Hvala vam, gospodine Spaho. Izvinjavam se, ali ako ste mislili da treba da reagujem, predsednik ne reaguje u tim situacijama, kao što nisam reagovao na netačno navođenje zakona da vojska služi za rešavanje bezbednosnih pitanja unutar zemlje. Ne daj bože, naravno, ona služi za odbranu zemlje.
Izvolite, narodni poslanik Petar Jojić, potom narodni poslanik Božidar Koprivica, pa narodni poslanik Branislav Rankić. Izvolite, gospodine Jojiću.

Dame i gospodo narodni poslanici, tradicija i istorija Srbije nisu se nikada suočavale sa ovakvom pojavom, da sami svoju bezbednost i oružane snage dovedemo u pitanje i da izgubimo i suverenitet i, tako reći, legitimitet.
Dve carevine su padale na kolena pred srpskom vojskom, šta ćemo sada da radimo kada je Vojska Srbije i Crne Gore razbijena i dovedena pod veliki znak pitanja, da li može dalje da egzistira i da opstane i da li ona može da računa na svoju bezbednost i svoju sigurnost.
Čitajući ovaj predlog zakona mogu slobodno reći da Srbija nije bezbedna država, nema ko da je čuva, ona gubi oružane snage, doživela je krah u odnosu na svoju vojsku, vojska je desetkovana, ponižena i danas svedena na prosjački štap.
Pitam se zašto danas pred ovaj parlament nije došao onaj nesrećni ministar koji je studirao osam godina, jedva sa šesticom položio fakultet, a imamo na hiljade i hiljade oficira koji su mogli da zauzmu časno mesto ministra odbrane i da prezentiraju našu vojsku, a ne da dovedemo poslušnika i tuđeg slugu da komanduje oružanim snagama i odlučuje o tome koliki broj vojnika ćemo imati, koliko aviona, tenkova, automatskih pušaka, metaka i da ne nabrajam dalje.
Ako je do tog ministra, računajte da veće propasti nema nego njega gledati šta čini, šta pokušava da uradi; sa kim kooperira i sa kim paktira; kad se vraća iz Haga i kad ide u Hag; sa kim je u vezi i po kojim osnovama.

Izvinite, molim vas, gospodine Jojiću, da ne bih bio i sam optužen. Ovde nisam pozvao nijednog ministra iz Srbije i Crne Gore. Zbog toga, naravno, nije moguće da bude prisutan nijedan ministar, a u pitanju je zakon koji je predložila Vlada Srbije i odredila nadležnog ministra da ne bude da se neko nije odazvao pozivu. Izvolite, nastavite.

Gospodine predsedniče, radi se o propisima koji se u Predlogu zakona o amnestiji ističu, pročitaću prvi član: "Daje se amnestija licima koja su od 7. oktobra 2000. godine do dana stupanja na snagu ovog zakona učinila, odnosno za koja postoji osnovana sumnja da su učinila krivična dela: odbijanje primanja i upotrebe oružja iz člana 202, neodazivanje pozivu i izbegavanje vojne službe iz člana 214, izbegavanje vojne službe onesposobljavanjem ili obmanom iz člana 215. i samovoljno udaljavanje ili bekstvo iz Vojske Jugoslavije iz člana 217, propisana Osnovnim krivičnim zakonom ("Službeni list SFRJ", br. 44/76, 36/77, 34/84, 37/84, 74/87, 57/89, 3/90, 38/90, 45/90, 54/90, "Službeni list SRJ", br. 35/92, 16/93, 31/93, 37/93, 24/94 i 61/01 i "Službeni glasnik RS", broj 39/03".
Šta vam to znači? Pa koliko se ja i mi srpski radikali doznajemo u ovu proceduru i u pravo i u odbranu zemlje, morali bismo danas da imamo tog samozvanog ministra odbrane koji je trebalo da dođe da nam objasni da li je država ugrožena, njena teritorija, da li je Kosovo u pitanju, Raška oblast možda sutra, da li odlazi Crna Gora ili ne, šta se događa sa vojskom u Crnoj Gori, da li je komandu nad vojskom Srbije i Crne Gore preuzeo Đukanović i Filip Vujanović i da li on ima neke ingerencije tamo ili nema?
Zbog toga, gospodine predsedniče, kažem da je osnovno bilo da ministar odbrane dođe ovde i objasni poslanicima i građanima Republike Srbije da li se na ovakav način dovodi u pitanje bezbednost naše države ili ne.
To je ono što smatram, kao poslanik, da svi poslanici, bez obzira kojoj političkoj stranci pripadaju, kao i građani Srbije imaju pravo da čuju izvorno od ministra, dakle nadležnog resornog ministra, jer se radi o krivičnim delima koja su bila propisana u glavi krivičnih dela koja se odnose na vojsku i vojne obveznike, to je ono što smo morali danas da čujemo.

Oprostite, gospodine Jojiću, potpuno razumem vaša očekivanja, ali ovo je Narodna skupština, nije moguće da u ovu salu stupi nijedan ministar državne zajednice Srbije i Crne Gore, sem na poziv predsednika, a neophodno je da bude prisutan predstavnik predlagača.
Dakle, još jednom pojašnjavam, to nije moguće, to je u parlamentu državne zajednice, a to je gore, znate i sami.

Gospodine predsedniče, postavljam vam pitanje – tražim odgovor. Zašto niste danas pozvali ministra odbrane? Ako to spada u vašu nadležnost, razumem što je došao gospodin Stojković kao ministar Vlade Republike Srbije, a zašto nemamo ministra odbrane da dođe da vidi u kakvoj je situaciji država i njena bezbednost?
Što ste propustili da njega pozovete? Da li se sramotite ono čudo dovesti u Skupštinu, da ono predstavlja vojsku? Imamo generale i oficire, koji mogu da budu časni, sto puta spremniji i sposobniji, ali nisu podobni, nisu bili kod "onoga" da traže člansku kartu, da ne nabrajam kod koga je sve išao.
Drugo, koliko je puta išao kod Karle del Ponte, a da javnost ne zna i zbog čega ide tamo? Da li sa Karlom del Ponte brani ovu državu? Da li sprema bezbednosnu procenu sa Karlom del Ponte?
(Predsednik: Potpuno vas razumem, ali samo pojašnjavam i vama i javnosti da nisam pozvao ministra odbrane, jer nije bilo povoda.)
Kako nema povoda? Ima debelog i velikog povoda – 2500 lica treba da bude oslobođeno. Saopštavam građanima Srbije da je predlagač predložio da se oslobode dezerteri i oni koji neće da služe vojsku u Republici Srbiji, u ovoj časnoj i ponosnoj Srbiji. Svakom treba da je ponos da služi vojsku.
Nemojte mi zameriti, ali moram da vam kažem nešto iz svog ličnog primera, što bi trebalo da se zna. Svog sina sam mogao da savetujem, kad je dobio poziv – nemoj da služiš vojsku, nemoj da uzimaš pušku. Međutim, moj sin Gojko je odlučio da ide u vojsku. I savetovao sam mu – ima da ideš u vojsku. Eno ga, u vojsci je i ponosan sam što nosi pušku u ponosnoj Srbiji, da brani, ne samo on, nego svi sinovi Srbije da brane Srbiju, kao što su je branili naši preci: Živojin Mišić, Radomir Putnik itd.
Kako ćete sada da objasnite onim licima koja se nalaze u pritvoru ili u zatvoru, da je u roku od tri dana nadležan sud da donese rešenje da se puste, ako ima nekih na izdržavanju kazne zatvora. Šta će oni što su ukrali kokošku ili biciklom nekoga zakačili, pa je pao i povredio se? On se nalazi u zatvoru, a ovaj koji treba da brani svoju državu, nagrađuje se i treba da ide na slobodu. Gde to ima? Nema ni u jednoj državi. Ovako kako se ponaša Vlada Srbije, kada je u pitanju vojska, toga nema.
Što se ne donese neki propis da se poboljša položaj vojske? Kolike su plate oficira? Bio sam prisutan nedavno kada je potpukovnik Vojske SCG rekao – nemam 30 dinara da kupim kiflu za doručak, zbog toga što mi žena ne radi, dvoje dece školujem, stanujem privatno. Što o tome ne brinemo? Brinemo o profiterima koji su pobegli u inostranstvo, i to kada. Hajde da su se promenile okolnosti. Koje okolnosti su se promenile? Čak su okolnosti povoljnije da mora da služi vojsku, jer je zemlja bombardovana, uništena. Treba da obnovimo našu vojsku.
Pre neki dan je bila emisija, Belorusija pokazuje svoju avijaciju, tenkove i vojsku. Kad je naš mlazni avion poleteo? Da li lete naši lovci, da li treniraju? Koliko imamo mlaznjaka, aviona, koliko imamo tenkova danas na upotrebi? Ako nas Šiptari budu napali, šta ćemo onda da radimo, hoćemo li i Šiptare da amnestiramo i da ih oslobodimo?
Amnestirana je Fjora Brovina. Meni se obratio predsednik SRJ, kada sam bio ministar, gospodin Koštunica, i kaže da se pomiluje Fjora Brovina, a ona je čupala noge i ruke srpskoj deci kada su bila porađana u Prištini, u bolnici. Bila je lekar, ministar za vreme onih poznatih terorističkih aktivnosti.
Bila je zatvorena u Požarevcu, osuđena od strane Okružnog suda u Nišu. Posle 15-20 dana automobil koji sam koristio – odvezao je. Evo gospodina Tomislava Nikolića, video je to, odvezao je Brovinu u Prištinu. Koštunica je pomilovao Fjoru Brovinu. Hiljadu trista šiptarskih terorista je osuđeno u Požarevcu. Vojislav Koštunica donosi odluku da se pomiluje 1300 terorista.
Pitamo se da li je neko od Srba koji su zarobljeni, pomilovan ili razmenjen. Gde su naše sestre, majke, ćerke, koje su silovane, javne kuće su otvarane po Prištini i po Albaniji. Niko nije uzeo pravo sebi da kaže – čekajte ljudi, hoćemo li razmenu, pomilovanje ili amnestiju? Da, ali i reciprocitet. Do toga nije došlo, kao što vidite. Nijednog Srbina Šiptari nisu pustili. Ili su ga ubili ili ga na drugi način likvidirali.
Dame i gospodo, ne možemo da rastačemo vojsku. Srpski radikali će se sigurno truditi da se vojska osposobi u svakom trenutku, da može da brani zemlju i na kopnu i u vazduhu.
Odvajaće se od usta, ali će se tim ljudima i toj odbrani zemlje pokloniti izuzetna i to dužna pažnja, koja mora imati prioritet.
Na ovakav način, dezertere koji beže da ne služe vojsku, sada nagrađujemo. Ono što je rekao gospodin Toma Nikolić, njegovi sinovi su služili vojsku, svi radikali su služili vojsku. Ne daj bože da se u mom selu čuje da moji sinovi nisu služili vojsku, ne bih mogao da se pojavim pred mojim seljacima. Rekli bi – kakav je taj, da ti nije sin slučajno otišao da služi civilni vojni rok? Ne, nisam se time služio.
Ponosim se što radikali svoju decu šalju u vojsku, bilo to ili ne bilo nekom milo. Nadam se da to ne ide u prilog natovcima, osvedočenim istorijskim neprijateljima Srbije. Njima ne odgovara da imamo vojsku. Zato sad treba da donosimo zakon i još da ih odlikujemo, da im damo čak i novčanu pomoć.
SRS neće glasati za to. Mi radikali nećemo nikada to dozvoliti, obnovićemo vojsku sigurno, jer SRS uverljivo i ubedljivo pobeđuje na sledećim izborima i videćete kakvu ćemo vojsku imati u državi.

Hvala vam, gospodine Jojiću. Izvinite što sam morao da dam proceduralna pojašnjenja. Isto tako mi je zadovoljstvo da podsetim da ste u pravu, sudeći po izveštajima koje daje ministar odbrane, svejedno što se vrše različiti napadi na vojsku, odziv regruta od toga ne zavisi i on je i dalje vrlo veliki, što znači da ova svest u srpskom narodu postoji. To su statistički podaci.
Reč ima narodni poslanik Zoran Krasić.

Gospodine Stojkoviću, ni krivi ni dužni sedite u ovoj sali. Slali ste vašu decu u vojsku, ispunili svoju obavezu i verujem da će i vaša deca da ispunjavaju tu obavezu.
Verujem da vam je teško što morate da slušate ovo, ali poručite Vojislavu Koštunici, podsetite ga na ovo što je gospodin Jojić direktno ukazao gde je Vojislav Koštunica saučestvovao, odnosno otvorio proces saučestništva u rastakanju naše vojske.
Da vas podsetim kako je to krenulo. Kada su 1984. godine Vojtila i Regan pravili dogovore šta da se radi, kako da se rasturi Istočni blok, u tom dogovoru je postignut neki sporazum da se Vojtila odrekne teologije oslobađanja u Južnoj Americi, kako bi američki kapital napravio još veći prodor, a zauzvrat će se realizovati istočna politika Vatikana i posebna politika Vatikana na razbijanju bivše SFRJ.
Zato su Amerikanci 1991. godine za samo četiri meseca promenili svoj politički stav od suverene, samostalne, sa nepovredivim granicama SFRJ, do priznavanja nezavisnosti Hrvatske, Slovenije itd. Faktor koji je smetao u tom razbijanju bivše SFRJ bila je JNA i krenulo se sa njenim razbijanjem. Prvo kukavičije jaje u JNA koje je imalo zadatak da je razbije, bilo je Savez komunista-Pokret za Jugoslaviju.
Naravno, došao je Boris Tadić, kao ministar vojni je čak prepravio neka doktrinarna shvatanja o vojnoj obavezi. Odavno smo imali u našem vojnom zakonodavstvu zakonsku mogućnost da se istakne prigovor savesti, a to znači da neko služi vojsku, a da ne nosi oružje. Išli su u inžinjerijske jedinice, bili su u toj tzv. logistici – kuvari, medicinsko osoblje, ali sa uniformom, u vojnim bibliotekama, orkestrima itd.
Pored izuzetno dobrog vojnog propisa koji je omogućavao da zbog malih zdravstvenih problema veliki broj ljudi dobije oslobađanje od služenja vojne obaveze ili da se proglasi ograničeno sposobnim za vojnu službu, pa da dobije još neku beneficiju, u pogledu uslova u kojima ispunjava svoju zakonsku obavezu.
To je sve pod uticajem savetnika koji nisu služili vojsku, znači, glavni vojni savetnici ministra odbrane, Borisa Tadića, bili su ljudi koji ne znaju šta je vojska, jer je nisu služili. Rekli su da je potrebno civilno služenje vojske i tada smo dobili bebi-siterke, dobili smo ove druge.
U vojnom odseku u Kovinu, pametno su se setili, pa sve te koji su za civilno služenje vojske upućivali su u onu bolnicu da skupljaju lišće, zadovoljni što ne idu u vojsku, pa kada su posle nekoliko dana videli da je tamo terapija skupljanje lišća, brže-bolje su tražili da idu da služe vojsku. Znači, omalovažavanje ide do krajnjih konsekvenci.
Nema ovde onog prirodnjaka u ovoj oblasti, a ovo je ipak teren prava. Analogija nije od koristi, zabranjena je, ne može analogija da se primeni u ovoj oblasti, ne može neki propis da se tumači analogijom u odnosu na neki drugi propis, ali eto, laička skupština, pa sada svako sa titulom može sve i svašta ovde da iznese, da misli da je u pravu, ali nije.
Analogno tumačenje u pravu je zabranjeno, bukvalno rečeno – zabranjeno i zbog toga sve odluke padaju. Ako se neko greškom pozove i kaže da će se koristiti nekom analogijom, znajte da ta presuda pada, jer viši organ vodi računa da se nikada analogija ne primeni, postoje neka druga tumačenja.
Prosto sam iznenađen da u okviru ovog zakona nije išla i nagrada. Znači, pored toga što se oslobađaju krivičnog gonjenja ovih 2.500, kako je ovde navedeno, mislim da je jedan član trebalo da glasi da svako od njih dobije još po 1.000 evra od strane države, jer je Mlađan Dinkić obezbedio suficit u budžetu i mogućnost da konkurišu da dobiju stan.
Znači, ne idu u zatvor, ne odgovaraju krivično što su prekršili zakon, već treba država da ih časti, 1.000 evra za džeparac i pošto su mlađi od 45 godina – prioritet kod korporacije o kojoj ste doneli zakon, da odmah dobiju stan. Zašto? Oni su faktički dokazali da su bili ispravni, bili su u pravu. Ovi koji nisu hteli da idu u vojsku, oni su u pravu, to ste rekli, pa čak ne izglasali ovaj zakon, treba da uživaju društveno priznanje.
Predsednik je malopre napomenuo da su podaci o odzivu regruta na služenje vojnog roka sasvim zadovoljavajući. Jeste, 70%. Zbog toga se donosi ovaj zakon da sledeće godine ne bude 70% nego da bude samo 10%. Ovde se kažnjava 70% ljudi, a nagrađuje 30%. Nagrađuje se onaj što je kršio zakon.
Da vas malo podsetim koji su to članovi i kako ide sa našim amnestijama. Amnestija i pomilovanje regulisani su Krivičnim zakonom, ali za nas su interesantne neke amnestije koje su se u međuvremenu desile, pa ću krenuti od prve koja je urađena 1996. godine.
Moram da kažem, pošto sam tada bio poslanik u Saveznoj skupštini, da je nekoliko godina bio pritisak da se da jedna amnestija i tom amnestijom su obuhvaćena sva lica koja su do 14. decembra 1995. godine učinila krivično delo, pa se navode krivična dela.
Zašto taj datum? Dejtonski sporazum. Moram da vam kažem kada se pribegava amnestiji. Međunarodno humanitarno pravo zna za institut, odnosno za standard, kada po pravilu dolazi amnestija.
Amnestija dolazi kada se završe veliki oružani sukobi, kada se postigne mir, onda se u nekom periodu pribegava amnestiji, zato što više nije u tom vanrednom stanju, u stanju društvenog konflikta koji nije mogao drugačije da se reši, već su oružane strane uzele oružje u ruke i onda treba da se ide sa aktima milosrđa prema onima koji zbog straha ili zbog drugih stvari nisu ispunili svoju zakonsku obavezu, bez obzira na kojoj su se strani u sukobu nalazili.
Verovatno, 1996. godine pod velikim pritiskom, moram da kažem i pod pritiskom Demokratske stranke, koja je bila simbolično zastupljena u Saveznoj skupštini, ali međunarodne organizacije, nevladine, crna, bela, žuta, data je ta amnestija. Mi nismo glasali za tu amnestiju, to moram da vam kažem. Obuhvaćena su krivična dela 214. i 217. Krivičnog zakona, u to vreme SRJ, pošto je taj zakon regulisao u posebnoj glavi ta krivična dela.
Šta se dešava? Dešava se da SRJ 2001. godine donosi takođe Zakon o amnestiji i obuhvaćena su ista krivična dela koja su navedena u ovom predlogu zakona koji je danas na dnevnom redu: član 202. – odbijanje, primanje, upotreba oružja, neka neko zaista objasni koji je bio problem da se neko krivično goni po ovom članu Krivičnog zakona, kada je ministar odbrane Tadić omogućio svakome da bez oružja služi vojsku. Kako je moguće da neko može da odgovara po ovom članu? Dalje, neodazivanje pozivu i izbegavanje vojne službe, iz člana 214, zatim izbegavanje vojne službe onesposobljavanjem i obmanom, iz člana 215, samovoljno udaljenje, bekstvo iz Vojske Jugoslavije, iz člana 217, izbegavanje propisa i pregleda, iz člana 218. i 219.
Malopre smo čuli da postoji amandman DSS-a koji obuhvata i ova dela, potpuno nepotrebno.
Ova dela su moguća samo ukoliko je društvo u mobilizaciji, u stanju neposredne ratne opasnosti, pa zato ide neka priprema za oružane intervencije itd. Toga nije bilo, tako da gotovo nije moguće ovo delo.
Šta je obuhvaćeno ovim predlogom zakona? Period od 7. oktobra do danas, a to je period, što tzv. "demokratski blok" potencira – period velike demokratije, ekspanzije demokratije, prva demokratska vlada, prvi demokratski premijer, prva demokratska vojska, prvi demokratski predsednik, sve prvo i demokratsko.
Zar je moguće da neko u tolikom talasu demokratije izbegava zakonsku obavezu? Kako se uopšte neko drznuo da se suprotstavi demokratiji?
Menjali ste ove zakone. Donet je novi Zakon o vojsci, uništili ste vojne sudove, bacili ste ih ovamo, rasturili vojnu obaveštajnu, vojska je maltene podeljena. Malopre ministar izađe i kaže – znate šta, moramo ovaj zakon da donesemo, Crna Gora je izvršila amnestiju. Pa šta?
U Crnoj Gori postoji vlast koja na svakih šest meseci, odnosno njihov premijer svoju sestru advokata angažuje da sa dva miliona evra pređe preko Jadranskog mora, ode do Napulja, Barija, to preda nekom od tužilaca tamo i zamoli da više ne pričaju o tome kako je Milo Đukanović učestvovao u švercu cigareta.
Ceo politički problem je zasnovan na sudbini jednog čoveka. Zbog čega? Zato što je Vrhovni sud Italije, na pitanje njihovog tužioca da li važi imunitet Mila Đukanovića u inostranstvu odgovorio – ne važi. Italija može da ga hapsi u inostranstvu i da ga dovede u zatvor.
Celo pitanje referenduma i ovo drmanje i rasturanje države je zbog toga što treba da se zaštiti po nečijim kriterijumima, po kriterijumima mafije, čovek koji najduže vlada u Evropi.
Krenuo sa jednim džemperom u 30-toj godini i evo 16, 17 godina, da li je predsednik Vlade, da li je predsednik Republike, to je sve demokratija. Pravite društvo tim ljudima i takvim postupcima.
Naravno, naša vojska se uništava. Sada očekujete od radikala da pokažu maksimum demokratije, razumevanje, neki akt milosrđa prema onima koji nisu poštovali prvu demokratsku vladu, demokratsku vlast, demokratskog premijera, demokratskog predsednika Republike koji je bio ministar odbrane i uveo služenje vojske sa pampers-pelenama, nošama, sa skupljanjem lišća itd.
Mislim da treba da imate malo poštovanja prema ovoj zgradi, ovim stolicama i ovim građanima koji možda gledaju ovaj prenos, jer stvarno posle ovoga – ko od vas može da izađe i da kaže nekome, znate, treba da se odazovete na poziv i da idete da služite vojsku.
Ne znam kako možete da pozovete nekoga da služi vojsku, odmah će da vam začepi usta i da kaže – prekini, što mene teraš da služim vojsku, ako moji idoli, a verovatno su sportisti, glumci neki idoli za mlade, ne mogu da služe vojsku. Ako mogu da urade neke druge stvari, zašto ne bih i ja.
Ovde se priča o nekoj transformaciji, ovde je jedan poslanik sedeo dugo i može sebi da priušti svašta, kao da neko jedva čeka da bude profesionalni vojnik, kao da uživa u tome, pa kaže – dajte napravićemo 10.000 profesionalnih vojnika itd. Ako je potrebna transformacija vojske, izvršite transformaciju, pa onda idite na neka oslobađanja, na nešto drugo.
Još niste transformisali vojsku. Gledate zakonom da sa 70% odziva smanjite to i moram da kažem zbog javnosti, uredno se odazivaju pozivima svi građani Republike Srbije. Pre nekoliko dana je jedan general u TV emisiji rekao: odazivaju se i Srbi i Mađari i Muslimani i Bugari, svi koji doživljavaju Srbiju kao svoju državu. Čak je dao i procente, da se neke nacionalne grupe i u većem procentu odazivaju.
Zašto to uništavate? Ljudi doživljavaju ovu državu kao svoju, a ne date im da je tako doživljavaju. Saučesnici ste Havijera Solane, NATO pakta, treba da znate da je NATO pakt formirao PE12, evropsku zajednicu za ugalj je formirao PE12, Albaniju je 1913. formirala Austrougarska, u koaliciji sa Vatikanom i sad se pregovori, odnosno razgovori o Kosovu i Metohiji, vode u Beču.
Zar vam nije jasno u koju ste se kučinu upleli. Sve to predstavljate demokratijom, otvorenošću, tolerancijom, krajnjim dometom neke politike. Koja je to vaša politika? Iza vaše politike nemamo vojsku, policiju, nemamo patriotizam, osećaj za ovu državu. Naravno, podnesoste predlog zakona, zapali se napolje, čeka se 126, izglasa se, posle ne može da se primenjuje. To nam je praksa već pet godina. Koji je zakon primenjen otkad je zapljusnula demokratija Srbiju. Nijedan zakon. Polovina nisu primenljivi, a onu drugu polovinu primenjuju kako žele na svim nivoima, tako da će naša vojska da bude sa metlama, a istovremeno proganjate ljude, pravite neke afere za uniformu, pancire itd. Gde je tu logika, kakve tu logike ima?
Sada jedan deo, zbog naših građana koji stvarno brinu kada pošalju svoju decu u vojsku. Nema Mlađana Dinkića, njega to sada ne interesuje. Zašto nije predložio Izmene Zakona o porezu na dohodak građana, da svako ko je poslao dete u vojsku ne plaća porez na dohodak građana. Zašto nije predložio još neko poresko oslobađanje i neku beneficiju za onoga koji ispunjava zakonsku obavezu?
Hajde da okrenemo stvari, da častimo onoga koji poštuje zakon. Ne, vi častite onoga koji krši zakon.
Molim vas, dajte poresko oslobađanje, dajte neku beneficiju za struju, za telefon, izmislite nešto, svaku beneficiju ćemo da vam podržimo za onu porodicu koja je poslala dete u vojsku.
Zašto beneficija? Zato što ima pojačanih troškova i oko ishrane i oko drugih stvari. Neka bude ovako, svaki vikend idu kući i to više nije vojska kao nekada, ali dajmo gest da kažemo da nam je stalo do države. Ne postoji država koja ne raspolaže monopolom fizičke prinude, koja nije sposobna da štiti svoje granice.
Sada će neko da kaže – koje su naše granice. Bez obzira koje su naše granice. Zašto Amerika ima vojsku, zašto Holandija sada diže vojsku na 80.000 vojnika, a u NATO paktu je? Svi dižu broj vojnika, jedino kod nas se priča – najveća demokratija, ugasite vojsku, ne treba vam vojska, okrenuli ste stvari. Kao da pripadate ovim medijskim agencijama koje vode nekadašnji "Idoli".
Nemojte tako da radite. Molim vas, obavestite onog Koštunicu, probudite ga i kažite mu da povuče ova dva zakona. Brukate državu sa ovim zakonima. Naravno da nećemo da uđemo u salu kada se bude glasalo o ovome i prozivaćemo uvek one koji navodno podržavaju manjinsku vladu, čuvaju ih, čuvaju državu od Demokratske stranke, a DS je u koaliciji sa DSS-om, jer je DSS podržao radi kohabitacije Tadića, a Tadić sutradan rekao – mene je narod birao, kakva DSS. Ko će normalan da shvati šta radite?

Reč ima narodni poslanik Božidar Koprivica, potom narodni poslanik Aleksandar Vučić, pa Branislav Rankić. Inače, zakon nije promenjen u međuvremenu. Nije moguće da ljudi šalju decu u vojsku i dalje. U vojsku idu isključivo punoletni građani. Prema tome, oni uživaju sva prava ili povlastice. Izvolite.

Poštovani narodni poslanici, pred nama je Predlog zakona o amnestiji. To je, po svojoj sadržini, vrlo kratak zakon, koji sadrži svega 11 članova, pa ako odbijete ona tri zadnja člana koji predstavljaju prelazne i završne odredbe, praktično je to zakon koji se svodi na jednu stranu.
Amnestija je po svojoj pravnoj prirodi akt u obliku zakona koji donosi Skupština, kojim se neodređenom broju lica daje oslobađanje od krivičnog gonjenja, oslobađanje od rešenja kazne i brisanje osude. To nije akt milosti izvršne vlasti, kako je ovde rečeno.
Predlogom zakona o amnestiji predviđa se davanje amnestije licima koja su od 7. oktobra 2000. godine do dana stupanja na snagu ovog zakona učinila krivična dela, a to su krivična dela protiv oružanih snaga, krivična dela iz člana 202. 214. i 215. Spadaju u grupu najtežih krivičnih dela, a to su krivična dela odbijanje primanja i upotrebe oružja, izbegavanje vojne službe, samovoljno udaljenje ili bekstvo iz Vojske Jugoslavije.
Dakle, ova krivična dela za koja se traži amnestija su predviđena osnovnim Krivičnim zakonom, koja su u nadležnosti savezne države, pa je jedino logično da amnestiju za ova krivična dela može dati samo skupština Srbije i Crne Gore.
Postavlja se pitanje, ako se amnestija daje za ova teška krivična dela, čemu onda vojna obaveza? Dakle, da se ne ispunjava ta vojna obaveza, nama ne može biti opravdanje, dame i gospodo narodni poslanici, jer služenje vojnog roka je zakonska obaveza i ne sme biti opravdanja da se ista ne ispunjava.
Sada se obraćam građanima Srbije, posle 5. oktobra i "buldožer" revolucije, divljačkog paljenja Skupštine, TV, navodno je došla preko noći, odnosno procvetala, demokratija koju su predvodili najlošiji ljudi – kriminalci, pa bi sada predlagač, Vlada Srbije, posle šest godina da amnestira, odnosno abolira sve one kukavice i dezertere koji su učinili krivična dela predviđena našim zakonom, krijući se iznad procvetale demokratije, koju je navodno donela ona marionetska i ova marionetska vlada, lažući i varajući ovaj naš napaćeni narod.
Kako je moguće abolirati dve i po hiljade kukavica i dezertera koji su odbili da služe vojni rok, pa se onda sa pravom postavlja pitanje – zašto se ne donese zakon kojim će se abolirati osuđeni za krivična dela, odnosno veliki broj građana koji su osuđeni za mnogo blaža krivična dela.
U praksi se dešava, a imao sam kao advokat slučaj da jedan moj izgladneli klijent, odbranu sam pružio po službenoj dužnosti, obije trafiku i uzme pola kilograma kobasice i da za to bude osuđen na bezuslovnu kaznu zatvora. Ako amnestirate dezertere i kukavice koji su činili teška krivična dela onda abolirajte i gladne građane ove zemlje. Hvala vam.