SPS smatra da bi ovaj amandman trebalo prihvatiti i time, da kažem, zakon obesmisliti, jer suština ovog zakona, po nama, jeste da se uništi vojska državne zajednice Srbije i Crne Gore, i iz tog razloga ovaj zakon ne možemo prihvatiti.
Naime, nije slučajno donošenje ovog zakona, jer ovaj zakon, odnosno Predlog ovog zakona je na foru onih intencija koje su obeležile 1990. godinu prošlog veka i kampanje koja je tada vođena protiv vojske, države Srbije, protiv svega što valja u ovoj državi.
Kada vidite šta se zbilo '90-tih godina, kao i ta kampanja koja je trajala, videćete da je vojska kao jedna od institucija sistema u vrednosnom smislu pala na zadnje mesto.
To nije rezultat dešavanja u vojsci, oko vojske, nije rezultat ni načina komandovanja, niti onoga što vojska danas čini, nego je rezultat one propagande koja je tokom '90-tih godina činjena protiv vojske.
Naime, ne treba zaboraviti uništenje, razbijanje bivše SFRJ, razbijena je velika i značajna vojska. Malo se zna, gotovo se ne pominje, a oni koji to znaju svesno zaboravljaju, da je vojska JNA bila jedna od potencijalno najjačih i najefikasnijih u svetu, računalo se među prvih pet, a ne pominje se i da je naša zemlja zahvaljujući prodaji oružja takođe bila među pet svetskih izvoznika.
Pazite, jedna mala država kao što je bila SFRJ, sa 22 miliona ljudi, imala je takvu proizvodnju naoružanja različitih vrsta da je bila među pet vodećih zemalja u svetu. I dan-danas taj tenk "M-84" je tenk koji je u svojoj kategoriji neprevaziđen po borbenim i drugim osobinama.
Ovo pominjem zato što su prilikom razbijanja SFRJ korišćene različite metode da se razbije vojska, a znate da je JNA trajala dok je trajala SFRJ. Onog trenutka kada je SFRJ prestala da postoji, prestala je naravno i JNA.
Ali, zanimljivo je da je u kampanji koja je ovde na teritoriji Srbije vođena protiv vojske bila, da kažem, namenjena uloga svih ovih aktera u vojsci i onih koji su doprineli njenom razbijanju.
Znači, u strukturi vojske bilo je, s obzirom da je vojska bila višenacionalna, pripadnika iz reda Hrvata, Slovenaca, muslimana, i za njih je bilo sasvim normalno da nastave da služe vojni rok u svojim mestima, u okviru borbenih formacija koje su formirane u tadašnjim nezavisnim državama, a za Srbe koji su ostali u Republici Srpskoj ili u Hrvatskoj, važio je naziv okupatora. To nisu koristili samo oni koji su razbijali SFRJ, nego su, nažalost, koristili i ovdašnji mediji da bi opet smislili vojsku.
Naime, mimo tog spoljnog faktora koji je činio sve da vojska bude razbijena, mora se reći da je i sistem koji je bio uspostavljen na nivou SFRJ doprineo uništavanju vojske. To je onaj famozni ključ, kao osnovni element izbora čelnih ljudi u vojsci, to je komandovanje koje je bilo primenjeno '90-tih godina, na žalost politike, jer kada se politika umeša u vojsku onda vojsci brzo dođe kraj.
Ali, mora se reći i javno i glasno da je derogiranju značaja i ugleda vojske doprinela i nekadašnja opozicija, a neki od njih su vlast ili ona vlast koja je bila i 2001. godine pa naovamo, svojom propagandom i pozivanjem na, sećate se, građansku neposlušnost.
U okviru građanske neposlušnosti, nije to bilo samo izbegavanje služenja vojnog roka, nego i neplaćanje računa, činjenje svega onoga što bi trebalo da obesmisli državu i one funkcije koje država poseduje. Mora se reći da je ta kampanja iz '90-tih godina dala rezultate, uz greške koje je činila vojska u svom radu ili u svom delovanju, podložna naravno političkim odlukama, sve je to objektivno bilo nešto što je degradiralo značaj i ulogu vojske na našim prostorima.
Naravno, mora se reći i da izbegavanje služenja vojnog roka nosi u sebi i stvar, taj lični odnos pojedinca prema toj zakonskoj državnoj obavezi. Naime, zašto ljudi izbegavaju da služe vojsku, odgovori se mogu naći u tome i da je reč o problemima koje taj pojedinac poseduje, i u porodici, kod nekih je to nažalost i stvar vaspitanja, negde stvar obrazovanja, negde političkog stava ili nekih trećih, četvrtih, petih razloga.
Svi oni uzeti zajedno imali su za posledicu da su ljudi izbegavali služenje vojnog roka. Jer, ako se vodi konstantna kampanja protiv vojske, uz afirmisanje negativnih primera ili predimenzioniranje događaja koji se svuda u vojsci u svetu svakodnevno dešavaju, onda dobijate negativan imidž i onda se postavlja opravdano pitanje da li bi bilo ko od roditelja u Republici Srbiji trebalo da dozvoli svom sinu da ide na odsluženje vojnog roka i da služi vojsku.
Suštinski, vraćamo se na početak, da li je to i krajnji cilj koji su ovi agitatori nestanka vojske na prostorima naše zemlje i hteli da postignu.
Naravno, mora se reći da je jedan od ciljeva da se naša vojska derogira, kao posledica njene efikasnosti za vreme 78 dana i noći bombardovanja, one agresije na SRJ, na Srbiju i Crnu Goru, 1999. godine.
Bez obzira šta ko mislio ili govorio, ostaje nesporna činjenica da je naša zemlja 78 dana bombardovana iz vazduha sa visine od nekoliko hiljada metara, sa bezbedne visine; da su upotrebljene ogromne količine bombi; da je broj aviona koji su nadletali teritoriju naše zemlje bio fantastično velik; da su iz te bezbedne udaljenosti bombardovali ceo prostor Srbije i Crne Gore i tom prilikom naravno uništili mnogo toga, od građevina, bolnica, škola, puteva, infrastrukture, poginulo je mnogo ljudi.
Ali, vezano za vojsku, mora se priznati da je naša vojska pokazala izvanredan stepen efikasnosti za tih 78 dana i noći. To je bila ona zadnja opominjuća stvar koja je ubedila zemlje koje su vodile kampanju protiv nas i koje su učinile da Srbija i Crna Gora ostanu same na prostoru bivše Jugoslavije, da vojsku treba dalje razbiti.
Jer, kada se prilikom povlačenja naše vojske na osnovu Rezolucije 1244 Kumanovskog sporazuma, videlo sa kojom količinom, neoštećenom količinom oružja, vojska SCG povlači sa prostora KiM da bi ispoštovala odredbe sporazuma, videlo se koliko je ta avijacija bila neefikasna, vezano za uništenja vojnih potencijala.
Da je vojska mogla da reaguje, da je postojala odlučnost u državi, onda bi se verovatno stalo na kraj terorističkoj organizaciji OVK koja danas predstavlja deo, suštinski deo tog kosovskog zaštitnog korpusa. Ali, to je bio jedan od razloga i to je i dan-danas jedan od razloga zašto vojska, bar onakva vojska kakva je bila, ne treba više da postoji. I naravno, pribeglo se kasnije i suptilnim metodama uništenja vojske.
Smenjen je, u nazovi demokratskoj Srbiji, komandni kadar. Zašto, to znaju samo tadašnji ministar vojske, a sada predsednik Srbije, gospodin Tadić i ekipa oko njega. Jer, oni su smenili sve one uspešne generale koji su svoju sposobnost pokazali u toku vojnih operacija. Na njihovo mesto su došli ljudi koji jedini kvalitet imaju u tome što su završili seminare, kurseve u američkoj vojsci ili na koledžima zapadnih zemalja, možda i u Briselu, u okviru sedišta NATO. Oni nisu imali mogućnosti da se iskažu u borbi, jer nisu bili na komandnim položajima u to vreme, a nisu bili, jer naravno nisu imali kvalitet da bi bili izabrani.
Svi oni ljudi koji su vodili našu vojsku u danima agresije su bili predmet smenjivanja. I onda se naravno priča o novoj strategiji, o novom komandnom kadru, priča se o Partnerstvu za mir, o NATO-u, a treba građanima Republike Srbije objasniti šta je suština i Partnerstva za mir i NATO-a.
Nećemo dobiti samo kišobran koji će nas kao braniti od drugih, nego ćemo dobiti gazdu koji će onda svakog dana isporučivati svoje zahteve, a to ćemo još i plaćati, jer članstvo u Partnerstvu za mir i u NATO-u nije džabe, ono košta, i to milijarde i milijarde dolara, jer se menja sve. Menja se ne samo sistem komandovanja, nego i sistem naoružanja i onda se celokupni vojni potencijali moraju ponovo saobraziti, mora postojati naoružanje iz jednog centra, ovog puta iz SAD i iz zemalja EU. Sve ono drugo ne valja, ne zato što nije dobro, nego zato što mora da kupite kod gazde, i jednostavno će to sve biti prebačeno preko leđa građana Srbije.
Usvajanje ovog zakona jeste direktno ruganje i onim vrednostima, u stvari ne vrednostima, nego onim porukama koje su promovisane 5. oktobra, jer vrednosti tu nema. Da je bilo vrednosti, nešto bi i ostalo.
Zašto bi neko izbegavao služenje vojnog roka ako je u demokratskoj Srbiji, ako je sve super; sistem funkcioniše, institucije postoje, pravosuđe radi normalno, proizvodnja cveta, životni standard porastao; ako imamo sedam milijardi dolara i živimo kao "bubreg u loju"; ako je služenje vojnog roka samo jedan izlet koji traje nekoliko meseci i bez bilo kakve ozbiljnije obuke? Ako je sve idealno, idilično, kao što se tvrdilo da jeste, zašto su ti ljudi odbili vojni poziv ili su pribegli drugim načinima izbegavanja vojnog roka?
Član 1. ovog zakona govori o izbegavanju vojne službe onesposobljenjem ili obmanom, samovoljnim udaljenjem ili bekstvom iz Vojske Jugoslavije. Zar stvarno mislite da ti ljudi zaslužuju da budu amnestirani od obaveze služenja vojnog roka? Bilo bi logično, ako je neko novo društvo, da trčeći odlaze da služe vojni rok, jer valjda veruju u vojsku koju su nazovi demokratske snage posle 5. oktobra promovisale.
Naravno, ništa od toga. Od 5. oktobra naovamo iste one snage koje su '90-tih godina vodile kampanju protiv vojske, sada su pribegle tačno utvrđenim obavezama, da bi dalje uništili vojsku. Zato se stalno priča o tome da naša država ne treba da ima vojsku, stalno se pominju različite strategije, u okviru strategija različite cifre. Oni koji formalno imaju zvanje i oni koji nemaju nikakvo ni zvanje ni znanje o vojsci, pričaju o njoj i nude se različiti recepti kako bi to vojska trebalo da izgleda.
U pozadini toga stoji da nama vojska više uopšte ne treba. Šta će nama vojska, nemamo od koga da se branimo. Kad pogledate okolo, nijedna od susednih zemalja nije se odrekla svojih ciljeva stvaranja velikih nacionalnih država. To nije ni Bugarska, za Albaniju znamo kako stoje stvari, Hrvati takođe imaju određene aspiracije.
Znači, nemamo od koga da se branimo, nego će da nas brani NATO.
Oni koji su nas bombardovali 78 dana i noći, oni će da nas brane od svojih slugu. To je suština odnosa prema vojsci koja se ovih godina zbiva na prostorima Srbije.
Sve ono vredno, tradicionalno, iskreno, rodoljubivo, sve ono patriotsko što je postojalo u Srbiji vekovima pre, uništeno je ili gotovo uništeno u proteklih nekoliko godina, zahvaljujući, moram to reći, izdajničkoj politici koja se vodi prema vojsci.
(Predsedavajući: Prekoračili ste vreme.)
Deo tog nekorektnog odnosa prema vojsci jeste i usvajanje ovakvih zakona koji će osloboditi one koji beže, izbegavaju vojsku, onesposobljavaju se, služe obmanama, da budu amnestirani.
Onda se time šalje poruka i onim normalnim porodicama i mladićima, normalnim u patriotskom smislu, koji smatraju svojom časnom obavezom da se služi vojni rok, jer se time pomaže i borbenoj gotovosti zemlje i očuvanju njene teritorijalne celovitosti. Onda se i njima šalje poruka da to ne vredi i da se treba drugačije ponašati.
Dok ne budemo uspostavili sistem vrednosti, kao država ne možemo računati da ćemo imati stabilnost ili da ćemo biti cenjeni. Ako ne cenimo sami sebe, teško da će nas drugi ceniti.