Dame i gospodo narodni poslanici, nastavljamo rad.
Prelazimo na 2. tačku dnevnog reda: – PREDLOG ZAKONA O REHABILITACIJI (pojedinosti)
Istovremeno vas obaveštavam da ćemo danas raditi uobičajeno do 18,00 časova, svejedno koja tačka bude na dnevnom redu.
Primili ste amandmane koje su na Predlog zakona podneli narodni poslanici: Zoran Krasić, Branislav Rankić, Nemanja Šarović, Vjerica Radeta, Milan Stevović, Miljko Četrović, Gordana Pop-Lazić, Nataša Jovanović, Ištvan Išpanović, Petar Cvetković i Ljiljana Nestorović.
Primili ste izveštaj Zakonodavnog odbora.
Pošto je Narodna skupština obavila načelni pretres, saglasno članu 140. stav 3. Poslovnika Narodne skupštine, otvaram pretres Predloga zakona u pojedinostima.
Istovremeno vas obaveštavam da me je predstavnik Vlade, ministar pravde, Zoran Stojković, obavestio da je u ime Vlade prihvatio amandmane: na član 2. koji je podneo narodni poslanik Ištvan Išpanović; na član 3. koji je podnela narodni poslanik Ljiljana Nestorović i na predlog da se posle člana 7. doda novi član 7a koji je podneo narodni poslanik Petar Cvetković.
Zahvaljujem i prelazimo na raspravu u pojedinostima.
Na član 1. amandman je podneo poslanik Zoran Krasić.
Zakonodavni odbor predlaže da se ovaj amandman odbije. Predstavnik predlagača nije prihvatio ovaj amandman.
Da li neko želi reč? (Da.)
Gospodine Milkoviću, izvolite.

Dame i gospodo narodni poslanici, pred nama je danas Predlog zakona o rehabilitaciji koji je predložila Vlada Republike Srbije.
Predlog zakona je kratak, nedorečen, neprimenljiv, nema propisane kriterijume za njegovu primenu.
SRS neće glasati za ovaj zakon, uložila je amandmane da se svih osam članova brišu. Evo zašto.
Zamolio bih gospodina ministra Stojkovića da mi odgovori na nekoliko pitanja.
Član 1. ovog zakona predviđa rehabilitaciju lica koja su bez sudskih ili administrativnih odluka ili tim odlukama lišena, iz političkih ili ideoloških razloga, života, slobode i drugih prava od 6. aprila 1941. godine, odnosno datuma kada je Hitlerova Nemačka izvršila invaziju na Kraljevinu Jugoslavije.
Koji je razlog i zašto je uzet baš ovaj datum kada znamo da je i pre 1941. godine bilo progona političkih protivnika?
Samo da podsetim, donet je zakon, uvedena šestojanuarska diktatura, robijašnice su bile pune, a pogotovo članova Komunističke partije Jugoslavije Kraljevine Jugoslavije, pa su čak i dva kongresa - treći i četvrti držani van zemlje - Beč i Drezden.
Da mi odgovorite na to pitanje zašto je uzet 6. april 1941. godine pa naovamo.
Drugo pitanje, ovim zakonom nisu obuhvaćena sledeća pitanja - da li se mogu rehabilitovati građani Srbije kojima je suđeno u drugim republikama bivše Jugoslavije. To je pitanje koje nije obuhvaćeno ovim predlogom zakona.
Treće, šta sa ljudima kojima je suđeno ovde u Srbiji, a sada žive u drugim državama, bivšim republikama SFRJ. Veliki je broj Srba iz Bosne i Hercegovine i Hrvatske kojima je tamo suđeno. Šta sa Albancima? To u predlogu nije regulisano.
Nakon oslobođenja Beograda 20. oktobra 1944. godine, bez suđenja, po hitnom postupku, na osnovu odluke prekih vojnih sudova samo u Beogradu je streljano negde oko 10.000 ljudi, a u celoj Srbiji negde oko 100.000 ljudi, oko dva miliona je osuđivano zbog ideologije ili politike, bilo pravnika, advokata, doktora, glumaca, ovih divnih ljudi, seljaka koji nisu davali žito na otkup, odbijanja pristupanju seljačkim zadrugama.
Mislim da će ovaj zakon teško da se primeni u ovim uslovima. To se odnosi na ovaj član 1.
Ako možete, gospodine ministre, da odgovorite na ova postavljena pitanja.

Zahvaljujem se.
Narodni poslanik Zoran Krasić. Izvolite.

Bez namere da se vraćam na ono što smo pričali u načelnoj raspravi povodom ovog predloga zakona, stvarno će biti teško, ukoliko se ovaj zakon usvoji, da se primeni neki vrednosni sud.
Kako glasi član 1. ovog zakona: "Ovim zakonom uređuje se rehabilitacija (verovatno se misli na postupak, način i kako se donosi neka odluka kojom se neko lice rehabilituje) lica koja su bez sudske ili administrativne odluke, ili sudskom ili administrativnom odlukom lišena, iz političkih i ideoloških razloga, života, slobode ili nekih drugih prava od 6. aprila 1941. godine do dana stupanja na snagu ovog zakona, a imala su prebivalište na teritoriji Republike Srbije." To je tako široko postavljeno, a da nema objektivnog kriterijuma.
Moram da kažem, od 6. aprila, ako ste baš uzeli taj datum, da budem precizniji od 1948, 1949. godine, toliko se stvari promenilo do današnjeg dana u shvatanju demokratije, ljudskih prava, osnovnih sloboda, uzmite i sami ovu Evropsku konvenciju, i 50-te, 60 i neke godine, i 1976. godine, nešto nas obavezuje tek od 2003. godine kada smo pristupili i kada smo primljeni u Savet Evrope i postali punopravni članovi, i tek od pre nekoliko godina imamo pravo da tražimo pred Evropskim sudom za ljudska prava da se vode odgovarajući postupci da bi se utvrdilo da li je nekim aktima vlasti narušeno neko ljudsko pravo.
U međuvremenu je bila svojevrsna geneza ljudskih prava. Menjalo se shvatanje o ljudskim pravima. Menjalo se shvatanje o državi, o suverenosti. Bila je blokovska podela - Istok i Zapad. Da ne navodim sve istorijske društveno-političke traume kroz koje su narodi prolazili.
Ne sporim nameru da treba nešto možda i rehabilitovati, ali je vrlo teško utvrditi šta je politički progon. Nikada se nije tako ogoljeno vršio politički progon. Možda je toga bilo 48. godine, pa sve do 60. i neke godine, gde je zbog javno izrečene misli vršen progon, možda i zbog toga što su se istomišljenici oko nečega udruživali; u to vreme to je bio kontrarevolucionarni napad na državu.
Videli smo da oni, protiv kojih je vođen postupak zbog kontrarevolucionarnog udruživanja u ono vreme, to je bila drugačija formulacija, za zaštitu države i ustavnog poretka. Oni su u međuvremenu postali prvoborci, borci za ljudska prava. Evo vam jedan primer, imate na Kosovu i Metohiji, teroristi su postali borci za ljudska prava. Svi oni koji su pušteni krajem 2000. i početkom 2001. godine već od Merdara su dočekivani kao narodni heroji. Sa gledišta postojećih odnosa u Republici Srbiji i nekog vrednosnog sistema, ma koliko on bio probušen, nedefinisan, ti ljudi su teroristi i biće uvek teroristi.
Vi ste ih pod nekim pritiskom pustili da se smanji taj pritisak na državu, na ove itd, ali oni će u suštini biti uvek teroristi. Sada vi predlažete i njihovu u suštinu rehabilitaciju, jer neko može da kaže da su oni iz političkih razloga proganjani. Adem Demaći, on je više proveo u zatvoru, a sada je borac za ljudska prava na Kosovu i Metohiji.
Pre podne smo slušali ovde o Trgovištu.
Tako je krenulo i na Kosovu i Metohiji isto, prvo u smislu borbe za ljudska prava, te onda slobode izražavanja misli, te Zapad pritiska ne smete da imate verbalne delikte, a u sledećoj fazi posle političkih interesa ide neko organizovanje i na kraju postaju narodni heroji.
Da li bi neko u Francuskoj smeo da da izjavu poput ovog nesrećnog menadžera iz Trgovišta? Verovatno, čim bi prva stranica počela da se štampa, došla bi policija i uhapsila ga. Zašto? Pa uništavaš teritorijalni integritet i suverenitet države i to je potpuno normalno.
Dalje, kaže, lišeni života, slobode ili nekog drugog prava.
Vi ste posebno uzeli 6. april 1941. godine, pa ste još uzeli sa prebivalištem na teritoriji Republike Srbije, omeđili ste samo teritorija Republike Srbije da je u pitanju.
Molim vas, od 6. aprila koliko je njih lišeno života; po ovome, i za vreme bombardovanja ljudi su lišeni života zbog političkih razloga, zbog pogleda na svet, a 1999. godine, znate i sami, bio je referendum, 99% građana se opredelilo za nešto, svi su se opredelili za nešto. Oni su lišeni života, a ko ih je lišio života? NATO bombarderi, a vi ste ovo protegli od 6. aprila 1941. godine do dana stupanja na snagu ovog zakona.
Znači, danas se krše ljudska prava, ali mi ne znamo šta je vrednosni sud, mi možemo da pretpostavljamo i da pričamo, Vojislav Šešelj je napisao neku knjigu, oni su ga osudili, zabranili su da se objavi knjiga itd, uskraćen je za neko pravo, koje pravo, narušena je njegova sloboda izražavanja mišljenja. Njega treba rehabilitovati, trebalo bi, po ovom vašem kriterijumu, ali ga nećete rehabilitovati, jer sudija okružnog suda neće da ga rehabilituje. Neće, a zbog čega?
Kada mu je otiman mandat ovde, ovde su sedeli neki poslanici, trenutno ih nema u ovom sazivu, Žarko Jokanović, tamo je bio Desimir Tošić, a ako vi Vojislava Šešelja sada rehabilitujete po ovom zakonu zbog onog u Gnjilanu. A šta se desilo u Gnjilanu; popeo se na klupu i rekao – molim vas, ljudi, miting je zabranjen, hvala što ste došli u velikom broju, dajte da se raziđemo da ne bude incidenta sa policijom. Kako je počeo sa onim – policijom, natrčali su oni, pokupili, rasterali, premlatili, nešto u zatvor, i vanredno stanje, policijski čas zaveden u Gnjilanu.
Oni su vodili postupak pred sudijom za prekršaje zbog narušavanja javnog reda i mira i to će vaš sudija važeći ili neko veće koje kaže, molim vas, tu postoji pravni osnov po kome to nije politički problem, a svi znamo da jeste. E sad postavljam pitanje, ako su živi akteri događaja, živi oni koji su vršili politički progon, šta da radimo s njima...

Gospodine Krasiću, osam minuta.

Hoću da vam skrenem pažnju da ovakvom formulacijom vi dajete toliku dispoziciju sudiji koji treba da sudi, da on treba da procenjuju šta je u jednom trenutku bilo ljudsko pravo, da on u jednom trenutku treba da kaže ko je bio progonitelj, ko je bio prognan, na koji je način vršen progon, a ja vam pričam, od 1941. godine do danas, promenila su se i shvatanja ljudskih prava.
Vidite, ovde se čak i ne ide na to, idete dalje nego oni kod lustracije. Ovo je naličje Zakona o lustraciji, na neki način. To mora da se kaže.
Kod Zakona o lustraciji se išlo sa imaginarnom pretpostavkom da je nekome prekršeno ljudsko pravo i taj više ne sme da bude u javnom životu, a pri tom se ne spori u tom zakonu da je to lice, koje navodno treba da se lustrira, radilo po zakonu. Znači, po zakonu je radilo i ono se lustrira.
Vi sada ovde imate situaciju gde će biti bez odluka, bez propisa, bez zakona, to je jedna grupa. Druga grupa je, gde je sa nekim propisom. Tu gde je bilo nekog propisa ili nekog pozivanja na neki propis, javlja se problem što nema objektivnog kriterijuma u zakonu.
Onda sudija koji treba da sudi treba da stavi prst na čelo i da razmišlja, aha, ako utvrdim da treba da se rehabilituje ovo lice, nevladine organizacije će me napasti, pa će reći, to je zlikovac, on je u kratkim pantalonicama bio na Golom otoku, iživljavao se, smejao se svojim prijateljima koji su tamo bili zatvoreni. Uostalom, tako pričaju o Dobrici Ćosiću, Golootočani drvlje i kamenje bacaju na njega, čak smatraju da je među živima najveći krivac za njihov boravak tamo, ali molim vas, to je sada najveći borac za ljudska prava.
Ili Mićunović. Ista stvar je sa Mićunovićem. Ili šta da radimo sa onima koji su potkazivali. Vi ste imali 1988. i 1989. godine začetke neke srpske opozicije, Kosta Čavoški, Vojislav Šešelj, Koštunica, Mićunović, Đinđić, pa propevao Đinđić, potkazao ih, kad su bili u policijskoj stanici, a vi grčite ramena koliko hoćete, ali to je tako, to je zapisano u knjigama i ne može da se izbriše, sve je registrovano.
Koji kriterijum da se primeni? Ako uzmete kriterijum Dragoljub Mićunović, Desimir Tošić, njihovi interesi, njihov ugled u društvu, onda sve ono što su radili u prošlosti je bilo ispravno. Ja vam tvrdim da neke stvari nisu bile ispravne. On oduzima mandat zbog čaše vode, pa čašu vode je Draško Marković, a nije Vojislav Šešelj. Ne, Vojislav Šešelj ide u zatvor, zato što se navodno opirao. Da li je to politički progon? Da li je politički progon, verovatno u SPS-u bivše Vlade svi imaju neku krivičnu prijavu, imaju i to je progon.
Dalje, malopre je na vašem mestu sedeo jedan ministar koji je bio sekretar Komisije za ekstraprofit. Ja vam tvrdim da ekstraprofit po slovu zakona, kako je napisan, to je neustavan propis, to svi znaju, to je čist politički progon.
Da li ta lica treba sada da traže zaštitu od sudije, da li će sudija da im pruži? Pružio bi im da su iz DS-a, Demokratskog bloka, a ako se javi neko ko je iz SRS, e nema zaštite za njega. Zašto? Vrednosni sistem nije isti koji će da primeni sudija. Problem ovog zakona je što materijalni propis na osnovu koga će on nekoga da rehabilituje nalazi se kod sudije, u suštini, kod nevladinih organizacija, kod vašeg Centra za medijaciju, koji vrše pritisak, Društvo sudija, oni formiraju kriterijume, oni određuju šta može, a šta ne može da prođe.
Znam toliko ljudi koji su zbog običnih plakata ležali, bili u pritvoru dva-tri sata ili dva dana, dok ne dođem da ga oslobodim iz zatvora. Hoćete da vam kažemo da to nije bilo ekološki, narušavali su javni red i mir i komunalni sklad u gradu zato što su lepili plakate? One što je Bane Ivković organizovao da se biju, oni će biti rehabilitovani, a moji radikali koji su lepili plakate, neće biti rehabilitovani.
Na osnovu čega vam tvrdim to? Na osnovu ovoga kako je to široko postavljeno i u sledećim članovima kako sve zavisi od sudije. Baš me interesuje, kako bi na osnovu ovog zakona sudija mogao da donese odluku, šta ta odluka treba da sadrži.
Kako će on da utvrdi da je pre 20 godina Janko Janković, sudija okružnog suda, koji je zabranio rasturanje neke knjige, narušio ljudska prava odnosno neko drugo pravo lica koje treba da se rehabilituje. Kako će, na osnovu kog kriterijuma? Ako se poziva na propise iz tog perioda, verovatno može da se utvrdi neki propust. Ali moram da vam skrenem pažnju, bio je prvostepeni postupak, drugostepeni postupak, pravosnažno okončano.
Mi sada vršimo reviziju pravosnažnih presuda, pravosnažnih odluka, gotovih stanja, ono je bilo pravosnažno pre 20 godina, pa posle 20 godina proizvelo neke pravne posledice i mi sada sve to rehabilitujemo na jedan vrlo čudan način, a ne znamo šta je kriterijum. Vi ovde treba da imate definiciju šta je politički progon.
Pazite, vi ste do pre 20 godina imali slobodne umetnike. Evo uzmimo za primer, pa čak i nikakav film nije onaj "Plastični Isus". Taj film je bačen u bunker, vođen je postupak protiv autora, čak ga je i potkazao u to vreme kapetan Vuk Obradović. Po čemu bi to bio politički progon kad je on pojedinac. Nema političku stranku, nije čovek imao ni političke ambicije, nego se neko uplašio da bi njegov film mogao da da neku drugu sliku o Titu.
I film nije ni objavljen, on je čovek završio tamo gde je završio i sad na osnovu čega treba njega sudija da rehabilituje. Nema propisa, ovo nije taj propis.

Zahvaljujem se, da li još želi reč? Izvolite.

Gospodine predsedavajući, dame i gospodo, gospodine ministre, u delu Jaroslava Hašeka "Dobri vojnik Švejk" kaže - možeš da pričaš o čemu god hoćeš, kako god hoćeš u Skupštini, u parlamentu. Mislim da je mnogo ozbiljna tema, mnogo ima primera koji se ne odnose na ono o čemu mi ovde danas govorimo.
Mislim da oni ljudi koji su postradali i koje mi na neki način treba da rehabilitujemo, zaista ne zaslužuju raspravu o savremenim junacima savremenih zbivanjima. Mnogo bih više voleo da se bavimo onim ljudima za koje mi svi ovde znamo da se na njih odnosi ovaj zakon. Priča da se taj zakon odnosi na neke druge ljude zaista ne opravdava one koji o tome govore.
Što se tiče zakona član 1. koji se predlaže da se briše, protiv toga sam da se briše član 1. Ako bi se brisao član 1. ostali deo zakona ne bi imao ama baš nikakvog smisla i brisati član 1. u stvari nije amandman, jer amandman bi bio popravka zakona, a ovo je u stvari negiranje zakona. Prema tome, po Poslovniku to i nije amandman. Zato se tako i Zakonodavni odbor odnosio prema njemu.
Zašto je 6. april 1941. kao rok određen kako je određen. Podsetiću vas na Zakon o nevažnosti pravnih propisa donetih pre 6. aprila 1941. i za vreme neprijateljske okupacije. To je propis kojim je određena primena pravnih pravila koja su doneta, ovih zakona koji su doneti do 6. aprila, ali ne i za vreme neprijateljske okupacije, i to tako da su svi ti propisi nevažeći, ali se samo propisi doneti do 6. aprila primenjuju kao pravila ukoliko su bili u skladu sa tada važećim ustavnim sistemom, a ono što je doneto za vreme neprijateljske okupacije ništavo je i nije se moglo nikako primenjivati.
Upravo je to uzeto kao datum zbog toga što je tog momenta praktično prekinut pravni kontinuitet i od tog momenta praktično teče nova država, zakonodavstvo nove države, odnosno zakonodavstvo nove države se sa tim datumom odnosi prema zakonodavstvu stare države i prema zakonodavstvu okupatora. Zbog toga je uzet taj datum. Menjanje toga zapravo nije moguće jer su pravne posledice baš nastajale od ovog datuma. To je odgovor na to pitanje.
Da li će se onda odnositi ovaj zakon na neke ljude koji su naši savremenici? Verujem da hoće u onoj meri koliko je to moguće u skladu sa odredbama koje ima ovaj zakon, znači pričam o članu 1, gde se primećuje ili se zamera da nema dovoljno elemenata da se razlikuje šta je politički ili ideološki razlog.
Hoću da vam kažem da što idemo dalje u prošlost, znači bliže tim 40-tim godinama, sve su nam jasnije inspiracije onih koji su donosili odluke. Možda te inspiracije nisu najjasnije za proteklu deceniju, ja se sa tim slažem sa kolegom da bi tu moglo da bude različitih pitanja.
Međutim, meni je potpuno jasno da u 40-tim godina je bilo jako mnogo ljudi koji su stradali i koji se bez ikakvih dilema mogu podvesti pod politički i ideološki razlog.
Konkretno ću navesti, mogu više ljudi da navedem, ali ću navesti jednog jer sam od njegove familije dobio odobrenje da ove podatke saopštim. Radi se o Glavaški Savi iz Vološinova.
Da vas podsetim, Vološinovo je sadašnji Novi Bečej, to je opština i mesto na Tisi u Banatu, sada ugroženo poplavama.
(Predsedavajući: Gde je predsednik opštine smenjen.)
Ne bih sad te detalje saopštavao.
Dakle, radi se o Savi Glavaškom koji je bio paor, seljak je bio, imao je višečlanu porodicu gde je više generacija živelo u jednom domaćinstvu i obrađivalo količinu zemlje koja za sadašnje razmere i ondašnje razmere nije bila bog zna šta. Ali, problem je bio što su bili vredni, što su dobro radili i što su sticali na tom imanju, i još niz ljudi pored njih.
Sava Glavaški koji je bio paor, znači, koji nije imao milijarde, milione i ništa drugo sem svojih ruku je uhapšen, sproveden zato što nije isporučio žito.
Podsetiću vas, to je Uredba o otkupu i prometu hlebnih žita u ekonomskoj 1945. i 1946. godini koja se protezala pet godina. On je, naravno, pošto nije isporučio žito, bio odveden onako bos, u košulji, ne zna se tačno gde. Takav je i suđen, znači dva dana posle odvođenja suđen je u Zrenjaninu.
Presuda je pala 2. septembra 1947. godine. On je imao neko pravo žalbe i nekog branioca. Možete zamisliti koliko je trajao taj drugostepeni postupak, pa trajao je 10 časova, upravo tako. Od osude prvostepene do izricanja drugostepene presude i sastava žalbe proteklo je 10 časova. Prvostepena presuda 2. septembar 1947; drugostepena presuda 2. septembar 1947.
Šta se dešava 3. septembara 1947. godine? Pošto domaćina ili "babe", kako mi kažemo u Banatu, nema kod kuće, dolaze kod njegovog sina, njega nalaze u kući i sačinjavaju 3. septembar 1947, znači posle 24 sata, zapisnik gde mu se uzima sve.
Biću slobodan, ima vremena da vam pročitam, ovde se čitaju i ovakve i onakve stvari, mislim da je ovo zanimljivo i poučno. Čitam ovo zbog građana i zbog svih ostalih.
Zapisnik sastavljen na Vološinovu, dana 3. septembra 1947. godine, na licu mesta, na salašu optuženog Glavaški Save, on je već bio osuđen, piše optuženog, radi izvršavanja konfiskacije imovine na osnovu presude Sreskog suda u Zrenjaninu broj K849/47 od 2. septembra 1947. godine. Znači, 2.9.1947. je doneta prvostepena i drugostepena presuda i 3. septembra su mu konfiskovali sve.
Prisutni su od strane suda Apostolović Radoslav - izaslati činovnik Sreskog Narodnog odbora, od strane Mesnog Narodnog odbora Vološinovo - Palinkaš Ištvan, Nićin Pera i Popov Milovan, sa druge strane - Glavaški Luka sin, i naravno Popov Milovan zvani Makara - preuzimatelj.
Na osnovu presude Sreskog suda konfiskuje se imovina u korist države, i to sledeće stvari: dva šprica za vinograd, jedan komada sečka za repu, jedan komada ručna krunjača, jedan komad malo bure, jedan komad gvozdeno bure, jedan komad kaca, jedan komad nerast, jedan komad krmača zelena, osam komada svinja, jedan komad sejačica, jedan komad saonica, jedan komad tarnica u rasparenom stanju, jedan komad donji od volovskih kola sa tri točka, komad dugačka ratarska kola, jedan komad žuta krava, komad konjske grablje, komad kosačice, komad jedan dorat, komad mrk pastuv, komad mrka kobila, komad dvoredni plug, komad jednoredni plug, komad parani plug u ispravnom stanju, komad parani plug bez gvožđa, komad drljača, komad gvozdeno bure, komad oraći lonac, komad rezervnih točkova pet, jedan komad valjak, četiri komada ovaca, jedan par komplet pomoćnica, tri komada ašova, tri komada pajvana, 15 komada džakova, jedan komad viseća vaga polovna, pet metričnih centi ječma, jedna kamara neovršene deteline, jedna kamara slame, pleve i ječmene slame. To je bilo na salašu.
Pa kaže; "Nastavljeno u selu Vološinovu, u kući okrivljenog: dva komada gvozdena kreveta, dva madraca, osam jastuka od perja, od kojih dva bez navlake i tri sa navlakom, dva bela čaršava, dva bordo krevetska pokrivača i jedno jastuče malo, dva komada dvokrilna politirana ormana - polovna, jedan mali osmougaoni sto, dva komada stolica mahagoni boje, jedan luster, jedan komad trokrilni orman, jedan mali stražar sa tri pregrade, jedan ovalni politirani sto, 24 komada kašika, četiri komada poslužionica, 15 komada viljušaka, 14 noževa, tri kašike, jedan komada flaše za rakiju". Ovde ću stati, zaista je degutativno da čitam ovo šta su sa čovekom uradili.
Taj čovek je bio zatvoren u Nišu. On je imao tu "sreću" da ne bude u logoru u Dečanima. U logoru u Dečanima je bilo 5.000 "žitara", koji su tamo toliko "paženi i maženi", gde je napravljeno groblje "žitara", koje i sada u Dečanima postoji. Sava Glavaški je zatvoren početkom septembra 1947. godine. Umro je 7. marta 1948. godine "u prisustvu vlasti".
Sin Save Glavaškog piše 24. novembra 1947. godine molbu radi pomilovanja (piše nekome koga smo mi nasledili - Narodna skupština, Prezidijum, Republika Srbija): "Moj otac Glavaški Sava, ratar iz Vološinova, osuđen je pravomoćnom presudom tog suda od 2. septembra, koju je potvrdio ovdašnji okružni sud od 2. septembra, zbog krivičnog dela suzbijanja nedopuštene trgovine - otkup žitarica, na četiri godine lišenje slobode, sa konfiskacijom sve imovine i sada se nalazi na izdržavanju kazne u kaznenom domu u Nišu.
Razlozi su ti što moj otac nije izvršio svoju obavezu isporuke belih žitarica od 200 metričkih centi, nego samo 70 meteri, pa je tako povredio propis. Kao njegov sin podnosim ovu molbu i molim da se sa odnosnim krivičnim spisima pošalje Prezidijumu Narodne skupštine, kojeg, pak, molim da moga oca pomiluje i pusti na slobodu sa ovih razloga. Ne nalazim da je moj otac nevin (pazite, sin govori za oca "ne nalazim da je moj otac nevin"), ali tvrdim da je, kao stariji čovek i seljak, slabo pismen, pa je zanemario svoju građansku dužnost da na vreme obavesti narodne vlasti da neće biti u mogućnosti da izliferuje obavezu predviđenu u pogledu pšenice i računao je lakomisleno da će to već same narodne vlasti učiniti.
Naime, ovu zemlju je ove godine led tukao dva puta, a osim toga bila je slaba godina, te je stoga moj otac trebalo odmah blagovremeno da o tome izvesti Mesni Narodni odbor i obavezu obaveznog liferovanja žitarica da smanji. Tako se desilo da smo ukupno dobili 50 meteri pšenice sa sve naše zemlje, a obaveza je bila 200 meteri. Kada je otac video da će zbog svoje nemarnosti morati da izliferuje sve, a bio je slab prinos, on je kupio još 20 meteri, a posle njegovog hapšenja od strane suda, mi smo nabavili još 30 meteri tako da smo liferovali duplo više nego što nam je uopšte rodilo, ali to je tek polovina obaveze. Više nismo mogli nabaviti.
Mislili smo da ćemo nešto od kukuruza imati viška, pa bi za to kupili pšenicu, ali kako su nam uzeli svu zemlju, ni za to više nismo mogli ništa nabaviti. Sada je treći mesec kako je moj otac u zatvoru, bolestan je čovek i verujem da će ova kazna na njega vaspitno uticati i da ga ubuduće opominje da bolje izvršuje naredbe narodnih vlasti, pa zato molim da se ova žalba uvaži".
Naravno, žalba nije uvažena i on je umro tamo. Znači, govorim u ime 8.821 seljaka tačno. Pomnožite to sa najmanje šest, pa ćete dobiti daleko veći broj. Toliko je stradalo od žitara, ljudi koji nisu isporučili jer nisu imali. O njima govorim, ne govorim o savremenicima. Kažem, što idemo dublje u tu priču, potpuno sam siguran da će sudijama biti veoma lako da odluče po ovome.
Zamislite advokata koji se drznuo da traži da mu se uruči presuda. Bilo je i takvih advokata. Mi do dan-danas nemamo tu presudu.
Piše advokat novobečejski Sava Eremić, predratni. Kaže: "Pre dva meseca sačinio sam molbu da se izda izvod iz spisa konfiskovane imovine za oca Glavaški Milutina Savu, koji mu treba za sud. Molim da mi se to odmah izda". On to moli sudskog službenika Milorada iz suda u Vološinovu, a Milorad mu odgovara: "Savo, zašto tako komplikuješ i mutiš? Mi nemamo ta rešenja, jer je to kod selidbe nestalo i, koliko znam, uništeno". Znači, posle godinu dana nema ništa.
O tome govorim. Neću sada da govorim ništa, ali bilo je mnogo onih koji nisu dobili ništa od papira. Ovi bar imaju zapisnik šta im je uzeto. Tu ima izvod iz matične knjige umrlih, zapisnik je kod mene i molba za pomilovanje. Iza toga stoje ljudi kojima se to desilo. Tih ljudi više nema, ali zbog tih ljudi moramo reći šta mislimo o tome. Ne samo zbog njih, nego upravo zbog toga da se to u Srbiji više nikada ne bi desilo. Zato vas molim i predlažem da usvojimo ovaj zakon i da odustanemo od amandmana koji nisu u skladu sa tim.

Reč ima narodni poslanik Žarko Obradović.

Poštovani predsedavajući, kolege narodni poslanici, ne tako daleko, četiri ili pet godina pre, 2001. godine oko 40.000 ljudi, socijalista, članova njihovih porodica, prijatelja, poznanika, onih koji su predloženi od strane SPS su bili predmet političkog progona. To je uradila navodno "demokratska" Srbija, DOS i 18 satelita. Niko nije digao glas i nije bilo krupnih reči, nije bilo koga iz te koalicije da kaže da nije tačno ono što smo mi socijalisti tvrdili za ovom govornicom.
To je bio revolucionarni učinak nove vlasti i posledica kontrarevolucije koju je DOS izvršio 5. oktobra. Priznali ili ne, jeste kontrarevolucija, neko se vratio u 1941. godinu. Ovaj zakon jeste nastavak one priče o partizanima i četnicima, jeste jedna revizija istorije, jeste jedan pokušaj da se nastavi dalje revizija, ali sada kroz neke nazovi sudske odluke, pošto će sud donositi presude, što kaže moj kolega, on će pravosnažne sudske odluke sada menjati na osnovu iskaza, dokaza i slično.
Ne treba da ni u ovoj sali, a čini mi se i u Srbiji, niko bude naivan i da pomisli da to nije tako. Jeste, u pitanju je revizija istorije, jer da nije revizija istorije, zašto bi se uzimao 6. april 1941. godine. Zašto se ne uzme neki datum pre, neki datum posle? Zašto 6. april 1941. godine? Pre nije bilo političkog progona?
Šta ćemo sa onih nekoliko hiljada komunista koji su za vreme kralja Aleksandra ležali po zatvorima samo zbog svoje ideje, političkog ubeđenja? Njih ne računamo u ljude, ili njih računamo u neke posebne ljude na koje se zakon ne odnosi. Valjda i oni imaju neke preživele članove svojih porodica koji imaju moralno pravo da traže rehabilitaciju. Oni su ostavili nekog iza sebe.
Oni su za svoju ideju proveli godinu, dve, tri ili više u zatvorima Kraljevine Jugoslavije. Za njih rehabilitacija ne važi? Njima ne treba ništa da se kaže?
Čuo sam od jednog kolege pre neki dan kad smo diskutovali, kaže "bilo bi logično da se uzme dan pobede nad fašizmom, ako je već neko želeo da nađe neki prikladan datum koji ne bi bio revanšizam i revizija istorije", 9. maj 1945. godine, dan pobede na fašizmom, dan koji proslavlja cela Evropa ili ceo svet; ili kod nas 15. maj 1945. godine, kada su završene ratne operacije; ili ako hoće neko pošten da bude, Privremena vlada Demokratske Federativne Jugoslavije, čini mi se da je formirana marta 1945, tada su bili predstavnici kraljevske strane u toj vladi do novembra 1945. godine.
Znači, oni su bili deo te vlasti tada. Šta ćemo sa tim? Da li to smemo da pomenemo? Predlagač je jedino i samo imao na umu reviziju istorije. Oni koji zastupaju tu ideju i ovaj zakon podržavaju neće javno da kažu da imaju sasvim drugi pogled na zbivanja u toku Drugog svetskog rata. To smo videli kroz ovaj zakon o partizanima i četnicima.
Imam ovde telegram Slobodana Jovanovića kako piše Draži, pročitaću vam ga kada već čačkate oko Slobodana Jovanovića, kada ga uči kako da se čuva da se ne bori protiv Nemaca da bi sačuvao građane Srbije. Uzeo sam samo relevantna dokumenta i citiraću britanska dokumenta. Oni koji su finansirali četnički pokret digli su ruke od njih, rekli su im - e, više ne može, te pare ne trošite na ono što bi trebalo i ne borite se za ciljeve saveznika, a to je borba protiv Nemaca i Italijana.
Neki ljudi u ovoj zemlji 60 godina posle Drugog svetskog rata ne mogu da progutaju činjenicu da je Drugi svetski rat na našim prostorima bio i antifašistički, i narodnooslobodilački, i revolucionarni, ali i građanski rat. Oni to ne mogu da progutaju nikako. Nešto bi hteli da zaborave, nešto da sklone u stranu i da se pojavi potpuno nova istorija. Da li mislite da se sa time može dalje?
Pre neki dan "Politika" je prenela članak iz nama komšijske Mađarske, gde je jedan komunista Jevrejin posle 60 i nešto godina osuđen zbog nezakonitog držanja oružja jer je pucao u fašistu žandara koji je tada vršio vlast. Revizija istorije takođe posle 60 i nešto godina. Nije to naš izum, ali treba biti dovoljno jak i hrabar pa reći - jeste, mi pokušavamo što i drugi.
Zna se šta je bilo pre 60 godina i ne može niko od vas, od predlagača ili onih koji zastupaju te ideje, promeniti istoriju, džaba, jer i ova će vlada brzo proći, pa će doći neka druga, ali taj odnos prema istoriji košta nas glave, jer taj odnos prema istoriji i prema našim vrednostima košta nas glave jer kada nam nešto treba pozivamo se na kontinuitet. Čuli ste malopre, kontinuitet države 6. april 1941. godine
Zašto je DOS podnosio inicijativu da SRJ bude priznata kao nova država, zašto kada postoji kontinuitet, kad postoji nova država. Kako smo se lako odrekli u jednom trenutku svega samo radi nekog kratkoročnog političkog ili materijalnog interesa. Znači, krajnji pragmatizam koji vlada, ali pošto je ovo zakon o rehabilitaciji onih koji su učestvovali u Drugom svetskom ratu, dozvolite, pomenuću nekoliko stvari koje su nesporne činjenice. Ko u ovo ne veruje ili ne voli da sluša to je njegov problem, a one koje ova tema zanima podsetiću na neke činjenice.
Pristalice otvorene kolaboracije sa okupatorom, ili u svetu poznati kao kvislinzi, svrstali su se oko generala Milana Nedića, koga su Nemci postavili za predsednika vlade u Srbiji avgusta 1941. godine i oko vođe profašističkog zbora Dimitrija Ljotića, koji su sudbinu Srbije, a time logično i svoju sudbinu, vezali za veliku pobedu Trećeg rajha i, naravno, taj novi svetski poredak koji su Nemci tada stvarali sa svojim satelitima. Snage pristalica otvorene saradnje sa okupatorom, koje su predvodili general Nedić Milan i Ljotić Dimitrije, vezali su sudbinu Srbije za pobedu Nemačke. Za jugoslovensku izbegličku vladu i zapadne saveznike oni će biti kvislinzi, a za NOB izdajnici.
Da bi ostvarili svoj osnovni cilj - uništenje narodnooslobodilačkog pokreta, Milan Nedić, uz dozvolu nemačke okupacione uprave, formira tzv. državnu stražu (ili to ne postoji možda u istoriji koju piše neka politička opcija ili koalicija stranaka, možda ne postoji ovo što vam citiram) koja se deli na gradsku, poljsku i graničnu, a koja je brojala oko 15-20 hiljada vojnika, a Dimitrije Ljotić stvara Dobrovoljački odred, koji je imao oko 3.200 vojnika. Ukupna aktivnost tih oružanih snaga bila je usmerena protiv NOP-a i u službi sprovođenja resursa pacifikacije Srbije.
Da li vam je poznata ta ideja pacifikacije Srbije? Tako i sada posle 5. oktobra ima onih koji promovišu ideju da Srbija treba da se odrekne svih svojih vrednosti, a i države da bi bila što prihvatljivija za tzv. demokratski svet i da sebe treba da osudi za politiku koju je vodila devedesetih godina. Ništa novo, samo za podsećanje.
Znači, u službi sprovođenja resursa pacifikacije Srbije i obezbeđivanja korišćenja privrednih resursa Srbije za potrebe Trećeg rajha. Danas smo, nažalost, potrebni tom tzv. demokratskom svetu iz istih razloga. Milan Nedić, kao predsednik tzv. Vlade narodnog spasa, sudbinu buduće velike Srbije video je pod patronatom Trećeg rajha i njegovog novog svetskog poretka.
Ne samo o njima, nego i o drugima koji su učestvovali u Drugom svetskom ratu na strani Nemaca i Italijana, pokušava se zaboraviti ili se eventualno revidirati kroz prethodne zakone o četničkom pokretu Draže Mihailovića i o njegovoj navodnoj vojsci.
Britanska dokumenta, 1942. godina. Britanci kažu da "ne mogu slati oružje đeneralu Mihailoviću za borbu protiv partizana, koji se sada jedini tuku protiv osovina. Đeneral Mihailović otvoreno sarađuje sa Italijanima i njegovi odredi potpuno naoružani prebacuju se italijanskim kamionima u zapadnu Bosnu za borbu protiv partizana, i to u zajednici sa italijanskim trupama.
Odredi đenerala Mihailovića uopšte sada ne vode borbu, a nama Englezima (i to je suština cele priče oko Drugog svetskog rata za onoga ko ga razume, jer to su bili oni koji su određivali sudbinu sveta) potrebno je da baš sada stupe u borbu, a ne kroz dva ili četiri meseca, kada se savezničke trupe budu iskrcale na Balkan.
Onda nam je svejedno da li će nam prići Nedić, Antonesku ili đeneral Mihailović. Onda će biti sve dockan. Nama je sada potrebno da đeneral Mihailović stupi u akciju i razori železničke pruge. On to ne radi i sve njegove depeše o sabotaži na železnicama i u rušenju pojedinih objekata nisu istinite." Englezi imaju izveštaj o svemu tome.
Možda najbolju ocenu šta se zbivalo na prostorima nekadašnje velike Jugoslavije u toku Drugog svetskog rata dali su opet Englezi kroz vrlo kratku ocenu tih zbivanja. Oni kažu - mnogi partizani nisu komunisti. To je fakat i to je ono što mnogi neće u svojoj glavi da prihvate, da u narodnooslobodilačkom ratu i u revoluciji koja je tada izvođena bilo je mnogo ljudi koji nisu bili komunisti i koji su se borili protiv Nemaca, protiv Italijana i za novo društvo, za njih u svakom slučaju bolje.
"Mihailović je još uvek najpogodnija osoba na koju možemo računati. Moramo ga savetovati (daju mu praktične savete, samo što izgleda nisu imali kome da daju) da bude diskretan u kontaktima sa Italijanima, da otkloni izvesne nepoželjne elemente u svojoj okolini, da prihvati liberalniju konstruktivnu politiku, pruži ruku Hrvatima." Pazite, reč je o 6. martu 1943. godine.
Znači i tada su mu davali šansu. Kaže - partizanima treba da ukažemo poverenje jedino ako Mihailović zataji, pošto smo mu pružili materijalnu pomoć. To je sušta istina.
Jednostavno, Mihailović je izbegavao da se bori protiv Nemaca, protiv Italijana i činio je sve što je moguće da izbegne tu borbu. I džabe. Ovaj zakon, čak i pod uslovom da bude usvojen, ne može promeniti istoriju, jer istoriju su napisali drugi, a ona je nepovoljna za četnike, za Dražu Mihailovića i za one koji misle da su oni učinili nešto.