Reč ima narodni poslanik Miroslav Nedeljković, ovlašćeni predstavnik poslaničke grupe SRS.

Poštovani narodni poslanici, u vezi izlaganja ministra gospodina Lalovića, skrenula mi je pažnju jedna izuzetno lepa misao, a to je da lider u reformama treba da bude i lider u humanizmu, verovatno misleći na Vladu kojoj pripada.
On s pravom misli da je Vlada gospodina Koštunice ekonomska vlada u smislu da pokušava da izvrši promene u svim sferama života, ali je pitanje kuda nas te reforme vode. Ne mislim da su promene a priori pozitivne, ima promena koje dovode do boljitka, ima promena koje to nisu.
Govoriti za Vladu, koja je nastavila neoliberalni koncept reformi, da može da bude humanistička u svojoj orijentaciji, mislim da je kontradiktorno.
Ako neka vlada radi po konceptu i diktatu MMF-a, ako uvodi divlji kapitalizam koji praktično, što se širokih slojeva naroda tiče, uvodi ono što se zove socijalni darvinizam, a istovremeno misliti da će ta vlada ostati upamćena po svojoj humanističkoj orijentaciji, mislim da govori o lepim željama i nadama onih koji su učesnici u tom projektu, ali stvari objektivno stoje potpuno drugačije. Humanost nije samo nečija objektivna želja, nego ono što je posledica nekog našeg rada.
Što se tiče ovog zakona koji ima zaista lep naziv, zakon o sprečavanju diskriminacija osobama sa invaliditetom, tu može mnogo da se govori. Prvo što bih rekao to da ovakav tekst najmanje treba da se zove zakon. Kada se pročita zakon od prvog do poslednjeg člana stiče se neodoljiv utisak da se radi o jednoj deklaraciji ili konvenciji.
Ono što treba da karakteriše zakon to je obaveznost, to je konkretnost, to su neke imperativne norme, to su određeni rokovi u kojima treba da izvrši neko nešto što mu se propisuje, to su kazne koje su propisane ako se propusti da se nešto uradi ili ako se nešto uradi a nije dozvoljeno, a ničega od toga ovde nema.
Malo je nezgodno kritikovati ovakav tekst, zato što je on pun nekakvih visokih moralnih principa i namera i zaista ne treba ga kritikovati sa tog aspekta, ali sa stanovišta toga šta zakon treba da bude on je potpuno premašio temu.
Oni poslanici koji imaju običaj da najpre pročitaju propratni tekst zakona, a to je obrazloženje, razlozi za donošenje objašnjenja pojedinih članova, steći će utisak da je to ono pravo, to je ono što nam je bilo potrebno. Međutim, kada uzmemo da čitamo sam tekst zakona, onda se neminovno posle čitanja ovog teksta malo ili malo više razočaramo. Zato što tu zaista nema ničega konkretnog.
Ovaj zakon apsolutno nikome ništa ne donosi. Doduše, nikoga i ne uskraćuje, nikoga ni na šta ne obavezuje, osim deklarativno. Tu postoji jedan ogroman jaz između onoga što se proklamuje kao cilj ovog zakona i onoga što će zakon eventualno moći da proizvede u praksi. Vlada je pre ili kasnije morala da izađe sa ovakvim tekstom pred ovu skupštinu.
Zato je možda ne treba baš toliko ni kritikovati, zato što je to jedan od domaćih zadataka u cilju našeg približavanja EU, pa na tom putu moraju da se urade i ovakve stvari, da se donese jedan ovakav tekst koji nikoga ni na šta neće obavezati, koji će biti zaboravljen kada pređemo na sledeću tačku dnevnog reda.
Biće zaboravljen i od nas koji učestvujemo u radu parlamenta. Ima mnogo takvih zakona koje smo doneli poslednjih godina, njihovo se dejstvo u realnom životu ne oseća.
Time ne želim da kažem da je problematika koju ovaj zakon tretira nebitna. Daleko bilo da neko ne pomisli da SRS smatra da nam zakon o zaštiti od diskriminacije osoba sa invaliditetom nije potreban. Potreban je, ali ne ovakav.
Mi znamo da je izuzetno težak položaj osoba sa invaliditetom. Dovoljno je reći da je položaj prosečne osobe sa invaliditetom daleko teži od prosečne osobe građanina ove zemlje.
Ako znamo kakav je ekonomsko-socijalni položaj prosečnog građanina Srbije, možete misliti kakav je položaj osobe sa invaliditetom, koji je znatno gori od toga. Šta je glavni problem osoba sa invaliditetom. Sigurno to što nisu u mogućnosti da rade i zarađuju za sopstvenu egzistenciju u onoj meri u kojoj su sposobni da rade.
Mi znamo da je u toku izrada jednog zakona, ministar nam je to i potvrdio, koji će doneti neke podsticajne mere za zapošljavanje osoba sa invaliditetom, ali dok Vlada ne izađe sa takvim tekstom mi moramo da kritikujemo ovu vladu zašto ništa nije do sada činila na tom planu. Kada taj tekst zakona bude došao pred ovu skupštinu, onda ćemo moći da se odredimo i o tome.
Postoji ovde i možda jedno malo licemerje Vlade, koja izlazi sa ovakvim tekstom zakona i istovremeno je izašla i sa Predlogom zakona o izmenama Zakona o invalidsko-boračkoj zaštiti. Malopre smo čuli zbog čega je taj zakon povučen iz procedure. Ne zato što je kod Vlade proradila nekakva savest ili želja da se taj tekst popravi, nego zato što je jedna od stranaka od koje vladajuća većina zavisi to zahtevala.
U čemu se sastoji ta dvoličnost Vlade? S jedne strane, podnosi ovaj zakon kojim će deklarativno nešto da učini za invalidna lica, nešto što državu ništa ne košta, a sa druge strane i sa onim zakonom koji će danas-sutra opet doći u proceduru predvidela je smanjivanje novčanih davanja za invalidna lica koja ta prava već uživaju. Po nekim procenama, oni će biti uskraćeni za oko četvrtinu dosadašnjih primanja. Dakle, na jednoj strani dajemo im ono što ništa ne košta, što oni i ne traže, što im ništa neće značiti, a sa druge uzimamo im nešto od čega žive.
Ako krenemo na konkretnu analizu zakona, ako zanemarimo uvodne delove, gde se definiše šta je diskriminacija, vrste diskriminacije itd, tu moramo da kažemo jednu stvar. To što se sada definiše u ovom zakonu šta nije dozvoljeno, šta je diskriminacija, ne znači da su, dok ovaj tekst nije došao pred nas, sve te radnje bile dozvoljene. Podrazumeva se da to i do sada nije bilo dozvoljeno.
Nije bilo dozvoljeno nekoga stavljati u neravnopravan položaj po svim drugim zakonima. To što se ovde taksativno sada sve nabraja kao novina, nije dozvoljeno to, nije dozvoljeno ovo, posredno sugerišem, do sada je to bilo dozvoljeno, a sada više nije, to nas stavlja u jedan neprijatan položaj kao društvo, kao narod. Kakav smo mi to narod da sada zahteva EU da donesemo ovakav tekst da nas malo kultiviše, da postanemo civilizovani.
Jedino što možemo prihvatiti je da se svi vidovi, konkretni primeri diskriminacije, sada taksativno nabroje na jednom mestu, zato što tamo postoje nekakve, ne može se reći, kaznene odredbe, ali osobe koje se smatraju diskriminisanim u nekim slučajevima, u konkretnom slučaju sada mogu da vode parnični postupak.
(Predsedavajuća, Gordana Pop-Lazić: Gospodine Nedeljkoviću, da li koristite i drugih deset minuta?)
Da. Znači, da postupajući sudija sada ima nekakvu normu nabrojanu u zakonu na osnovu koje može da presudi da je zaista postojala diskriminacija.
Evo primera, u članu 24. kaže – jedan od vidova diskriminacije je određivanje manje zarade zbog invalidnosti, nezavisno od učinka. To nije bilo ni do sada dozvoljeno po Zakonu o radu i radnim odnosima takođe.
Ili, u članu 27. kaže – diskriminacija bi bila odbijanje da se preveze putnik sa invaliditetom; i to do sada nije bilo dozvoljeno. Znači, prevoznik je bio dužan da preveze osobu sa invaliditetom. U članu 12 - uskraćivanje prava da bira i da bude birana. To ni do sada nije bilo moguće. To je ustavno zagarantovano pravo da svaki građanin može da bira i da bude biran.
Kažem, sada kada se ovde tako sve nabraja, može se steći utisak da je diskriminacija u Srbiji bila raširena pojava, a sada ćemo mi tome da stanemo na put.
Posebno je četvrto poglavlje ovog zakona zanimljivo, a to je deo koji nosi naslov – Mere za podsticanje ravnopravnosti osoba sa invaliditetom. Svi ti članovi od 32. do 38, ako ih čitamo stvarno ćemo doći do zaključka, što sam u uvodnom delu rekao, da je ovo tekst koji nikoga ni na šta ne obavezuje.
Član 32, jedinice lokalne samouprave dužne su da podstiču osnivanje službi podrške za osobe sa invaliditetom, radi tih i tih stvari. Organi javne vlasti dužne su da preduzmu mere za obezbeđenje ravnopravnosti osoba sa invaliditetom u postupcima pred tim organima. Ima li nekakve konkretizacije, da li je do sada bilo dozvoljeno organima javne vlasti da različito postupaju prema osoba sa invaliditetom.
Jedinice lokalne samouprave dužne su da preduzmu mere radi obezbeđivanja ravnopravnog učešća osoba sa invaliditetom u kulturnom, sportskom i verskom životu zajednice. Znači, moglo je još mnogo toga da se napiše, mogao je ovaj tekst da bude mnogo obimniji, ali apsolutno ne proizvodi nikakve realne posledice.
Što se tiče petog dela, umesto da se zove - kaznene odredbe, on se zove Postupak u sporu za zaštitu od diskriminacije zbog invalidnosti. Znači, za kršenje odredaba ovog zakona nisu predviđene sankcije koje izriče sud ili inspektor.
Ne, osoba koja smatra da je njeno pravo povređeno ima pravo da vodi parnični postupak, kao da je do sada to bilo zabranjeno, jer svaki građanin Srbije ima pravo da vodi parnični postupak kada smatra da mu je neko pravo uskraćeno.
Znači, na kraju šta se može reći, da zakon nema obavezujući karakter, da je deklarativan, ništa ne košta, potpuno je neodređen i ako osobe sa invaliditetom očekuju da će se bilo šta promeniti u njihovom životu nakon stupanja na snagu ovog zakona grdno se varaju.
Ali, mi smo podneli 12 amandmana na ovaj tekst, više da ispravimo neke tehničko-jezičke nedostatke i pokušali smo, onako za primer, u par članova da malo konkretizujemo neke norme, da se daju određeni vremenski rokovi, svesni toga da se ovakav tekst ne može bitno popraviti. A ako osobe sa invaliditetom očekuju poboljšanje nekog svog ekonomsko-socijalnog položaja, moraće da sačekaju neke druge zakone, ali sumnjam da će takvi predlozi doći od ove vlade, delom zbog toga što možda ova vlada i nema ozbiljnu nameru za to, a možda zbog toga što neće imati vremena za tako nešto. Hvala vam.

Hvala vama. Da li se još neko od ovlašćenih predlagača javlja za reč? (Ne.)
Reč ima narodni poslanik Ivana Kovačević.

Uvažene kolege, mi svi ovde prisutni i javnost koja prati ovo zasedanje znamo šta je danas na dnevnom redu. To je Predlog zakona o sprečavanju diskriminacije osoba sa invaliditetom, ali bih nekako drugačije nazvala ovu današnju priču ipak. Rekla bih da je danas na dnevnom redu poštovanje ljudskih i građanskih prava, a pre svega humanost. Mislim da svako društvo svoju humanost pokazuje na način kako se brine o siromašnima, kako se brine o deci, a posebno kako se brine o invalidima.
Ovo nije prvi put da ova skupština pokazuje svoju humanost. Moram da vas podsetim na neke zakone koje smo već donosili ovde. Recimo, kada smo donosili izmene Zakona o socijalnoj zaštiti, mi smo uvećali socijalnu pomoć, odnosno materijalno obezbeđenje porodice u mnogim opštinama. Zatečeno stanje je bilo takvo da su u nekim opštinama ta davanja bila za domaćinstva sa jednim članom 800 dinara, a negde je bilo 3.000 po članu. Mi smo to izjednačili, tako je sada u celoj Srbiji situacija ista.
Kada smo menjali Zakon o finansijskoj podršci porodicama sa decom, uveli smo jednokratnu novčanu pomoć za prvorođeno dete, što do sada nije bio slučaj.
Što se tiče nemoćnih, i tu smo doneli izmene, one će stupiti na snagu tek jula ove godine, gde će se uvećati nadoknade za tuđu negu i pomoć.
Znači, to su ta neka novčana davanja gde smo već iskazali svoju humanost, a ovaj zakon ne govori o novčanim davanjima, nije to tema ovog zakona. Ovaj zakon upravo treba da ispravi određenu nepravdu i da pokaže humanost na delu.
Ovaj zakon, a nadam se da ćemo svi glasati za ovaj zakon, izražava naš odnos prema osobama sa invaliditetom i našu spremnost da se suprotstavimo diskriminaciji.
Srbija ovakav zakon dobija po prvi put i mislim da je neophodan, ne samo iz tih ljudskih razloga o kojima sam malopre govorila, neophodan je zbog toga što za to postoji osnov u našem Ustavu, zato što je državna zajednica usvojila Povelju o manjinskim i ljudskim pravima i građanskim slobodama, gde se u članu 3. zabranjuje diskriminacija po osnovu fizičkog invaliditeta.
U ovom momentu je već više od 40 država u svetu donelo zakon o zabrani diskriminacije osoba sa invaliditetom, a malopre smo čuli od ministra i činjenica je da smo mi prvi u regionu koji ga donosimo, što upravo govori o humanosti građana Srbije, i o našoj spremnosti da mi baš budemo prvi koji ćemo ga doneti u našem okruženju.
Ono što je isto važno reći, a vezano je za ovaj zakon, da je u Srbiji otprilike oko 10% osoba sa invaliditetom i da je veći broj njih bio u situaciji da bude diskriminisan, posredno ili neposredno.
Recimo, šta se u praksi događalo? Događalo da dečak koji hoće da upiše srednju školu, a ispunjava sve uslove u smislu potrebnog obrazovnog nivoa i predznanja za upis u tu srednju školu, prosto naiđe na barijeru, gde se škola nećka da ga primi, jer kažu, mi ne možemo da obezbedimo uslove da dete sa kolicima može da uđe u ovu zgradu i da pohađa redovno nastavu.
S druge strane, imamo drugačije primere. Škola koju sam pohađala, recimo, nije imala novca da izgradi betonsku rampu, kako bi dečak u kolicima mogao da uđe, ali su zbog velike želje koju su imali da urade nešto dobro napravili drvenu rampu, angažovali su školskog domara i napravljena je drvena rampa od dasaka, ali je to odlično funkcionisalo i taj dečak je u istoj zgradi završio i osnovnu školu i nakon toga gimnaziju.
Mislim da više ne sme da bude izuzetaka, mislim da više ne treba da prepuštamo slučaju kako će ko to da rešava i kako će se ko ponašati.
Ovakvi slučajevi treba da budu sankcionisani. Mi već u nekim zakonima imamo određene kaznene odredbe koje se tiču zabrane diskriminacije. Moram pomenuti Zakon o radu koji smo mi ovde usvojili i gde imamo jedno celo poglavlje koje se upravo bavi zabranom diskriminacije, pored ostalog i osoba sa invaliditetom.
Možda nedostaju još neke odredbe. Nadam se da ćemo mi svi zajedno u nekom narednom periodu sagledati, ukoliko nije dovoljno tih odredbi u drugim zakonima, da ih možda ponovo ovde donesemo. U svakom slučaju, mislim da svi moraju imati jednak pristup – i u svim državnim, institucijama lokalne samouprave, obrazovnim, zdravstvenim, sportskim – svim javnim površinama.
Mogu da zamislim kako se osećao neko ko je u kolicima, ne može da pređe ulicu, jer prosto je barijera takva da on to kolicima ne može da uradi. Ne mislim da smo mi loš narod i da se to kod nas događa. Mislim da su naši građani vrlo humani i vrlo dobri, a tu diskriminaciju rade pojedinci, kao i u drugim državama.
Upravo je cilj ovog teksta da ti pojedinci, koji su skloni diskriminaciji, budu sankcionisani, možda to rade iz neznanja. Ovaj zakon će ih podsetiti sada na sve to, dakle, šta je diskriminacija, možda prosto nisu znali šta je diskriminacija. Mislim da sam navela dosta razloga zašto će poslanička grupa G17+ glasati za ovaj zakon. Nadam se da će se pridružiti i svi ostali, pa vas pozivam da učinimo humano delo. Hvala.

Bila je ovo narodni poslanik Ivana Kovačević, poslanik poslaničke grupe G17 plus. Reč ima gospodin Aleksandar Vučić. Izvolite, kolega Vučiću.

Uvaženi predsedavajući, koji na tako demokratski način vodite ovu sednicu, dame i gospodo narodni poslanici, gospodina ministra nema, on čovek ima pametnija posla.

Došao je da kaže neku pametnu i onda je izašao napolje. Saslušao je najpametnijeg, tj. sebe, i sada je otišao, da li kod šanka ili u kafanče, ne zna se, ali nije ni važno. Narodne poslanike da sluša nema potrebe.

Da pozovete ministra i da mu javite da treba da se vrati. Mnogo je lepša ova zamena, ali nije član Vlade, nije u tome pitanje, mora član Vlade da poštuje narodne poslanike i mora da poštuje građane Srbije. U tome je stvar.

Dame i gospodo narodni poslanici, još jedan zakon koji objektivno ne znači ništa. Ovo bi moglo da se predstavi kao deklaracija ili izjava Narodne skupštine o zaštiti prava invalidnih lica. Jeste nešto, ali kada prestanete da čitate novine, ali do tada nije ništa. A da nije bilo ovih amandmana G17 plus, u pravnom smislu reči, ne bi čak ni formalno bio zakon. Ovako, nije dobro, ali je ovo učinilo da taj zakon ima makar tu formu.

Inače, ovo su prepisane ustavne odredbe u najvećem delu. Kakve ovo veze ima sa nečim novim ili sa nečim što u našem zakonodavstvu nije postojalo.

Član 72, na koji se poziva i sam zakonopisac, zakonodavac je Narodna skupština Republike Srbije, dakle zakonopisac, sadrži te norme koje moraju da budu zaštićene. Invalidna lica moraju da se štite i imaju jednakopravni status svih građana u našoj zemlji.

Ne razumem u čemu se tu razlikujemo. Ako hoćete da govorite o humanosti, čini mi se da je nekad te humanosti bilo mnogo više, u periodu od pre 20, 15, 10 godina, nego što ima danas. Ne mislim da to nema veze sa režimima.

Mislim da su režimi uticali na promenu svesti ljudi, gde će da razmišljaju samo o svojoj zadnjici, a da tuđu muku i tuđu nesreću ne vide ni za živu glavu i da ga ne interesuje ništa i niko drugi. Danas smo dotle došli.

Podsetiću vas na ranije utakmice Zvezde i Partizana. Mi smo imali aplauze za invalide, i jedne i druge, koji uđu u stadion, sećate se, to su obično najteži invalidi i ona invalidna lica koja su najteže pogođena. I oni su doživljavali ovacije i aplauze sa svih tribina. Posle toga je neko i to zabranio, posle toga neko ni to više nije želeo da dopusti ljudima, da sa atletske staze mogu da posmatraju fudbalske utakmice i da uživaju u njihovim timovima za koje navijaju itd.

Kaže ministar ovde, koji izgleda ima pametnija posla, šta ćete, njega Narodna skupština i građani Srbije ne zanimaju mnogo, mi ćemo sada da donesemo neke nove propise kojima ćemo da zaposlimo invalide. Šta je do sada čekao ministar? Šta je sa milion ljudi koji su zdravi a bez posla.

Nisam video da je ta tendencija ili trend napravljen da je sve manji broj nezaposlenih, odnosno sve veći broj zaposlenih. Naprotiv, trend je obrnut. Šta ovde izmišljamo? Kakve su ovo laže i paralaže za malu decu i da ljudi misle kako će neko stvarno sada da im da posao.

Imam primer iz izborne kampanje u Beogradu. Pozvalo nas je nekoliko udruženja invalidnih lica, sve kandidate za gradonačelnike koji su bili, i da dođu da se izjasne o tome šta bi trebale da čine i gde će da prave tzv. rampe za invalide, kako i na koji način će sa licima koja imaju slušne probleme, kako će pomoći nekim drugim invalidnim licima itd.

Tada su – dobar dan, gospodine ministre, izvinite što smo vas tražili u međuvremenu i pitali gde ste – u tom trenutku svi obećavali kule i gradove.

Obećano je da će biti izgrađeno više od 200 rampi za invalide, a to su posebni prelazi za invalidska kolica i kako ljudi da dođu do određenih institucija koje su za njih najznačajnije, a posebno se odnosi na bolnice, domove zdravlja, prodavnice, bioskop i pozorište itd.

Koliko je izgrađeno rampi u Beogradu u međuvremenu? Pet ili 10? To ne košta ništa. Mogli smo 1000 da ih napravimo i da ti ljudi zaista žive bolje.

A koliko to košta da na jednom programu, da na programu nacionalne televizije, umesto da se odvajaju milioni evra za najvećeg Tadićevog tajkuna Đilasa ili ne znam ni sam koga, za ovog što bi da pravi invalide u Narodnoj skupštini tako što će motkama da bije narodne poslanike, umesto toga mogli su da se naprave i da se uzmu jedan ili dva čoveka, koje treba skromno platiti, i koji će za ljude koji ne čuju da prave poseban program, kao i za sva druga lica, bilo oštećenog sluha, oštećenog vida itd.

Kome je to bio problem? Bio je problem, a zato je bilo važno da izađemo sa ovim zakonom o kome će ministar da nam kaže, to je zasnovano na Povelji o ljudskim i manjinskim i građanskim pravima i slobodama. Jeste, zašto to sada nije bilo tako.

Da li znate neki primer, sem onoga koji je nekakav zlikovac ili neko ko nije normalan čovek, pa sada da pravi bilo kakvu diskriminaciju prema invalidnim licima. Mogu da razumem da deca iz nekog razloga mogu da naprave negde nekada grešku zbog nedovoljnog vaspitanja i eventualnog obrazovanja itd.

Pokažite mi odraslo, a normalno lice, dakle da je normalnog zdravlja, a da bi tako nešto učinilo ili da se na adekvatan način neko nije ponašao.

Znam da smo mi izgubili mnogo i u tom ljudskom smislu i znam da danas, kada uđu starije osobe i u tramvaje i u autobuse obično neko neće da ustane, ali još nisam video da invalid i da neko može da primeti da je neko invalidno lice, a da neće da mu oslobodi mesto ili nešto slično, ili su to toliko retki primeri da ne mislim da biste mogli da ovakav način da ih generalizujete, da ih uopštavate i da ih predstavljate kao najveći problem u zemlji.

Kažu predstavnici vlasti, mi smo lideri u reformama, a sada ćemo biti i lideri u humanizmu. To kažu oni koji su tako humano otpustili stotine hiljada ljudi sa svojih radnih mesta i koji su se tako humano obračunavali sa svojim političkim protivnicima, a samo imaju nekakve fondove.

Ne znam da li ste vi to znali, sada ću vas obavestiti o nečemu, a što sam juče čuo, inače bih ranije rekao. Da li vi znate da u svim opštinama u ovoj zemlji gde DS ima kakvu-takvu vlast, sada sam to čuo za Stari grad, nisam znao za druge opštine, oni daju pare građana Srbije u Fond Zoran Đinđić. Pare građana Srbije iz budžeta tih opština idu u taj fond.

Za šta se to troši, ne zna se, ali to valjda ne smete da pitate, jer ćete odmah da budete prokazani na najgori mogući način. O čemu je ovde reč? Kaže, nose pare naroda za žrtve, ne znam, Miloševićevog režima.

Evo, spreman sam, ako se, pa i ako to učini neki privatnik, konačno osnuje fond za žrtve zločinačkog Dosovog režima, celu ću svoju platu da uplatim u taj fond.

A siguran sam da će biti mnogo onih ljudi koji bi želeli tom fondu da pomognu jer je toliko osiromašenih i unesrećenih u vreme Dosove zločinačke vladavine i da stotine takvih fondova ne bi mogli da pokriju ni deo nesreće koji ste narodu napravili.

S druge strane, u ovom zakonu se govori o nekim pojmovima i kao da smo dobili pojmovnik građanskih sloboda i prava u kojima se priča o konvencijama, konsultativnim sastancima danas, pa kaže ministar u jednom trenutku - ovo nam je godina jednakih šansi, kako smo je mi u Vladi nazvali. Za koga, gospodine ministre, godina jednakih šansi? Za koga?

Za vas u Vladi godina jednakih šansi ili za sve ljude? Ili je to možda za vašu partiju ili za vašu bivšu partiju ili onu onomad partiju? Za koga je to godina jednakih šansi? Ko to ima jednake šanse u Srbiji?

Na kom to hoćete da mi pokažete tenderu, na kojoj licitaciju su jednake šanse? Da li onda u Popovcu, kada Zoran Đinđić kaže - nemoj, ne smeš da se pojavljuješ, kako ono, gospodine Nikoliću, inače će ruka da mu fali, bez glave da ostane, bez glave će da ostane ako se pojavi na tenderu u Popovcu.

Onda trojica-četvorica koji su bili jednakih šansi, sva trojica će sada u zatvor, četvorica, ko zna koliko, a sada jednake šanse.

Gledam ih za jednake šanse, ama šta god da radite, da li ćete reflektore negde da pravite, da li ćete kamere, da li ćete da pravite tender za bilo šta, da li ćete tender za ulice koje treba da se rekonstruišu i koje vrede 2-3 miliona pa će da bude 7 miliona evra.

Aman bre, pa kad kradete, krivično delo je dinar da se ukrade, a vi ga kradete na veliko, vi sve u kamione trpate, ne trpate u džepove, nego sve lopatama pa u kamione. A izgleda i ti kamioni ukradeni. Čini mi se da nemate nikakav drugi plan.

Je l' to godina jednakih šansi, je l' to godina jednakih šansi da ode i ova antisrpska televizija B-92, lopovlukom stečena naravno.

Ali, to će nadležni državni organi, kada demokratija i pravna država budu u ovoj zemlji pobedili, ispitati kakvim sve lopovskim marifetlucima su do toga došli, za koliko su dobili zakup velelepne zgrade koja pripada državi Srbiji u Novom Beogradu.

Čudi me da te podatke ne iznose, a videćemo tačno kako su uplate tekle. Mi imamo neke podatke do pre šest meseci, a tražićemo i ove novije, budite uvereni da ćemo ih dobiti.

Dakle, povedu na put sa predsednikom Demokratske stranke Borisom Tadićem, koji se lažno predstavlja da je predsednik Srbije, i sa njim pođu i njegovi tajkuni, i pođu oni tako svi lepo, od narodnih para organizuju i autobuse za te njihove novinare, koji treba da pokažu narodu šta se tamo zbiva, i odu u Trgovište, nađu neke dve siromašne porodice, tamo zaista ima dosta siromašnih porodica, kao što ih ima i u Beogradu i u svakom drugom mestu, jer od kad je DOS došao pljačka se na veliko, oni su mnogo bogati a ostali su ili ovako-onako ili mnogo siromašni.

I kažu - kako vi živite sa pet, šest, sedam, deset hiljada dinara, a vaš poslanik primio 20 hiljada evra za putne troškove. A pored njih stoji onaj koji je prijavio profit od pet miliona evra, prodajući vazduh u limenci. Je l' to tačno? Tačno je. Je l' to vaš ministar iznosio, gospodine Laloviću, u televizijskim emisijama? Jeste.

Je l' to godina jednakih šansi, što je mnogo on pametan, pa će on da ima 10 miliona evra prihode, a svi mi ostali smo mnogo glupi pa nećemo da imamo ništa. Je l' tako? I još ćete da nas pravite majmunima, pa ćete da pričate kako je on najpošteniji sa 10 miliona evra, a vi ste svi lopuže koji nemate ništa od toga. Aman čoveče, aman ljudi, je l' to godina jednakih šansi? Slažem se sa ovim što je rekao gospodin Perić, sve je tačno, još samo da ste ubedili ove druge da izvuku kartice, da se ne izglasa danas ovo što su ovi iz G17 plus hteli.

Postavlja se pitanje - šta su pravne posledice donošenja ovog zakona? Pohvaliće se ministar Lalović amandmanima G17 plus i biće uvedene i nekakve sankcije, nekakve kazne. Tu postoje dela za koja vi propisujete kaznu, dakle mi imamo sad jedan problem u pravnom smislu, pravnički problem, tehnički problem.

Nama je sporedno krivično zakonodavstvo i veće od onoga što mi imamo u Krivičnom zakonu, a nedavno smo ga doneli. Vi u svakom novom zakonu samo predviđate krivičnopravne sankcije i krivičnopravne odgovornosti, u svakom novom zakonu. I sad da vas pitam kakve to veze ima, ako je diskriminacija u vezi sa udruženjima, pa gde je do sad bila? Gde je do sada bila diskriminacija u vezi sa pružanjem usluga i korišćenjem objekata itd, sem onoga što neće gradonačelnici vlasništva da rade za njih, ali ne rade ni za ove druge.

Samo čekaju u koju će kombinaciju da uđu, da li ima neka pumpa ovamo, da li ima neka onamo, da li ima neki plac onamo, dam ti ga po ceni od pet miliona evra, on vredi 15 miliona evra, daj mi tri miliona u džep, sedam si uštedeo, je l' sam dobro izračunao? Ne ide mi baš kao njima, ali ove jednostavne cifre umem da izračunam, koliko otimaju. A onda, zavisi da li će kesa, da li će koferče, da li šta mu treba, šta sve zatreba.

Onda kažete kakva je to neposredna diskriminacija, kakva je to posredna diskriminacija, a onda diskriminacija u vezi sa bračnim i porodičnim odnosima, i ne znam kakva. Ljudi, ovo mi je potpuno bez veze. Albijaniću, nemoj da maltretiraš gore ljude! Dakle, to je valjda stvar ljubavi, stvar nečije želje da stupi sa nekim u brak, a ne da li neko ima bilo kakve probleme ili nema, da li je neko invalidno lice ili ne, prosto nisam to razumeo, ali valjda ministar jeste razumeo.

Gospodine ministre, lepo je da vi nama donosite ovakve deklaracije i ovakve izjave, donesite vi nama malo bolji zakon o boračko-invalidskoj zaštiti, gledajte kako invalidima da poboljšamo status, da oni imaju više para, da oni mogu da prehrane svoje porodice, svoju decu, svoje bračne drugove, kako bi oni mogli da žive bolje nego što žive danas, a od ovoga kako će im biti mnogo lepo zato što mi napišemo da će njima da bude mnogo lepo, a nikakve pravne posledice da taj akt ne proizvodi, oni neće da imaju ništa.

Ako su vama namere dobre po ovom pitanju, siguran sam da ćete onda da upozorite ovoga satrapa Borisa Tadića, koji je rekao da će da motku umoči u biološku supstancu, kako je ono rekao, neprijatnog mirisa. E sada da vas obavestim, a vama je smešno, i meni je bilo smešno u prvom trenutku, dok nisam shvatio kako je to opasan čovek, a onda sam ga pozvao, rekao sam: evo, izaći ću za nekoliko minuta. I verujte mi, izašao sam napolje i tražio sam tog junaka, sa tom motkom umočenom u biološku supstancu, kako on to kaže, nije ga bilo, ni njega, ni Borisa Tadića, ni njihovih tajkuna najvećih.

Ali, evo da vas obavestim, gospodine ministre, iz razloga humanosti prema građanima Srbije - sprema narod takve motke, ne znam u kakve će supstance da stavlja te motke, niti je važno, ali su mi javili. Izbacivaće i odavde neke, neće sve, ali će prvo da počnu od ove zgrade, od tih što bi sa biološkim supstancama da rade, da bismo počeli humanost prema našem narodu, a ne da otimaju, kradu, sa sve zajedno vašom vladom što je moguće više, a da građani žive sve lošije i imaju sve manje.

 

Hvala vam, gospodine Vučiću. Reč ima narodni poslanik Ivana Kovačević, ne pardon Milka Silajev, neka se pripremi narodni poslanik Gordana Pop-Lazić, pa potom narodni poslanik Nataša Jovanović. Izvolite, gospođo Silajev.

 Poštovano predsedništvo, poštovane dame i gospodo poslanici, pred nama je ovaj humani zakon i ubeđena sam da neće biti dilema oko njegovog usvajanja, da neće biti velikih rasprava, jer je to takav zakon za koji je potrebna naša puna solidarnost. I, znate, kada je ovaj zakon došao na dnevni red, setila sam se jedne izreke iz jednog filma Kristija Brauna "Moje levo stopalo", koji je rekao - ako nikad nisam mogao stvarno da budem poput drugih ljudi, onda ću barem biti poput samoga sebe i napraviću najbolje od sebe.
Vidite, u svim društvima u svetu, u ratovima i bez njih, žive osobe sa invaliditetom. Na Balkanu, u kome se i država i državni sistem i društva još uvek konsoliduju, briga zajednice o ljudskim pravima i sa posebnim potrebama tih osoba još uvek je na nezadovoljavajućem nivou. Borba za ljudska prava ovih osoba deo je borbe za opšti boljitak društva, kao i ostvarenje opštih ljudskih prava.
Stvaranjem socijalnog okruženja u kojem će biti poštovana sva ljudska prava, kao i prava osoba sa invaliditetom i primenjivana standardna pravila UN o izjednačavanju mogućnosti osoba sa invaliditetom kroz pružanje psihosocijalne podrške osobama ovih sa svim vrstama invaliditeta i članovima njihovih porodica, uslov su za stvaranje demokratskog društva u celini.
Takvo društvo dužno je da osobama sa invaliditetom obezbedi potpunu integraciju i ista prava kakva imaju i osobe bez invaliditeta. Ratne katastrofe, siromaštvo, migracije stanovništva učinili su da na Balkanu deceniju unazad stvore još teže uslove za život ove marginalizovane populacije. Razorene države i njihovi sistemi nisu vodili dovoljno računa o osnovnim potrebama ovih osoba, što je jedan od otežavajućih faktora u njihovom ukupnom socijalno-ekonomskom položaju.
Ignorisanje, nedovoljna pažnja, diskriminacija, predrasude ostalog dela stanovništva samo su neki od problema sa kojima se stvarno susreću ove osobe. Širenje i uticaj evropskih integracija na ostatak regiona učinilo je da se u većini balkanskih zemalja poveća javna svest i briga društva o ovoj populaciji.
Poštovanje ljudskih prava, koje podrazumeva stvaranje jednakih mogućnosti za osobe sa invaliditetom, dostojanstvo, participacija, nediskriminacija, pravo na kompenzaciju, deklarativno se navode u svim zakonskim regulativama. Svakako i to da su u skladu sa međunarodnim standardima i konvencijama. Harmonizacija zakona kojima se regulišu pitanja osoba sa invaliditetom, sa zakonima EU i na evropskom nivou, obavljaju se u većini zemalja.
Najznačajnija pitanja osoba sa invaliditetom su edukacija, zapošljavanje, pristupačnost okolini i pristup informacijama, mogućnosti da osobe sa invaliditetom budu jednako tretirane kao i svi ostali građani. Društvo se smatra humanim onda kada njegovi članovi pokazuju empatiju i pružaju podršku ljudima koji imaju socijalne potrebe, kao što su to osobe sa invaliditetom.
Oko 10 posto svetske populacije ili oko 500 miliona ljudi ima neku vrstu invaliditeta, a oko 25 posto ljudi tangirano je nekim problemom onesposobljenosti svojih bližnjih. Jedan od 10 Evropljana ima neku vrstu telesnog, senzornog ili mentalnog oštećenja, odnosno 40 miliona ljudi, od kojih je 50 posto u produktivnom dobu.
Sa porastom svetske populacije, prema podacima SZO, broj ljudi sa invaliditetom stalno raste. Srbija je zemlja u kojoj ni zdravi ljudi, koji imaju sto posto fizičke sposobnosti, nemaju normalne uslove za život. Stoga nije teško zaključiti da su uslovi života za ove ljude daleko teži.
Pored toga što imaju ograničene mogućnosti školovanja, lica sa invaliditetom imaju ograničen pristup javnim objektima i institucijama. Državne institucije se samo donekle pridržavaju zakona koji im nalaže izgradnju rampi koje bi omogućile pristup licima sa invaliditetom.
Mora se primetiti da većina njih ne poštuje zakon, pa je čest slučaj da ni škole, zgrade opština, biblioteke, fakulteti nisu dostupni licima sa fizičkim invaliditetom. S druge strane su trgovine, trgovinski centri, stambene zgrade, koji isto tako treba da poštuju ovaj zakon.
Pre rata, po tadašnjem zakonu, lica sa invaliditetom su imala pravo na tuđu pomoć, beneficije u korišćenju saobraćaja, beneficiran radni staž i mnoge druge povlastice. Nakon rata se povećao broj invalida, a samim tim se povećao i broj ljudi koji trebaju posebnu negu. Kao i ljudi koji imaju normalnu fizičku pokretljivost i koji imaju svoje potrebe, želje i prohteve, imaju ih i lica sa posebnim potrebama.
Uz samo malo više poštovanja prema zakonu koji ćemo doneti i malo više poštovanja prema licima koje je život sprečio da budu fizički potpuno aktivni, može se mnogo popraviti slika života koju imaju lica sa invaliditetom. Kao i ljudi koji imaju normalnu fizičku pokretljivost, koji imaju opet svoje potrebe, želje i prohteve, imaju ih i lica sa invaliditetom.
Osnovna prava lica sa hendikepom jesu pravo na jednakost, zabranu diskriminacije, pravo na rad, pravo na socijalno obezbeđenje, pravo na pristup adekvatnom stanovanju, hrani, obrazovanju, kulturnom i javnom životu.
Učestali protesti organizacija koje okupljaju osobe sa posebnim potrebama najbolji su dokaz da ova prava nisu dovoljno ispoštovana u Srbiji i da je stvarno potreban zakon.
Mada je reforma socijalne zaštite sprovedena u Srbiji u poslednje četiri godine, ona nije bila posebno usmerena ni na jednu od ugroženih grupa. Ipak, značajno je porastao iznos invalidske penzije, kao i iznos prava na tuđu negu i pomoć, o kojima je govorila gospođa Ivana Kovačević.
Uspostavljanjem redovnog finansiranja invalidskih udruženja i organizacija značajno je poboljšano stanje u institucijama u kojima boravi oko pet hiljada lica sa posebnim potrebama.
Za rešavanje problema sa kojima se suočavaju lica sa posebnim potrebama, od izuzetne važnosti je zdravstvena i socijalna zaštita, ali i pitanje zapošljavanja, obrazovanja, poštovanja ljudskih prava, finansiranja, poreskih olakšica, stanovanja, eliminisanje barijera, razvoj svesti o problemima ove populacije.
Buduća strategija, o kojoj je gospodin ministar govorio, rešavanja problema ovih osoba moraće jasno da definiše pojam lica sa posebnim potrebama, da razluči pojam hendikepiranosti, nesposobnosti, invalidnosti, kao i pojam najtežih invalida. Stručnjaci koji se bave tom socijalnom tematikom smatraju da bolja zaštita i unapređenje položaja lica sa posebnim potrebama mora značajnim delom da se kreira na lokalnom nivou, uz puno učešće nevladinog sektora i udruženja osoba sa invaliditetom.
Ubeđena sam da ova skupština poseduje toliku količinu senzibiliteta da će biti jednoglasna u usvajanju ovog zakona. Hvala.

Reč ima poslanik Gordana Pop-Lazić.

Poštovane kolege narodni poslanici, kad god dobijemo neki predlog zakona prvo se pitam šta ko od njega dobija. Pošto je ovo zakon, koji je samo tako nesrećno nazvan, posvećen osobama sa invaliditetom, volela bih da čujem od ministra konkretno šta oni to dobijaju.
Dakle, oni imaju sva prava koja su već utvrđena standardnim pravilima UN. Ta standardna pravila su postala deo unutrašnjeg poretka naše države. Sad mi mislimo da možemo ovim jednim zakonom da postignemo ono što bi trebalo da se postigne jednom sveobuhvatnom strategijom, koja bi tačno zadužila pojedina ministarstva šta treba u okviru kojih segmenata da urade.
Ako mislite da nas danas gleda samo tih 10 posto ljudi koji su zainteresovani za ovaj problem, grdno se varate, još veći problem sa tim imaju članovi njihovih porodica. Dakle, ako nas ima 10 miliona, ovo interesuje danas bar četiri miliona ljudi.
Problem nije nimalo jednostavan, ali je nerešiv na ovaj način. Imaju sva prava, ali evo pitanja, pošto ni ovi zdravi nemaju pravo na rad, odnosno ne mogu da rade, milion je nezaposlenih, kako ćete vi jednog privatnog poslodavca da naterate da primi na posao osobu koja ima izvestan fizički nedostatak?
Ne možete da ga naterate, jer on može da primi koga hoće. Vi morate da ga stimulišete. Dakle, morate da nađete mehanizam, kao Vlada, da stimulišete poslodavca da takve osobe zapošljava, ako želite da sprovedemo nešto za šta načelno svi jesmo, jer su to posebno ugrožena lica, a najbolje je da socijalnu politiku koja se tiče takvih lica vodimo na taj način da im damo posao u ruke i da oni mogu sami da se izdržavaju.
Sa jedne strane, tu štedimo, jer ne morate da im dajete socijalnu pomoć, ali to usmeravate prema poslodavcu i na taj način ga i socijalizujete i od njega činite čoveka koji može sam sebe da izdržava.
Dakle, to bi zahtevalo zaista sveobuhvatan rad i sociologa, i psihologa, i raznoraznih drugih naučnika iz mnogih naučnih disciplina, koji bi vam pomogli, kao Vladi, da donesete prvo strategiju, da se ne zatrčavamo ovako sa jednim zakonom koji zaista ništa ne znači.
Namera je dobra, ali nema rezultata. Da li će bilo ko u ovoj zemlji moći da izda rešenje Bogdanoviću i da kaže - moraš da imaš rampe na svakoj raskrsnici, imaš mesec dana da izgradiš rampe. Volela bih da to može, ali nema takvog organa, nema takve inspekcijske službe.
Čovek se žali da ne može da pređe ulicu, ne može da stigne do škole, ali džabe, nema ko da natera onoga koji je za to nadležan. A ovde kažete da su jedinice lokalne samouprave dužne da preduzmu mere radi obezbeđivanja ravnopravnog učešća osoba sa invaliditetom u kulturnom, sportskom, verskom životu zajednice.
Znate šta se desilo kod rekonstrukcije Bogorodične crkve u Zemunu, stari istorijski spomenik i prilikom rekonstrukcije postavi se rampa za invalide. Dođu ovi iz Zavoda za zaštitu spomenika kulture i kažu da to ne sme da stoji tu.
Napravili su nešto montažno, kada vide da invalid ulazi u crkvu oni nameste pa sklone, nameste pa sklone, jer Zavod za zaštitu spomenika kulture smatra da to remeti izgled te zgrade.
Drugo, invalidi ni sa ovim zakonom neće biti ravnopravni u mnogim pravima. Prvo u predškolskim ustanovama. Da li imamo obdaništa koja su određena za takvu decu? Nemamo. Hoćemo da ih socijalizujemo u smislu da budu zajedno sa decom koja nemaju neke posebne potrebe?
Ne možemo. Pitajte ministra obrazovanja za osnovno, srednje i visoko obrazovanje, ne može jer imaju neka svoja pravila ponašanja, ne mogu da preuzmu odgovornost i nemaju osnovne uslove da primete takvu decu.
Sto puta sam za ovom govornicom pitala da li mi u Srbiji imamo srednju školu za takvu decu. Nemamo. Prvo vas moramo, Vladu Srbije i ministra prosvete, da prozovemo na osnovu ovog zakona i da vam damo rok kada ćete takvu školu da otvorite.
Razumem da je ova problematika zrela za rešavanje, odavno zrela, ali je tu trebalo zaista nekoliko ministarstava da učestvuje u pripremi ovog zakona, a to bi onda podrazumevalo znatna finansijska sredstva. Vi ste u ovom zakonu napisali da ne trebaju nikakva finansijska sredstva, a čim nema para nema ni muzike, to je jasno.
Ne osporavam vama, vama je zapalo ovo kao nadležnom ministru za socijalnu politiku i rad da predstavljate Vladu povodom ovog zakona, ali ovo je nešto na osnovu čega će neko iz Vlade da izađe, na neku pres-konferenciju i da kaže - mi smo sada postali humano društvo, doneli smo zakon koji se zove zakon o sprečavanju diskriminacije osoba sa invaliditetom. Šta smo time dobili? Nismo ništa.
Da vas obradujem da mi u Zemunu gradimo srednju školu za decu sa posebnim potrebama, ako to sme tako da se kaže, a to su ona deca koja su mentalno potpuno očuvana, kojih ima mnogo, a koja samo nisu u mogućnosti, zbog toga što su u kolicima, da idu u redovne škole. Kao jedna mala gradska opština shvatili smo taj problem i našli način da tu školu izgradimo u skladu sa svim normativima, minimalno tehničkim uslovima, pa ćemo da je poklonimo Vladi Srbije, samo da obezbedite da ta deca imaju tamo nastavu po programima koji su kao za svu ostalu decu.
Kada sam videla naslov zakona i dnevni red očekivala sam da ćete na taj način taj problem da rešavate, ali očigledno to nije shvaćeno na pravi način i najbolje bi bilo da Vlada prizna - ovo je nešto što smo pokušali, što smo mislili da je dovoljno, ali evo za sada okupite bilo koje udruženje invalida i da im kažete šta je to što im ovaj zakon donosi, oni će da nas ispljuju, vas i nas. To nije ono što oni od nas očekuju.
Kada kažemo da je 10% osoba sa psihičkim ili fizičkim invaliditetom, verujte da nije pravi podatak.
Nije pravi podatak zbog toga što u svakoj firmi, u svakoj državnoj ustanovi, pogledajte možda i kod vas u Vladi, ima bar 10% ljudi koji ne mogu da dobiju invalidske penzije, iako su samo za invalidsku penziju jer više nisu sposobni da rade zbog veoma teških bolesti koje su imali. Ima ih mnogo više.
A o tome koliko je ovde bolesnih, obolelih ili već umrlo od raznoraznih boljki, raka i svega ostalog, što je posledica ovog bombardovanja, i kakva nam se deca rađaju, da vam ne pričamo. Mi smo društvo koje veoma ozbiljno mora ovim da se bavi i ne treba ovako na prečac, niti preko kolena.
Recite ostalima u Vladi da Narodna skupština nije spremna da se na ovakav način uhvati u koštac sa rešavanjem ovako važnog problema za naše društvo, za društvo koje je pretrpelo bombardovanje, koje trpi posledice tog bombardovanja, koje može da računa sa sve većim brojem invaliditeta, a da se prepusti sve to nekoj lokalnoj zajednici, da li će da stavi neku rampu negde ili neće, verujte to je najmanji problem.
Mnogo veći problem jeste pomaganje, pre svega pomoć porodici koja ima invalida, da može da ga smesti u vrtić, da može da ga školuje dokle god može da se školuje, a može da postane doktor nauka ako je mentalno očuvan, a nema uslova za to. Znate da je takva škola jedina sada u Podgorici, srednja škola. Nemojte onda dalje da pričamo, neću uopšte o tom problemu više da pričam.