Reč ima poslanik Željko Tomić.

Po Poslovniku, ali mogu i po amandmanu, pošto je gospodin Žarko Obradović rekao neke stvari na koje bi trebalo po meni da se reaguje.
Gospodine Obradoviću, podsetiću vas na polovinu 80-tih godina, kada je jedan visoki funkcioner Gradskog komiteta Saveza komunista Beograda, zvao se Slobodan Milošević, grozničavo reagovao na inicijativu da se izdaju i štampaju sabrana dela gospodina Slobodana Jovanovića i tih 12 knjiga tada nije uspelo da ugleda svetlo dana.
Podsetiću i na 93. godinu prošlog veka, kada je gradska vlast u Novom Sadu, koju su činile u koaliciji socijalisti i radikali, preimenovali jednu ulicu, zvala se Čaki Lajoša, a sada se zove Bulevar Slobodana Jovanovića. Prva ulica u Srbiji sa tim nazivom, čak bulevar.
Podsetiću vas da je to bio prvi Srbin koji je predavao na Sorboni ,između ostalog, i za kraj samo da vam kažem da sam ponosan što i danas živim u toj ulici i da je Slobodan Jovanović dočekao, osim toga što se nalazi na najskupljoj srpskoj novčanici, da je dočekao da Srbi u njega gledaju kao osobu koja je puno zadužila ovaj narod. Hvala vam.

Prvo replika. Ne znam u čemu je polemika, dela Slobodana Jovanovića su štampana u vreme vlasti Slobodana Miloševića. Jeste, tačno je. Izvolite, gospodine Vučiću.

Dame i gospodo narodni poslanici, Slobodan Jovanović je, uz Lazu M. Kostića, jedan od naših najistaknutijih i pisaca, i istoričara, i sociolog, a i publiciste i pravnika. Njegova teorija rezonovanja je nešto na čemu se danas uči, vaspitavaju svi pravnici u Srbiji. Izašao sam ponukan pre svega onim što je izgovorio gospodin Krstin sa ove govornice, ali i onim što smo čuli posle toga.
Dakle, nismo mi neko ko je još u stanju da sa dovoljno istorijske distance sagledava istorijske događaje, ali zaista ono što je pročitao gospodin Krstin o stradanju porodice Glavaški je jezivo. Da li je takvih primera bilo mnogo? Da, bilo ih je, i u Banatu, i u Bačkoj, i u Sremu, i u Šumadiji i skoro svuda po Srbiji. Otimana je imovina ljudima samo zato što su umesto 200 metara bilo kojeg žita davali po 100, 150, koliko ko je mogao da proceni.
Umesto da vodimo ideološke rasprave, Toma Nikolić je sa ove govornice rekao - familija s jedne strane mu je bila u partizanima, nisu bili komunisti, ali su bili u partizanima, familija s druge strane mu je bila u četnicima, šta da radite ljudi, nije nam vreme da o tome raspravljamo. Sada ću nešto drugo da vam kažem. Takva je većina familija u Srbiji. Retke su one familije koje su potpuno čiste, na ovoj ili onoj strani. Svejedno. Tako su izmešane, žive jedni pored drugih na ovaj ili onaj način.
Ono što je najvažnije, a to je što želim da vam ukažem u ovom trenutku i u ovoj replici. Ispričali ste jednu jezivu i potresnu priču o porodici Glavaški. Sada ću da vam ispričam drugu. Nadam se da će vam biti zanimljiva.
Uhapsile neke vlasti čoveka pod optužbom da je prijatelj nekog drugog koga progone i tog koji je prijatelj nekog drugog koga progone teraju da kaže gde mu je taj prijatelj. On ili ne zna ili neće da kaže, tek oni ga i dalje drže u pritvoru. U međuvremenu ministar jedan ukida po sistematizaciji mesto na VMA za farmaceuta, otpušta mu ženu sa posla. Istovremeno mu otpušta i ćerku sa posla, a taj čovek i dalje bez optužnice, pod jedinom sumnjom da zna gde mu je prijatelj kojeg za nešto goni neka vlast, čami iza rešetaka.
Taj slučaj se dešava u martu i aprilu 2006. godine. Ovo je primer jednog malog običnog čoveka po imenu Jovo Đogo. Nije ni član SRS, običan čovek, Jovo Đogo. Kriv zato što poznaje generala Mladića. Presudu ste mu napisali unapred, otpustili mu ženu, otpustili mu ćerku. Niko o tome priču ne pravi. Od čega će leba da jedu, od čega će da žive, šta će da rade? Interesuje li to koga u Srbiji? To je potpuno ista priča ili mnogo gora, nego priča koju smo malopre čuli, koja je stravična.
Ne bi bilo spora da se mi saglasimo da ti ljudi dobiju pravo na rehabilitaciju, bez ikakve sumnje to zaslužuje i porodica Glavaški i mnoge druge porodice i u Bečeju, i u Novom Bečeju, i širom srednjeg Banata i južne Bačke i svih ostalih delova naše Srbije. Ali, ovo je ključna stvar. Mi to imamo danas. Ko će njemu da da rehabilitaciju? Ko će toj ženi, ko će toj ćerki da da rehabilitaciju? Za šta su krivi? Zato što ćerka voli svog oca.
Ljudi vi danas terate sina da izda svog oca. Oni zlikovci to rade u Republici Srpskoj, vi to radite ovde. Hajde onda da hapsimo i šurake, pa će i oni nešto da kažu. U čemu je razlika? Što, na ovo ste naterani? Što, da nije ovo iz onog dela o čemu je čitao gospodin Obradović, kako kažu, pa sada izvršite zadatak? Kakva je razlika između one okupacione vlasti i ove? Ko će to da procenjuje? Što to da sada procenjujemo? Što da ne procenjujemo za 10, 20, 30, 50 godina?
Vi ljudi i dalje imate na snazi u pravnom prometu Zakon o lustraciji. Je l' tako, ministre Stojkoviću? Šta radite tim zakonom? Da izbacite iz javnog života one koji vam se ne sviđaju, koji su bolji i pametniji od vas, one koji će da dobiju veću podršku i poverenje naroda i koje ne možete svojom pameću da pobedite, svojim idejama i svojim argumentima. Nego kako ćete da ih pobeđujete? Aha, zabrani mu. Onda ja moram da pobedim zato što ostajem sam na političkoj sceni. To su fašistički zakoni najgore vrste. Ti ljudi se zalažu za to.
Jedan savetnik, onaj za fekalna pitanja, bi tukao sve, a neće ženu i decu, pošto smo mi svi žena i deca, mnogo je pametan i duhovit, ljubi ga majka pametnog. Ovaj drugi bi logore na stadionima pravio. Onaj Vlajčić. O čemu pričamo mi? To nećete da obuhvatite ovim zakonom. To neće niko živi da obuhvati na takav način.
Znate, kada smo govorili prvi put, mi bismo mogli sa vama da se složimo oko mnogo slučajeva gde je rehabilitacija potrebna. Ono što nas plaši jesu dvostruki aršini. Ono što nas plaši, ministre Stojkoviću, jeste činjenica da je Milanović osuđen na 10 godina robije, a nije on bacio krstareću raketu na RTS. A oni koji su nedvosmisleno počinili taj zločin i javno se hvalili da su taj zločin počinili, gospodine ministre, dolaze vam kao najveći prijatelji i savetodavci, i govorite nam da nam je najveći cilj da naša štikla uđe u njihovu zadnjicu i da viri odatle, jer ćemo tako najbolje da živimo.
Gospodine ministre, na kraju vas pitam, izvinjavam se vama, gospodine Anđelkoviću, pošto niste bili u prepodnevnom delu, da vi meni odgovorite, za one koji nisu bili u sali i za ljude koji gledaju, dogodio se stravičan verbalni zločin. Predstavnik DS iz Trgovišta, i to zvaničnik opštine Trgovište, Jovica Mihajlović, opštinski menadžer, zahtevao je odvajanje dela teritorije Republike Srbije, zahtevao je otcepljenje opštine Trgovište od Republike Srbije. Rekao je da će biti raspisan referendum za izdvajanje Trgovišta iz Srbije i pripajanje susednoj Makedoniji, ukoliko država brzo ne odreši kesu i taj kraj pod hitno pomogne sa dva miliona evra.
Gospodine ministre, on je odredio i cenu teritorije Republike Srbije. Teritorija opštine Trgovište je 370 kvadratnih kilometara. Teritorije države Malta je 312 kilometara kvadratnih. On bi se odrekao veće teritorije nego što je država Malta. Ne bi se odrekao onako što on to misli, pa sad vi računate ideološki kao što to mogu da kažu Albanci iz Preševa ili ne znam gde, eto mi iz nacionalnih razloga hoćemo. Ne, on bi se za pare odreko, za dva miliona evra, to je njegova cena gospodine ministre. To je cena zločinca. Pitam vas, gospodine ministre, je li država nešto preduzela u međuvremenu i hoće li država nešto da preduzme u međuvremenu?
Inače, zahvaljujem vam se, gospodine Tomiću, ponosni smo na činjenicu da smo učestvovali u davanju imena prelepe ulice u Novom Sadu, prve u Srbiji koja će biti bulevar Slobodana Jovanovića, a postiđeni smo odnosom beogradskih vlasti danas koji ukidaju ulice. Možda niste primetili, rođen sam u ovom gradu ovde, znam te ulice i teško mi je da naučim njihova druga imena. Maršala Tolbuhina i Generala Ždanova, znate li uz koje obrazloženje su ukinute ulice, dragi prijatelji. Nije da su promenili, pa rekli - vratili na Resavska, a dali negde neku drugu.
Ukinute su ulice generala Ždanova i maršala Tolbuhina, uz obrazloženje ovih lopova iz beogradske vlasti, kažu - nije praksa u svetu da se ulice daju istaknutim komandantima. Ljudi su, između ostalog, učestvovali u oslobođenju Srbije. Njihovih ulica nema.
Pita ih ruski ambasador, kako možete, znate kakvo je to ponašanje prema Rusiji, prema Rusima koji su učestvovali u oslobađanju Srbije? Nemojte da smetnete sa uma...
(Predsedavajući: Vreme, gospodine Vučiću.)
Izvinite, molim vas gospodine Anđelkoviću, za one koji ne znaju, Rusa je poginulo 22 miliona u Drugom svetskom ratu, Amerikanaca 125.000 - 200:1.
Mi imamo ulice kakve hoćete, od Makenzijeve do ne znam koje, ne kažem da ne treba da bude, samo pitam da li je moguće da nema mesta za generala Ždanova, maršala Tolbuhina, nema nigde mesta - ni u prigradskim delovima, zato što najgore okupacione sluge upravljaju Srbijom i zato što Srbiju razaraju. Mi treba da gledamo u budućnost i da nam se slučajevi ni Glavaških, ali ni Jova Đoga nikada više ne ponove, tek tada ćemo imati normalnu Srbiju i normalnu zemlju. Hvala vam.

Ovde je zatražen prijem kod predsednika Republike, gospodina Tadića, a koliko znam gospodin Tadić je bio pre mesec dana u Trgovištu.
(Aleksandar Vučić, sa mesta: Da li mogu da dam jednu dopunu, jednu značajnu informaciju?)
Molim vas, gospodine Vučiću, sačekajte malo. Verovatno se možda Tadić dogovorio da ovaj generalni menadžer to kaže.
(Sredoje Mihajlov, sa mesta: Hteo bih nešto po Poslovniku.)
Molim vas, prvo ministar, pa onda ćete vi.
Izvolite, gospodine Stojkoviću.

Svi šefovi poslaničkih grupa su izašli, konstatovali smo da je grešaka države bilo, da je bilo ljudi koji su predstavljali žrtve. Mislim da tu možemo da se složimo, pa da ne idemo u političke rasprave, kako reče gospodin Vučić, jer onda te ideološke rasprave vode u drugom smeru, a želja je sa ovim zakonom da jednom to zakopamo i da kažemo - jeste, bilo je grešaka, dajte da ih ispravimo, ubuduće da ne bude takvih stvari. To je želja predlagača. U tom smislu predlažem da to uradimo.
Ujedno, da odgovorim na dva pitanja koja su meni postavljena.
Prvo, povodom uvrede Skupštine. Moram da kažem da izmenama Krivičnog zakonika više nema mogućnosti da javni tužilac štiti Skupštinu. Tu bi morali vi pojedinačno da podnesete tužbe. Možda bi to bio pravi put. Ako se poslanici osećaju povređenim u određenim stvarima, neka podnesu tužbu. Mislim da će to biti onaj pravi put da se stane eventualnim vređanjima, klevetanju i sličnim stvarima. Predlažem da pogledamo propise, možemo Krasiću da porazgovaramo, pa ćete videti da sam u pravu.
Druga stvar, na koju bih želeo da ukažem, vezano za ovo što je ovde predloženo vezano za Trgovište.
Mogu informativno da kažem da sam razgovarao sa republičkim tužiocem, da su oni dole na terenu, pa će pogledati tačno šta je tu uradilo vranjsko tužilaštvo. Želim da ukažem na dve stvari: jedna je, mislim da se radi o članu 222. i 223. ZKP. Oni jasno kažu, "državni organi su dužni da prijave, ako ima sumnje da je izvršeno delo koje se goni po službenoj dužnosti". Za ovaj slučaj, to bi bila Skupština, državni organ. Ima onaj drugi dodatak koji kaže, "svaki građanin koji dođe do podataka da je izvršeno delo, treba da prijavi". Znači, nema onu odgovornost da bi vršio krivično delo neprijavljivanja, ali treba.
Predlažem, pošto imate sve dokaze, da se podnese prijava i da se priloži sve tužiocu da može da postupi po tome. To je moj predlog.
Još jedna informacija, pošto ste govorili o strahu, za ovo vreme ste me dovoljno upoznali, čovek sam koji nema straha, ne radim ništa zbog čega bih se plašio. Prema tome, nemojte reći, ako se plašite. Ne plašim se, kada se budem plašio, nećete me videti ovde. Hvala vam.

Zahvaljujem se, ministre.
Samo je važno da se ne nastavlja nasilje, danas je preglasavanjem u Žabarima izborna komisija konstatovala da je smenjen predsednik Opštine, iako nije smenjen. Molim da državni organi odmah preduzmu mere i pokrenu krivične prijave protiv onih koji glasaju na izbornoj komisiji suprotno zakonu, koji jasno kaže da 50+1 treba da bude za smenu predsednika opštine. Skupština koja je usvojila zakon mora da ga i tumači. Prema tome, ne može se glasanjem izborne komisije kršiti volja građana koji su izašli na izbore.
Po Poslovniku za reč se javio Sredoje Mihajlov. Da vidimo koji je član prekršen.

Prekršen je član 104. Mene je stravično povredio, a vređa i dostojanstvo ove skupštine. Reći ću vam zašto vređa.
Mislio sam da, kada se usvajao ovaj zakon, neće biti diskusije. Nisam se javio za reč, jer nisam hteo da pričam, strašno me je to bolelo i iritiralo, nisam hteo nijednu reč da kažem, a imao sam o tome jako puno da pričam. Pošto je to postala sprdnja, sa ovim zakonom, očekivao sam, u mom kraju kada neko nešto neprijatno uradi, onda on želi da se o tome ne priča, ako još zna da je kriv, onda želi nekako da se zaboravi, da mu to sugrađani zaborave, naročito mu je stalo da se onaj, ko je na neki način bio oštećen ili povređen, da dobije neko zadovoljenje. Mislio sam da o tome ne pričamo.
Sada ću vam kazati par stvari. U Novim prilozima za biografiju Tita koju je napisao Dedijer, ne znam tačno stranu, ali citiraću - Dedijer je otišao, poslao ga je Tito da ide u Crnu Goru zato što je tamo slabio pokret, da vidi šta se tamo dešava. To veče kada je stigao, sudili smo tamo jednom čoveku, koga su osudili na streljanje.
Onda je on pitao: šta je čoek kriv, šta je uradio, da li je sarađivao sa okupatorom? Onda su mu rekli da mu je sin tu u partizanima i da je on jedino kriv što je bio kulak.
Gospodo, da vam kažem, doživeo sam sličnu sudbinu.
Neću da pričam o mojim Elemircima, ali sada ću vam reći, čika Boško Petrov, koji je i sada živ, držao je partizane dve godine na svom salašu, rizikujući da mu streljaju Nemci porodicu, a posle rata su ga ladno konfiskovali, mogu vam doneti spisak. Mog dedu su takođe proglasili za kulaka, iako je moj otac bio u Narodnooslobodilačkoj borbi, iako je bio borac, proglasili su ga takođe za kulaka. Mi smo isto ostali bez hleba, sestra jedna nije ostala živa, ne znam, možda je umrla zbog toga, moja baka je oslepela, a deda je moj odkreketao, što te godine nije izneo pšenicu, bio u zatvoru, tamo već pomenutom.
Da vam nešto kažem, gospodo, mogu vam pričati o imenima i prezimenima onih koji su konfiskovani, onih koji su se ubili, a četiri samoubistva je bilo u vreme obaveznog otkupa, samo u mom selu Elemiru. Nemojte, molim vas, da otvaramo tu priču, nego lepo u miru, kao što je gospodin ministar najavio, da prihvatimo ovo, neće niko, ako neko traži za svog rehabilitaciju za svog dedu, još drastičnije primere bih vam mogao pričati iz svoje bliže porodice ili komšiluka, ali mislim da ne treba time da se poigravamo, da ovo treba što pre, bez velike diskusije i buke, da uradimo.
Neću nikoga optužiti za to što se mojoj porodici desilo, niti krivim nekoga. To je bio produkt tog vremena, ali onda budite i vi gospodo fini, pa dozvolite da se to uradi, radi tamo nekih nepravdi koje su učinjene, neće se te nepravde ispraviti, ali će se bar ispoštovati da smo i mi nekada bili grešnici.

Zahvaljujem se gospodinu Mihajlovu, ali ponavljam još jednom, kada neko izađe da reklamira član 104. bilo bi dobro da vodi računa o terminima koje koristi, jer upozoriti da je prekršen član 104, a govoriti o zakonu da neko pravi sprdnju, takođe je kršenje člana 104, tako da nemojmo da zloupotrebljavamo član 104.
Reč ima narodni poslanik Aleksandar Vučić.

Dame i gospodo narodni poslanici, izašao sam pre svega da, naravno u skladu sa članom 104, sa dostojanstvom Narodne skupštine sa svim onim o čemu smo govorili pre podne, ukažem gospodinu ministru na nekoliko stvari vezanih za sam Krivični zakon i za to šta je čija obaveza i na šta smo ukazivali u prepodnevnim satima.
Dakle, ovde je reč, gospodine ministre, o nečemu što se goni po službenoj dužnosti, ukoliko ima obaveštenja. Ovo o čemu smo mi danas govorili je dovoljno za svakog nadležnog tužioca da pokrene odgovarajući postupak.
Kada vi kažete, može Narodna skupština kao državni organ, može, upozoravao sam na to predsednika Narodne skupštine, a predsednik Narodne skupštine je to odbio. Rekao je da je to neodgovorna izjava.
Slažem se da je to neodgovorna izjava, ali to nije samo neodgovorna izjava, to je opasna, zločinačka izjava. To nije izjava koja će da kaže, Vučić je lud, Albijanić je pametan ili ne znam šta, znaju svi šta imam da govorim, ali ovo je stvar koja se tiče teritorije Republike Srbije. Neko se drznuo da nam otima 370 kvadratnih kilometara i to za dva miliona evra. Napravio je od države Srbije, od otimačine imovine države Srbije lukrativni posao.
Samo očekujem, ako je vaše rešenje da podnesem obaveštenje ili prijavu nadležnom Republičkom javnom tužiocu, to ću da uradim, ali ne znam šta će oni da rade i ne znam čime se bave, ako su čuli ovo u Skupštini i videli nekoliko napisa, ne samo iz jednih novina, već i skinute transkripte sa radio stanice, Radio OK, 102,2 megaherca, onda ne znam šta bi to republički tužilac još trebalo da ima pa da nešto učini.
Mislim da je to krajnje vreme, jer nisam postavljao i neka druga pitanja, ali ću sada da iskoristim ovih nekoliko desetina sekundi.
Naime, dame i gospodo, doneo sam još jedan papir koji govori o stravičnim stvarima koje su se dešavale posle 5. oktobra. Posle 5. oktobra, ona stranka koja je bila prva u revolucionarnom delovanju, ona koja je delila pravdu, hapsila tobožnje lopove i kriminalce, a u stvari hapsila poštene i časne, a lopovima davala svu slobodu da kradu i otimaju, DS, i spreman sam i ovo, gospodine ministre, da vam ostavim ovde, videćete, ovo je izvod Beogradske pekarske industrije. Zanimljivo će vam biti, da li ste znali da Beogradska pekarska industrija, u to vreme društvena firma, ponavljam društvena firma, ima pravo i mogućnost da u skladu sa bilo kojim zakonom prebacuje pare na račun DS-a.
Doneo sam vam papir da vidite, može i kamera da uslika, ukoliko je to moguće, pošto ne znam iz kog ugla slika, iskren da budem, nešto sam izgubljen sa ovim kamerama gore na spratu, dakle, reč je o 13.10.2001. godine, 73.248 dinara i ovo je samo jedan papir do kog smo došli, od para građana Beograda, od para građana Srbije, finansira se DS. Sećate li se koliko su puta, iako naknadu za upravni odbor Toma Nikolić nije hteo da uzme, pominjali onu „Zastavu“, da li se sećate?
Mi smo u opoziciji, nismo na vlasti, danas sam se dočepao ovog papira. Sada vas pitam, gde je kraj tom lopovluku, hoćete li gospodine ministre, hoće li neko u ovoj zemlji da pita kako je moguće da jedan Tadićev tajkun, po mom mišljenju jedan od trojice najvećih tajkuna u Srbiji, Dragan Đilas, može da ostvari profit od pet miliona evra na godišnjem nivou prodajući vazduh; on nema fabriku, on ne proizvodi ništa, on nema krave, ovce, svinje, nema njive, ne postoji ništa. Na osnovu čega to može, kako to može, da li može neko to da objasni.
I zato vas pozivam da ova najozbiljnija krivična dela, da o njima ne bude rasprave. A ako mi vi budete rekli, jer ne mislim da ste vi strašljiv čovek, iako ne volim da vam se dodvoravam, zato što smo i politički protivnici, ali nemojte mi stavljati u usta nešto što ne mislim.
Molim vas da se po ovom pitanju zainteresujete, jer mislim da je to sada vaša obaveza kao građanina, jer siguran sam da će brže reagovati ukoliko to učinite vi, a ne ja, jer ako ja to budem morao ponovo da činim, onda će opet iz kabineta Tadićevog da izvrše pritisak na tužilaštvo i da kažu, nemojte ništa da radite kada radikali i Vučić podnose nekakve prijave.
A ako hoćete da dozvolite ovako nešto, ljudi, građani Srbije, čovek traži i ucenjuje i kaže, ako za dva miliona evra ne dođu, on se otcepljuje, on je ucenio zemlju i rekao, ako on ne dobije dva miliona evra, ode mu zemlja, ode nam teritorija.
Ako za to, gospodine ministre, nije predviđena ozbiljna kazna, ako za to nema nikakvog represivnog aparata koji će da deluje na svoj način, i u preventivnom i u represivnom smislu, onda nemam ni šta da vam kažem, ni šta da vam poručim po tom pitanju, ali građani Srbije će ovo videti.
Moj odgovor na kraju vam je, ako vi kažete da nećete po tom pitanju da preduzimate, ja ću to da uradim, nije problem, ali očekujem od vas zaštitu, da niko iz Tadićevog kabineta zločince ne štiti, kao što štite lopove, i da oni koji takve zločine čine odgovaraju pred licem pravde.
Jer još jednom vam ponavljam i milion puta ću u ovom mandatu to da ponovim, očigledno je da neki od tih „žutih“ ili ovih ili onih imaju rezervnu otadžbinu, svejedno im je da li će Trgovište da bude u Srbiji ili Makedoniji, ako će on da dobije 10.000 evra u svoj džep. Ovaj bi za 10.000 evra otadžbinu prodao, ovaj ne znam šta, a mi nemamo rezervnu otadžbinu i našu decu moramo da naučimo da Srbiju vole najviše na svetu i više od svega.