Reč ima dr Mileta Poskurica, a posle njega Zoran Krasić.

Dame i gospodo, naravno da ne treba više komentarisati da li je zakon ili deklaracija ili nešto slično, očito zakonska norma nije, pred nama tekst zakonskog karaktera nije.

To je registracija jednog stanja koje postoji gde je neki verovatno vični socijalni radnik registrovao pojavu koja nažalost postoji u svakom društvu, pa i kod nas, predložio mere i norme koje nisu bile pravno uobličene u vidu predloga zakona ili tzv. zakona i onda to postavi uglavnom na temelju loših definicija, lošeg prepoznavanja.

Već je bilo reči o tome da se invaliditet može definisati mnogo preciznije, fizički i mentalni poremećaj koji ograničava fizičko stanje, fiziološke potrebe, fiziološke mogućnosti i čini osobu neravnopravnom u odnosu na prosečne ili druge osobe.

Kada govorimo o ovom uvodnom delu nije dobro, pojam diskriminacije sadrži jednu reč, propuštanje u rečenici i prosto je možda reč nečinjenje mogla biti. Nije moglo amandmanski da se ispravi zato što bi rečenica izgubila smisao.

Dakle, prilično jasan pojam, bez naročitog objašnjavanja diskriminacija, sadrži jednu reč koju ni zagrada ne može previše dobro da objasni šta se htelo reći.

Postojala su mnogo bolja rešenja, gde se moralo voditi računa o obavezama lokalne samouprave, svih nivoa vlasti, gde bi se diskriminacija činovnika i samih institucija kao pojam ili kao pojava eliminisalo.

To se odnosi naravno na postupke i na mere koje se dešavaju u obrazovnom sistemu, u zdravstvu, a prema tome ova definicija ne može da obuhvati sve ono što kasnije, kada razmatramo u detaljima rešenja iz ovog zakona i okolnosti u kojima se može neko lice potencijalno sresti sa elementima diskriminacije, ne može da se lako podvede pod ovakvu definiciju.

Kada je reč o drugom delu, diskriminacija je ovde utvrđena kao neposredna i posredna.

Nije bilo govora o namernoj i nenamernoj, sa čime smo suočeni u društvima, a posebno u ovom prelaznom periodu, gde je bilo jako često namernih diskriminacija. Svedoci smo poslednjih zbivanja. Nije reč samo o invalidnim osobama nego i o osobama koje na mentalnom planu mogu biti pogođene. Povreda takvih osoba je opet jedan diskriminatorski čin.

Prikrivena ili manifestna, imali smo svež primer jednog od govornika šta znači prikrivena, latentna, lako neprepoznatljiva diskriminacija, koja ovde nije na poseban način istaknuta i obrađena.

Povremena ili trajna, neko može biti ponavljan u tim postupcima diskriminacijskog odnosa, dakle falile su postularne odredbe koje idu u uvodnom delu, a ovde su stavljene samo kao neposredne diskriminacije i posredna diskriminacija koja je jasna, i naravno neki od tih rariteta koje bih izneo u ovom zakonu, osim diskriminacije u zdravstvu, gde bi se moglo govoriti veoma mnogo.

Tu su diskriminisane i zdrave osobe. Danas čekati na red da budeš operisan, kupovati lek svaki dan po drugoj ceni, danas čekati laboratorijsku uslugu, na dijagnostičku uslugu, jeste diskriminacija tzv. zdravih. Ako neko kreće na neku ozbiljniju operaciju, on je već invalid činjenicom da nije zdrav.

Mi nemamo definiciju invalidnosti, težinu, stepen, nemamo mere države koja će oformiti naučnu i nekakvu strategiju, pa će reći da se pod invalidom smatra fizička, psihička, tog i tog stepena. Ne možete reći da neko ko ne može da hoda, ima vaskularnu bolest, jedva nosi štake, nije invalid, kada se izleči možda to više neće biti.

Samom definicijom, koju ste dali u uvodu, osobe sa invaliditetom, nemogućnosti da se uključe u aktivno društvo. Nakon uključenja on ostaje invalid, mnogi ostaju.

Kada se uključuje u društveni život, dobije radno mesto, ostaje invalid. Ovo su konstatacije koje su u tekstu nejasne.

Mali tekst, mali zakon, imali ste da prepišete desetak nekakvih oslonaca u Evropi i svetu, kojekakvih kodeksa, pa se to moglo lepše prevesti, lepše prepisati, ali vidite da niste bili ni to u stanju.

Kada je reč o zapošljavanju, nema mera Vlade, nema mera države, organizovanog društva, sa najjačom finansijskom moći da da potporu privatnoj firmi, društvenoj firmi, da on bude favorizovan poreskom politikom, podsticajnim merama, kreditnom politikom da zaposli takve osobe. Čak gasite u Kragujevcu, preduzeće će ići na tender, prodaće se i ostaće ljudi bez posla.

Čim dođe strani gazda ili domaći tajkun, prvo će se rešiti invalida, jer to isto mogu da rade osobe koje nisu invalidi i on će birati. Dakle, nešto što je nekada bilo u nekom drugom obliku vlasništva sada ćete ovom vašom tajkunizacijom i privatizacijom, bez ikakvog smisla i cilja, dati veći rizik da preko ovih milion nezaposlenih pridružite invalide. Neće dobiti ništa sem toga da je bio nekakav zakon, govorilo se itd.

Država se naravno nije zainteresovala, niti za nekakve mehanizme evaluacije, koji će utvrditi uzroke nastanka invaliditeta. Nije to samo Zakon o radu, mnogo toga treba da se učini, Zakon o saobraćaju, narkomanija itd. Mnogo toga bi trebalo država taksativno da pobroji za šta je nadležna. Dala je lokalnoj samoupravi da pravi trotoare, da ljudi mogu da uđu i kraj priče.

Dakle, mnogo toga na sebe država nije preuzela, ostavila je toliko praznih mesta da zapravo zakon neće moći da bude primenljiv.

 

Reč ima narodni poslanik Zoran Krasić.

 Gospodine Markoviću, na početku bih vas zamolio da ne zagovarate ministra, treba da čuje vrlo važne stvari i konačni stav SRS povodom ovog predloga  zakona.
Prvo bih vam predložio da ovaj zakon povučete sa dnevnog reda i samo ću ukratko da vam navedem koji su razlozi. Vidite, prema toj vašoj maloj povelji, to je ta Povelja o građanskim pravima, i prema Ustavnoj povelji državne zajednice mi smo jedina zemlja na kugli zemaljskoj koja ima primat međunarodnog prava nad domaćim pravom.
To je dato u drugačijoj formulaciji, da je međunarodno pravo koje smo mi ratifikovali i kome smo pristupili sastavni deo našeg unutrašnjeg pravnog poretka.
Međutim, sve normalne države pribegavaju jednom drugom putu, a to je kada ratifikuju jedan međunarodni sporazum onda u skladu sa svojim ustavom to što su preuzele kao obavezu ugrađuju u svoj unutrašnji pravni poredak svojim domaćim zakonima.
Sada ovde imamo jedan neuspeli pokušaj gde međunarodni standardi koji su usvojeni, ne sporimo to, čak je i naša država 1995. godine prihvatila te standarde Generalne skupštine, treba da pretočimo u naše propise, ne u jedan nego u više naših propisa, a ovde je predlagač izvukao jednu oblast koja bi morala da bude prožeta kroz verovatno 20 pojedinačnih zakona i od toga napravio zakon, u suštini jednu političku deklaraciju koja u krajnjem slučaju ništa ne obavezuje.
O čemu se radi? Vidite, ako pričamo o pravima iz radnog odnosa invalidnih lica ili pričamo o pravu zapošljavanja građana, a tu su obuhvaćena i invalidna lica, po postojećem Ustavu i zakonu oni su svi ravnopravni i jednaki pred Ustavom i zakonom. Onda se postavlja pitanje, a čemu ovaj zakon, ovaj što se sada predlaže?
Mogao bih da shvatim da ste hteli da zahvatite jednu oblast koja je promakla i koja nije na neki način regulisana u dvadesetak propisa koji regulišu status invalidnih lici i hendikepiranih lica itd.
To bih mogao da shvatim. Zašto? Zbog činjenice da postoji kategorija građana kod kojih je u životu nešto toliko mnogo i nesavladivo, što je kod jednog običnog čoveka sa opštom zdravstvenom sposobnošću beznačajno.
Popeti se dva stepenika i doći do šaltera za većinu ljudi je beznačajna sitnica. Za hendikepirano lice, za invalida, onaj ko ima problema sa ekstremitetom, to je nesavladiva prepreka. Lift nesavladiva prepreka. Vrata od sobe ako su 80 santimetara, nesavladiva prepreka ako je lice vezano za kolica.
Uzeo sam konkretan primer. Pre dvadeset godina radio sam te poslove, ali to nešto što obavezuje državu, ne obavezuje invalidno lice, hendikepirano lice. Država svojim standardima treba da propiše, građevinskim standardima: nema više zgrade koja može da se pravi ukoliko nema pristupne rampe, i kraj priče. Ne treba ovaj zakon, već onaj koji je na dnevnom redu o planiranju izgradnje.
Dalje. Imate posebne slučajeve diskriminacije. Diskriminacija u postupcima pred organima javne vlasti. Da li vi tvrdite da naš Zakon o opštem upravnom postupku nije dobar, da on sadrži neku procesnu odredbu koja diskriminiše invalidno ili hendikepirano lice. Ako ima takve odredbe dajte da promenimo Zakon o opštem upravnom postupku, Zakon o državnoj upravi, Zakon o državnim službenicima.
Da li vi tvrdite diskriminaciju u vezi sa udruživanjima gde je nekome od ovih lica zabranjeno da se učlane u neka udruženja. Dajte onda zakon o društvenim organizacijama, udruženjima građana, zakon o političkim strankama, da tamo ugradimo neku normu ako je potrebno.
Kažete – diskriminacija u vezi sa pružanjem usluga i korišćenjem objekata i površina, građevinski standardi, slažemo se. Dajte da promenimo to.
Dalje, diskriminacija u vezi sa zdravstvenim uslugama, to prosto ne mogu da verujem. Ako postoji diskriminacija u ponašanju nekog službenika zdravstvenog, gospodin Momčilov vam je rekao kako se taj problem rešava, a zašto stavljate deklaraciju ovde ili reći – pa mi smo sve zakonom regulisali. Ne samo zakonom o zdravstvenoj zaštiti, nego i posebnim zakonom.
Šta vredi kada nema nikakve koristi za čoveka koji treba da uživa neku zaštitu. Diskriminacija u vezi sa vaspitavanjem i obrazovanjem, imamo tri zakona o vaspitanju i obrazovanju. Nisam primetio ni jednu diskriminatorsku odredbu u bilo kom od tih zakona. Ako smatrate da u tom propisu treba nešto da se promeni, da bi se izbegla neka sistemska diskriminacija zbog hendikepa, predložite promenu tog zakona, imate našu podršku.
Dalje, diskriminacija u vezi sa zapošljavanjem i radnim odnosima. Gospodine ministre, ovaj 21. član pa sve do 26, vama na teret. Vi ste u odredbama od 21. do 26. priznali da ste, kada ste predlagali ovde i branili Zakon o radu, pa ovaj zakon o zaštiti, o bezbednosti na radu itd, napravili neku grešku. Sada to ispravljate ovim odredbama.
Sećate se kada su ta dva zakona bila na dnevnom redu. Oni su vam rekli da nema ovde invalida. Pre godinu i po dana, sa ove govornice. Mislim da je predsedniče vrlo interesantno, smanjiće raspravu u pojedinostima. Na pola puta sam da ministra ubedim da on povuče ovaj predlog zakona.

Samo vas molim da privodite kraju, pošto smo produžili više od četiri minuta.

Do pre godinu i po dana sa ove govornice smo mogli da čujemo, sada ih nema, pobegli su iz Skupštine, pozitivna diskriminacija. Kada smo rekli – ako je pozitivna, verovatno postoji i negativna, ali ako je diskriminacija, onda znači da se pravi neka razlika neprimerena, nepotrebna, omalovažavanje itd.
Sada se izbeglo to, sada jurimo neke standarde i u pojedinim odredbama se priznaje da nešto nije regulisano. Ovo što ste naveli oko zaštite, 50% ovoga što ste napisali ovde, da ste imali nekog čoveka koji je malo znao parnični postupak u vašem ministarstvu ili u ovoj grupi koja je to radila, on bi vam rekao da postoje u Zakonu o obligacionim odnosima odredbe o materijalnoj i nematerijalnoj šteti.
Konkretno, članovi 198. i 199. Zakona o obligacionim odnosima, gde postoji mogućnost naplate nematerijalne štete zbog diskriminacije. Tu se slažem da ne postoji sudska praksa koja je kvalitetna, ali sa ovakvim zakonom vi ništa niste postigli.
Ako mislite da ovaj zakon bude osnovni za sve druge, vodilja šta treba da menjaju, u kom pravcu da rade, onda ste pogrešili temu.
Neću da se dotičem konkretnih amandmana i ovih nelogičnosti o kojima je gospodin Momčilov pričao malopre, ali vi ovde u startu, u samom polazištu rečenice govorite o diskriminisanoj osobi, a da prethodni član i sam taj član ne ukazuje da se radi o nekoj diskriminaciji. Diskriminacija je zabranjena opštom normom, ne samo Krivičnim zakonom, nego prilikom donošenja svakog zakona mi moramo da vodimo računa da nekom odredbom ne prouzrokujemo diskriminaciju.
Vi sada dajete ovo kao nešto čime se potvrđuje, kako ste vi rekli, da smo lideri u humanosti. Lideri u humanosti, koji nisu hteli da raspravljaju o činjenici da se u Haškom tribunalu ubijaju naši građani. Gde vam je ta humanost?
Nekako uvek je zaboravite kada je u pitanju Vojislav Šešelj. Zar je moguće da ste humani prema svakome, a prema Vojislavu Šešelju niste.
Kako da vam verujem? Kako da vam verujem da ste humani? Mi smo vas upozoravali kod Zakona o radu, kod Zakon o bezbednosti na radu, upozoravali i kod Porodičnog zakona, sećate se kada se donosio on, upozoravali na neke odredbe, da donosite zakone koji nisu primenjivi. Ovaj zakon niko neće da primenjuje. Zašto? Ne znam koja odredba je primenjiva od ovoga ovde? Ova koja se tiče radnog odnosa?
To je vaša odgovornost. Što vi delite sa nama odgovornost, a pre nekoliko meseci smo menjali zakon, a sada nam još najavljujete promenu tog zakona? SPS kaže, bio je bezobrazan pa je provukao nešto, a MMF se ljuti i strani investitori se ljute. Ko je taj strani investitor koji je zaposlio invalidno lice? Kažite mi, pa makar na centrali, pošto tamo mogu da rade? Nije zaposlio.
Zašto strani investitori dolaze ovde? Zato što je jeftino. Za njih je teret to invalidno lice. U ono vreme mi smo bili humano društvo, a u ovo demokratsko vreme gde je otišla humanost? U „Sablji“ se istopila. Milijarder postao Čeda, bez dana radnog staža, i to je demokratija, to je humano. O kojoj humanosti pričate. Vodite računa šta radite. Invalidna lica neka razmišljaju za koga glasaju.

Pošto na listama poslaničkih grupa više nema prijavljenih za reč, pre zaključivanja načelnog pretresa, pitam da li žele reč predsednici, odnosno predstavnici poslaničkih grupa? Izvolite. Miloljub Albijanić, predsednik poslaničke grupe G17 plus.

Gospodine predsedniče, gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, motiv da se javim za reč, iako su moje uvažene koleginice imale diskusiju o ovom zakonskom predlogu, jeste što sam u toku popodneva imao više telefonskih poziva od različitih udruženja ljudi kojih se zakon neposredno tiče.
Dakle, možete pretpostaviti da mora da se vodi računa za skupštinskom govornicom kada se ova tema razmatra, zato što najzainteresovaniji ljudi trenutno posmatraju i ovaj prenos i pažljivo prate diskusiju, i dužnost mi je da kažem da je najčešće pitanje bilo, da li će ovaj zakon proći. Iz diskusija i poslanika G17 + i drugih poslaničkih grupa vladajuće većine proizilazi da će ovaj zakon biti usvojen.
Ono što svi znamo, to je da jeste naša država potpisnica Konvencije o ljudskim i manjinskim pravima, jeste, ali nije dovoljna ni sama ta konvencija. A vi dobro znate da treba da donesemo ustav u kome će biti sve te stvari ponovo ugrađene.
Ovde sam čuo diskusiju da se o određenim stvarima pitamo, zašto se nalaze unutra, pa zato što zakoni i nalažu da se one načelne stvari, definicije, ključne stvari nađu u njemu jasno i precizno definisane.
Dakle, vrednosti svih zemalja savremenog sveta jesu i pravo i pravda, i solidarnost i sloboda, i demokratsko društvo i humanost, sve ono što želimo mi, ako nije povraćeno u našoj državi, da takvim i učinimo, dakle, da vrednosti i ovde ponovo instaliramo, da zažive na najbolji mogući način.
Stav Skupštine Srbije o ovom pitanju je vrlo značajan. Značajan je iz dva razloga. Jedan je da rešimo zakonski, odnosno regulišemo ovu oblast.
A drugi da imamo, kao institucija od najvećeg državnog značaja, uticaj na druge činioce društvenog života u našoj državi, da takođe i kod njih utičemo, da ove vrednosti dodatno afirmišemo, i humanost, i solidarnost i sve ono što je u njihovoj moći.
I danas su mi ljudi rekli da ove definicije i načela, a nalaze se u zakonu, u Predlogu zakona o sprečavanju diskriminacije osoba sa invaliditetom, jesu po svetskim standardima, jesu kao i definicije koje se nalaze u 40 zemalja, kako je ministar ovde naveo, zemalja koje su ovakav zakon i donele.
Ono što je važno da imamo na umu, šta ljudi kojih se ovaj zakon tiče zaista žele? Žele, dakle, da žive na jedan normalan način, da žive, rade i funkcionišu. A šta to znači? Za početak da ujutru ustaju i obavljaju dnevne funkcije, da idu u prodavnicu, dom zdravlja, apoteku, školu, a naravno da pored ovoga proizilazi da se otvara pitanje koje njih tišti, a to je pitanje zaposlenja.
Ima jedno pitanje koje je postavljeno, a na koje možda i ministar može da da odgovor, a to je šta je sa personalnim asistentima i ljudima koji pomažu ovim osobama. Mi znamo da projekat trenutno podržava irska vlada, koji je do kraja godine, ali šta ćemo od kraja godine. Dakle, moramo sistemski da rešavamo određene stvari i ovim ljudima pomažemo.
Navešću jedan primer, pozitivan primer, kako lokalna samouprava može, a koristeći se i ovim primerom druge lokalne samouprave, da pomaže osobama sa invaliditetom.
Primer je opština Zvezdara, koja je u mesnoj zajednici "Bulbulder" renovirala mesnu zajednicu i prostorije mesne zajednice prilagodila i osobama sa invaliditetom. Oni imaju kancelariju posebno napravljenu gde mogu da se sastaju, ali i da zajednički dogovaraju i da određene predloge opštini, Republici i tako dalje, odatle i šalju.
Ja sam posetio tu prostoriju i ovo je apel drugim opštinama da nešto slično rade, da pomažu na sve moguće načine.
Traženo je da u zakon uđu i kaznene odredbe. Ne znam da li su usklađeni predlozi amandmana do kraja, ali imamo priliku, Vlada ili Odbor, još uvek imaju mogućnost da određene amandmane predlože, i Skupština da ih usvoji, i o tome da se dogovorimo.
Još jednom, želim da kažem da će poslanička grupa G17+ podržati ove zakonske predloge i sve što afirmiše bilo kakvu moguću pomoć u smislu humanosti i solidarnosti i na tome ćemo istrajati. Hvala vam.

Hvala vama, gospodine Albijaniću, na odgovornim rečima.
Pošto na listama nema više prijavljenih za reč, pitam da li još neko od predsednika ili predstavnika poslaničkih grupa, koji nisu iskoristili svoje pravo, želi reč? (Ne.)
Zaključujem načelni pretres.
Nastavak sutra u 10,00 časova, načelnom raspravom druge tačke dnevnog reda. Pretpostavljam da ćemo sutra raditi, obaveštavam sve one koji učestvuju u diskusiji, najverovatnije do završetka 3. tačke dnevnog reda, za sve poslanike koji odgovorno učestvuju u radu.
Hvala vam na odgovornosti i prijatno.