Dame i gospodo narodni poslanici, nastavljamo posle pauze popodnevni rad. Kao što smo rekli na kraju prepodnevnog rada, pre nego što pređemo na prvu tačku dnevnog reda - Predlog zakona o sprečavanju diskriminacije osoba sa invaliditetom, reč ima narodni poslanik Gordana Pop-Lazić. Izvolite, gospođo Pop-Lazić.

Poštovane kolege narodni poslanici, izašla sam za govornicu da reklamiram član 104 - povreda dostojanstva Narodne skupštine, iz razloga što mislim da ne samo da vređamo dostojanstvo Narodne skupštine, nego vređamo dostojanstvo ovog naroda dakle, koji nam je, eto dao u ruke da vodimo brigu o njemu i njegovim interesima i da prenosimo ovde u parlamentu ono što taj narod misli.
Ubeđena sam da većina srpskog naroda želi da se na dnevnom redu ove sednice nađe današnja rezolucija, a to je predlog SRS o kršenju ljudskih prava u Hagu, da se o njoj raspravlja, da se poslanici o tome odrede, ali nažalost poslanička većina očigledno ne odražava volju naroda i to je već dovoljan razlog da se zaista razmišlja o izborima.
Simptomatično je to i neozbiljno je da se druge države o tome izjašnjavaju, donose svoje odluke, svoje sudove, javno govore o tome šta je Hag, šta se u Hagu dešava, da je ubijen, ne samo jedan, nego šestoro ljudi, da niko tamo više nije siguran, da članovi ruske Dume donesu takvu odluku, da se dogovore u roku od dva sata i donesu odluku, izađu na ulicu i pozovu narod, i tamo govore o tome i čitaju šta o tome govore drugi, dakle, drugi pametni ljudi na ovom svetu.
Svi slobodoljubivi ljudi imaju jedno te isto mišljenje, kao što smo mi predložili u ovoj rezoluciji, i ako baš hoćete da vam prenesem i utiske koje sam ponela iz Belorusije, kao gost beloruske Dume, gde sam imala mogućnosti da razgovaram i sa predstavnicima Donjeg doma i Senata, koji su takođe spremni da ozbiljno razmisle i da donesu odluku po tom pitanju.
A na pres-konferenciji koja je usledila nakon predsedničkih izbora, sutradan, predsednik Lukašenko je jasno stavio do znanja tamo, pred dve hiljade ljudi, na toj sednici bili su gosti svi posmatrači, svi članovi Dume, šta je Hag, kakav je to sud, šta se u Hagu dešava, da se tamo desilo ubistvo jednog bivšeg predsednika, jednog osuđenika, jednog osumnjičenog za neke navodne zločine, a mi se ustručavamo da takvu odluku donesemo.
Tvrdim da na ovom svetu ima bezbroj zemalja koje su spremne da se odrede po tom pitanju, a mi ne želimo po tom pitanju da se odredimo. Osećam se jadno i bedno što učestvujem u ovakvom načinu razmišljanja, što nemam dovoljno snage, ne samo ja, nego SRS kao poslanički klub u ovom parlamentu, da vas ubedimo da je to neophodno, ne samo zarad onih koji se nalaze u Hagu u ovom trenutku, nego zarad ugleda ove države u svetu.
Ako od drugih tražimo da pogledaju istini u oči, da nam pomognu u celoj ovoj teškoj političkoj situaciji, u kojoj smo se našli ne samo mi, nego i mnoge druge zemlje, a koje su spremne da sarađuju po tim pitanjima, onda smo mi zemlja koju više niko ne uvažava i koju više niko neće uvažavati.
U ovom parlamentu se jutros, dakle, desilo to da parlamentarna većina smatra da o tome ne treba razgovarati, da se na tu temu ne treba odrediti, a srpski narod misli da je to tema o kojoj i te kako treba da razgovaramo i povodom koje treba da donesemo odluku. Neka vam služi na čast, ali da znate: građani Srbije to ne mogu da vam oproste i to vam neće zaboraviti.

Hvala vam, gospođo Pop-Lazić.
Vi svakako ne tražite ni pojašnjenje, ako sam dobro razumeo, niti izjašnjavanje? (Zahvaljujem.)
Prelazimo na 1. tačku dnevnog reda: – PREDLOG ZAKONA O SPREČAVANjU DISKRIMINACIJE OSOBA SA INVALIDITETOM
Primili ste Predlog zakona koji je podnela Vlada. Primili ste izveštaje Odbora za rad, boračka i socijalna pitanja i Zakonodavnog odbora.
Pre otvaranja načelnog pretresa podsećam vas da, prema članu 94. Poslovnika Narodne skupštine, ukupno vreme rasprave u načelu za poslaničke grupe iznosi pet časova, kao i da se ovo vreme raspoređuje na poslaničke grupe srazmerno broju narodnih poslanika članova poslaničke grupe.
Pošto ukupno vreme rasprave u zajedničkom načelnom pretresu za poslaničke grupe iznosi pet časova, konstatujem da je vreme rasprave po poslaničkim grupama sledeće: Srpska radikalna stranka - jedan sat 36 minuta, Demokratska stranka Srbije - jedan sat tri minuta i 36 sekundi, Demokratska stranka - Boris Tadić - 43 minuta 12 sekundi, G17 plus - 37 minuta 12 sekundi, Socijalistička partija Srbije - 26 minuta 24 sekunde, Nova Srbija i samostalni poslanici 9+9 - 20 minuta 24 sekunde, poslaničke grupe Za evropsku Srbiju - šest minuta, poslanici koji ne pripadaju nijednoj poslaničkoj grupi, tri poslanika SPO, tri nezavisna poslanika - po pet minuta na osnovu člana 93. stav 3. Poslovnika.
Molim poslaničke grupe, ukoliko to već nisu učinile, da odmah podnesu prijave za reč sa redosledom narodnih poslanika.
Saglasno članu 140. stav 1. Poslovnika Narodne skupštine, otvaram načelni pretres.
Istovremeno vas obaveštavam da su ovlašćeni predstavnici za ovu tačku dnevnog reda ispred poslaničke grupe SRS Miroslav Nedeljković, a ispred SPS-a narodni poslanik Živodarka Dacin.
Da li predstavnik predlagača, Slobodan Lalović, ministar rada, zapošljavanja i socijalne politike, želi reč? (Da.)
Još jednom podsećam sve koji nisu obratili pažnju na taj podatak, danas ćemo raditi do završetka ove tačke dnevnog reda.
Izvolite, gospodine Laloviću.

Poštovani gospodine predsedniče, poštovani narodni poslanici, imam zadovoljstvo da vam izložim osnovna rešenja iz predloga zakona koji je u suštini potpuno nov za naš pravni sistem.
Ovaj zakon spada u jedan broj antidiskriminatorskih zakona koji će, takođe, biti u narednom periodu prisutni u ovoj skupštini. Istovremeno, on je deo šireg projekta aktivnosti koje ovo društvo i ova država treba da preduzimaju ne samo u zaštiti osoba sa invaliditetom, nego, pre svega u njihovom uključivanju u normalan društveni život.
Zato će ovaj zakon biti vrlo skoro praćen jednim drugim zakonom, a to je zakon o zapošljavanju i rehabilitaciji osoba sa invaliditetom, i to zajedno treba posmatrati kao jednu vrstu celine.
Ovaj zakon o sprečavanju diskriminacije osoba sa invaliditetom, o kome ćemo danas ovde govoriti, vrlo često se kaže da su antidiskriminatorski zakoni, između ostalog, pitanje postizanja određenih standarda u skladu sa već postojećim standardima u okviru Evropske unije. Međutim, ukazao bih na činjenicu da donošenje ovakvog zakona stoji kao obaveza i prema našim pravnim aktima.
Na prvom mestu, ukazao bih na Ustav Republike Srbije, u kome je potpuno jasno definisano da Republika Srbija, pored ostalog, uređuje i obezbeđuje i invalidsku zaštitu. Pored Ustava Republike Srbije, i Povelja o ljudskim i manjinskim pravima i građanskim slobodama, koja je, takođe, usvojena, pored ostalog definiše da je zabranjena svaka neposredna ili posredna diskriminacija po bilo kom osnovu, a pored ostalog i po osnovu psihičkog ili fizičkog invaliditeta.
Dakle, ova dva, rekao bih, ključna pravna akta, Ustav Republike Srbije i Povelja o ljudskim i manjinskim pravima, upućuju ovu skupštinu da prihvati ovaj zakon. Međutim, ukazao bih na još jednu vrlo važnu stvar, a to je da u srpskom društvu, u Srbiji prema procenama ima oko 10% stanovništva koje spada u grupu onih koji imaju određene oblike psihičkog ili fizičkog invaliditeta.
Ovde takođe govorimo o grupaciji našeg stanovništva, to je negde između 700 i 800 hiljada ljudi, građana Republike Srbije, koji imaju potrebu da im pomognemo da dostojanstvenije žive, a dostojanstvenije će živeti, pre svega, ako postignemo dve stvari: jedno je da sprečimo svaki oblik neposredne ili posredne diskriminacije, i drugo, a što je jednako važno i sastavni deo je toga, da se obezbedi njihovo uključivanje u svet rada i u društvo.
Zapravo, treba da pređemo jedan veliki put, a pre svega u svojim glavama, od toga da se osobe sa invaliditetom treba stideti, te da imati neki psihički ili fizički invaliditet jeste nešto zbog čega treba da osećaju sramotu oni koji imaju tako nešto. Istovremeno, da društvo tu veoma veliku grupaciju ne gura od sebe, ne marginalizuje, ne sklanja. Prosto, da ih ne čini nevidljivima i da čitav odnos prema njima bude takav gde mi na određen način dajemo određena socijalna davanja i slično tome, a u stvari gledamo da to sklonimo od sebe. Prosto da sklonimo iz fokusa društva i da sklonimo iz javnosti čitavu tu problematiku.
Dakle, nas tek očekuje posao, i donošenje ovog zakona i njegovo usvajanje, a verujem da će ova skupština da ga usvoji, jeste samo prvi korak u aktivnostima koje treba da preduzmemo kao društvo u celini kako bi, pre svega, promenili svest o ovom problemu, kako bismo promenili u glavama odnos prema ovoj problematici.
Najbolji zakoni koje možemo doneti ovde mogu ostati mrtvo slovo na papiru ukoliko zapravo ne postoji društvena svest o tome da je to nešto što je zaista potrebno uraditi, da je to nešto što je poželjno uraditi.
Mislim da je dobro što će Srbija sada biti prva zemlja, praktično, u ovom regionu koja će doneti ovakav zakon. Mislim da je dobro da Srbija, pored toga što je prošle godine ocenjeno da je lider u reformama, treba da bude i lider u humanizmu, mislim da je to jako važno, jer bilo kakvi ekonomski uspesi i rezultati, bez toga da budu praćeni porastom humanizma, vremenom gube smisao i u suštini postaju kontraproduktivni. Zato mislim da je dobro što je Srbija prva zemlja u regionu koja će usvajanjem ovog zakona zauzeti potpuno jasan stav prema ovom problemu.
Moram reći da je u prethodne dve godine prvi put u okviru ove vlade formiran poseban sektor, u okviru mog ministarstva, koji se bavi upravo položajem i zaštitom osoba sa invaliditetom. Sama ta činjenica govori o tome da posvećujemo posebnu pažnju ovom pitanju i na neki način zakon koji je pred vama danas i zakoni koji će biti pred vama sutra i prekosutra, jesu, u suštini, rezultat te dvogodišnje aktivnosti u okviru ovog ministarstva i ove vlade na poboljšavanju položaja osoba sa invaliditetom u Srbiji.
Pored ostalog, u ovom trenutku se radi i strategija kojom će se definisati aktivnosti u narednom periodu kada se govori o položaju osoba sa invaliditetom. Dakle, u suštini postoje dva akta. Jedan je ovaj zakon o kome ćemo danas govoriti i drugo je strategija na kojoj radimo i koja takođe treba da dovede nizom aktivnosti do promena odnosa društva, pre svega, prema ovome, a samim tim i do promene položaja samih lica o kojima govorimo.
Takođe, potrebno je da svi zajedno imamo u vidu da je Generalna skupština UN 1993. godine usvojila standardna pravila UN za izjednačavanje mogućnosti osoba sa invaliditetom. Početkom 1995. godine Vlada Savezne Republike Jugoslavije je potpisala ta standardna pravila UN. U ovom trenutku u svetu je prisutna posebna aktivnost na izradi jedne konvencije UN za promovisanje i zaštitu prava i dostojanstva osoba sa invaliditetom.
Ta aktivnost UN je počela 2001. godine na predlog Meksika i od tada, a evo pet godina, traje intenzivan rad na donošenju te konvencije koja, kada bude bila usvojena, treba da bude temelj jednog novog pristupa u celom svetu o ovoj problematici. Moram reći i izraziti lično zadovoljstvo što u radu na ovoj konvenciji u ad-hok komitetu UN su neprekidno prisutni predstavnici naše zemlje, od 2003. godine su aktivni. Održano je sedam sesija u vezi toga i na svim tim sastancima su bili prisutni i naši predstavnici.
Ta naša veoma velika aktivnost u okviru rada na ovoj konvenciji dovela je do jednog priznanja da je nedavno, u martu, Beograd bio domaćin regionalnog konstitutivnog sastanka u okviru UN u Beogradu, a koji se tiče ove teme. To je bila jedna vrsta priznanja onome što su Srbija i državna zajednica Srbija i Crna Gora radile u ovom periodu po ovom pitanju.
Ovim zakonom se u opštem režimu uređuje, pre svega, zabrana diskriminacije po osnovu invalidnosti, zatim posebni slučajevi diskriminacije osoba sa invaliditetom, postupak zaštite osoba izloženih diskriminaciji i mere koje se preduzimaju radi postizanja ravnopravnosti i socijalne uključenosti osoba sa invaliditetom.
Zapravo sve ovo što radimo u ovom zakonu i u onom koji će biti uskoro ovde jeste jedan napor da dovedemo do tog stanja da osobe sa invaliditetom u Srbiji dođu u situaciju da mogu i da se obrazuju i da rade, i ako im to omogućimo one će onda imati život dostojan čoveka. Sve ovo što radimo jeste zapravo to.
Načela na kojima se zasniva ovaj zakon jeste zabrana diskriminacije, poštovanje ljudskih prava i dostojanstva, uključenost osoba sa invaliditetom u sve sfere društvenog života na ravnopravnoj osnovi, uključenost osoba sa invaliditetom u sve procese u kojima se odlučuje o njihovim pravima. Dakle suština, pored ostalog, jeste da se oni o kojima se radi pitaju o tome kako treba da bude.
Znači ono što smo i radili inače ove dve godine kao ministarstvo jeste da u najvećoj meri uključimo zapravo njih u sve ono što radimo, jer koga ćemo pre pitati nego njih o tome šta treba da uradimo da bi njima bilo bolje. Mislim da je to jedna vrlo važna stvar.
Prilikom određivanja pojma diskriminacije i diskriminatorskog postupanja, koristi se u definicija iz međunarodnih dokumenata i uporednog prava. Ono što mislim takođe da je ovde bitno da naglasim da zakon definiše oblik diskriminacije, i to tri oblika, znači neposredna diskriminacija, posredna diskriminacija i povreda načela jednakih prava i obaveza.
Inače, 2006. godina, što se tiče ovog ministarstva, ove vlade i ove države, biće godina jednakih šansi, tako smo je i definisali, tako ćemo čitave godine raditi zapravo na promociji prava osoba sa invaliditetom.
Zakonom su takođe definisani teški oblici diskriminacije. U te teške oblike diskriminacije spadaju izazivanje i podsticanje neravnopravnosti i netrpeljivosti prema osobama sa invaliditetom. I drugo, propagiranje ili smišljeno vršenje diskriminacije od strane organa javne vlasti u postupcima pred tim organima, putem javnih glasila, u političkom životu, prilikom pružanja javnih usluga, u oblasti radnih odnosa, obrazovanja, kulture i u drugim delatnostima.
Naravno, zakonom je definisana i zabrana ispisivanja i isticanja diskriminatorskih poruka i simbola. U trećem delu zakona su definisani posebni slučajevi diskriminacije. Kao takvi definisani su, prvo, diskriminacija u postupcima pred organima javne vlasti, jer ako išta treba da uradimo to je da taj odnos diskriminatorski ukinemo tamo gde je to najvidljivije, u organima javne vlasti.
Kako mi drugima da pričamo da ne treba tako da se ponašaju ako u Vladi ili u Skupštini ili u takvim institucijama postoje oblici diskriminacije. Onda smo potpuno neuverljivi, potpuno neverodostojni ako tako nešto radimo. Zato se na prvom mestu ističe zabrana ove diskriminacije u postupcima pred organima javne vlasti.
Drugo, zabrana diskriminacije u vezi sa udruženjima. Treće, diskriminacija u vezi sa pružanjem usluga i korišćenjem objekata i površina. Ovde bih jednu stvar pomenuo, uskoro će u ovoj skupštini biti jedan zakon koji sasvim drugu materiju reguliše, ali smo dogovorili da tu uđe takođe jedna odredba ili više odredbi kojim ćemo Srbiju u narednom periodu učiniti pristupačnom za osobe sa invaliditetom.
To je zakon o građenju i izgradnji, koji će ovde biti prisutan, i tamo smo uneli te odredbe koje u narednom periodu treba da dovedu do toga da osoba sa invaliditetom kada treba na primer da koristi zdravstvenu zaštitu, da uopšte može da uđe u dom zdravlja, kada treba da neko drugo svoje pravo ostvaruje, da uopšte može da uđe u tu ustanovu. Dakle mislim da je to jedna vrlo važna stvar. Vrlo je bitno znači da, kada ovo govorimo, eliminišemo diskriminaciju u vezi sa zdravstvenim uslugama, koja ima razne svoje forme, od odbijanja da se postavi dijagnoza do drugih.
Zatim, mislim da je jako važno takođe da se eliminiše diskriminacija u vezi sa vaspitanjem i obrazovanjem. Nažalost, ima takvih slučajeva gde u stvari osobe sa invaliditetom ne mogu da prođu kroz vaspitno-obrazovni proces, a samim tim su onda oni i dodatno hendikepirani. Moram reći da smo mi u ovom periodu od dve godine pored ostalog uspeli da obezbedimo za osobe sa invaliditetom, pre svega one koji imaju potpuni gubitak vida u Srbiji, posebna tehnička pomagala, koja svi u Srbiji dobijaju, i pomoću kojih mogu praktično, koliko je to uopšte moguće, neometano da uče i da se obrazuju. Jednostavno to je jedno od najvitalnijih stvari da bi oni izašli iz jedne vrste socijalne marginalizacije, to je da mogu da se obrazuju i školuju.
Potom diskriminacija u vezi sa zapošljavanjem i radnim odnosom, i to je ono što sam pomenuo da ovom zakonu sledi taj drugi zakon koji će definisati tu materiju na odgovarajući način, rekao bih jedne vrste pozitivne diskriminacije kada se radi o zapošljavanju osoba sa invaliditetom.
I tu prvi koji će to takođe morati da uradi, kada budemo taj zakon doneli, jeste zapravo Vlada, jeste država, da ona pokaže svima da to misli ozbiljno, dakle u oblasti zapošljavanja i radnog odnosa.
Naravno, tu postoje i drugi vidovi diskriminacije, posebni slučajevi koji se ovim zakonom zabranjuju, kao što je diskriminacija u vezi sa prevozom i niz drugih oblika diskriminacije.
U četvrtom delu zakona su definisane mere za podsticanje ravnopravnosti osoba sa invaliditetom. Tu je čitav niz mera koji u svojoj primeni treba vremenom da dovede zapravo do te ravnopravnosti. Znači, mi se nalazimo na početku procesa i ovim zakonom želimo da podstaknemo taj proces, da dođemo u željeno stanje ravnopravnosti osoba sa invaliditetom.
Da bih pojasnio šta mislim pod tim da je to proces i vreme, pored onoga što treba u glavama da promenimo, treba nešto konkretno da radimo, to je na primer mere za stvaranje pristupačnog okruženja. To je, što sam malopre pomenuo, pitanje sklanjanja arhitektonskih barijera i svih drugih prepreka. Primera radi, Evropska unija je sebi dala rok za pristupačnost do 2010. godine, SAD su dale rok od 15 godina, na primer da se kod njih stvori stanje u kome će biti rešen problem pristupačnog okruženja. Strategijom za unapređivanje položaja osoba sa invaliditetom mi ćemo sada takođe definisati u kom periodu treba da dođemo u željeno stanje kada je u pitanju pristupačnost okruženja.
Naravno, pored toga, mere koje zakon predviđa jesu mere za obezbeđivanje ravnopravnosti pred organima javne vlasti, mere za obezbeđivanje pristupa informacijama, i to mislim da je jedna vrlo važna stvar. Vi ste mogli primetiti na mnogim elektronskim medijima da postoji ono praćenje vesti određenim gestovnim porukama, da bi mogle osobe sa invaliditetom da prate vesti, uopšte da prate elektronske medije. Ovde u zakonu, pored ostalog, predviđamo i biće rešenje i kada je u pitanju javni servis, što ne možemo videti na RTS-u da se dnevnik tako prati.
Znači ovim zakonom će biti i oni obavezani, pa i RTS kao javni servis da omogući zapravo pristup informacijama. To je jedna stvar od značaja za fundamentalna ljudska prava, pristup informacijama. Uz to, predviđen je niz mera za obezbeđivanje ravnopravnosti u oblasti vaspitanja i obrazovanja.
Prvi korak ka tzv. inkluzivnom delu obrazovanja, znači tu je predviđeno niz mera jer to je onaj drugi deo priče, ako im ne stvorimo uslove da se oni mogu obrazovati, možemo da pričamo šta god hoćemo ostaće hendikepirani, socijalno marginalizovani, bez mogućnosti da žive kao ljudi.
Pored toga su predviđene mere za obezbeđivanje učešća u kulturnom, sportskom i verskom životu zajednice.
Moram napomenuti, imao sam prošle godine mogućnost i zadovoljstvo da razgovaram sa našim takmičarima na paraolimpijskim igrama, gde su postigli izuzetne rezultate, svetske rezultate. To su na primer ljudi koji nemaju nijedan ekstremitet i osvajaju zlatnu medalju u plivanju, i na primer naši mediji - ova javnost srpska ni na koji način to nije primetila ni propratila.
Znači, prosto govorim o tome kako jednostavno ima smisla i potrebe pomoći apsolutno tim ljudima u svakom pogledu i ovo ministarstvo inače pomaže taj paraolimpijski pokret, posebno kada je u pitanju Srbija.
Kao što sam rekao, 2006. godina će biti godina jednakih mogućnosti, a kada su u pitanju UN, ta godina će biti 2007. Znači, mi jednu godinu pre UN proglašavamo godinom jednakih mogućnosti.
Na kraju, peti deo ovog zakona reguliše postupak u sporu zaštite od diskriminacije zbog invalidnosti. Kada dođe do prekršaja, do povreda ovih zabrana, šta se onda radi i kako se radi. Tu je predviđeno određeno pokretanje postupka, ko može da pokrene postupak, tužbe, privremene mere koje sud može ili treba da donese.
Mislim da je tu važno još jedno pravno rešenje u privremenim merama - sud može obezbediti privremenu meru dok izvršenje ne bude sprovedeno. Ono što je ovde bitno, sud je o izdavanju privremene mere dužan da odluči u roku od 48 sati od kad je predlog primljen u sudu. Postoji potreba da se ta stvar na pravi način reguliše.
Dakle, kao što sam rekao, ovo su rešenja u jednom zakonu koji je, u suštini, nov za naš pravni poredak. Mislim da ovo što sam izneo jesu razlozi, imajući u vidu značaj ovog zakona za između 700 i 800 hiljada građana Republike Srbije, da će ova skupština podržati ovaj predlog zakona i da će na taj način Srbija ući u krug zemalja koje se na jedan ozbiljan i odgovoran način bave problematikom ove grupacije ljudi koji su toliko dugo bili zanemareni i gurnuti na marginu.
Mislim da najmanje što zaslužuju jeste da svi zajedno u narednom periodu učinimo sve što možemo da se i oni osećaju kao ravnopravni članovi naše zajednice.

Pitam da li žele reč izvestioci nadležnih odbora - Odbora za rad, boračka i socijalna pitanja? (Ne.) Zakonodavnog odbora? (Ne.)
Da li predsednici, odnosno predstavnici poslaničkih grupa žele reč?
Izvolite, narodni poslanik Živodarka Dacin, ovlašćeni predstavnik poslaničke grupe SPS, a potom narodni poslanik Nedeljković, koji se prvi javio, ali je ustupio reč.

Poštovani predsedniče, gospodine ministre, poštovane kolege narodni poslanici, istini za volju, rekla bih da je ovo jedan od retkih trenutaka kada nam je u proceduru došao Predlog zakona o sprečavanju diskriminacije osoba sa invaliditetom, oko koga verujem da niko od nas 250 poslanika nema razloga da se spori da li ga treba doneti ili ne, imajući u vidu problematiku kojom se bavi.
Poslanička grupa SPS naravno da će podržati ovaj zakon, jer je za nas to nešto što se podrazumeva, a sa druge strane i Ustav Republike Srbije, a o tome je govorio i ministar, garantuje upravo ostvarivanje i zaštitu svih prava jednako za sve građane.
Dok sam čitala ovaj zakon postojalo je nešto što mi je izuzetno zasmetalo, a to je u obrazloženju, gde se kaže da je ovo jedan od zakona koje treba uskladiti sa međunarodnim zakonodavstvom zemalja EU i da jeste jedan zakon koji nas obavezuje, s obzirom da je Republika Srbija ratifikovala niz konvencija vezano za zaštitu prava osoba sa invaliditetom i da bi to trebalo da bude i primenjeno. Da li je moguće da i ovakve stvari, najhumanije, treba da budu uređene pod uticajem sa strane, da se država Srbija seti da predloži jedan ovakav zakon i da mi o njemu raspravljamo? No, ako je već tako, ako je sad taj momenat, hajde onda da učinimo napor i da donesemo ovakav zakon.
U samoj analizi zakona, za mene ima previše opštih mesta, te me više asocira na teorijsku disciplinu koja se bavi definisanjem prava, mera itd, svega onog što je potrebno definisati, a vezano je za osobe sa invaliditetom. Zašto ovo kažem?
Prvo, zato što zakon ne sadrži kaznene odredbe, ne zbog toga što neko teži da, ukoliko se ovaj zakon ne bude primenjivao, neko treba da bude kažnjen, nego zbog toga što ne mislim ni da je neko rešenje onaj peti deo zakona koji govori o mogućnosti pokretanja parničnog postupka. Zašto? Onda možemo samo da očekujemo, kada se donese ovaj zakon, da širom Srbije tih 10 posto osoba sa invaliditetom, koje de fakto jesu u neravnopravnom položaju u odnosu na lica koja su bez invaliditeta, pokrenu tužbe, parnične postupke po zakonu koji to propisuje. Da li je onda to rešenje?
Drugo, zato što se u obrazloženju zakona kaže da za primenu ovog zakona nisu potrebna dodatna finansijska sredstva. Sa tim se ne bih složila, ukoliko bi ovo zaista trebalo da bude usvojeno kako piše u zakonu, a to i očekujem, a kasnije ću obrazložiti zašto.
Treće, što sam očekivala da će upravo ovaj zakon imati neko odloženo dejstvo početka delovanja. Meni je ličilo da je realno da bude vezano za 1. januar 2006. godine, ali u redu, mogao je da bude i 1. septembar 2006. godine, a u odnosu na 1. januar 2007. godine. Jednostavno, zbog toga što smatram da ovo jeste proces, kako je i ministar rekao, a ovo je samo start i to je nešto što treba u narednim godinama rešavati.
Čini mi se da treba da poznajemo sve ono što je potrebno ako zaista želimo da uđemo u ovu priču i da pomognemo osobama sa invaliditetom, a ne sumnjam ni u jednog od nas.
Samo radi dokumentacije ću navesti par podataka. Dozvolite mi da citiram član 13. koji govori o diskriminaciji u vezi sa pružanjem usluga i korišćenjem objekata i površina. Tačka 1) kaže: "Zabranjena je diskriminacija na osnovu invalidnosti u pogledu dostupnosti usluga i pristupa objektima u javnoj upotrebi i javnim površinama". Citiraću još i tačku 3) koja kaže: "Pod objektima u javnoj upotrebi, u smislu ovog zakona, smatraju se: objekti u oblasti obrazovanja, zdravstva, socijalne zaštite, kulture, sporta, turizma ili objekti koji se koriste za zaštitu životne sredine, zaštitu od elementarnih nepogoda i slično".
Kasnije u zakonu, od člana 33. negde do člana 38, otprilike, govori se o tome ko je odgovoran da sprovede sve mere koje su predviđene ovim zakonom, ovo nije jedina, ali između ostalog i ova. Najveći teret za sprovođenje ovih mera pašće na lokalne samouprave. Jedan deo, kada je u pitanju sistem obrazovanja i zdravlja, biće na teret pokrajinske uprave, isto tako i republičke uprave. Zašto to kažem?
Posle 2000. godine vrlo je in, u trendu, bila ova priča kako treba pomoći osobama sa invaliditetom u zemlji Srbiji. Ona je uglavnom bila propraćena pričom od strane nevladinog sektora, nevladinih organizacija i drugih međunarodnih organizacija.
Dolazim iz opštine Kikinda i tamo je nekim donatorskim sredstvima učinjen jedan napor i adaptiran prilaz u samoj zgradi lokalne samouprave, koji je omogućio osobama sa određenom vrstom invaliditeta da mogu samostalno da dođu i da mogu da dobiju usluge koje se tamo pružaju, a koje su njima potrebne. Naravno da to apsolutno pozdravljam, ali postavlja se pitanje u koliko opština u Srbiji je tako nešto urađeno.
Da li će lokalne samouprave i da li su nam opštine toliko finansijski moćne da će moći da se skenira kompletna opština - šta je to primarno što treba učiniti i investirati, a to opet košta? Hvala bogu da mi u zemlji Srbiji imamo opštine koje će verovatno, sigurna sam, moći to da isfinansiraju, ali s druge strane, nažalost, znamo da imamo i veliki broj siromašnih opština koje u svom budžetu lokalne samouprave imaju tek toliko sredstava da možda ono redovno tekuće održavanje obavljaju i eventualno da isplaćuju korisnike koji se nalaze kod njih.
Šta biva sa tim lokalnim samoupravama kada se usvoji ovaj zakon, a onda recimo neko ne zato što ne želi, nego zato što nema dostupnih finansijskih sredstava ne može da izvrši adaptaciju svega ovoga o čemu pričamo. Tačno je, mi znamo da su za ovu godinu lokalne samouprave usvojile budžet, za 2006. godinu, i znamo da postoji pravo da se izvrši rebalans tog budžeta, ali svi smo svesni činjenice da moramo da znamo na osnovu čega bi se taj rebalans odradio.
Sa druge strane, ako opština nema dovoljno sredstava, naravno da očekujem od Republike Srbije da bi zaista ispoštovala ove mere koje svi apsolutno pozdravljamo, da može da isfinansira one opštine koje to zaista samostalno ne mogu da odrade. To je onaj razlog za koji sam rekla ovde da su i te kako potrebna finansijska sredstva, ako ćemo da sprovedemo ovaj zakon onako kako jeste, a da ne govorim o ustanovama obrazovanja.
Tačno je, sada je to vrlo afirmativno i svi mi jesmo za to i verujemo da ćemo uskoro uvesti inkluzivno obrazovanje za sve, odnosno jednaku dostupnost obrazovanju i osobama sa različitim vrstama invaliditeta. Postavlja se pitanje koliko su nam škole spremne da prime takve osobe, ne mislim samo u menjanju našeg razmišljanja i mentalnog sklopa, nego zbilja u svim eventualnim adaptacijama koje se moraju u školama uraditi, kada je u pitanju osnovno obrazovanje, kada je u pitanju srednje obrazovanje, a o fakultetima da ne govorim.
Mislim da zaista ako ovako razgovaramo moramo da prihvatimo činjenicu da su to sve razlozi o kojima sam govorila zašto smatram, između ostalog, da bi bilo možda logičnije da se malo pomeri vreme kada počne da važi ovaj zakon, jer svi mi narodni poslanici, to je osnovna abeceda, znamo da ovaj zakon počinje da važi osmog dana od usvajanja i objavljivanja u Službenom glasniku.
Smatrala sam da u tom nekom periodu, a to je vrlo lako snimiti i dobiti sve informacije, tačno bi moglo da se snimi šta je to pobrojano što je potrebno investirati u pojedinim opštinama da bi zapravo moglo da krene primenjivanje ovog zakona.
Zaista iz svega ovoga proizilazi da je neophodno doneti prvo nacionalnu strategiju, jer jednostavno smatram da država mora da ima prioritete kada su osobe sa invaliditetom u pitanju, naravno između ostalog i drago mi je što je ministar rekao da se upravo radi na tome, jer na ovaj način prosto doživljavam da bi ovo trebalo da bude deklarativna podrška, a u stvari da se osobe sa invaliditetom pitaju, kada donesemo ovaj zakon, konkretno šta dobijaju donošenjem ovakvog jednog zakona.

Da li koristite i drugih 10 minuta?

Da. Još jedan deo koji bih htela da akcentiram, o čemu je ministar govorio, a to je upravo član 23. koji govori o zapošljavanju osoba sa invaliditetom i nekoliko članova iza toga, gde zaista želim da verujem da će država Srbija smoći snage i omogući tim ljudima da zaista rade.
Jer, verujte, kao i svi, i oni ne žele da primaju nikakvu socijalnu zaštitu na taj način da država pokazuje svoju brigu, nego žele, u skladu sa svojom stručnom spremom i naravno svojim mogućnostima, da sami sebi zarađuju za život.
Lično sam očekivala kada je u najavi medijima bilo, još dok mi poslanici nismo dobili predlog zakona, da će jednostavno ovaj zakon pokazati konkretna rešenja, da ćemo te osobe zaposliti na tim radnim mestima, tamo i tamo itd. Bila sam bliska razmišljanju i verujem da ćete podeliti sa mnom to mišljenje da, recimo, ako za jedno radno mesto konkurišu osobe sa i bez invaliditeta, ako imaju istu stručnu spremu i iste mogućnosti koje su potrebne za to radno mesto, da bi trebalo dati prioritet osobi sa invaliditetom, a da pri tom ne bi bila diskriminacija u odnosu na osobu bez, jer ta druga osoba i te kako može na neki drugi način da dođe do svog radnog mesta.
Sada se postavlja, za mene, najvažnije pitanje, ako postoji neki veliki problem u našoj zemlji, to je problem zapošljavanja. Znamo koliko je nezaposlenih građana u Srbiji i zaista želela bih da verujem da će se uskoro rešiti to zapošljavanje za sve, ne samo za osobe sa invaliditetom, za njih pod brojem jedan, nego naravno i one koje to nisu. To je jedino ono što može da pokrene jedan zamajac i da prosto svi malo drugačije razmišljamo o svemu onome što nas u Srbiji čeka u budućnosti, a naravno uvek sam i želim da budem optimista.
Naravno, ovo je tek nekoliko teza kojima sam želela da potkrepim zašto sam iznela sve ono da mi se čini da više definiše opšta mesta, ali naravno poslanička grupa SPS će podržati ovaj zakon.
Drago mi je, jer prosto htela sam da kažem i očekujem to od ministra, pošto je u svom uvodnom izlaganju rekao da zapravo tu sledi izrada seta zakonskih i podzakonskih akata koji će verovatno otvoriti ova pitanja koja su najbitnija za osobe sa invaliditetom, da jedino na takav način mi možemo osobe sa invaliditetom stvoriti ravnopravnim članovima ovog društva, jer one to zaslužuju. Valjda je to cilj svakog humanog i civilizovanog društva, a naša zemlja Srbija je to sigurno, to znam.

Reč ima narodni poslanik Miroslav Nedeljković, ovlašćeni predstavnik poslaničke grupe SRS.

Poštovani narodni poslanici, u vezi izlaganja ministra gospodina Lalovića, skrenula mi je pažnju jedna izuzetno lepa misao, a to je da lider u reformama treba da bude i lider u humanizmu, verovatno misleći na Vladu kojoj pripada.
On s pravom misli da je Vlada gospodina Koštunice ekonomska vlada u smislu da pokušava da izvrši promene u svim sferama života, ali je pitanje kuda nas te reforme vode. Ne mislim da su promene a priori pozitivne, ima promena koje dovode do boljitka, ima promena koje to nisu.
Govoriti za Vladu, koja je nastavila neoliberalni koncept reformi, da može da bude humanistička u svojoj orijentaciji, mislim da je kontradiktorno.
Ako neka vlada radi po konceptu i diktatu MMF-a, ako uvodi divlji kapitalizam koji praktično, što se širokih slojeva naroda tiče, uvodi ono što se zove socijalni darvinizam, a istovremeno misliti da će ta vlada ostati upamćena po svojoj humanističkoj orijentaciji, mislim da govori o lepim željama i nadama onih koji su učesnici u tom projektu, ali stvari objektivno stoje potpuno drugačije. Humanost nije samo nečija objektivna želja, nego ono što je posledica nekog našeg rada.
Što se tiče ovog zakona koji ima zaista lep naziv, zakon o sprečavanju diskriminacija osobama sa invaliditetom, tu može mnogo da se govori. Prvo što bih rekao to da ovakav tekst najmanje treba da se zove zakon. Kada se pročita zakon od prvog do poslednjeg člana stiče se neodoljiv utisak da se radi o jednoj deklaraciji ili konvenciji.
Ono što treba da karakteriše zakon to je obaveznost, to je konkretnost, to su neke imperativne norme, to su određeni rokovi u kojima treba da izvrši neko nešto što mu se propisuje, to su kazne koje su propisane ako se propusti da se nešto uradi ili ako se nešto uradi a nije dozvoljeno, a ničega od toga ovde nema.
Malo je nezgodno kritikovati ovakav tekst, zato što je on pun nekakvih visokih moralnih principa i namera i zaista ne treba ga kritikovati sa tog aspekta, ali sa stanovišta toga šta zakon treba da bude on je potpuno premašio temu.
Oni poslanici koji imaju običaj da najpre pročitaju propratni tekst zakona, a to je obrazloženje, razlozi za donošenje objašnjenja pojedinih članova, steći će utisak da je to ono pravo, to je ono što nam je bilo potrebno. Međutim, kada uzmemo da čitamo sam tekst zakona, onda se neminovno posle čitanja ovog teksta malo ili malo više razočaramo. Zato što tu zaista nema ničega konkretnog.
Ovaj zakon apsolutno nikome ništa ne donosi. Doduše, nikoga i ne uskraćuje, nikoga ni na šta ne obavezuje, osim deklarativno. Tu postoji jedan ogroman jaz između onoga što se proklamuje kao cilj ovog zakona i onoga što će zakon eventualno moći da proizvede u praksi. Vlada je pre ili kasnije morala da izađe sa ovakvim tekstom pred ovu skupštinu.
Zato je možda ne treba baš toliko ni kritikovati, zato što je to jedan od domaćih zadataka u cilju našeg približavanja EU, pa na tom putu moraju da se urade i ovakve stvari, da se donese jedan ovakav tekst koji nikoga ni na šta neće obavezati, koji će biti zaboravljen kada pređemo na sledeću tačku dnevnog reda.
Biće zaboravljen i od nas koji učestvujemo u radu parlamenta. Ima mnogo takvih zakona koje smo doneli poslednjih godina, njihovo se dejstvo u realnom životu ne oseća.
Time ne želim da kažem da je problematika koju ovaj zakon tretira nebitna. Daleko bilo da neko ne pomisli da SRS smatra da nam zakon o zaštiti od diskriminacije osoba sa invaliditetom nije potreban. Potreban je, ali ne ovakav.
Mi znamo da je izuzetno težak položaj osoba sa invaliditetom. Dovoljno je reći da je položaj prosečne osobe sa invaliditetom daleko teži od prosečne osobe građanina ove zemlje.
Ako znamo kakav je ekonomsko-socijalni položaj prosečnog građanina Srbije, možete misliti kakav je položaj osobe sa invaliditetom, koji je znatno gori od toga. Šta je glavni problem osoba sa invaliditetom. Sigurno to što nisu u mogućnosti da rade i zarađuju za sopstvenu egzistenciju u onoj meri u kojoj su sposobni da rade.
Mi znamo da je u toku izrada jednog zakona, ministar nam je to i potvrdio, koji će doneti neke podsticajne mere za zapošljavanje osoba sa invaliditetom, ali dok Vlada ne izađe sa takvim tekstom mi moramo da kritikujemo ovu vladu zašto ništa nije do sada činila na tom planu. Kada taj tekst zakona bude došao pred ovu skupštinu, onda ćemo moći da se odredimo i o tome.
Postoji ovde i možda jedno malo licemerje Vlade, koja izlazi sa ovakvim tekstom zakona i istovremeno je izašla i sa Predlogom zakona o izmenama Zakona o invalidsko-boračkoj zaštiti. Malopre smo čuli zbog čega je taj zakon povučen iz procedure. Ne zato što je kod Vlade proradila nekakva savest ili želja da se taj tekst popravi, nego zato što je jedna od stranaka od koje vladajuća većina zavisi to zahtevala.
U čemu se sastoji ta dvoličnost Vlade? S jedne strane, podnosi ovaj zakon kojim će deklarativno nešto da učini za invalidna lica, nešto što državu ništa ne košta, a sa druge strane i sa onim zakonom koji će danas-sutra opet doći u proceduru predvidela je smanjivanje novčanih davanja za invalidna lica koja ta prava već uživaju. Po nekim procenama, oni će biti uskraćeni za oko četvrtinu dosadašnjih primanja. Dakle, na jednoj strani dajemo im ono što ništa ne košta, što oni i ne traže, što im ništa neće značiti, a sa druge uzimamo im nešto od čega žive.
Ako krenemo na konkretnu analizu zakona, ako zanemarimo uvodne delove, gde se definiše šta je diskriminacija, vrste diskriminacije itd, tu moramo da kažemo jednu stvar. To što se sada definiše u ovom zakonu šta nije dozvoljeno, šta je diskriminacija, ne znači da su, dok ovaj tekst nije došao pred nas, sve te radnje bile dozvoljene. Podrazumeva se da to i do sada nije bilo dozvoljeno.
Nije bilo dozvoljeno nekoga stavljati u neravnopravan položaj po svim drugim zakonima. To što se ovde taksativno sada sve nabraja kao novina, nije dozvoljeno to, nije dozvoljeno ovo, posredno sugerišem, do sada je to bilo dozvoljeno, a sada više nije, to nas stavlja u jedan neprijatan položaj kao društvo, kao narod. Kakav smo mi to narod da sada zahteva EU da donesemo ovakav tekst da nas malo kultiviše, da postanemo civilizovani.
Jedino što možemo prihvatiti je da se svi vidovi, konkretni primeri diskriminacije, sada taksativno nabroje na jednom mestu, zato što tamo postoje nekakve, ne može se reći, kaznene odredbe, ali osobe koje se smatraju diskriminisanim u nekim slučajevima, u konkretnom slučaju sada mogu da vode parnični postupak.
(Predsedavajuća, Gordana Pop-Lazić: Gospodine Nedeljkoviću, da li koristite i drugih deset minuta?)
Da. Znači, da postupajući sudija sada ima nekakvu normu nabrojanu u zakonu na osnovu koje može da presudi da je zaista postojala diskriminacija.
Evo primera, u članu 24. kaže – jedan od vidova diskriminacije je određivanje manje zarade zbog invalidnosti, nezavisno od učinka. To nije bilo ni do sada dozvoljeno po Zakonu o radu i radnim odnosima takođe.
Ili, u članu 27. kaže – diskriminacija bi bila odbijanje da se preveze putnik sa invaliditetom; i to do sada nije bilo dozvoljeno. Znači, prevoznik je bio dužan da preveze osobu sa invaliditetom. U članu 12 - uskraćivanje prava da bira i da bude birana. To ni do sada nije bilo moguće. To je ustavno zagarantovano pravo da svaki građanin može da bira i da bude biran.
Kažem, sada kada se ovde tako sve nabraja, može se steći utisak da je diskriminacija u Srbiji bila raširena pojava, a sada ćemo mi tome da stanemo na put.
Posebno je četvrto poglavlje ovog zakona zanimljivo, a to je deo koji nosi naslov – Mere za podsticanje ravnopravnosti osoba sa invaliditetom. Svi ti članovi od 32. do 38, ako ih čitamo stvarno ćemo doći do zaključka, što sam u uvodnom delu rekao, da je ovo tekst koji nikoga ni na šta ne obavezuje.
Član 32, jedinice lokalne samouprave dužne su da podstiču osnivanje službi podrške za osobe sa invaliditetom, radi tih i tih stvari. Organi javne vlasti dužne su da preduzmu mere za obezbeđenje ravnopravnosti osoba sa invaliditetom u postupcima pred tim organima. Ima li nekakve konkretizacije, da li je do sada bilo dozvoljeno organima javne vlasti da različito postupaju prema osoba sa invaliditetom.
Jedinice lokalne samouprave dužne su da preduzmu mere radi obezbeđivanja ravnopravnog učešća osoba sa invaliditetom u kulturnom, sportskom i verskom životu zajednice. Znači, moglo je još mnogo toga da se napiše, mogao je ovaj tekst da bude mnogo obimniji, ali apsolutno ne proizvodi nikakve realne posledice.
Što se tiče petog dela, umesto da se zove - kaznene odredbe, on se zove Postupak u sporu za zaštitu od diskriminacije zbog invalidnosti. Znači, za kršenje odredaba ovog zakona nisu predviđene sankcije koje izriče sud ili inspektor.
Ne, osoba koja smatra da je njeno pravo povređeno ima pravo da vodi parnični postupak, kao da je do sada to bilo zabranjeno, jer svaki građanin Srbije ima pravo da vodi parnični postupak kada smatra da mu je neko pravo uskraćeno.
Znači, na kraju šta se može reći, da zakon nema obavezujući karakter, da je deklarativan, ništa ne košta, potpuno je neodređen i ako osobe sa invaliditetom očekuju da će se bilo šta promeniti u njihovom životu nakon stupanja na snagu ovog zakona grdno se varaju.
Ali, mi smo podneli 12 amandmana na ovaj tekst, više da ispravimo neke tehničko-jezičke nedostatke i pokušali smo, onako za primer, u par članova da malo konkretizujemo neke norme, da se daju određeni vremenski rokovi, svesni toga da se ovakav tekst ne može bitno popraviti. A ako osobe sa invaliditetom očekuju poboljšanje nekog svog ekonomsko-socijalnog položaja, moraće da sačekaju neke druge zakone, ali sumnjam da će takvi predlozi doći od ove vlade, delom zbog toga što možda ova vlada i nema ozbiljnu nameru za to, a možda zbog toga što neće imati vremena za tako nešto. Hvala vam.