranstva odgovara što gore stanje u Srbiji. Kada je gore stanje u Srbiji, vi dobijate pohvale, nagrade, priznanja itd.
Onda se javi jedan vrlo pametan tužilac, a imamo dva specijalna, nedodirljiva, koji otprilike ovako kaže: postoji opasnost da neki da odu na slobodu, a za njih, znate sami, važi prezumpcija nevinosti, a to ne bi bilo dobro, jer tužilac smatra da su oni kriminalci. Svi se plaše od reakcije DS, koja je u suštini bila nesposobna, dok je bila na vlasti. Jeste da je pohapsila 12.000 do 13.000 ljudi i da se cela priča o 12.000 do 13.000 ljudi svela na 45.
Gospodine Stojkoviću, pokažite dokumentaciju na osnovu koje je došlo do tih hapšenja. Ne znam, ovi ljudi koji su u Odboru za bezbednost, oni su imali prilike da gledaju malo tu dokumentaciju, čak i oni ateisti iz Odbora postali su hrišćani, jer su se krstili. Krstili su se kada su čitali stenogram sastanaka sednica Vlade Republike Srbije kako se dogovaraju neki, ako vi meni uhapsite ovoga, onda ćemo mi da tražimo da se uhapsi onaj vaš.
Zašto ne uhapsite Nenada Čanka, pošto je on u to vreme hteo da preuzme mafiju, hteo da preuzme grupu za trgovinu narkotika na teritoriji Vojvodine. Vi ćutite, ali se zato plašite, pa i Karić je tu, nego hajde, pustite sada.
(Šormaz Dragan, sa mesta, dobacuje.)
Pogledajte malo one policijske izveštaje.
Kada završim, dođi i to pametno kaži. Ne mogu to pametno da ponovim što ti kažeš. Znam da je nasrnula inteligencija, ali posle mene dođi, molim te, pusti me samo da završim ovo. Suzdrži se od te inteligencije, nikome ne smetam, možeš slobodno da pričaš.
(Predsednik: Molim vas...)
Ovako, onda specijalni tužilac da bi prikrio upotrebu alkohola u tom demokratskom sudu, gde sudije ne razgovaraju, gde su se sudije jednostavno, kao na aukciji, prijavili, ko hoće veliku platu ide u specijalni sud, hoćemo nekog tužioca, hoćemo. Koga ćemo? Prijića?! Pa, bio je JUL-ovac. Nema veze, sada završava posao. To je ta demokratija koja nas je zapljusnula sa Vladom Zorana Đinđića.
Te haški, te antihaški lobi. Nema ni haškog ni antihaškog, u specijalnim sudovima se sudi zato što nije napravljena pravilna parcelacija kriminalnih područja. Sukobljeni su kriminalni interesi ljudi koji su u to vreme bili na vlasti.
Kako bi se zabavljala publika u Srbiji, hajde, specijalni sud, suđenje stoleća, veka itd. Vidite i sami kako koji dan ide, svi ste zaboravili prvu početnu informaciju kada je krenulo suđenje. Ovo je sada otišlo u nešto drugo. Sada DS sudi sama sebi i teško joj ide posao, jer su svi umešani. Da li je Tadić uspeo da reši ono iz Bodruma, a obećao je i prevario verovatno 10% građana koji su glasali, rekao je to će sve DS da raščisti.
Koliko vidim, Novaković i dalje drma tamo nešto, Pajtić još napredovao, a da ne pričam o ovim drugim. Jedino se nešto Neda prićutala, snima neki film verovatno. To je demokratija. To je ta pokvarena demokratija DS, koja je produkt onog boljševičkog načina razmišljanja 1945. i 1948. godine koji je bio u Srbiji. To su njihovi ideološki naslednici, unučići. Eto, vidite kako oni to rade i kako oni to završavaju.
Sada da se vratimo na ono što bi možda ministar mogao prilikom izlaska da komentariše i da kaže da su to pravni razlozi zbog čega se predlaže promena ovog zakona. Odmah da vam kažem, gospodine Stojkoviću, ne postoji nijedan pravni razlog za promenu ovog zakona.
Uzmite Evropsku konvenciju o ljudskim pravima, pogledajte član 6. i 7, a imamo i ove silne nevladine organizacije koje prate rad Evropskog suda za ljudska prava. Neka prelistaju malo odluke i stavove Evropskog suda za ljudska prava kada je u pitanju pritvor.
Sada, zbog moje profesije i zbog nečega što ovih dana intenzivno radim, a tiče se Haga, moram vas i javnost da obavestim kako to gleda teorija i kako to gleda sudska praksa.
Evropskom konvencijom o ljudskim pravima svakom licu se garantuje da se smatra da je nevino dok se pravosnažnom sudskom presudom ne osudi. Oni moji prethodnici koji su ovde pričali o onim licima koja su u pritvoru da su kriminalci, bilo bi bolje da izađu i da daju neko izvinjenje, jer ako ne date izvinjenje, onda se ponašate isto kao Zoran Đinđić ili kao onaj Mićunović, koji kaže: šta, neka idu i neka nevinost dokazuju.
Druga stvar, kao minimum garancija svakom ljudskom stvoru garantuje se pravo na pravično, brzo i ekspeditivno suđenje. Svako ko je osumnjičen, pa još optužen, a naročito onaj koji je pritvoren, njegovo elementarno pravo, koje država mora da mu obezbedi u vidu suda i u vidu onoga koji ga proganja, bez obzira koji je optužni sistem u pitanju – da li ovaj istražni ili onaj drugi optužni tzv. akuzatorski, taj minimum prava mora država da garantuje pojedincu.
Njegovo je pravo da mu se brzo sudi. Njegovo je pravo da bude odmah obavešten o svim tačkama optužnice i o svemu onome što mu se stavlja na teret. Njegovo pravo je da mu se da dovoljno vremena da pripremi svoju odbranu. On ima pravo na efikasno i brzo suđenje. Država mora da poštuje još jednu obavezu, svoju obavezu, a to je da poštuje pravo optuženog da se suđenje obavi bez nepotrebnog odugovlačenja. Negde se kaže, u nekom razumnom roku.
Ne sporim da postoje i u kontinentalnom, a pogotovo u anglosaksonskom pravnom sistemu rešenja koja vremenski ne ograničavaju trajanje pritvora. Tamo je sudska praksa poprilično učinila i definisala vremensko trajanje pritvora. Za anglosaksonsko pravo karakterističan je predmet Barker protiv Vinga, a za naše kontinentalno interesantne su brojne odluke, naročito one koje su donete od 1982. godine naovamo, a tiču se i Austrije, i Holandije, i Engleske, i Turske i da ne pričam dalje.
Međutim, postoje pravni sistemi u kojima se zakonskom normom ograničava, odnosno određuje maksimalno trajanje pritvora. Mi smo jedna od retkih država koja je imala to dobro rešenje. Svako vremensko ograničenje trajanja pritvora bilo je u funkciji zaštite pritvorene osobe i optuženog, ali je istovremeno to bio nalog za sud koji sudi i za tužioca koji proganja da završe svoj posao.
Gospodine Stojkoviću, mi nećemo da glasamo za ovaj zakon. Pošto verovatno ovaj predlog zakona neće da prođe, to znači da obavestite Republičkog javnog tužioca da pokrene krivični postupak protiv sudija i tužilaca koji su bili neaktivni, jer su oni pripadnici jednog organizovanog udruženja koje ima za cilj da omogući tim ljudima, koji su osumnjičeni u pritvoru, da izađu na slobodu.
To je prava priča ovoga što se dešava. Vi nama ovde zamenjujete teze. Mi treba da pokrijemo neefikasnost suda. Neću da pokrivam neefikasnost suda. Treba da pokrijemo nesposobnost tužioca. Neću da pokrivam nesposobnost tužioca promenom zakona gde se produžava pritvor.
Čak i u onim državama gde vreme trajanja pritvora, odnosno dužina trajanja pritvora nije izričitom zakonskom normom određena, limitirana, postoje neki principi i neki kriterijumi i neki testovi koji se vrše da bi se utvrdilo da li je došlo do povrede prava pritvorenog lica. Da li mu je povređeno pravo na pravičnost suđenja kao najširi oblik jednog prava, a pogotovo pravo na brzo i efikasno suđenje i pravo na suđenje bez nepotrebnog odugovlačenja. Tada su dati neki kriterijumi, samo ću da ih navedem, ima sedam-osam šire posmatrano, a uže posmatrano to su četiri.
Prvi: složenost predmeta; kakva je složenost ovih predmeta, konkretno, koji se koriste kao povod za Predlog zakona. Po policijskim izveštajima i po onome što tužilaštvo raspolaže, po onome što je javnost obaveštena, ti predmeti su laki. Zašto? Oni su iz oblasti gde se stvarno javlja u formi organizovanog kriminala vršenje onih dela koja se tiču iznude, promet opojnih droga, odnosno droga i drugih sredstava i eventualno još dva dela.
Demokratskoj stranci treba veza sa ubistvom, sa saučesništvom u ubistvu njihovog premijera, i računaju – produžite pritvor, u međuvremenu će Bogoljub da plati, Šutanovac da reklamira, Zapad da podrži, da padnu ovi, da se oni vrate i da završe onu drugu etapu koja im je naprasno prekinuta decembra 2003. godine. Kada podnosite ovakav predlog zakona, vi ste sa njima u koaliciji, upravo sa takvima koji su tako nešto i osmislili da se desi u našoj zemlji.
Dalje, drugi test ili uslov: nemar ili zatrpanost suda. Nemar postoji, ali neka pitanje nemara u tim specijalnim sudovima rešava onaj ko je u okviru sudske grane vlasti nadležan za to pitanje. Evo, pomenuću predsednika Vrhovnog suda i sve one asocijacije i institucije unutar Vrhovnog suda Republike Srbije, počev od Velikog personalnog veća, do Visokog saveta pravosuđa, pa i Nadzornog odbora, koji treba da ima uvid, pa i predsednika suda, koji rukovodi tim odeljenjem i tim sudom. Oni su odgovorni za nemarnost. Ako je iskazana nemarnost u ovako značajnom predmetu za DS, onda to nije obična nemarnost, onda je to nešto teže u čemu sigurno ima i elemenata nekog krivičnog dela.
Da li je sud zatrpan? Ko ga je zatrpao? Demokrate zatrpale svoj sud, hapsili 12 hiljada ljudi. Ima nekih koji su sedeli u nekoj samici po dva-tri meseca i niko nije došao da ih pita - kako se zovete, šta radite, da li ste nešto uradili, da li imate nekih dodirnih tačaka sa Mutavim i drugima itd. Ko je onda tu kriv? Neko iz vlasti. Pročešljajte to tamo.
Jočić je u ministarstvu koje je nadležno za policiju. Jedan deo policije hapsi, privodi, vodi borbu protiv organizovanog kriminala. Razrešite.
Krivica što suđenja nisu počela je tamo, ne kod onih koji leže. Oni su samo jadnici pasivni posmatrači. Za njih važi prezumpcija nevinosti, a svako novinarsko piskaralo može u novinama da napiše o njima šta god hoće, naravno, neki put iz svojih usta, a neki put prenoseći izjavu nekog vidnog političara iz DS, naravno, da bi novinar izbegao svoju ličnu odgovornost za ono što piše.
Treće: doprinos optuženog da ne počne suđenje. Nijedan optuženi u pritvoru ne može da da doprinos da se odugovlači sa početkom suđenja. Kad kažem početkom suđenja, možete slobodno da proširite i na sam postupak trajanja suđenja, pa sve do donošenja pravosnažnih odluka.
Kako on može? Neko je ovde bio mnogo pametan, pa je u novinama kritikovao advokate koji su bili branioci i koji su, navodno, zloupotrebili pravo, pa su podnosili podneske, tražili izuzeće, tražili veštačenje itd. Šta su oni tu zloupotrebili? Da li oni imaju to pravo po Zakoniku o krivičnom postupku? Imaju. Ako imaju to pravo, kako oni mogu da zloupotrebe? Neka se sud organizuje. Čini mi se da smo prošle godine promenili taj deo Zakonika o krivičnom postupku, pa smo to suzbili da, parafraziram, jedanput mogu to da urade, ali ne mogu stalno da ponavljaju.
Šta je dalje? Optuženi ne može da da neki doprinos tome.
Dalje, ko trpi štetu? Trpi štetu optuženi koji je u pritvoru, naročito onih predmeta gde suđenje nije ni počelo ili kod onih slučajeva gde je suđenje počelo, ali ide traljavo.
Sada da vam objasnim kakva je to prirodna veza između ovih iz DS koji su ovo osmislili, a znam ko stoji iza ovoga: Nataša Kandić, Sonja Biserko i onaj Vojin Dimitrijević, onaj što je odavno radio za tuđe. Oni su preko medija uplašili vas koji ste na vlasti, ali to što oni predlažu, to radi Karla del Ponte u Hagu.
Evo, 24. februara 2006. godine navršavaju se pune tri godine otkako je Vojislav Šešelj u pritvoru, a faza postupka u Hagu se zove predpretresna faza. Da bi kupila vreme Karla del Ponte, da bi se ovde nešto završilo, ako mogu da se dignu na noge ovi njeni demokrate, pošto je on tamo samo zbog političkih interesa, na zahtev Nebojše Čovića, Zorana Đinđića i onog Sokrata-Svilanovića, jer im je Šešelj bio kost u grlu, nisu mogli ovde ništa da rade, plašili su se da ne pobedi na predsedničkim izborima, oni brže-bolje zamole prijateljicu Karlu, koja je sada postala velika prijateljica sa Vukom Draškovićem ( obećala mu je da on neće da ide u Hag zbog Srpske garde i ovih drugih), podignu lepo optužnicu.
Vojislav se javio 24. februara, 26. februara 2003. godine kaže – sam se branim, ne treba mi nijedan branilac, dajte da krenemo sa suđenjem odmah. Devetog maja 2003. godine, na zahtev Karle del Ponte, pretresno veće odluči da Vojislavu Šešelju, koji se brani sam, dodeli branioca u pripravnosti, pa prvo bude jedan nesrećni Lazarević. Kada je video da je to nešto pokvareno, pobegne i sada dođe jedan Holanđanin, odnosno već godinu i po dana, kućni prijatelj sa sekretarom Haškog tribunala. Ugradili se tamo kako da uzimaju pare UN, ali i da onemoguće Vojislavu Šešelju da se sam brani.
Usput, devet meseci zabrana komunikacije sa porodicom, sa rodbinom, sa prijateljima, sa stručnim timom koji mu pomaže u pripremi odbrane, usput zabrana telefonske komunikacije, slušanje svih telefonskih komunikacija. Naravno, oni se svuda hvale kako ničim nisu dezavuisali i sproveli bilo kakvu diskriminaciju prema optuženom Vojislavu Šešelju. A on je jedini čovek na kugli zemaljskoj, od svih pritvorenika koji ima te elementarne probleme, odnosno ne priznaje mu se ono što je osnovno pravo svakog ljudskog bića.
Šta se sada dešava? Na njegov zahtev da suđenje krene napokon do 24. marta sledeće godine, kada se navršava tri godine pritvora, ili da se pusti na slobodu, odnosno da se oslobodi, jer očigledno tužilaštvo nema ništa, u skladu sa Opštom deklaracijom i svim mogućim konvencijama, paktovima kojima se tretiraju ljudska prava – pošto ima pravo na ekspeditivno suđenje, pravite vezu sa ovom inicijativom DS za promenu ovog našeg Krivičnog zakonika, vidite da je to potpuno ista priča – Haški tribunal odbija takav zahtev. I onako, što bi rekli naši u žargonu, 'ladno saopštava – mi nismo ni planirali da ti krene suđenje do 24. marta sledeće godine. Toliko. Cela odluka jedna rečenica. Nešto ima kao uvod na pola strane i prva odluka Haškog tribunala u kojoj nema ni fusnote, nema ni poziv na pravni osnov, nema ništa. Mogu sve, kao da je odluku pisala DS.
Eto, vidite kako međunarodna zajednica, navodno, poštuje ono što je standard na kome oni kažu da se zasniva moderna civilizacija, a vi nas gurate glavom bez obzira da idemo toj mečki na rupu.
Gospodine Stojkoviću, to je drugi razlog zbog koga mi smatramo da je po pitanju ograničenja trajanja pritvora, a to je u funkciji optuženog, i to jeste zadatak - da se vodi računa o optuženom, naravno, kao što treba da se vodi računa da se materijalno i na drugi način pomogne tužilaštvu i sudovima. Koliko vidim, ovde nije inicijativa da se pomogne tužilaštvu i sudu materijalno, organizaciono, stručno. Ne, nego ćemo sve te probleme i nedostatke da rešavamo tako što ćemo čoveku da produžimo pritvor, pa umesto dve godine biće četiri godine.
Među nama rečeno, moram da vam kažem da je mnogo humanije ovo što sada tražite da se promeni nego ono što ste prvi put promenili.
Ono prvi put – definisano je da može da traje četiri godine zbog pretpostavke kolika bi mogla da bude kazna zatvora, pa teoretski svako može da potpadne pod onu odredbu.
Ali, problem ovoga što danas predlažete, da se obuhvate dela iz oblasti organizovanog kriminala, ne rešava se produženjem pritvora, nego se rešava mnogim radnjama, merama i ovlašćenjima, za koja moram da kažem da postoje u Zakoniku o krivičnom postupku, a tiču se pretkrivičnog postupka, posebnih jedinica, posebnih odeljenja, koja će da snimaju, prate, kontrolišu, formiraju predmet pre hapšenja, pa onda da liše slobode, odrede pritvor i kroz tri-četiri meseca krene suđenje. To je put borbe protiv organizovanog kriminala, a ne – smestimo ga u zatvor, pa čekajmo.
Da vidite kako to demokrate oponašaju demokratiju SAD. U predmetu Barker protiv Vinga bila je takva situacija, bili su neki nemiri, gradska neposlušnost, desilo se posle toga, kao rezultat nemira, da je pored kuće jednog bračnog para, staraca, pronađena žrtva. Sumnjalo se na dve osobe. Obe su pritvorene bez ijednog dokaza. Postupak je trajao godinama, odnosno ništa nije rađeno u postupku.
Tužilac je svoju pasivnost pravdao time – nismo se mi koncentrisali na prvooptuženog, nego da u toku pritvora izvršimo pritisak na drugooptuženog da on prizna, a njegovo priznanje da iskoristimo protiv prvooptuženog. Zar vam nije poznato da se to radi i u specijalnom sudu? Eto, to se radi u specijalnom sudu.
Znam, gospodine Stojkoviću, da ćete da izađete posle toga i da mi kažete da postoje stavovi Evropskog suda za ljudska prava gde je pritvor trajao i 11 godina, gde je trajao 7 godina, gde je trajao 5 godina. Znam da ima takvih primera, gde je cenio Evropski sud za ljudska prava upravo ove aspekte o kojima sam pričao, čak je išao dalje – na sedam-osam kriterijuma, tzv. testova, i utvrdio da nije došlo do povrede prava na suđenje u razumnom roku. Tako se to definiše u Evropskoj povelji. U Ujedinjenim nacijama kaže se – bez nepotrebnog odugovlačenja, a u Evropi se kaže – u razumnom roku, pa sada razumni rok tumači ko kako hoće. Ne želim da ga tumačimo ko kako hoće.
Zalažem se da se ova odredba, koju ste vi predložili, ne menja, da ostane. Sada imate sasvim dovoljno elemenata da ispitate ko je to iz struktura tih specijalnih sudova i tužilaštva omogućio da, oni koji su bili osumnjičeni, s puno prava za koji dan izađu i prozivaju sve one koji su ih prozivali dve i više godina i u novinama kvalifikovali kao neke kriminalce. Ne ulazim u materijalnu sadržinu. Moguće je da ima i takvih u toj grupi.
Međutim, mene demokratski sud nije ubedio u to, ništa demokratsko me nije ubedilo. Setite se, što god je napravila DS, to je loše.
Državna zajednica – katastrofa; još ona dva bezobraznika koja potpisuju Beogradski sporazum krste se, kažu – nešto smo potpisali, ne znamo ni šta je, a onda zastupaju u ovoj skupštini 2003. godine da se to usvoji. Pa se formira jedan sud. Evo, Radiodifuzni savet. Da li ga je napravila DS? Katastrofa, još ništa ne radi. Napraviše Savet za telekomunikacije, ne mogu da podele frekvencije, a sve je epohalno. Oni samo kukuriknu i ništa više drugo, posle toga nema ništa, posle toga nestaje država.
Imaju tu svoju lepu priču preko svojih medija, nevladinih organizacija, šarene laže, građanima upute lepe pričice, organizuju specijalne emisije, obrnu suštinu, marginalizuju glavno političko pitanje nekim pitanjem koje je, možda, čak i najbrutalnija perverzija. To je Demokratska stranka, koja uništava temelje ovog naroda, ove države, menja mentalnu sliku.
Vidite i sami koliko se vodi medijska kampanja preko novina, gde se sve okreće. Primat je – biće pušteni kriminalci. Gde su njihove sudije? Oni međusobno ne razgovaraju. Žalila se ona žena sama, što je tamo neki portparol, zovu je – narodni heroj. Kaže, treba da objavim nešto, ne mogu da dobijem informaciju od Kljajevića. Oni međusobno ne razgovaraju. Kako vas nije sramota da dođete da tražite da menjamo zakon što oni ne razgovaraju?
Sa ove govornice pre nekoliko dana sam vam pričao o onom Brunu Vekariću i Vučkoviću, čini mi se da tako beše, za ratne zločine. To je Tadićev tužilac. Sve će da vas osude samo da bi se pokazali u svetu ko su i šta su. Ako treba – ima da se montira. Što to ne menjate? Jeste li vlast? Vladajte ljudi! Uzmite zakone i vladajte!
Ne dozvolite da Demokratska stranka, koja je samo prividno izašla iz ove skupštine, ona je ovde prisutna, preko medija, svojih sudija, tužilaca, vrši pritisak, atak. Vi, da vas neko ne bi prozvao, ima jadnici da progutate i udicu da se dodvorite. Kome da se dodvorite? Tadiću ili njegovima? Čedi Jovanoviću i onim njegovim narkomanima da se dodvorite? Tu nećete imati podršku SRS.
Znači, da zaključim, građani Srbije, nijedan ustavno-pravni razlog ne postoji da se ova odredba Zakonika o krivičnom postupku promeni. Svaka promena bi značila narušavanje temeljnih prava garantovanih svakom pojedincu, ne samo u Srbiji, nego u svetu.
Zaključite ko ovo gura i zašto. Demokratska stranka, jer je dobila zadatak da uništi Srbiju. Na primeru iz Haga, na primeru iz San Franciska, Barker protiv Vinga, samo sam vam pokazao identičnost onoga što radi Karla del Ponte, Demokratska stranka i oni koji mrze ovaj narod.
Zato predlažem vama iz DSS, pošto vidim da ste vi samo ostali, da niste kritikovali ovakav predlog zakona, utičite na Vladu da se ovaj zakon povuče iz procedure.
I odmah pokrenite odgovarajuće postupke, videćete da li je to disciplinski, krivični, protiv ovih ljudi koji su omogućili neaktivnost suda i vas prevarili da je opravdano menjati ovaj zakon.
Drugo, napokon treba da kažete kada ćete Karića da uhapsite?

Zahvaljujem se, gospodine Krasiću.
Reč ima narodni poslanik Petar Jojić, a za reč da se pripremi Vjerica Radeta. Izvolite, gospodine Jojiću.

Dame i gospodo narodni poslanici, ni u jednoj evropskoj zemlji, a i van Evrope, u uporednom pravu nećete naći da će se pristupiti izmeni i dopuni sistemskog zakona, pogotovo kada je u pitanju krivični zakonik ili zakonik o krivičnom postupku, za pojedinačne slučajeve. Ne donose se zakoni, niti se zakoni menjaju za pojedine slučajeve.
Ovaj predlog zakona za izmenu Zakonika o krivičnom postupku, koji se odnosi na poglavlje koje reguliše i normira određivanje, trajanje i prekid pritvora, očigledno je delo onih koji žele da naruše pravni poredak, pogotovo kada je u pitanju krivično pravo, ali delo i onih koji žele na dva slučaja da primene nove odredbe norme koja se predlaže. Ibarska magistrala, zemunski klan i ubistvo premijera Srbije Zorana Đinđića, ne mogu biti slučajevi za izmenu krivičnog zakonodavstva.
Otuda predlozi potiču i otuda pritisak potiče i sad se postavlja pitanje da li aktuelna vlast želi da poštuje Ustav Republike Srbije, Ustavnu povelju, Deklaraciju o ljudskim pravima, Rezoluciju UN i sve druge norme koje regulišu prava i slobode građana. Sve je rizično ukoliko se udaljimo od Ustava. Ustav je jemstvo za prava i slobode. Ustav treba da je jemstvo da svi uživaju pod istim uslovima jednaka prava u pogledu ostvarivanja ličnih prava i ličnih sloboda.
U ovom slučaju ovim predlogom očigledno se želi nametnuti parlamentu da donese takav zakon od koga bi se ovaj parlament pred evropskim parlamentima mogao da postidi. Zašto? Ako Ustav Republike Srbije u članu 22. predviđa da svako ima pravo žalbe na odluku bilo suda, bilo kog državnog organa, onda predlagač nije smeo pred ovaj parlament da izađe sa predlogom norme koja kaže da u slučaju da veće odbije predlog za ukidanje pritvora ili odredi produženje pritvora osumnjičeni ili okrivljeni, odnosno optuženi nema pravo žalbe. Dakle, na najgrublji način krši se odredba člana 22. Ustava Republike Srbije.
Drugo, ono što su govorili prethodnici, u svakom slučaju da su kolege ukazivale na veoma ozbiljnu materiju, ukazali su na bitne činjenice, ukazuju da nema pravnog osnova, prvo nema ustavnog osnova, a samim tim nema ni zakonskog osnova da se menja odredba Zakona o krivičnom postupku koja reguliše trajanje pritvora.
Šta je ovde u pitanju? Doći ćemo do činjenica na koje ću vam skrenuti pažnju. Iz budžeta Republike Srbije samo za Specijalno tužilaštvo izdvaja se 41 milion. Dame i gospodo, recimo, tužilaštvo za ratne zločine – proglasismo vitezove i heroje Srbije da su ratni zločinci, mnoge, a mnogi ne znaju ko je sve na tajnim optužnicama i na spiskovima tzv. samozvanog Haškog tribunala.
Optužen je, kao što je rekao gospodin Krasić, i predsednik SRS prof. dr Vojislav Šešelj za udruženi zajednički zločinački poduhvat i pripisuju profesoru Šešelju da je bio udružen sa onima, sa tim i tim, sa kojima nikada profesor Vojislav Šešelj nije imao nikakav susret, niti poznaje te ljude. Između ostalog, optužuju ga da je držao vatrene govore.
Mnogi su se plašili prof. dr Vojislava Šešelja, jer je izuzetno popularan u našem narodu, plašili su se izbora i izbornih rezultata, pa su onda u Beogradu sklepali jednu optužnicu sa kojom Haški tribunal ne zna šta sada da radi. Mogu da je vežu mačku o rep i po Hagu vozaju, jer nema dokaza da je prof. dr Vojislav Šešelj počinio bilo kakvo delo. Sada će tri godine, nema suđenja. Deklaracija o ljudskim pravima predviđa razuman rok za početak suđenja.
Šta se ovde upravo sprema? Ovde se sprema da ozakonimo bezakonje iz akcije "Sablja". Druge vam nema. Uz učešće pravosudnih organa i izvršnih organa, organa uprave, učestvovalo se u lišavanju slobode 12.500 naših građana. Gde su te optužnice? Gde su ti ljudi da su proglašeni krivim ili da su osuđeni? Gde su ti dokazi brojnih protagonista u akciji "Sablja"? Dakle, ovde treba neko da ozakoni bezakonje Nataše Mićić. Nemojmo to zaboraviti.
Od stvaranja moderne Srbije do današnjih dana, a verujem da se to neće u istoriji ni ubuduće ponoviti, da je jedna žena, koja je sama sebe proglasila za v.d. predsednika Republike, donela uredbu po kojoj proglašava vanredno stanje i nalaže – hapsite ovaj šljam po Srbiji, kako je na tajnoj sednici Vlade Republike Srbije tada i rečeno; ovo treba pohapsiti, pogotovo pohapsiti političke protivnike.
Ono što je isto tako zanimljivo, dame i gospodo narodni poslanici, jeste da se svaka vlast grabila da prigrabi pravosuđe pod svoju komandu i uzme u svoje ruke. Ne mislim da ćete vi, gospodo iz koalicije, dozvoliti da se donese jedan zakon, koji pre svega nije u saglasnosti sa Ustavom, ni sa Ustavnom poveljom.
Zašto je došlo do ideje da se da predlog za produženje pritvora sa dve na četiri godine? Nema nikakvog opravdanja. U Odboru za pravosuđe parlamenta Republike Srbije, čiji sam član, predložiću da se dostave podaci o optuženima, o dokazima, o procesnim radnjama koje su te sudije preduzele u svakom predmetu, da vidimo njihovu opterećenost, da vidimo da li je to složen predmet.
Nisu to složeni predmeti, to su izmišljeno složeni predmeti, da bi se stvorila u javnosti predstava i utisak građanstva da su ubistva u pitanju. Ta ubistva sude i danas naši okružni sudovi. O čemu mi govorimo? Organizovani kriminal, troje ili više izvršili krivično delo, među kojima ima izvršilac ili izvršioci, ima pomagač, podstrekač, u širem smislu saučesnici. Ta najteža dela od 1945. godine do sada sudili su okružni sudovi, izricali najteže kazne, koje je naš parlament propisao.
Mi smo sada napravili od specijalnog suda jednu predstavu. To je Gornji dom lordova koji odlučuje o najtežim delima u engleskom parlamentu. To je nedodirljiv sud, bog iznad boga, sud iznad svih sudova, tužilaštvo iznad svih tužilaštava. Molim vas, vratimo to u redovne tokove, ukinimo to! To mnogo državu košta.
Da vam kažem zašto su spore te sudije. Njima odgovara. Imaju duplo veću platu nego što imaju sudije Vrhovnog suda ili sudije okružnog suda, dva ili tri puta, evo kolege pominju, a i ministar Stojković potvrđuje da imaju dva puta veću platu. Ako imate, gospodo, u tom specijalnom sudu, u tom odeljenju i u specijalnom tužilaštvu dva puta veće plate, vi morate da imate duplo veće norme, no što imaju redovne sudije.
Šta je to što će oni ovoj državi da donesu kao dobro, što će se zvati sudije specijalnog odeljenja i specijalni tužilac? Ništa. U Okružnom sudu Beograd, Pančevo, Smederevo, Novi Sad, Kragujevac, Valjevo, Užice, Niš sude se ubistva, sudi se za organizovani kriminal, izriču se najteže kazne, a zašto je potrebno tužiocu da on čeka godinu dana da li će da podigne optužnicu ili ne? Zašto ova država treba da plati građanima štetu stotine miliona, zato što su nevino zatvarani, hapšeni i nad njima vršena tortura? O tome imamo podatke u Odboru za bezbednost. Oni koštaju državu više nego što su zaslužili.
Drugo, hajde da vidimo u kom svojstvu Nataša Kandić prisustvuje suđenjima gde je branilac? U kom svojstvu jedno lice koje nema svojstvo stranke, nema svojstvo punomoćnika, odnosno branioca? Gde je branilac, gde je advokat punomoćnik, šta će neko iz humanitarnog prava tamo? Ko je u tom sudu dozvolio da Nataša Kandić postavlja pitanja pet sati, da ometa sud, da sprečava sud da efikasno završava predmete? Ko je njoj dozvolio da ona formira od 1991. godine za mnoge građane u Srbiji njene tajne dosijee? Ko je to dozvolio?
Gospodine ministre, u okviru vaših ovlašćenja i nadležnosti proverite ili zatražite informaciju da li je Nataša Kandić na ovim suđenjima stranka u postupku, ima li prava da učestvuje, da postavlja pitanja optuženima, svedocima i svima onima koji učestvuju u tom postupku.
Smatram da, po važećem Zakoniku o krivičnom postupku, nema šta da traži, niti može da učestvuje u postupku i da ima aktivnu legitimaciju. To ne može, to treba prekinuti!
Drugo, sve sudije u specijalnom odeljenju morate pozvati na odgovornost zašto su držali predmete i zašto ne zakazuju pretrese. Sada da vidimo koliko su imali suđenja, koliko su suđenja trajala, koliko je svedoka saslušano koga dana, kada je bilo odlaganje, čijom krivicom je bilo odlaganje, koliko koštaju podnesci advokata, koliko košta žalba, koliko košta svaki pripremni podnesak koje pišu advokati.
Još i sledeće proverite, ako prihvatite moj predlog, proverite ko su advokati pred tim sudom. Imam saznanja da su uglavnom advokati pred specijalnim sudom bivše sudije, a da ne mogu da dođu da brane po službenoj dužnosti advokati koje dostavlja Advokatska komora. Zašto? Neko treba da uzme pare. Znate koliko košta jedan pristup na glavni pretres gde je zaprećena kazna 40 godina? Oko 200 evra i više.
S druge strane, svima koji učestvuju u interesu je da odugovlače postupak. Nemojte da završimo predmete za godinu-dve dana, da ih teramo deset godina, imamo računicu. Dakle, ti ljudi imaju motiv. Šta je motiv? Vidite samo koliko vas oni koštaju preko budžeta Republike Srbije, koliko košta odeljenje specijalnog suda, koliko koštaju specijalni tužioci i doći ćete do računice da ova država nije toliko bogata da finansira sve i svašta, kada imamo dobre sudije, imamo stručne sudije u okružnim sudovima, izuzetno sposobne.
Naše sudije, kada poredite sa evropskim i svetskim sudijama, kada poredite one koji sude u Hagu, naše sudije su velemajstori za one koji tamo sude. Pitajte ko su i odakle su i vidite njihove kvalifikacije, a mi imamo u našim sudovima izuzetno dobre i časne sudije. Te sudije mogu da presuđuju u predmetima koji se nalaze trenutno pred specijalnim sudom.
Dakle, tu je sprega onih koji mogu da dođu da učestvuju u postupku, ovi imaju interesa – što mi moramo da završimo deset predmeta ili dvadeset u specijalnom sudu, ajmo mi to da odlažemo.
Drugo, imaju li oni obezbeđenje i pratnju? Aaa, koliko košta njihovo obezbeđenje i pratnja? Ko je dao obezbeđenje njima? Zašto? Imaju li obezbeđenje sudije okružnog suda ili Vrhovnog suda? Nemaju. E, ne mogu da imaju ni oni. Šta je to, kada prime platu da im čuvaju da im neko ne pokrade, da neko ne izvrši razbojništvo na njima? Nemojte, molim vas, ovo nije primereno ovoj državi.
U redovne tokove sve. Smatram da treba ukinuti specijalni sud, ukinuti specijalno tužilaštvo i vratiti na nivo okružnih tužilaca. Imamo Vrhovni sud, treba ojačati Vrhovni sud – rešavaju se svi predmeti, ali na vreme.
Šta čeka sudija da piše presudu. Još ako mu se omogući, ovde u stavu 2. ovo što se predlaže, da može da ostane u pritvoru!
Ako nijedan sudija nije ispoštovao odluku i normu iz Zakonika o krivičnom postupku gde je propisano u kom roku mora da napiše presudu, da sam ministar i predsednik Vrhovnog suda, odmah predlog za razrešenje. Taj nema šta da traži. Neka ide tamo gde može da obavlja neku drugu dužnost, ali on nije za sudiju. On nanosi štetu.
Ponavljam, stotine miliona ćete platiti za ono što je Nataša Mićić, zajedno sa onom njenom samozvanom grupom, hapsila 12.000 ljudi. Pojaviće vam se sada mnogi. Sada pitam, hoće li i jedan javni tužilac odgovarati, koji je podnosio predloge za istragu, podizao optužnice, bez dokaza i osnova, hoće li neko od njih biti pozvan na odgovornost?
Zašto bi država Srbija iz budžeta poreskih obveznika plaćala štetu koju ne mora, a tu štetu su naneli pojedinci svojim nestručnim radom i neznanjem ili je to bila politička odluka. Onda se postavlja pitanje imamo li nezavisno pravosuđe. Do nezavisnog pravosuđa ima još mnogo trnovitog puta.
Političke stranke moraju da dižu ruke od pravosuđa. Bez toga nama nema uopšte reforme pravosuđa. Ono što činite činite, ali još više učinite da imate u opštinskim sudovima prave predsednike sudova, u okružnim prave predsednike okružnih sudova, tužioce. Nađite starešine pravosudnih organa. Kontrolišite njihove budžete. Kontrolišete da li se namenski troše sredstva. Dakle, mnogo toga ima da bi se uradilo i da bi se došlo do reforme pravosuđa. To je ono što sam želeo da kažem.
A, evo, ponovo, gospodine ministre, vidite u članu 22. Ustava predviđeno je da svako ima pravo žalbe na svaku odluku suda ili državnog organa. U ovom predlogu ako se odlučuje i donosi odluka, odluka o produženju pritvora ili ukidanju pritvora je odluka suda. Ne može se reći da protiv te odluke nema pravo žalbe.
Dakle, u svakom slučaju, gospodine ministre Stojkoviću, ukoliko bi ovaj predlog zakona stupio na snagu, vi ćete se suočiti sa ozbiljnim problemima u praksi. Znate li koliko će ovde biti zloupotreba? Brojne zloupotrebe. Otvorena je mogućnost da radi ko šta hoće. Kaže – ako očigledno ne dođe na glavni pretres, možda iz opravdanih razloga, neće sudija više da razgovara sa njim da li je on bio u bolnici ili je bio na sahrani oca ili majke, nego ću mu doneti rešenje da odredi pritvor.
Neće imati pravo na žalbu, ni obrazloženje, neće moći da se brani, neće moći da kaže – ljudi, bio sam na sahrani svoga oca, majke, brata, rođaka, bio sam u bolnici, operisan sam. Ne, rešenje je doneto, na njega nemaš pravo, vodite ga pravo u CZ.
Ne može tako, ipak je ova Srbija u novijoj istoriji pokazala da zna da bude i demokratska država.
Bez naziva Demokratske stranke ili bez naziva demokratskog bloka, od 1990. godine, kada je uveden višeparlamentarni sistem, bez 5. oktobra, mi smo bili jedna demokratska država, razvijamo se i postajemo jedna od modernijih država. Usaglasili smo 12.000 zakona sa Evropskom unijom i evropskim zemljama još pre 5. oktobra. Ko misli da to nije tačno neka proveri kod saveznih i republičkih nadležnih organa, uveriće se u to.
Dobro je, donose se zakoni, ali ja smatram da treba donositi dobre zakone. Ponoviću, gospodine ministre, bili ste odsutni, bili ste zauzeti. Ne možemo dozvoliti, gospodine ministre, da se zakon menja za pojedine slučajeve. Ibarska magistrala, zemunski klan i ubistvo premijera Srbije Zorana Đinđića ne sme biti razlog da mi menjamo zakon i da se taj zakon odnosi možda na 20 lica, ali da date mogućnost pojedincima da ovaj zakon široko tumače i široko zloupotrebljavaju. Ja sam protiv toga. Više decenija sam pravnik, advokat sam, znate i sami, i mogu vam reći – ovo nije dovoljan razlog, niti potreba naše države, niti Vlade da izlazi sa ovakvim predlogom. Nema potrebe.
Rekao sam vam, izvršite ukidanje specijalnog odeljenja, specijalnog suda, specijalnog tužilaštva. Vratite u normalne tokove i nadležni organi, ministarstva da rade po svom poslovniku i u okviru svojih nadležnosti. Naravno, imate dobre namere, ali morate da napravite realizaciju. Ako su vam dobre namere, da pravimo dobro zakonodavstvo, građani traže rezultat.
Šta je rezultat ovoga? Rezultat ovoga su široke mogućnosti za zloupotrebe. Biće, njih troje provalilo prodavnicu, npr. u Sopotu, možda četvoro, a četvrti je prikrivao; hajde da podignemo optužnicu, ide Specijalni sud, odnosno Odeljenje za organizovani kriminal. Organizovani su, jer su u seriji provalili tri-četiri prodavnice usput i benzinsku pumpu, i gotovo.
Ja vam kažem, pratim 35 godina kako rade sudovi, učestvujem u pravosuđu na direktan ili indirektan način i mogu vam reći, u praksi sam imao hiljade slučajeva gde je učestvovalo 10, 15, 20 lica i nismo to dizali na nivo organizovanog kriminala. Na pijedestal da postavimo da smo mi jedina država u Evropi koja je najgora i da imamo najgori organizovani kriminal. Daj bože da se spasemo tog zla. Ne, sve ovo valja vratiti u normalu, jer samo tako ćete postići više uspeha, nego sada donoseći ove zakone.
Vi ste, gospodine ministre, svedok da je u ovom parlamentu bilo slučajeva, ne gde ste vi bili predlagač, jer vi temeljitije pristupate kada želite nešto da promenite, mada nedovoljno, da tako kažem, sagledate sa svih strana, ali pravnici SRS vam ukažu.
Bili ste u situaciji kada ste naše amandmane prihvatali i time ste potvrdili da su srpski radikali i stručni i da su bili dobronamerni, da su doprinosili poboljšanju tekstova sa kojima ste vi izlazili pred ovaj parlament.
Prema tome, mišljenja sam da ovaj predlog, gospodine ministre, treba povući; nema razloga, nema opravdanja, nisam siguran da ćete u parlamentu dobiti većinu. Neka vam je bog u pomoći ako bi parlament ovo prihvatio. Ali, ja sam čuo ovde i iz G17 i iz drugih stranaka, i SRS za ovaj predlog zakona neće glasati iz razloga što on neće ničim biti delotvoran. Bio bi samo štetan, stvorio bi uslove, ponavljam, za brojne zloupotrebe. Hvala vam.

Reč ima narodni poslanik Vjerica Radeta, a neka se pripremi narodni poslanik Milan Stevović.

 Dame i gospodo narodni poslanici, kada je ovih dana počelo da se piše po novinama da ćemo imati na dnevnom redu ovakav predlog zakona, zaista nisam verovala da ćete vi, ministre Stojkoviću, čovek ozbiljan kao vi, sebi dozvoliti ovako nešto, da stanete iza ovog zakona, odnosno izmena i dopuna ovog zakona, i to sa nekim obrazloženjem koje zaista nema nikakve veze ni sa onim što je suština zakona, ni sa onim što je napisano u samom obrazloženju zakona.
Naravno, kada su mediji najavljivali izmene ovog zakona, onda se otvoreno govorilo da ovaj zakon mora da se menja, da se donese upravo ovakav kakav je predložen, zato što ako ne bude donet ovaj zakon moraju se pustiti na slobodu, kako su rekli, ubice Zorana Đinđića i ubice sa Ibarske magistrale.
Stalno se pitam zašto nikada ne reaguje neko iz Ministarstva ili iz Vrhovnog suda, pitam to često i javno, kada tako nešto, takvu izjavu daju, i to zvanični predstavnici; onaj tamo Bruno Vekarić, on je portparol. To su novine demokratije da svaki sudija ima svog portparola, svaki tužilac ima svog portparola. Pa onda Bruno Vekarić i ona Maja Kovačević, ne znam kako joj beše drugo prezime, izađu i kažu – mora zakon da se menja da ne bi bile puštene ubice Zorana Đinđića i ubice sa Ibarske magistrale.
Sada pitam vas, ministre, a pitam i njih – ko to zna ko su ubice Zorana Đinđića i ko su ubice na Ibarskoj magistrali? Jesu li to pravosnažno završeni postupci? Ja sam pravnik i zaista sebi tako nešto nikada ne bih dozvolila. Postoje ljudi koji su osumnjičeni, protiv kojih se vodi postupak, ali da ih nazovem ubicama, zaista to sebi nikada ne bih dozvolila, jer to ozbiljan čovek ne sme da kaže.
Ovaj vaš zakon, odnosno ova dva člana, koji su ovako, naizgled, možda mogli da prođu i neprimećeno, ali ne i pored poslanika SRS, dokaz su da Srbija nije pravna država i da u Srbiji uopšte nema pravne sigurnosti.
Koliko god se vi deklarisali da ste legalisti, da pripadate stranci legalista, hvala na pitanju, vi se redovno demantujete ovakvim predlozima zakona.
To nije dobro. Nije dobro da nam predlažete zakon koji derogira prezumpciju nevinosti. Nije dobro da nam predlažete zakon koji podrazumeva retroaktivnost. Sve su to poznata i priznata načela u pravu i zaista nijednoj vladi koja stoji iza ovoga to ne može da služi na čast, niti može da se pohvali stručnošću.
Zato sam uverena, ministre, da je ovo što ste vi ovde govorili nešto što vam je valjda zadato da kažete, jer ne mogu da verujem da vi mislite da to jeste onako kako ste rekli.
Rekli ste da je ovaj predlog zakona – i onaj prvi o kojem smo mi govorili svojevremeno, jer ovo je već peta izmena Zakonika o krivičnom postupku; svaki put kada mi, srpski radikali, govorimo i najavimo vam nešto što će biti predmet nekih sledećih izmena i dopuna, svaki put se zaista to obistini, ne znam kako više ne shvatate ozbiljno ovo što mi radimo i govorimo – odnosno ovaj deo zakona donet po zahtevu Evrope, jer naši sudovi nisu solidni. Stvarno ne znam šta ste hteli da kažete. Šta znači solidan sud? Sudovi mogu dobro da rade i mogu loše da rade.
Solidan i nesolidan, zaista ne znam; meni je nesolidno kada izađe Bruno Vekarić i onako ledenim pogledom gleda u prazno i komentariše nepravosnažne presude. Nesolidno mi je kada izađe ona Maja Kovačević, koja je portparol takođe specijalnog odeljenja i koja komentariše nepravosnažne presude. To je nesolidno, to je neozbiljno. To, da bude kriterijum Evrope ili bilo koje evropske institucije, to nije moguće i nije tačno.
Rekli ste takođe, ministre, da je deo zemunske grupe pušten na slobodu, jer sud nije solidno radio. Stvarno ne znam šta ovo znači. Sud mora da poštuje zakone, mora da poštuje rokove. Svakako da je prošlo dovoljno vremena otkako su svi ti ljudi pritvoreni i da je sud mogao da se opredeli i da je mogao da odluči. Zašto nije, to je pitanje na koje tražimo odgovor već godinama.
I svaki put kada govorimo na temu sudova ili zakona iz ove oblasti, svaki put, ministre, skrećemo pažnju da nije problem u propisima, problem je u organizaciji, u funkcionisanju i problem je u jednom malom broju ljudi u sudovima koji žale i pare po sudovima. Vi nas ne slušate i onda dođete u situaciju da ovde slušate ono što mi imamo da kažemo o ovim predlozima.
Potpuno sam ubeđena da vam nije prijatno da čujete sve ovo, ali moramo da kažemo ono što zaista mislimo i što znamo da zaista jeste istina i da jeste pravno potkovano.
I, sve ono što budemo danas govorili vi ćete ponavljati za nekoliko meseci kada nam budete opet predlagali izmene i dopune, mada ste rekli, naravno, da ćete nam predložiti kompletno novi zakon.
Mi srpski radikali uvek podržavamo taj način zakonodavnog rada i Vlade i parlamenta; izmene i dopune ne znače ništa. Udovoljavanje ovom ili onom uslovu, menjanje zakona iz ovog ili onog, opravdanog ili neopravdanog razloga, to nije ozbiljno. To može eventualno da se radi i prvih mesec ili dva meseca rada Vlade, pa nešto je baš urgentno, Vlada je uočila da je nešto je potpuno neustavno ili vrlo loše regulisano, pa onda navrat-nanos predloži izmene i dopune nekog propisa. To može da se prihvati. Ali, posle dve godine postojanja Vlade, izmene i dopune su neprihvatljive.
Rekli ste takođe, ministre, da se ove izmene zakona ne odnose na klasičan kriminal, već za neka posebno teška krivična dela. Nema klasičnog i modernog kriminala. Postoji kriminal za koji je zaprećena odgovarajuća kazna. Ovo što je ovde predviđeno, ovaj najniži nivo zaprećenosti kazne, može da bude zaista i to što ste vi nazvali klasičan kriminal. Pretpostavljam da ste mislili na kriminal koji nije organizovane zločinačke grupe itd.
Takođe, rekli ste da je ovo što nam danas predlažete, da su to principijelne izmene. Ako je ovo principijelno, ministre, onda stvarno ne znam kako izgleda neprincipijelnost.
Šta ste nam predložili? Da u Zakoniku o krivičnom postupku u članu 146. stav 3. posle reči "zatvora" dodate reči "i za dela organizovanog kriminala za koja je zaprećena kazna od deset godina zatvora ili teža kazna". Suština je da od podizanja optužnice pritvor može trajati najduže dve, odnosno četiri godine za dela za koja je zaprećena kazna, a bilo je od 40 godina zatvora, a vi sada kažete ''i za dela organizovanog kriminala za koja je zaprećena kazna od deset godina zatvora ili teža kazna''.
Dodajete potpuno nov stav i kažete: ''Protiv optuženog koji je zbog isteka roka iz stava 3. ovog člana pušten na slobodu, može se odrediti pritvor ako se krije (taj optuženi), pobegne ili pokuša bekstvo, ili ako je uredno pozvan, a ne dođe ili očigledno izbegava da dođe na glavni pretres. Tako određen pritvor može trajati do izricanja prvostepene presude''. Ne znam kako vama, ali meni, ministre, ovo liči na doživotnu robiju. Ničim niste ograničili, prvo, kako ćete vi i koliko otvarate mogućnost za zloupotrebu kod ovog, sada, člana 4.
Dakle, protiv optuženog koji je zbog isteka roka iz stava 3. ovog člana pušten na slobodu, može se odrediti pritvor ako se krije. Dobro, to je tehnički, suština je, ako se krije. Uvek može da se kaže da se krije, da ode s posla, ako negde radi, i ne ide direktno kući, nego svrati kod kuma, sudija može da kaže – krije se i ne ide sa posla kući.
Kaže, može da pobegne ili pokuša bekstvo. Ako pobegne, pobegao vam je, pobegli su vam već neki i šta ćete sa njima to ćete već da vidite. Kažete, ako pokuša bekstvo, i to uvek možete da kažete. Uvek možete da kažete, vidite čoveka da upali svoj auto i krene na more i tamo negde kod Mehovog krša, kod Tutina, vi ćete tu da ga zaustavite i kažete – krenuo je da beži, da, u drugu državu, naravno.
Kažete, ako je uredno pozvan, a ne dođe ili očigledno izbegava da dođe na glavni pretres. Šta to znači, zaista, o ovome je i Jojić govorio. Znamo šta znači kada je uredno obavešten, ali šta znači ako ne dođe; da li ima pravo da objasni zbog čega nije došao i da li može da mu se desi da usput polomi nogu, da li može da mu se desi da mu, ne daj bože, neko umre baš tog jutra, da li može da mu se desi da mu, ne daj bože, izgori kuća baš tog jutra. Gospodin Mikavica se krsti, a ja sve govorim "ne daj bože", i treba da se krstite, jer ćete glasati za takav zakon.
U obrazloženju zakona pozivate se na ustavni osnov za donošenje ovog zakona, a mi srpski radikali vam tvrdimo da ustavnog osnova nema, i kažete da je ustavni osnov sadržan u članu 15. stav 2. Ustava Republike Srbije. Član 15. stav 2. Ustava Republike Srbije glasi: ''Niko ne sme biti lišen slobode, osim u slučajevima i u postupku koji su utvrđeni zakonom''. Lepo vi ovo utvrđujete zakonom. Ako je ovo vaše rešenje, onda zaista… Mi dalje tvrdimo da je to neustavno i ceo ovaj predlog neustavan, kao što nije u skladu sa propisima EU i Evropske konvencije o ljudskim pravima.
Da je to tačno dokazuje da ovaj predlog nije urađen u skladu sa Poslovnikom Narodne skupštine, članom 136. Ovo je novina, ovo je demokratski produkt, da ovlašćeni predlagač zakona podnosi predlog zakona u obliku u kome se zakon donosi sa obrazloženjem, pa onda, između ostalog, predlagač zakona po pravilu navodi u obrazloženju zakona i osnov u zakonodavstvu EU i opšteprihvaćenim pravilima međunarodnog prava.
Ovo niste naveli, znači da to ne postoji. Mi vam to upravo i pričamo. Znači, čak Predlog nije ni u skladu sa Poslovnikom, mada imamo primedbe i na taj deo Poslovnika, ali to je nešto drugo.
Gospodine ministre, trebalo bi da odgovorite narodnim poslanicima kada imate nameru da hapsite ove ljude zbog kojih donosite zakon. Na koji način ćete to da uradite? Da li će to da bude neka velika frka, pompa, da li ćete samo da ih stvarno pozovete ili ćete večeras ili sutra, pošto zakon sutra stupa na snagu, da proglasite da su počeli da beže i da završe kao Dule Spasojević i onaj Kum, jer i to može da se desi ako neko za kim se raspisuje poternica beži. Dakle, vrlo osetljivo i očekujemo zaista da nam to objasnite.
Sve ovo što danas imamo na dnevnom redu, gospodine ministre, posledica je postojanja specijalnih sudova i specijalnih tužilaštava.
Vi ćete sada meni da kažete, ali ću odmah da se ispravim – ne postoje specijalni sudovi i specijalna tužilaštva; naravno, ja to znam, tužilaštvo da, ali ne specijalni sudovi, govorim onako kako je uobičajeno da se kaže.
To jeste odeljenje Okružnog suda i baš je to nama bilo problematično od samog početka – zašto praviti takvu razliku među sudijama. Imaju istu završenu školu, istu stručnu spremu, isto radno iskustvo, u istom sudu, u istoj kancelariji radili, u istoj sudnici sudili i neko je zaslužan da doskoro dobija tri puta veću platu, a sada dva puta veću platu od kolege koji je ostao u onoj sudnici i u onom kabinetu gde su godinama skupa radili.
Tada je napravljena greška. Više puta sam vam rekla da mi je bilo vrlo prijatno za slušanje kada ste u nekom od prvih obraćanja izneli svoj stav o tim specijalnim odeljenjima. Zaista sam očekivala da će ova vaša vlada i Ministarstvo, na čijem ste vi čelu, vratiti u normalno stanje i da će se ovim poslovima baviti sve sudije koje ispunjavaju uslove, koje inače sude u krivici za teška krivična dela. Nikakva razlika nije mogla da se napravi, niti je trebalo da se menja zakon i da se formiraju ovi ''specijalisti''.
Vidite kako su vam ovi drugi ''specijalisti'' dobro uradili posao, govorim o onima za ratne zločine, da bi se dokazali da su oni solidni, pošto vi koristite taj izraz – ponovo se izvinjavam što govorim uopšte o ovoj presudi, jer je u pitanju prvostepena presuda i znam da ne treba u javnosti da se govori o takvim presudama, ali moram da spomenem – presudu za Ovčaru doneli su na osnovu iskaza dva zaštićena svedoka.
To je kao nekad 1946. godine kada su se sa dva svedoka skidale glave. To isto i sad u ovom savremenom tzv. demokratskom zakonodavstvu. Tu niste imali problema da se poštuje zakon. Brzo su ih priveli, pritvorili, brzo završili postupak i, što je najtužnije, zvanično onaj Bruno Vekarić, ono čudo od čoveka, prvi saradnik Vladana Batića i onda i danas, Batić ga postavio tu, bio je tamo desna ruka u Ministarstvu, pa se plašio kad dođe novi ministar da će da mu šutne Bruna Vekarića, pa ga je on postavio u specijalno tužilaštvo, taj Bruno Vekarić izađe i kaže da posao oko Ovčare još nije završen, pogotovo u odnosu na one koji su oslobođeni krivice i koji su dobili manje od 20 godina zatvora. Kaže: "Ovi su oslobođeni zbog nedostatka dokaza".
To su zaista neverovatne formulacije. Ako postoji dokaz, onda on postoji i onda je neko kriv na osnovu nekog dokaznog postupka koji se pred sudom izvodi. Šta znači nedostatak dokaza? Znači da može neko vas, mene, bilo koga da nazove ubicom, da nas pritvori i da nas posle izvesnog vremena pusti zbog nedostatka dokaza. O tome treba malo ozbiljnije da razmišljamo i da shvatimo šta se u suštini krije iza takvih izjava zvaničnih predstavnika srpskog pravosuđa.
Naravno, ne mogu ni ja da propustim, moje kolege su govorile o slučaju predsednika srpskih radikala u Hagu. Skoro će tri godine da je prof. dr Vojislav Šešelj u haškom kazamatu. S obzirom na onakvu šuplju optužnicu i besmislenu kakva postoji protiv njega, koja je napisana u Beogradu, reče Krasić i ja ću da ponovim, napisali su je Zoran Đinđić, Goran Svilanović i Nebojša Čović i na osnovu te takve optužnice Vojislav Šešelj čami skoro tri godine u tom haškom kazamatu i ne pada im na pamet da počnu suđenje.
Naravno, plaše se tog suđenja, znaju da nemaju dokaza i zato ništa ne preduzimaju, pogotovo ne pored onog svedočenja koje je Vojislav Šešelj imao u procesu Slobodanu Miloševiću. Sutra će u Domu sindikata, u 16 časova, biti održana promocija njegove knjige sa tim svedočenjima i određenim komentarima. Svi koji su zainteresovani, koji budu došli u Dom sindikata, čuće mnogo toga što ide u prilog ovome što mi srpski radikali ovde govorimo.
Kada govorimo o organizovanim kriminalnim grupama, gospodine ministre, ovo je vrlo škakljiva kombinacija, i bilo bi dobro da svi koji su prihvatili da ovo tek tako postane sastavni deo zakona dobro razmisle o tome šta ovo može da znači i na koji način može neko da bude svrstan u organizovanu kriminalnu grupu.
Pitam vas, ministre Stojkoviću, da li ste vi spremni na doživotnu robiju u skladu sa ovim zakonom? Šta može da se desi? Vi ste član Vlade Vojislava Koštunice. Može da se desi da jednog dana nadležni organi pravosnažno utvrde da je Mlađan Dinkić zloupotrebio Nacionalnu štedionicu, da je tamo uzeo neke pare. On je član Vlade i vi se proglašavate organizovanom kriminalnom grupom, i Koštunica, i vi, i Dinkić i ostali ministri, da ih sada ne nabrajam.
Da li ste vi spremni da u skladu sa tim članom odgovarate, ne daj bože da vam se to desi, gde kaže "tako određen pritvor može trajati do izricanja prvostepene presude". Ili, recimo, ko će da ode na ovu doživotnu robiju. Jer zaista tako tumačim, peti put čitam: "Tako određen pritvor može trajati do izricanja prvostepene presude". To je neograničeno vreme. To doživljavam kao nečiju doživotnu robiju, koja ne postoji u našem zakonu.
Ako se utvrdi, ovo što su novine pisale, da je BIA prisluškivala narodne poslanike, ko će onda, kao organizovana kriminalna grupa, ko će sve tada da bude pritvoren, ko će sve da odgovara i da ide u zatvor?
Gospodine ministre, u vreme akcije "Sablja", o kojoj se ovde govorilo, kada je zaista učinjeno nešto nezapamćeno u savremenoj Evropi, podsetiću vas da Nataša Mićić sa tašnom o ramenu izađe za neku govornicu pred novinare i kaže – odlučila sam da proglasim vanredno stanje.
Pa proglasi akciju "Sablja" i da u toj akciji "Sablja" preko 12.000 časnih građana Srbije završi u pritvoru; da se protiv njih ne vodi nikakav postupak i da danas, ministre, svi mi građani Srbije moramo da plaćamo za to krivično delo koje je učinila Nataša Mićić, a nadležni pravosudni organi ništa nisu učinili na tome da Nataša Mićić odgovara za svu štetu koju je učinila i tim građanima i državi Srbiji.
Građani su imali štetu tada, verovatno mnogi nikada neće oprati ljagu i sumnju sa svoga imena i sa svoje porodice, a država ima posledice sada, jer, svi znamo i svi znate, ko god se pojavi pred sudom sa zahtevom za naknadu štete, država će morati (već se isplaćuju te naknade štete) da isplati tu štetu.
Pošto već donosite ovaj zakon, mada su se čuli komentari da ovaj zakon možda neće biti usvojen, jer su se neke poslaničke grupe izjasnile da ne prihvataju ova neustavna rešenja. Ali ako ipak usvojite ovaj zakon i pošto ga donosite, volela bih da čujem objašnjenje – da li će po ovom zakonu da se postupi kod organizovane kriminalne grupe jednog čoveka koji dnevno krade 7.000 evra od građana Srbije, koji od tih para svojoj supruzi plaća prepisivanje kuvara, svojoj ćerki i bratanici snimanje nekog CD. Znači, ima ih četvoro, a ne troje, to jeste organizovana kriminalna grupa, plus ostali, plus brat, plus Čović, plus Tadić, ima ih koliko hoćete.
Da li ćete, kada već donosite ovakav zakon, da uradite nešto dobro za ovu Srbiju i građane Srbije i da primenite na takvoj jednoj organizovanoj grupi? To ne očekujemo od vaše Vlade i ovakvog sastava u vrhu sudskog pravosuđa, gospodine ministre. Ali, bilo bi dobro, i zbog vas lično i zbog onog ugleda koji uživate među narodnim poslanicima i među građanima Srbije, nemojte da se brukate, povucite ovaj zakon. Potpuno sam ubeđena da se vi slažete sa nama. Pustite vi to što vam je neko rekao da morate, vi ste pravnik, čuvajte struku.

Zahvaljujem se gospođi Vjerici Radeti.
Reč ima narodni poslanik Milan Stevović. Izvolite, imate osam minuta vremena.

Dame i gospodo narodni poslanici, iako mi je ostalo osam minuta za diskusiju o ovom vrlo kratkom zakonu, pokušaću da iskoristim tih osam minuta na najbolji način.
Želim gospodinu ministru da ukažem na vrlo bitnu činjenicu, a to je da ovim zakonom i ovim predlogom zakona – niti imamo manji zakon, niti veću muku. U pitanju su dva člana koja nose ogromno breme i ogromne probleme će stvoriti u našem pravosudnom sistemu i u realnom životu.
Ako bismo govorili o pritvoru, možemo da govorimo i sa teorijskog i sa realnog aspekta.
Najbolje je ako se ta dva pojma podudaraju, i ako se u praksi ta dva pojma sasvim poistovete. Međutim, nije to stalno tako. Jedno je teorija, a drugo je sprovođenje te teorije u praksi.
Pritvor je, sa aspekta suda, u isto vreme i jedno pravo, ali jedna velika obaveza za sud. Takođe, sa aspekta optuženog, odnosno pritvorenog, pritvor predstavlja jednu veliku obavezu, ali predstavlja i njegovo pravo. U suštini, to je pravo na određeno trajanje pritvora. Dakle, na jedno efikasno i što celishodnije postupanje pravosudnih organa ako se neko nalazi u pritvoru.
Podsetio bih na činjenicu da je pritvor krivično-procesni institut i to jedan od najosetljivijih krivično-procesnih instituta. Pritvor ima toliki značaj da je to i ustavna kategorija, pa se na pritvor, kada je u pitanju zakonska regulativa, mora obratiti posebna pažnja.
Krivični postupak jeste u suštini postupno kretanje unapred i postupno regulisanje prava, obaveza i dovođenje do pravične odluke, odnosno presude. Međutim, teorija krivično-procesnog prava nalaže da se svaki dan nešto uradi, a posebno da se delatnost pravosuđa i sudstva ogleda u pogledu pritvorskih predmeta. Međutim, nažalost, moram da konstatujem da to nije uvek tako i da postoji neažurnost kada su u pitanju ovakvi predmeti.
Inače, stav je teorije da materijalno krivično-procesno pravo treba da bude dinamično, za razliku od materijalnog prava koje je, ipak, na neki način, jedna statična kategorija, vrlo teško promenljiva kategorija, koja se na neki način menja tek kada sazru određeni uslovi. U svakom savremenom pravnom sistemu jasna je jedna činjenica, a to je da, koliko god da je stabilna država i koliko god da je stabilno državno uređenje, toliko je stabilna i procesna materija. Što je stabilnija država, to su manje izmene procesnog zakonodavstva.
Nažalost, kod nas su vrlo česte promene procesnog prava i vrlo često smo menjali ovaj Zakonik o krivičnom postupku. Čak smo potezali i za onom kodifikacijom, te ga nazvali – zakonikom o krivičnom postupku. To samo dokazuje da postoji jedna politička, socijalna i svaka druga nestabilnost naše države, pa se to reflektuje i na ovaj zakon o krivičnom postupku.
Danas menjamo samo dve odredbe, ali dve odredbe koje imaju vitalan značaj i za funkcionisanje pravosuđa, i za funkcionisanje države, i za ozbiljnost države, ali i za optužene.
Dolazimo do one istine, na koju je ukazivala SRS, a to je da nama nisu potrebni specijalizovani sudovi i da u okviru naših redovnih
sudova imamo dovoljno snage, dovoljno kvaliteta da organizujemo sve procese i da donesemo zakonite odluke.
Međutim, kao što se nismo izborili protiv ovih specijalizovanih sudova, tako danas moramo da se borimo protiv specijalizovanih sudija, protiv specijalizovanih tužilaca, protiv specijalnih plata, protiv specijalnih portparola itd. Dakle, moramo iskazati opšte neslaganje u pogledu svega ovoga što sam napred naveo.
Ono što je bitno, to je da je pritvor najteža mera koja može da pogodi jednog građanina države i to je, sa sociološkog aspekta, možda najveći udar na ljudsku ličnost. Tu se prekida sloboda, tu počinju da dejstvuju neki drugi principi i da se odvija neka druga zakonitost. To su vrlo teški momenti za svakog čoveka, pa i za onoga ko je kriminalac, i ko je organizovani kriminalac, i ko je izvršio teška dela, ali i ona dela koja su manje teška.
Kada sve ovo imamo u vidu, moramo napomenuti jednu vrlo važnu činjenicu, a to je da se u određivanju pritvora uvek uzima, kao bitna i odlučna kategorija, težina dela, a ne način izvršenja dela, odnosno nije prevashodno i nije osnovno da se govori o organizovanom kriminalu. Dakle, određuju se pritvori prema težini dela, a ne prema tome da li su ona vršena u organizovanom sadejstvu.
Smatram da se u ovom predlogu zakona o tome nije dovoljno vodilo računa i da ima mogućnosti i nade da se ovaj zakonski predlog povuče iz skupštinske procedure. Ako se to ne učini, zamolio bih da se uvaže amandmani SRS koje smo podneli na ova dva člana.
Još bih ukazao na jedno vrlo značajno odredište kada je u pitanju pritvor. Kada se radi o pritvorskim predmetima ima se uvek na umu i mora se imati uvek na umu jedno nepisano pravilo, ali je vrlo često, a to je da, kada su u pitanju pritvorski predmeti, u pitanju je određen vid specijalizovane veze, povezanosti sudija, tužilaca, policije i advokata. Nema tog advokata koji ne želi da dobije pritvorski predmet, i kada zakuca pritvorski predmet na advokatska vrata, to je mnogo milije nego ako zakuca nekih drugih deset ili dvadeset parnica.
Iz tih razloga, da bismo to sprečili, moramo voditi računa o dužini pritvora. I što je duži pritvor, što produžavamo ovu vremensku instancu u kojoj lice može biti lišeno slobode, ostavljamo veću mogućnost, veći manevarski prostor za ove specijalizovane vidove kriminala vezanih za sadejstvo napred navedenih institucija.
Ne bih želeo da se na ovu temu više osvrćem, ali bih naglasio da je vrlo bitno posmatrati ovaj institut i sa jedne praktične činjenice, a to je da postoji mogućnost da se posle ovako dugog provedenog pritvora prema nekome ne donese osuđujuća presuda. To zahteva određenu restituciju, određenu naknadu štete, koju ova država teško može da naknadi i ispravi ono što se uradilo u jednom nezakonitom postupku.
Prema tome, predložio bih da se ovaj zakon ili zakonski predlog za sada povuče iz skupštinske procedure, a ako se to ne učini da se usvoje amandmani SRS, koje smo podneli. U suprotnom, dovelo bi se u pitanje i pravnička struka, ali i ono osnovno pravo optuženih da, s obzirom na težinu dela koje su izvršili, provedu određeno vreme u pritvoru.

Da li se još neko javlja za reč po pravu koje ima na osnovu člana 93. Poslovnika ili da neko nije iskoristio svoje pravo? (Ne.)
Zaključujem načelni pretres.
Gospodine ministre, da li ste želeli da se uključite? Niko nije želeo od poslanika, ali evo ministar je stigao.