Dame i gospodo narodni poslanici, još jednom vas molim da zaista ne zloupotrebljavate govornicu, da mrtve ne pominjete kako bi neku svoju političku propagandu vršili, jer je zaista krajnje neukusno i nije dostojanstveno i neprimereno je ovom mestu i ovom vremenu.
Da li neko od predsednika, odnosno od predstavnika poslaničkih grupa želi reč? (Ne.)
Predstavnik predlagača je gospođa Vida Petrović-Škero, ali vidim da nije tu.
Da li Vi, ministre, želite reč? (Da.)

Izvinjavam se u ime predsednika Saveta gospođe Vide Petrović-Škero, jer ona je bila pre podne, ona je imala neke druge obaveze i nije mogla da prisustvuje.
Ja ću, isto, kao član Saveta biti kratak i sa molbom da izvršimo ove izbore, jer sudovi imaju dosta problema. Za pitanje efikasnosti je vrlo bitno da oni budu popunjeni, a pre svega da dođu ljudi koji će kontrolisati rad sudova, mislim na predsednike sudova. Iz tih razloga je moja molba da ovaj posao danas obavimo i da bar u tom delu popunimo sudove i damo im mogućnosti da brže i efikasnije deluju. Hvala vam.

Reč ima narodni poslanik Žarko Obradović, zamenik predsednika poslaničke grupe.

Poštovane kolege narodni poslanici, gospodine ministre, poštovano predsedništvo, danas, kao i nekoliko puta u toku ovog mandata Narodne skupštine Republike Srbije, razgovaramo o izboru nosilaca pravosudnih funkcija, zato što postoji jedna opšta ocena da stanje u pravosuđu Srbije nije najbolje.
Potrebno je učiniti dosta i sa stanovišta stvaranja uslova za rad ljudi u pravosuđu i sa stanovišta organizacionih i tehničkih uslova, sa stanovišta materijalnih uslova, ali i sa stanovišta profesionalnih uslova u smislu izbora kvalitetnih ljudi koji bi trebalo da rade u srpskom pravosuđu i da građanima što više, da kažem, privedu dva opšta pojma, koja se upotrebljavaju kao sinonimi kada se pomene pravosuđe, to je veza prava i pravde.
Naime, nekoliko puta u proteklih pet godina govorio sam da je sumrak u pravosuđu Srbije nastupio onog trenutka kada je 2001. godine partijska komisija DOS odlučila da samo stranački podobne sudije mogu biti izabrane u Narodnoj skupštini Republike Srbije i mogu biti neko ko predstavlja pravosuđe.
Govorio sam više puta o tome da su, nažalost, tada birani ljudi koji su imali 10-12 godina prosek studiranja, 6-7 prosek ocena, da je jedini vrhunski kriterijum bila politička podobnost, spremnost da se sluša i da se prođe kadrovska komisija DOS.
Pre neki dan je u novinama predsednik Nadzornog odbora Vrhovnog suda Srbije potvrdio te moje navode od pre nekoliko godina rečenicom da su preko 50 posto sudija u Srbiji ljudi koji su došli van pravosuđa Srbije i samim tim nisu dovoljno kompetentni da mogu da se uhvate u koštac sa problemima koji postoje u pravosuđu.
Rečeno je da su to diplomirani pravnici koji su radili ili u MUP ili u različitim preduzećima, da među njima ima i advokata koji, opet, ne poznaju pravosuđe na način na koji je to pravosuđu i građanima Republike Srbije potrebno.
Pomenuo sam nekoliko puta da je za godinu i po dana promenjeno 150 predsednika sudova u Srbiji i možete sami utvrditi u odnosu na ova dva podatka, jedan koji potvrđuje i predsednik Nadzornog odbora Vrhovnog suda Srbije, da je 50 posto sudija promenjeno i 80 i nešto posto predsednika sudova, kakvo je stanje u pravosuđu.
Moram reći da od tih promena, a pre svega od događaja od 2001. godine nastaje jedna nova faza u razvoju i radu pravosuđa Republike Srbije, jedna vrsta pragmatičnosti koja se danas obija o glavu samoj Srbiji.
Naime, tada, 2001. godine, na osnovu jedne nezakonite odluke, odnosno protivustavne odluke Vlade Republike Srbije i jednog rešenja Ministarstva pravde Republike Srbije, predsednik SPS Slobodan Milošević je izveden iz zatvora, kidnapovan, odveden u Hag. I sve je to prošlo bez reakcije bilo koga u pravosuđu Srbije.
Niti je istražni sudija koji bio za to nadležan reagovao, niti je predsednik Okružnog suda reagovao, niti je Vrhovni sud reagovao, niti je tužilaštvo reagovalo. To je otvorilo prostor, od tada pa nadalje, za sve ono što se zbivalo u Srbiji, za jednu vrstu primene principa – ko je nama dobar on ostaje van zakona, koga mi hoćemo da gonimo, on će biti predmet pravosuđa. Nažalost, partijska politika, politika DOS je učinila da od tada pa nadalje imamo velikih problema u radu pravosuđa Srbije.
Ne treba se onda čuditi što mi danas vidimo da se i međunarodni akteri ponašaju na isti način. Zato se ne treba čuditi kada ne postoji doslednost međunarodne zajednice u njihovoj priči da treba poštovati pravo i primenjivati zakone. Ako međunarodni predstavnik za Kosovo i Metohiju može da pozove države da ignorišu međunarodnu poternicu za Čekuom, koji je odgovoran za smrt preko 600 ljudi i za nestanak određenog broja, za sve one zločine koje je počinio, onda treba, jednostavno, da shvatimo da u međunarodnim odnosima postoje interesi i postoji poštovanje principa sile iznad prava i da je to nešto što je u ovom trenutku obeležje međunarodnih odnosa. Hvala, koleginice, to ću pomenuti.
Zato ne treba da nas čudi što se Haški tribunal, osnovan 1993. godine sa jednim namerama, u toku svog suđenja potpuno preobratio u nešto drugo, a kada pokažete i dokažete da je to tačno, onda oni koji su najviše popularisali Haški tribunal i potrebu saradnje sa njima sležu ramenima i nemaju odgovore na prosta pitanja.
Kako je to moguće da se broj Srba u Hrvatskoj smanji sa 12% na 4%, a da niko iz državnog vrha ne bude optužen? Kako je to moguće da general koji je učestvovao u etničkom čišćenju Srba iz Krajine danas bude izabran za predsednika Vlade Kosova? Kako je to moguće da 1999. godine naša zemlja bude predmet agresije i 78 dana bombardovana od strane 19 najvećih sila sveta, a da se ne može naći nijedan, ali baš nijedan dokaz da su oni odgovorni?!
Kako je moguće da Haradinaj pod optužnicom može da se bavi političkim delatnostima? Kako je moguće da od 123 optuženika u Haškom Tribunalu, oko 69% su Srbi? Da li je to baš takva slučajnost i da li je, u stvari, u pravu Iglberger, Olbrejt i Genšer koji su 1994. godine tvrdili da je to sud namenjen da se Srbi kazne?
Razmislite dobro o ovome zato što je taj princip interesa i selektivne primene, nažalost, kod nas prisutan, jer od tada pa nadalje neki se gone, protiv njih se primenjuje zakon, a drugi su imuni od bilo čega.
Pomenuo sam slučaj ćutanja pravosuđa kod kidnapovanja predsednika Miloševića. Ali, bili su vrlo revnosni kada je trebalo optužiti socijaliste 2001. godine za čuvene zloupotrebe službenog položaja, pri čemu je taj član zakona tumačen tako široko da su, jednostavno, na svoj način obogatili sudsku praksu, odnosno pravosudnu praksu u Republici Srbiji.
Moram pomenuti, jer to dugujem svojim kolegama koji su bili predmet ovakvog rada pravosuđa, da je podignuta ili podizana optužnica u situacijama koje su, da kažem, za većinu ljudi potpuno nerazumljive. Bilo je slučajeva gde je podignuta optužnica za zloupotrebu službenog položaja i kada je optuženi postupio u skladu sa zakonom, ali navodno nije pribavio potrebnu saglasnost višeg organa, iako ga na takvu proceduru zakon nije obavezivao.
Onda, podizana je krivična prijava protiv članova SPS-a čak i u onim slučajevima kada je i on sam konstatovao da je učesnik u određenom postupku postupao u skladu sa ovlašćenjima i punomoćjima koje je imao i da u celokupnom slučaju nije imao nikakve lične koristi, što govori da je optužnica zasnovana na političkim motivima.
Podizana je krivična prijava i protiv lica koja često nisu bili neposredni naredbodavci. Iznad sebe su imali dva ili tri rukovodioca protiv kojih se nije podnosila optužnica, već protiv člana SPS-a, što govori da je optužnica zasnovana na političkim motivima.
Podizana je krivična prijava za zloupotrebu službenog položaja i u onim slučajevima kada su naručilac poslova i nadzorni organ prihvatili da je posao urađen u skladu sa odredbama ugovora između tih subjekata. U nekim slučajevima je podnošena krivična prijava za zloupotrebu službenog položaja zbog navodnog nepoštovanja poslovničke procedure organa vlasti, iako isto to delo na tom organu nije osporeno itd. Ovo sam morao pomenuti, jer, jednostavno, toliko toga smo preživeli u proteklih nekoliko godina pod radom DOS-a da postoji apsolutna obaveza da se to pomene.
Moram reći da je ta selektivna pravda bila prisutna kod mnogih ljudi. Pre nekoliko meseci, govoreći i o tadašnjim predlozima rukovodećih ljudi u srpskom pravosuđu, pomenuo sam primer ponašanja predsednika Drugog suda i činjenicu da apsolutno politički doživljava i radi svoj posao. Bio sam od strane nekih, da kažem, sivih eminencija srpskog pravosuđa, javno kritikovan kako se usuđujem uopšte da tako nešto kažem, s obzirom na to da je reč o stručnjaku itd.
Verovali ili ne, posle promena na čelu Drugog suda, na naš obnovljeni zahtev, više puta je ponovljen zahtev, dobili smo jedno rešenje Vrhovnog suda vezano za sudbinu partijskih prostorija SPS. Verovali ili ne, Vrhovni sud je dve godine pre toga doneo rešenje kojim se ukida presuda Okružnog i Drugog suda; vraćeno je to rešenje u Drugi sud, a to rešenje je dve godine stajalo u fioci kod nekog u sudu i niko se nije smatrao obaveznim da pomene išta o tome. To je apsolutno selektivan pristup. Kada se hoće sve se može, a kada se ne želi uraditi nešto, onda stradaju treći.
Nisam primetio da je srpsko pravosuđe reagovalo na bilo koji način, za najveći slučaj pljačke u istoriji države Srbije, za nameštenu kupovinu sistema "Sartid", jer izveštaj Saveta za borbu protiv korupcije govori da je to preduzeće prodato za 21,3 miliona dolara, a da je procenjena vrednost tog kombinata bila 57,6 miliona dolara. Pomenuo sam vam primer zloupotrebe službenog položaja kada su ljudi socijalisti zbog nenamenskog trošenja sredstava, zbog navodne zloupotrebe službenog položaja, zbog 15, 20, 30, 50, 100, 200.000 dinara, a pri tom se tačno zna gde su potrošena ta sredstva, dobijali krivične prijave i predmet su suda i to traje već nekoliko godina.
A kada se izvrši prodaja, pri čemu su upoznati svi u državi, i to prodaja preduzeća gde je razlika preko 35 miliona dolara, onda svi ćute. Ovde piše da je sva dokumentacija dostavljena pravosuđu, i sudovima i tužilaštvu i Vrhovnom sudu. I ćuti se na najveću pljačku u Srbiji. Kada se jedan kombinat proda za 21,3 miliona dolara, a vrednost koju je utvrdio Ekonomski institut je 57,6 miliona dolara, onda je u pitanju pljačka. Tu nema druge reči za to sem pljačka. Još usput, država se odrekne, otpiše 1,7 milijardi dolara obaveze "Sartida" i to prebaci na leđa svih nas poreskih obveznika države Srbije.
Onda možete misliti šta se radi u državi Srbiji i svi ćute. Ili ljudi u pravosuđu ćute. Ako su ćutali kada je kidnapovan Milošević, ako su ćutali kada su socijalisti bili predmet političkih progona, ako ćute u ovom slučaju, čovek se mora upitati šta oni u stvari rade ili kako rade.
Imamo primer, pošto se poslaničkoj grupi SPS obraćaju razni ljudi, osobe koja je bila predmet suđenja u Prvom beogradskom sudu. Verovali ili ne, utvrđeno je, odnosno taj postupak traje pet godina, od strane grafologa da su dva potpisa na određenim dokumentima falsifikovana. Možete zamisliti, dva potpisa su falsifikovana. Nakon tog grafološkog nalaza, suđenje se prekida i to u fazi pred samu završnu reč, iako su bili saslušani svi svedoci, obavljeno veštačenje i izvedeni svi drugi pismeni dokazi. Nije čak dozvoljeno ni da se veštak izjasni na dodatne zahteve koje je ta osoba učinila.
Inače, reč je o suđenju u Saveznoj izbornoj komisiji, slučaj koji je bio poznat Srbiji 2001. godine, a potom je pao potpuno u zaborav. Predmet je naravno otišao u Prvi sud i tamo je stajao osam meseci, potom je dat drugom sudiji u rad i sve kreće od početka, jer, naravno, u krivičnom postupku je pravilo da nakon promene veća postupak teče iznova. Niko ne govori o pogaženim ljudskim pravima jer, logično, kako bi sud koji je falsifikovao potpise mogao suditi nekom za navodno učinjeno krivično delo. Postupak naravno teče ponovo, a za prava optuženog ko vodi računa.
Ovo pričam zato što je reč o osobi, i to sad dobija tu političku dimenziju, koja je bila predsednik Trgovinskog suda i sudija tog suda, Milena Arežina. I ona je bila suspendovana sa položaja sudije i predsednika suda 9. oktobra 2000. godine, naravno, postupkom koji je apsolutno predstavljao pravno nasilje. Ta njena promena, taj postupak pravnog nasilja, nije urađen u skladu sa Zakonom o sudovima, bez prethodne kontrole rada i bez odgovarajuće pravne pouke.
Znači, direktno se može reći da je to bilo par excellence pravno nasilje koje se, nažalost, od tada pa ubuduće odomaćilo u našem pravosuđu. Niti je ministar pravde tražio da se ta osoba promeni, jer bi to bilo direktno mešanje izvršne vlasti u sudsku, nije održana sednica svih sudija i predsednik Višeg Privrednog suda, takođe, nije podneo inicijativu za razrešenje. To je, takođe, jedan od primera kako se radilo u srpskom pravosuđu.
Znači, ta jedna pragmatičnost, koja se odomaćila od 2001. godine, apsolutno je prisutna. Pa, onda ponašanje ljudi u pravosuđu ne treba nikog od nas da začudi, jer većina, jedan broj njih, tu moram da budem pošten prema jednom velikom broju i sudija i tužilaca, radi vrlo korektno svoj posao.
Ali, oni koji su izabrani ovde u Narodnoj skupštini Republike Srbije samo zato što su bili članovi DOS-a, članovi partija DOS-a ili su prošli kadrovsku komisiju DOS-a, kad je reč o sudijama ili oni koji su izabrani na sednici Vlade Republike Srbije kada je u vreme vanrednog stanja izmenjen Zakon o javnotužilačkoj funkciji, kada su tužioci direktno birani na Vladi, zna se kakvi su mogli biti tada izabrani na te funkcije! U vreme "Sablje" mogli su biti izabrani samo oni koji su bili spremni da budu udarna pesnica Demokratske stranke i onih malih satelita DOS-a koji su tada vodili vlast!
Sada nije ni čudo što imamo situaciju, kada znamo kako su izabrani ti ljudi, kad vidimo kako sudi, da možemo da konstatujemo da stanje u pravosuđu Srbije nije dobro. I kad se već donese jedna presuda imamo i faktično stanje da onda pravosuđe više nije za to nadležno, ali ta pragmatičnost koja je postala obeležje srpske države, države Srbije u proteklih nekoliko godina onda se reperkutuje i kod drugih državnih organa.
Onda imamo slučajeve da iako postoji odluka suda da je niko ne primenjuje, da iako postoji odluka suda niko se na nju ne obazire, da iako postoji odluka suda niko nju ne vrednuje. Jer ako ljudi vide kako se sud ponaša, pa ima dvojna merila, ako vide da su tužioci selektivni u odnosu kad nekoga treba, da kažem, privesti licu pravde ili nekoga ostaviti van domašaja zakona, onda ljudi čekaju ili da se promene vremena, pa da izgradimo državu kakva treba da bude, da se institucije utemelje, a da poštujemo zakon, da ga primenjujemo i da postoji nešto što se zove pravda, ili će tako nastaviti dalje selektivno da primenjuju.
Poslaničkoj grupi se obratio i gospodin Veljko Momčilović, našoj poslaničkoj grupi SPS, koji je jedan od vlasnika preduzeća "Bačka" i on, primera radi, pominje eklatantan slučaj nepoštovanja odluke suda, recimo, kada postoji odluka Vrhovnog suda koju niko ne primenjuje. Zašto? Zato, što, nažalost, iz ovih prethodno pomenutih razloga. Iako tu privatizaciju niko ne dovodi u pitanje, pokušaj je da se uvede jedan lažni stečaj, koji nije uspeo. Naravno, ne pominjem šta je bilo u tom periodu uvođenja lažnog stečaja, kako se uništavala ta ogromna imovina, onda jednostavno ljudi shvataju da se ne može doći do jednog i ličnog i nekog opšteg društvenog cilja, i da se počinioci krivičnih dela kazne i da se sudska odluka primenjuje.
I zato je važno, da mi, danas i narednih dana, kada budemo birali nosioce pravosudnih funkcija ne pogrešimo, da izaberemo prave ličnosti, jer oni će posle obavljati taj posao, naravno računam u interesu Srbije i interesu građana.
Moram reći da se naša poslanička grupa saglasila u konsultacijama, koje smo imali pre početka ove sednice, u odnosu na predloge Visokog saveta pravosuđa da je potrebno da osporimo nekoliko predloga, pri čemu moram pomenuti da, primera radi, predlog za sudiju Opštinskog suda u Novoj Varoši nije predlog koga mi možemo kritikovati. Ne ulazim u radne i profesionalne osobine kandidata, ali smatramo da, jednostavno, u Novoj Varoši ima kvalitetnijih ljudi koji mogu obavljati taj odgovoran posao i iz tog razloga mi smo se i dogovorili da osporimo kao poslanička grupa taj izbor.
Osporavamo, takođe, kandidata za predsednika Opštinskog suda u Kuli zbog političke pristrasnosti i zbog činjenice da se kao kandidat za predsednika suda bavi poslovima koji nisu predmet rada predsednika suda.
Moj kolega Živojin Stefanović će govoriti mnogo više i detaljnije u odnosu na mene, u odnosu na kandidata za sudiju Okružnog suda u Leskovcu; način rada tog čoveka za vreme dok je bio u pravosuđu apsolutno pokazuje da ne može biti prihvaćen i podržan kao kandidat za sudiju Okružnog suda.
Uzgred, reč je o čoveku koji je bio član Socijalističke partije Srbije, pa je u petooktobarskim promenama brže-bolje promenio stranu, pa je onda nekoliko socijalista bilo predmet sudskog progona i na kraju se pokazalo da od toga nema ništa. Ali su ljudi doživeli jako loše stvari zahvaljujući toj spremnosti čoveka da druge optuži da bi sebe zaštitio.
Osporavamo takođe i sudiju Okružnog suda u Šapcu, opet iz razloga što je pokazao jednu spremnost da bude predmet političkih…

Gospodine Obradoviću, samo jedna sugestija. Ako ima više sudija ja bih vas molio da kažete ime. Ako su sudije okružnog suda, jer, evo, imamo upozorenje da neće znati na kog se sudiju odnosi ako ima više sudija.

 Gospodine Mihailoviću, jedan, dva, tri, četiri, pomenuo sam četiri sudije i četiri suda. Ako Služba ne može da nađe ko su četiri sudije i četiri suda onda takva Služba nije…

Ne, gospodine Obradoviću, pitanje je samo tamo gde ima više predloženih. (Nema, nema.) Nema? Dobro, hvala.

Znači i kandidata za sudiju Okružnog suda u Šapcu, evo, ako već Služba insistira, gospodina Kneževića, kandidata za sudiju Okružnog suda u Leskovcu, gospodina Stojanovića, kandidata za predsednika Opštinskog suda u Kuli, gospođu Gordanu Suknović (ja mislim da piše) i kandidata za sudiju Opštinskog suda u Novoj Varoši, gospođu Marinković.
Znači, postoje razlozi koje sam pomenuo, a mnogo detaljnije o nekima od njih će govoriti moje kolege narodni poslanici i to je razlog što mi poslanici SPS smatramo da oni ne mogu i ne treba da budu izabrani u Narodnoj skupštini Republike Srbije. Hvala vam.

Da li još neko od predsednika, odnosno predstavnika poslaničkih grupa, želi reč? Da, narodni poslanik Zoran Krasić, ovlašćeni predstavnik poslaničke grupe SRS.
Pre nego što vam dam reč, samo da vas obavestim da ćemo danas raditi do kraja rasprave o prvoj tački dnevnog reda. Izvolite.

U nekom periodu od tri meseca mi diskutujemo suštinski o jednoj istoj tački dnevnog reda, a to je izbor nosilaca pravosudnih funkcija. Procedura je poznata, što se tiče SRS pogrešna, ali Zakon je takav. To je neka tekovina niza neuspelih promena Zakona o sudijama. Ovo je vrlo interesantno za javnost, mnogo manje za predsednika Vrhovnog suda, Visoki savet pravosuđa, Veliko personalno veće, Nadzorni odbor pri Vrhovnom sudu i one koji se bave upravnim nadzorom u okviru Ministarstva pravde.
Mi smo danas došli u situaciju da, bez obzira koga da izaberemo za sudiju ili za predsednika nekog suda, saučestvujemo u jednom velikom riziku.
Evo, danas preuzimam veliki rizik da se posle ove tačke dnevnog reda u mnogim novinama i na mnogim medijima ne čuju informacije kako se zakonodavna vlast upliće u posao sudske vlasti, kako se čuje neprimerena kritika sa ove skupštinske govornice. Samo da vas podsetim, to je nešto što se odavno čuje.
Samo da vas podsetim na ono pismo gde je Visoki savet pravosuđa oštro protestovao protiv Narodne skupštine, koja se drznula da 17 predloženih kandidata za predsednike sudova ovde ne izglasa, te, navodno, to omalovažavanje Visokog saveta pravosuđa i uopšte neke njihove samostalnosti i nezavisnosti. Naravno, čim se to malo raščeprka i kad se pristupi definisanju tih pojmova koji su oni iskoristili, oni su se brže-bolje povukli.
Ja sada njih ne uzimam kao predmet rasprave, već uzimam jednu činjenicu da svako danas može da komentariše prvostepenu presudu nekog suda. Mi smo pre nekoliko meseci imali prilike da ispred zgrade ''Specijalnog'' suda izađe Nataša Kandić i još neki, i oni komentarišu prvostepenu presudu sudije, mislim da beše Vesko Krstajić. On je sudio u predmetu "Ovčara". Mi iz SRS smo morali da ćutimo.
Ministre, bilo bi dobro da sedite, da čujete ili da uzmete stenogram, pošto ovo pričam zbog vas i javnosti, a ne zbog ovih koji su prisutni u sali.
To nismo komentarisali, jer računamo da postoji propis, a on se zove Zakon o uređenju sudova, gde je izričito zabranjeno da se komentariše neka presuda. Postoji Zakon o javnom tužilaštvu, gde takođe postoji neka zabrana; postoji Zakonik o krivičnom postupku. Te zabrane komentarisanja presude treba da omoguće nezavisnost i samostalnog onih koji se bave tim vrlo odgovornim poslom – da sude u nekom predmetu.
Ako Nataša Kandić može da prekrši zakonsku obavezu i da je niko ne proganja zbog toga, pre svega, mislim na Republičkog javnog tužioca, Okružnog javnog tužioca. Samo da vas podsetim, kada ste birali Okružnog javnog tužioca rekli ste da je izuzetno sposoban i da može da primeni propis. Prozivam ga zašto ne goni Natašu Kandić. Ona je prekršila propis, jer je komentarisali jednu prvostepenu presudu, a prvostepena presuda podleže i žalbi i mogućnosti da se ona na neki način konsoliduje, ukine, poništi, potvrdi, ne znamo, ali tek pravosnažna presuda znači da je neko kriv, ukoliko se to utvrdi.
Za to što je urađeno u tom sudu, podsećam vas, pre svega građane Republike Srbije, koji nisu imali prilike da pročitaju šta se tamo sve dešavalo, možda su mogli sporadično da čuju fragmente završne reči nekog od branilaca, koji su napomenuli koje su sve propuste učinili oni koji su se drznuli da sude na takav način, pod uticajem Nataše Kandić i pravnog savetnika američke ambasade, to je izvesni Sem Nazaro. On sedi u susednoj kancelariji suda i diktira presude.
Sada mi ministar pobeže, a pre svega bi da ga pitam kako je ova država dozvolila da sudsko Veće za ratne zločine i tužilac sa tim gospodinom Sem Nazarom ode u Vašington da vrše neku obuku? Kakvu obuku, kada SAD nemaju nikakvo iskustva sa ratnim zločinima? U celoj njihovoj praksi posle Drugog svetskog rata, ne računam ono što su sudili na Dalekom istoku, ali ono izvorno njihovo što ste tiče i Vijetnama, Paname itd, oni nemaju sudsku praksu. To je jedina država koja ne dozvoljava da se konstituiše i da počne da radi stalni sud za ratne zločine. Oni su izvršili ratifikaciju tog Rimskog statuta, ali kada je došao Buš, on nije hteo da preda ratifikacione instrumente i, praktično, SAD nisu članice Statuta, a one bilateralnim sporazumima traže imunitet i izuzeće od progona za ratne zločine svojih vojnika, koji se nalaze širom sveta kao okupatori.
Sada ti treba da uče Veska Kneževića, onda, drugog tužioca, verovatno i onog advokata Dašića, verovatno i svedoke saradnike, krvavog Boru, patološkog ubicu i da imamo namešten sudski spor. Zbog čega? Zbog Haga. Naše pravosuđe ćuti.
Sada će neko da postavi pitanje kakve to veze ima sa izborom sudija. Ima. Ukoliko ovi koje ste vi predložili treba da rade kao te sudije, mi smo protiv. Ovima koji su predloženi mi skrećemo pažnju – uzmite zakon i propise i radite, nemojte da budete pod uticajem stranih tutora. Ništa dobro nećete da dobijete, samo će da dožive profesionalnu bruku, poput onog sudije Alimpića iz Novog Sada i da ne ređam dalje.
Eto, ne želim da komentarišem presudu, nisam ušao u meritor da li je neko kriv, da li je neko prav, ali sam ušao da iznesem činjenice šta je pozadina jednog sudskog postupka i da dam konkretne dokaze ko je uključen, kako je uključen i šta je radio, zašto se izjave svedoka odbrane ne prihvataju, zašto se ne prihvataju notorne činjenice da je neko tog dana bio nesposoban, na lečenju, te fizički nije mogao da bude na nekoj lokaciji. Ne, presudu je izdiktirao Sem Nazaro. Kada vi u Vrhovnom sudu budete razmatrali, imajte malo u vidu i ove procesne smetnje. To je prva stvar koju sam želeo da vam kažem.
Želeo bih sada da ukažem i na nešto što se dešava kod nas. Neću sad paušalno da kažem – znamo mi kakvo je stanje u našem pravosuđu, znamo mi šta je sve Batić navukao u sud. Znamo i da je on obezbeđivao kola, čija žena treba da se zaposli; žena u sudu, muž glavni mafijaš, poput onog u Prokuplju itd. To je sve poznato i Ministarstvu i Nadzornom odboru, svima je poznato i svi to osećamo.
Gospodine ministre, sada ću da vam skrenem pažnju na jedan predmet gde ste vi u Ministarstvu dali, po mojoj oceni, pozitivno i ispravno mišljenje. Tiče se jedne zločinačke organizacije koja postoji na relaciji tužilaštvo – Treći opštinski sud – Četvrti opštinski sud –advokati.
Da ne bi bilo napamet, imam čak tu i dva akta Saveznog ministarstva za inostrane poslove i Saveznog za ekonomske odnose sa inostranstvom, kako se to sad zove. Vama će verovatno biti poznato, s obzirom na to da je predmet pred Vrhovnim sudom, da se zauzme zajedničko stručno mišljenje, zato što će biti puno predmeta gde je potrebno da se reši kakva je sudbina nekada nacionalizovane imovine.
Raniji vlasnici su isplaćeni još u inostranstvu, a onda se javljaju falsifikati u ostavinskom postupku, pa tako imamo situaciju, da vas ne podsećam jer vi to dobro znate, 23 sporazuma postoje; posle Drugog svetskog rata Jugoslavija je do 1983. godine zaključila 23 sporazuma o paušalnom i globalnom obeštećenju za inostranu imovinu itd. Vrhovni sud je dao, ali džabe, kakve koristi od toga kada ova žena iz Četvrtog opštinskog suda, moram da vas podsetim, ona je čuvena u tim iseljenjima, to je Aleksandra Vasiljković, ne želi da odloži rešenje, iako žena ima 21 spor oko otkupljenog stana.
Gospodine ministre, da vam kažem, iza toga se krije jedna grupa. Kao poverilac javila se neka Milica Stepanović, pa je, navodno, to prodala, iako je bila u sporu, Milivojević Stojanu. On istovremeno vodi 10 postupaka da iz 10 stanova iseli ljude. Isti način, nekada bila nacionalizovana, isplaćen taj vlasnik iz inostranstva preko nekog falsifikata ili posle 50 godina obnovljenog ostavinskog postupka dolazi se do rešenja o nasleđivanju i onda se kreće u jedan galimatijas. I, tu je advokat, poznat, Miroslav M. Đorđević ili njegov zamenik Milan Šuković, pa se obično u drugostepenom veću u Okružnom sudu javljaju sudije Gordana Todorović, a u Trećem Predrag Vasić, koji ne zna čak ni šta je ništavost. Tu ženu će za koji dan da izbace, sve po propisu; policija pravi službene beleške čak i kad tamo ne ide, korumpirano, povezano. Zašto je ovo potrebno?
Zato što je potrebna jedna lokacija da se oslobodi na ovaj način, jer je tu urbanističkim planom planirano da se gradi poslovni prostor od 4000 kvadrata. Ako je dobio za džabe ove stanove jeftino će da raščisti lokaciju, a da vam ne pričam kako će biti posle. I to se zna i u sudovima i u tužilaštvu.
Nisam namerno hteo da pročitam pismo, mogu da vas upozorim, to je akt SU.132/2006 od 7. marta 2006. godine, u potpisu Snežana Andrijević, gospođa koja radi u Vrhovnom sudu i vrlo korektno kaže da treba da se zauzme stav povodom sve učestalijih takvih predmeta. A ja sam vam samo naveo za ovog jednog ili njegovog brata da imaju 10 takvih ''nit luk mirisali, nit jeli luk'', preko advokata i fingiranih ostavinskih postupaka posle 50 godina došli do nekog papira i sada izbacuju, a kako će ova žena da dokaže, neka joj je Bog u pomoći.
Ja ne mogu da joj pomognem, Ministarstvo ne može da joj pomogne, policija ne može da joj pomogne, Vrhovni sud ne može da joj pomogne. A ko joj to smeta? Mafija! Organizovana, belog okovratnika. U njoj se nalaze advokati, sudije, poneki tužilac i neko iz policije. Čak, u policiji pišu da imaju izvod iz krivične evidencije za ženu koja nikada u životu nije osuđena. Oni su ušli da izvrše neku proveru, obavili službeni razgovor, a sa njom nikada nisu obavili službeni razgovor.
Mi ovde kao zakonodavna vlast kažemo da je sve to u redu, svako je nadležan, pitao se, a gde je efektivna zaštita – nema je.
Treća stvar na koju želim da skrenem pažnju, bez obzira da li vi izabrali ove ljude ili ne, znate i sami da osporimo po nekoliko kandidata, prihvatite našu inicijativu, recimo, za 20%, 80% ne prihvatite naših inicijativa, izglasate i posle dva meseca dođete i kažete – vi ste bili u pravu kada ste osporavali onog čoveka, mi nismo znali, nismo bili informisani kakav je čovek. Moje kolege iz SRS će posle mene da izađu i da kažu još neka imena.
Hteo bih ovim ljudima koji su predloženi za ove funkcije, i ako ih izaberete, da skrenem pažnju da našim pravosuđem rukovodi Nataša Kandić i Vojin Dimitrijević. Doduše, on je njen gazda, ali ona je njegova produžena ruka. Tu su ovi drugi. A tu si i mediji.
Vidite, pre nekoliko dana bilo je problema zašto su tri deteta na nekoj sahrani davala minut ćutanja itd, a istog dana u Novom Sadu na železničkoj stanici deca sa pionirskim marama čekaju Titov voz sa rediteljem i glumcem nekog filma. Ovo je zloupotreba, a ono nije zloupotreba. Vidite kako se to kod nas menja, kako se ispira mozak javnom mnjenju. Znači, ovo jeste zloupotreba, a ne, ovo nije, ovo je interesantno, ovo je poželjno.
E, zbog tog poželjnog želim da vam skrenem pažnju, ali je interesantna stvar da niko iz našeg pravosuđa neće da digne glas kako naši ljudi mogu da sude u Srbiji, a da niko od njih ne digne glas, niti Udruženje pravnika, niti udruženje sudija – Društvo sudija, svi ćute kao zaliveni, da se Vojislav Šešelj pune tri godine nalazi u pritvoru u Ševeningenu, da je još predpretresna faza; znači, još nije ni istraga, doduše, Karla del Ponte nije ni počela istragu protiv njega, još nije imala čak ni onaj prvi razgovor sa njim.
Njemu je zabranjena komunikacija, njemu je nametnut branilac u pripravnosti i on je jedini čovek na kugli zemaljskoj koji ima branioca u pripravnosti sa kojim ne komunicira, ne želi da ga vidi. Ko je taj? Čovek koji nije bio upisan u imenik koji se vodi pri Haškom tribunalu, čovek koji ne zna ni srpski jezik, ali je prijatelj sekretara Suda.
To je ovaj što je organizovao trovanje Slobodana Miloševića, a verovatno ima i drugog prljavog materijala za njega, odnosno materijala za prljave poslove koje je uradio u tom Hagu.
On deli pare sa našim advokatima koji tamo brane nekoga. U Hagu važi izreka – ne daj bože da te brani advokat, jer se začas dogovore sa Holcijusom, sa Karlom del Ponte i drugima.
Njemu je zabranjena komunikacija, njemu se ne dozvoljavaju pravni savetnici, njemu se odbijaju zahtevi da se pusti na slobodu do početka suđenja, pošto znate da tamo nema odbrane sa slobode, i tri godine čeka. Pre dve godine su rekli – počinjemo decembra 2004. godine. Njemu se na silu dostavlja dokumentacija na engleskom jeziku, iako je njegovo pravo da dobija na svom maternjem jeziku. Zloupotreba do zloupotrebe.
Naši vajni stručnjaci, eksperti, humanisti ćute, trljaju ruke i kažu – dobro je, tamo je, ne remeti izbore, neće da kvari ništa ovde, a za njegova ljudska prava nema veze, tamo se dokazuje nevinost. Molim vas, predložiću jednu rezoluciju da ko god kaže da se u Hagu dokazuje nevinost, da se protiv tog čoveka pokrene krivični postupak, jer dezavuiše javnost, utiče na javno mnjenje i svesno pogrešno tumači međunarodne akte o ljudskim pravima. To se radi orkestrirano.
Veliki poznavaoci međunarodnog humanitarnog prava to nas uče. Valjda se nevinost pretpostavlja. Da bi neko bio kriv treba da se dokaže pravosnažno u sudskom postupku, uz sva prava koja ima optužena osoba, a pre svega pravo na ekspeditivno suđenje bez nepotrebnog odugovlačenja ili u razumnom roku, da bi to makar ličilo na pravično suđenje. Svi ćute u Srbiji.
Da vas podsetim, ovaj vaš, Vučetić, što je ispunio uslove za penziju treba da se javi, da obavesti Narodnu skupštinu i za to od predsedavajućeg zahtevam da uputi pismo Ustavnom sudu Republike Srbije sa pitanjem da li je neko od sudija ispunio uslove da ide u penziju. Niko od pravnika se ne buni. Zašto je Ustavni sud Republike Srbije doneo rešenje, a mogao je da ga donese samo ako se po nekom zakonu donese pojedinačni akt, on je doneo rešenje i dezavuisao zakon koji je usvojila Narodna skupština, a Narodna skupština ćuti. Bili smo na raspravi, zastupali interese, branili taj zakon, završeno, ćuti.
Vučetić ne sme ništa da odluči, ni za, ni protiv. Ako sudije, ovi koje predlažete, treba da se ponašaju kao Slobodan Vučetić, ja neću da glasam za njih. Ako ove sudije treba da upotpune društvo koje čini kriminalnu organizaciju, a ja sam uzeo samo jedan primer gde je jedna gospođa imala 21 sudski spor, gde se čak i Republički pravobranilac olako poneo, nije hteo da štiti imovinu Republike Srbije, pa čak i opština Vračar, a da ne ulazim u krivične prepreke. Molim vas, sa kojim pravom vi tražite od nas.