Zaključujem pretres Predloga zakona, u pojedinostima.
Pošto smo obavili pretres Predloga zakona, u načelu i u pojedinostima, Narodna skupština će u danu za glasanje odlučivati o Predlogu zakona u načelu, pojedinostima i u celini.
Prelazimo na 3. tačku dnevnog reda: – PREDLOG ZAKONA O AMNESTIJI (pojedinosti)
Primili ste amandmane koje su na Predlog zakona podneli narodni poslanici Zoran Krasić, Nemanja Šarović, Vojislav Milajić, Vjerica Radeta, Milovan Radovanović, Milan Stevović, Branislav Rankić, Petar Jojić, Momir Marković, Gordana Pop-Lazić, Milorad Mirčić, Petar Cvetković i Ljiljana Nestorović.
Primili ste Izveštaj Zakonodavnog odbora.
Pošto je Narodna skupština obavila načelni pretres, saglasno članu 140. stav 3. Poslovnika Narodne skupštine, otvaram pretres Predloga zakona, u pojedinostima.
Ministre, da li želite da se izjasnite o amandmanima? Izvolite.

Neću vam oduzimati vremena, samo želim da kažem da ćemo prihvatiti amandman Petra Cvetkovića na član 1.
U suštini, reč je o tehnici, jer kada je ovaj zakon ušao u skupštinsku proceduru, važio je stari Krivični zakon, a sada važi novi Krivični zakonik, pa je na ovaj način izvršena valjana prenumeracija. Iz tih razloga prihvatamo ovaj amandman Petra Cvetkovića.

Hvala. Koliko sam vas razumeo, to je jedini amandman koji prihvatate, a ostale amandmane ne prihvatate. Dobro.
Na član 1. amandman je podneo poslanik Zoran Krasić.
Predstavnik Vlade, na sednici Narodne skupštine, obavestio je da ne prihvata ovaj amandman.
Zakonodavni odbor predlaže da se amandman odbije.
Reč ima narodni poslanik Zoran Krasić.

 SRS je protiv ovog predloga zakona. Onaj prethodni zbog nedorečenosti, a ovaj u svom totalitetu – ugrožava i dovodi u pitanje državno jedinstvo i uopšte odnos građanina prema zakonu i prema zakonskim obavezama.
Mnogima će biti verovatno to bolje, jasnije, ukoliko se krene sa kraćom istorijskom retrospektivom naših amnestija, povodom tzv. vojnih krivičnih dela.
U Službenom listu SRJ, broj 28/96, objavljen je Zakon o amnestiji i tim zakonom su amnestirana sva lica koja su do 14. decembra 1995. godine učinila krivično delo, a to su krivična dela koja su obuhvaćena članom 1. Predloga zakona koji je danas na dnevnom redu.
To je urađeno u vezi sa Dejtonskim sporazumom, kada je navodno zavladao mir na teritoriji bivše SFRJ.
Prema jednom standardu koji postoji u tim konvencijama koje regulišu međunarodno humanitarno pravo, kada se završe oružani sukobi, oružana dejstva; kada se zaključi, uspostavi, održi mir, onda po pravilu ide ovakav akt, gde se amnestiraju sva lica koja su za vreme oružanih sukoba došla u situaciju da izvrše krivično delo neodazivanja vojnom pozivu, odbijanje primanja oružja, odbijanje učešća u odbrani itd. Naravno, država koja odlučuje o tome ima totalnu autonomiju da proceni koji će zahvat da pruži, tj. koliko će lica da obuhvati.
Šta se desilo 2001. godine?
U Službenom listu SRJ, broj 9/2001, znači na početku 2001. godine, posle uspešno izvršene demokratske tranzicije – kako izaći na ulicu, zapaliti Skupštinu, uništiti RTS; kako premlatiti Komrakova, Milanovića, pokrasti oružje iz policijske stanice u Ulici Majke Jevrosime; kako napraviti što veći haos i lom po nalogu iz inostranstva; sada se objavljuju knjige i vidi se da je engleska špijunska služba planirala da 5. oktobra krene građanski rat u Srbiji, a na našu sreću nije im to uspelo. Ipak je neki razum prevladao.
Vidite, u svoj toj euforiji, koja je bila praktično početkom 2001. godine, donet je takođe Zakon o amnestiji, kojim su obuhvaćena krivična dela iz vojne oblasti, ali se daje amnestija licima koja su do 7. oktobra 2000. godine učinila, pa se navodi koja, krivična dela.
Znači, prvim zakonom je obuhvaćen period do 14. decembra 1995. godine, a drugim – period od 14. decembra 1995. godine do 7. oktobra 2000. godine. Sada svaki razuman posmatrač onoga što se dešava u Srbiji i onaj koji ima prilike da čuje šta radi nova demokratska vlast demokratske opozicije Srbije, tzv. DOS, vidi šta je ona uopšte radila.
Podsetiću vas – prvi demokratski izabrani predsednik SRJ, prva demokratska Vlada Republike Srbije, prvi demokratski izabrani predsednik Vlade Republike Srbije, prva demokratska Narodna skupština, prvo demokratsko hapšenje 2003. godine, gde je jednu mafiju trebalo da zameni demokratska mafija. Znate i sami da je ispred ili iza svake reči mogla da se stavi reč – demokratsko, da bi se ukazalo koliko je to različito i koliko je to mnogo bolje nego ono što je bilo pre toga.
U takvim uslovima, kada je zasijalo sunce, kada je šest i po milijardi nagrnulo iz inostranstva, kada je rečeno: Kosovo i Metohija se rešava za 15 minuta, tamo su naši prijatelji, da ne ređam sve, desilo se da neko nije poverovao u demokratsku vlast, i od 7. oktobra 2000. godine do danas nije prihvatio oružje, nije se odazvao vojnom pozivu i učinio nešto što je njegova zakonska obaveza.
Sada svaki primitivno prost Srbin koga odlikuje razumno rasuđivanje sebi postavi pitanje: šta to nije u redu ako je u Srbiji zavladalo nešto što bi moglo da se opiše kao svetlost, med i mleko gde god se okrenete, kako je moguće da se neki mladi čovek sa 19 godina drzne i da razmišlja o tome da se ne odazove na poziv vojske. Neće da služi vojsku. Kako je to moguće? Zašto taj čovek ne podržava demokratsku vlast? Zašto ne podržava demokratski suverenitet i teritorijalni integritet? Zašto ne podržava demokratiju?
Sada oni koji su prepuni demokratije hoće da oslobode krivične odgovornosti neprijatelje demokratije. Ovi koji se nisu odazvali, a sada idemo na teren novog predloga zakona, radi se o licima za koje postoji osnovana sumnja da su izvršili sledeća krivična dela: odbijanje primanja i upotrebe oružja, po članu 202; neodazivanje pozivu i izbegavanje vojne službe, iz člana 214; izbegavanje vojne službe, onesposobljavanje ili obmana, iz člana 215.
Zamislite, u demokratiji neko sebi iseče prst da ne ide u vojsku, njega oslobađate. Protivnika demokratije oslobađate. Zašto? Usput da vas podsetim da je Boris Tadić tokom kampanje obilazio ove redove ispred ambasada i rekao – to je skandal, kako naši ljudi čekaju ovoliko. Učiniće sve da dođemo na belu šengensku listu, da što pre odu u inostranstvo. Šta je ispunio od obećanja? Ništa.
Doduše, Bogdanović je pre neki dan priznao da je lagao tokom izborne kampanje, imao je taj stan, prozivali ga ljudi, a on kaže: nije bilo dobro da priznam. Tadić isto kaže da nije bilo dobro da prizna.
Nedavno smo saznali da je ministar odbrane srbijanske mafije, koja je trebalo da bude demokratska, bio Boris Tadić. On u razgovoru tamo, pa čak i u svedočenju, kaže: nemojte da se sekirate, sada će novo Ministarstvo odbrane, tu će biti naš ministar odbrane, zastupati zemunski, surčinski i sve moguće klanove, ali demokratsku mafiju. To je to. Tako je neko smeo da se drzne i da odbije prijem oružja, da se ne odazove u vojsku. Kada je demokratija – nema oružanih sukoba, nema problema.
Kopnenu zonu drže neki drugi, NATO prijatelj kontroliše, snima sa neba, sa svih strana, garantuje bezbednost, ne treba nam vojska. Ali, kako to da neko na godinu dana, devet meseci, šest meseci neće da ide u vojsku. Onda je došao gospodin Tadić, koji je rekao: možete da perete i pelene, možete da idete i u pozorište da glumite vojsku, gde god hoćete možete da idete samo da vas rasknjižimo da ste kobajagi služili vojsku.
U tom scenariju uništavanja naše vojske koji potiče od organa države, od organa vlasti, to je bio prvo jedan ministar odbrane, ovaj patolog takođe, sada samo da istaba ono što je Tadić narušio. Došli smo u situaciju da i Vlada Republike Srbije, moram da vam kažem, da vam skrenem pažnju, propisi o služenju vojnog roka su na nivou državne zajednice. Krivično zakonodavstvo je na nivou republika, država članica ovoga što se zove državna zajednica.
Sada se od nas traži da donesemo zakon da amnestiramo, a ovde kažu da je procenat – 2.500 ljudi. Ali, vidite kakav je to pokvareni scenario, logistika koja priprema javno mnjenje za ovo nalazi se u SPO-u. Onaj ministar, koji je poreklom iz Osijeka, navodno obilazio sve, rekao je – naši ljudi bi vrlo rado da se vrate ovde, ali imaju krivične prijave ili su podignute optužnice protiv njih zato što se nisu odazvali u demokratsku vojsku. Otišli su tamo, zasnovali radni odnos, peru po kafićima sudove, a to isto mogu i ovde da rade. Njima je teško čak i da skupljaju lišće u bolnici u Kovinu, jer i ta mogućnost postoji kao zamena, pošto se sada ide na civilno služenje vojske i to samo kod nas postoji.
Po definiciji postoji prigovor savesti, želi čovek da služi vojsku, ali ne želi da primi oružje, pa ljušti krompir ili je muzičar, ali nosi uniformu.
Ne, kod nas se izmislilo nešto drugo. Kada je taj Tadić mogao da izmisli za savetnika za vrlo važna pitanja vojske čoveka koji nije služio vojsku, onda vam je jasno kakva je sudbina naše vojske. Ako bi se u ovoj skupštini usvojio ovaj predlog zakona, onda svi vi koji budete glasali za ovakav predlog zakona, da znate da zadajete smrtonosni udarac našoj vojsci.
Mogu da shvatim da ste imali mržnju, pa ste rekli da treba osloboditi one koji se od 1995. godine nisu odazivali da služe vojsku. I tada je Vuk pozivao, pozivali su ovde žene u crnom, belom, žutom, ali to je završeno 1995. godine.
Mogu da shvatim da se neko uplašio 1999. godine, kada je izvršena neka amnestija sa datumom 7. oktobar 2000. godine, ali kako danas amnestirati nekoga ko ne poštuje demokratiju. Molim vas, ovi ljudi koji se nisu odazvali, koji su izvršili četiri ili pet krivičnih dela, oni ne poštuju demokratiju. Nije postojao nikakav bezbednosni rizik. Postojao je samo rizik da možda imaju problema sa hranom i vodom, ali nijedan roditelj ne bi dozvolio da njegovo dete, kada ode da služi vojsku, bude u nekoj nezavidnoj situaciji. Svaki roditelj pomaže svoje dete koje je u vojsci.
U načelnoj raspravi dao sam ideju kako da pomognete vojsku, da oslobodite poreza porodice čija se deca nalaze na odsluženju vojnog roka, ali vi nećete to. Hoćete 2.500 onih koji su pobegli i za njih može da se kaže ne da su izdajice, izdajnici države, oni su izdali demokratiju. To treba da vas boli. Verovatno i oni nose cipele od 500 evra, verovatno zaslužuju amnestiju, jer oponašaju ovog preko puta, ovoga što ima medicinskog radnika za savetnika za medije, ovoga što ima tajkuna DS-a koji prodaje sekunde. Najskuplja stvar u Srbiji su sekunde, ali kod njega su mnogo jeftinije nego na RTS-u, nego kada se javite nekoj televiziji. A on se zalaže za tržišnu ekonomiju, s tim da ostane njegov monopol.
Glasajući za ovaj zakon, glasate protiv demokratije. DS će se naljutiti, a vi znate kako DS funkcioniše, sve što oni kažu, to je demokratija. Ako ponovite te njihove reči, to je dokaz primitivizma i prostakluka, što bi rekao ovaj njihov "savetnik za fekalna pitanja". Njima je najslađe njihovo, a svima drugima smrdi. To je DS.
Vodite računa, upozoravam vas. DS ima da vas napadne, jer ste oslobodili krivične odgovornosti one koji su rušili DS i demokratiju, to da znate. Ako glasate za taj zakon, oni će da peru ruke, pa će reći: molim vas, nemamo mi veze sa tim, mi smo, kažu, državotvorna stranka.
Kažite mi koju je državu napravila DS, jer samo znam da je rasturila SRJ preko Havijera Solane. I još neki se pozivaju na svoju državotvornost, a gde su te države koje ste napravili, samo ste uništavali države, u koaliciji sa onima odozgo, onim teroristima itd. Što ne kažete da je Čedomir Jovanović saradnik OVK?
Još nešto, tu se napadate sa DS-om, prozivate ih za kriminal, oni vas prozivaju za kriminal, a onda neko lupi rukom o sto i onda jedni drugima nude koalicije. Posle, kada krene izborna kampanja, samo ćemo da podsećamo građane ko je sa kim u koaliciji i ko je šta kome rekao.
Molim vas, možda nije pravno moguće po Aligrudiću, ali kod njega je svašta nemoguće. Ovaj i sledećih 10 amandmana treba da se usvoji da bi se blokirao ovakav zakon kojim se uništava vrlo važna institucija, a to je vojska.
Država bez vojske nije država. Sve države neguju svoju vojsku, jedino u Srbiji se rastura vojska. Zašto, čiji je to interes, ko to radi on je izdajnik, u najširem smislu reči.

Reč ima narodni poslanik Žarko Obradović. Izvolite.

SPS smatra da bi ovaj amandman trebalo prihvatiti i time, da kažem, zakon obesmisliti, jer suština ovog zakona, po nama, jeste da se uništi vojska državne zajednice Srbije i Crne Gore, i iz tog razloga ovaj zakon ne možemo prihvatiti.
Naime, nije slučajno donošenje ovog zakona, jer ovaj zakon, odnosno Predlog ovog zakona je na foru onih intencija koje su obeležile 1990. godinu prošlog veka i kampanje koja je tada vođena protiv vojske, države Srbije, protiv svega što valja u ovoj državi.
Kada vidite šta se zbilo '90-tih godina, kao i ta kampanja koja je trajala, videćete da je vojska kao jedna od institucija sistema u vrednosnom smislu pala na zadnje mesto.
To nije rezultat dešavanja u vojsci, oko vojske, nije rezultat ni načina komandovanja, niti onoga što vojska danas čini, nego je rezultat one propagande koja je tokom '90-tih godina činjena protiv vojske.
Naime, ne treba zaboraviti uništenje, razbijanje bivše SFRJ, razbijena je velika i značajna vojska. Malo se zna, gotovo se ne pominje, a oni koji to znaju svesno zaboravljaju, da je vojska JNA bila jedna od potencijalno najjačih i najefikasnijih u svetu, računalo se među prvih pet, a ne pominje se i da je naša zemlja zahvaljujući prodaji oružja takođe bila među pet svetskih izvoznika.
Pazite, jedna mala država kao što je bila SFRJ, sa 22 miliona ljudi, imala je takvu proizvodnju naoružanja različitih vrsta da je bila među pet vodećih zemalja u svetu. I dan-danas taj tenk "M-84" je tenk koji je u svojoj kategoriji neprevaziđen po borbenim i drugim osobinama.
Ovo pominjem zato što su prilikom razbijanja SFRJ korišćene različite metode da se razbije vojska, a znate da je JNA trajala dok je trajala SFRJ. Onog trenutka kada je SFRJ prestala da postoji, prestala je naravno i JNA.
Ali, zanimljivo je da je u kampanji koja je ovde na teritoriji Srbije vođena protiv vojske bila, da kažem, namenjena uloga svih ovih aktera u vojsci i onih koji su doprineli njenom razbijanju.
Znači, u strukturi vojske bilo je, s obzirom da je vojska bila višenacionalna, pripadnika iz reda Hrvata, Slovenaca, muslimana, i za njih je bilo sasvim normalno da nastave da služe vojni rok u svojim mestima, u okviru borbenih formacija koje su formirane u tadašnjim nezavisnim državama, a za Srbe koji su ostali u Republici Srpskoj ili u Hrvatskoj, važio je naziv okupatora. To nisu koristili samo oni koji su razbijali SFRJ, nego su, nažalost, koristili i ovdašnji mediji da bi opet smislili vojsku.
Naime, mimo tog spoljnog faktora koji je činio sve da vojska bude razbijena, mora se reći da je i sistem koji je bio uspostavljen na nivou SFRJ doprineo uništavanju vojske. To je onaj famozni ključ, kao osnovni element izbora čelnih ljudi u vojsci, to je komandovanje koje je bilo primenjeno '90-tih godina, na žalost politike, jer kada se politika umeša u vojsku onda vojsci brzo dođe kraj.
Ali, mora se reći i javno i glasno da je derogiranju značaja i ugleda vojske doprinela i nekadašnja opozicija, a neki od njih su vlast ili ona vlast koja je bila i 2001. godine pa naovamo, svojom propagandom i pozivanjem na, sećate se, građansku neposlušnost.
U okviru građanske neposlušnosti, nije to bilo samo izbegavanje služenja vojnog roka, nego i neplaćanje računa, činjenje svega onoga što bi trebalo da obesmisli državu i one funkcije koje država poseduje. Mora se reći da je ta kampanja iz '90-tih godina dala rezultate, uz greške koje je činila vojska u svom radu ili u svom delovanju, podložna naravno političkim odlukama, sve je to objektivno bilo nešto što je degradiralo značaj i ulogu vojske na našim prostorima.
Naravno, mora se reći i da izbegavanje služenja vojnog roka nosi u sebi i stvar, taj lični odnos pojedinca prema toj zakonskoj državnoj obavezi. Naime, zašto ljudi izbegavaju da služe vojsku, odgovori se mogu naći u tome i da je reč o problemima koje taj pojedinac poseduje, i u porodici, kod nekih je to nažalost i stvar vaspitanja, negde stvar obrazovanja, negde političkog stava ili nekih trećih, četvrtih, petih razloga.
Svi oni uzeti zajedno imali su za posledicu da su ljudi izbegavali služenje vojnog roka. Jer, ako se vodi konstantna kampanja protiv vojske, uz afirmisanje negativnih primera ili predimenzioniranje događaja koji se svuda u vojsci u svetu svakodnevno dešavaju, onda dobijate negativan imidž i onda se postavlja opravdano pitanje da li bi bilo ko od roditelja u Republici Srbiji trebalo da dozvoli svom sinu da ide na odsluženje vojnog roka i da služi vojsku.
Suštinski, vraćamo se na početak, da li je to i krajnji cilj koji su ovi agitatori nestanka vojske na prostorima naše zemlje i hteli da postignu.
Naravno, mora se reći da je jedan od ciljeva da se naša vojska derogira, kao posledica njene efikasnosti za vreme 78 dana i noći bombardovanja, one agresije na SRJ, na Srbiju i Crnu Goru, 1999. godine.
Bez obzira šta ko mislio ili govorio, ostaje nesporna činjenica da je naša zemlja 78 dana bombardovana iz vazduha sa visine od nekoliko hiljada metara, sa bezbedne visine; da su upotrebljene ogromne količine bombi; da je broj aviona koji su nadletali teritoriju naše zemlje bio fantastično velik; da su iz te bezbedne udaljenosti bombardovali ceo prostor Srbije i Crne Gore i tom prilikom naravno uništili mnogo toga, od građevina, bolnica, škola, puteva, infrastrukture, poginulo je mnogo ljudi.
Ali, vezano za vojsku, mora se priznati da je naša vojska pokazala izvanredan stepen efikasnosti za tih 78 dana i noći. To je bila ona zadnja opominjuća stvar koja je ubedila zemlje koje su vodile kampanju protiv nas i koje su učinile da Srbija i Crna Gora ostanu same na prostoru bivše Jugoslavije, da vojsku treba dalje razbiti.
Jer, kada se prilikom povlačenja naše vojske na osnovu Rezolucije 1244 Kumanovskog sporazuma, videlo sa kojom količinom, neoštećenom količinom oružja, vojska SCG povlači sa prostora KiM da bi ispoštovala odredbe sporazuma, videlo se koliko je ta avijacija bila neefikasna, vezano za uništenja vojnih potencijala.
Da je vojska mogla da reaguje, da je postojala odlučnost u državi, onda bi se verovatno stalo na kraj terorističkoj organizaciji OVK koja danas predstavlja deo, suštinski deo tog kosovskog zaštitnog korpusa. Ali, to je bio jedan od razloga i to je i dan-danas jedan od razloga zašto vojska, bar onakva vojska kakva je bila, ne treba više da postoji. I naravno, pribeglo se kasnije i suptilnim metodama uništenja vojske.
Smenjen je, u nazovi demokratskoj Srbiji, komandni kadar. Zašto, to znaju samo tadašnji ministar vojske, a sada predsednik Srbije, gospodin Tadić i ekipa oko njega. Jer, oni su smenili sve one uspešne generale koji su svoju sposobnost pokazali u toku vojnih operacija. Na njihovo mesto su došli ljudi koji jedini kvalitet imaju u tome što su završili seminare, kurseve u američkoj vojsci ili na koledžima zapadnih zemalja, možda i u Briselu, u okviru sedišta NATO. Oni nisu imali mogućnosti da se iskažu u borbi, jer nisu bili na komandnim položajima u to vreme, a nisu bili, jer naravno nisu imali kvalitet da bi bili izabrani.
Svi oni ljudi koji su vodili našu vojsku u danima agresije su bili predmet smenjivanja. I onda se naravno priča o novoj strategiji, o novom komandnom kadru, priča se o Partnerstvu za mir, o NATO-u, a treba građanima Republike Srbije objasniti šta je suština i Partnerstva za mir i NATO-a.
Nećemo dobiti samo kišobran koji će nas kao braniti od drugih, nego ćemo dobiti gazdu koji će onda svakog dana isporučivati svoje zahteve, a to ćemo još i plaćati, jer članstvo u Partnerstvu za mir i u NATO-u nije džabe, ono košta, i to milijarde i milijarde dolara, jer se menja sve. Menja se ne samo sistem komandovanja, nego i sistem naoružanja i onda se celokupni vojni potencijali moraju ponovo saobraziti, mora postojati naoružanje iz jednog centra, ovog puta iz SAD i iz zemalja EU. Sve ono drugo ne valja, ne zato što nije dobro, nego zato što mora da kupite kod gazde, i jednostavno će to sve biti prebačeno preko leđa građana Srbije.
Usvajanje ovog zakona jeste direktno ruganje i onim vrednostima, u stvari ne vrednostima, nego onim porukama koje su promovisane 5. oktobra, jer vrednosti tu nema. Da je bilo vrednosti, nešto bi i ostalo.
Zašto bi neko izbegavao služenje vojnog roka ako je u demokratskoj Srbiji, ako je sve super; sistem funkcioniše, institucije postoje, pravosuđe radi normalno, proizvodnja cveta, životni standard porastao; ako imamo sedam milijardi dolara i živimo kao "bubreg u loju"; ako je služenje vojnog roka samo jedan izlet koji traje nekoliko meseci i bez bilo kakve ozbiljnije obuke? Ako je sve idealno, idilično, kao što se tvrdilo da jeste, zašto su ti ljudi odbili vojni poziv ili su pribegli drugim načinima izbegavanja vojnog roka?
Član 1. ovog zakona govori o izbegavanju vojne službe onesposobljenjem ili obmanom, samovoljnim udaljenjem ili bekstvom iz Vojske Jugoslavije. Zar stvarno mislite da ti ljudi zaslužuju da budu amnestirani od obaveze služenja vojnog roka? Bilo bi logično, ako je neko novo društvo, da trčeći odlaze da služe vojni rok, jer valjda veruju u vojsku koju su nazovi demokratske snage posle 5. oktobra promovisale.
Naravno, ništa od toga. Od 5. oktobra naovamo iste one snage koje su '90-tih godina vodile kampanju protiv vojske, sada su pribegle tačno utvrđenim obavezama, da bi dalje uništili vojsku. Zato se stalno priča o tome da naša država ne treba da ima vojsku, stalno se pominju različite strategije, u okviru strategija različite cifre. Oni koji formalno imaju zvanje i oni koji nemaju nikakvo ni zvanje ni znanje o vojsci, pričaju o njoj i nude se različiti recepti kako bi to vojska trebalo da izgleda.
U pozadini toga stoji da nama vojska više uopšte ne treba. Šta će nama vojska, nemamo od koga da se branimo. Kad pogledate okolo, nijedna od susednih zemalja nije se odrekla svojih ciljeva stvaranja velikih nacionalnih država. To nije ni Bugarska, za Albaniju znamo kako stoje stvari, Hrvati takođe imaju određene aspiracije.
Znači, nemamo od koga da se branimo, nego će da nas brani NATO.
Oni koji su nas bombardovali 78 dana i noći, oni će da nas brane od svojih slugu. To je suština odnosa prema vojsci koja se ovih godina zbiva na prostorima Srbije.
Sve ono vredno, tradicionalno, iskreno, rodoljubivo, sve ono patriotsko što je postojalo u Srbiji vekovima pre, uništeno je ili gotovo uništeno u proteklih nekoliko godina, zahvaljujući, moram to reći, izdajničkoj politici koja se vodi prema vojsci.
(Predsedavajući: Prekoračili ste vreme.)
Deo tog nekorektnog odnosa prema vojsci jeste i usvajanje ovakvih zakona koji će osloboditi one koji beže, izbegavaju vojsku, onesposobljavaju se, služe obmanama, da budu amnestirani.
Onda se time šalje poruka i onim normalnim porodicama i mladićima, normalnim u patriotskom smislu, koji smatraju svojom časnom obavezom da se služi vojni rok, jer se time pomaže i borbenoj gotovosti zemlje i očuvanju njene teritorijalne celovitosti. Onda se i njima šalje poruka da to ne vredi i da se treba drugačije ponašati.
Dok ne budemo uspostavili sistem vrednosti, kao država ne možemo računati da ćemo imati stabilnost ili da ćemo biti cenjeni. Ako ne cenimo sami sebe, teško da će nas drugi ceniti.

Da li još neko želi reč o ovom amandmanu? (Ne.)
Na član 1. amandman je podneo poslanik Petar Cvetković.
Predstavnik Vlade, na sednici Narodne skupštine, obavestio je da prihvata ovaj amandman.
Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć.
Da li neko želi reč? Da, poslanik Živojin Stefanović.

Dame i gospodo narodni poslanici, gospodine ministre, predložio bih vam, nakon jučerašnje posete jednoj kasarni u Beogradu, da ovaj zakon povučete. To što ste prihvatili predlog amandmana Pere Cvetkovića, to je samo pravno-tehničko doterivanje.
Mislim da zakon u celini treba da povučete, jer ćete se u suprotnom svrstati u krug onih koji vojsku bivše Jugoslavije, sada vojsku SCG ruše već zadnjih dvadesetak godina.
Upravo rušenje te naše vojske počelo je od onog trenutka kada se u vojsci uveo princip zastupljenosti svih naroda i narodnosti i njihovo predstavljanje preko vojnih krugova.
Sećam se dobro mobilizacije '90-tih godina, kada je u kasarni "Tito" u Prištini cela brigada bacila oružje. Pozvan sam tamo kao politički aktivista da smirim ljude iz tog kraja. Oni su govorili – dokle ćemo samo mi sa juga Srbije ići na vežbe, jedni te isti ljudi.
Njima je komandant bio pripadnik naroda, koji je posle toga bio general, predvodnik vojske BiH, pukovnik za MPV iz Makedonije, koji je posle toga odmah napustio vojsku i otišao u Vojsku Makedonije, a u Petoj upravi tadašnje JNA. Sa juga Srbije su samo mobilisani u pekare, kuvare, pešadince, eventualno veza i graničare. One specijalne jedinice nije bilo. Par momaka koji su bili specijalci, račundžije, vozači, itd, koji raspolažu motornim vozilima, morali su da idu na sve mobilizacije. Zbog toga su ti momci dezertirali, jer nisu mogli da popune jedinice iz naših krajeva.
Nakon toga, prilikom mobilizacije 1999. godine, upravo ta grupa koja je tada rasturala odbrambenu snagu Srbije, bunila je narod, pozivala da ne idu u vojsku, da je vojska ideološka, da ratuju za granice države Slobodana Miloševića. Zato je u mnogim gradovima tada bilo demonstracija – u Leskovcu, Kruševcu, Vranju, Nišu. Nažalost, uvek smo pripadali toj Trećoj armiji koja je poslednjih 15 godina imala probleme na Kosovu i Metohiji, a istovremeno smo, zbog ovih načina kako se vojska regrutovala, popunjavali jedinice na prostoru gde je bilo tzv. agresije na Hrvatsku.
Upravo isti ti koji su tada tražili da se ne odazivaju na mobilizaciju, da oni koji su se odazvali mobilizaciji napuste jedinice, kada nisu mogli da unište vojsku preko svog tadašnjeg ministra, a sada predsednika Srbije, Tadića, pokušavaju da vas preko ministara iz ove vlade, usvajanjem upravo ovog zakona, nateraju da udarite "glogov kolac" u vojsku.
Juče sam posetio jednu kasarnu. Sticajem okolnosti imam pravo da o tome govorim, jer mi je sin u vojsci. Razmišljam da li da popodne, za vreme ove pauze, između tri i četiri, zamolim te dečake da, dok ne stupi ovaj zakon na snagu, napuste vojsku, jer ih niko ne može goniti. Posle stupanja na snagu, više za njih neće postojati amnestija. Zbog 2.500 momaka koji nisu prihvatili da služe vojsku ili na neki način odbijali, donosite zakon kojim amnestirate ta krivična dela. Ta krivična dela imaju svoju posebnu težinu, jer radi se upravo o sprečavanju odbrambene moći zemlje. To je ranije kvalifikovano kao teško krivično delo.
Tim pre, treba povući ovaj zakon iz procedure. Dozvoljeno je i civilno služenje vojske. Time ružimo mlade momke, sposobne, da se nauče da brane državu, narod i sebe sutra. Doveli smo ih u takav potcenjivački položaj, navodno ne žele da nose oružje, ne, hoće da budu više slobodni. Od njih smo napravili vodonoše, pomoćne medicinske sestre, nose guske po bolnicama. Da li je to primer srpskom mladiću i srpskom vojniku?
Ranije je bilo sramota kada neko ne može da ide u vojsku, taj se krio. Danas upravo oni momci koji žele da idu u vojsku, oni se kriju, kriju se od onih koji upravo to ne žele. Danas više nemate ona veselja, radosti u jednoj porodici, u naseljenom mestu kada vojnik ide u vojsku.
Danas se u vojsku ide krišom, jer upravo ti momci koji danas služe vojsku i koji se sutra spremaju, osećaju se kao građani drugog reda.
Upravo sam imao prilike to da vidim u kasarni Banjica juče, posećujući jedinicu SNO, gde mi sin služi vojsku. Postavljaju pitanje da li su građani drugog reda. Neće oni napustiti ovu vojsku, ali se neprimereno donosi ovakav zakon. Donosite zakon zbog promenjenih društvenih okolnosti. Koje društvene okolnosti? Sve je veća opasnost za raspad zemlje, za oduzimanje teritorija. Koja je promenjena društvena okolnost koja nalaže da se vojska ili smanji ili da se vojska ne služi?
Ako nakon ovoga, zbog ovih 2.500 ljudi, nakon dana usvajanja zakona, ako to bude ponedeljak ili utorak, 3.500 dečaka ne ode, opet će morati da se donese neki novi zakon. Ali, vojska više ne postoji. Kada smo mi odlazili u vojsku, na dan zakletve bila je svečanost, hiljade vojnika u stroju. Danas, gospodine ministre, na zakletvi u toj kasarni bilo je 25 vojnika. Da li je to vojska? Da li može da odbrani sebe, narod i državu? Da li mogu da budu spremni, u krajnjoj liniji, kao momci obučeni da brane sebe?
Smatram da se ovim na legitiman, ili kako vi kažete – legalan način, spašavaju oni koji imaju potrebu da ne odlaze u vojsku ili, kako kažete, da se time ne oslobađaju služenja vojnog roka. Naprosto, to nije tačno. Mnogima će, posle ovoga, zastareti vreme za pozivanje u vojsku, nakon određenog perioda godina ne možete biti pozvani na služenje vojnog roka.
Ako se radi o sportistima, sramno je da sportisti traže odlaganje vojnog roka. Ranije je bila čast i ponos da sportista ode u vojsku. To su bili najcenjeniji momci u svim jedinicama. Svi reprezentativci su išli u vojsku, mnogi, koji su dali mnogo više za ovu zemlju, što se tiče sporta i sportskih aktivnosti. Da li zbog tih treba da ne služe vojsku?
Ili, oni što su pobegli, govoreno je da su bežali zbog režima Slobodana Miloševića, pa ne znam nekog drugog, trećeg režima, pa sada posle 7. oktobra 2000. godine, od kog su to režima pobegli? To su momci koji nikada vojsku neće služiti i koji treba da snose odgovornost i da odgovaraju.
Ako se ugledate na tu nekakvu Ameriku, sećaju se stari ovde, pa i mlađi, kako je prošao što nije otišao u vojsku u Vijetnam Kasijus Klej, u više navrata svetski prvak u boksu. Kako je on prošao? Kako su prolazili drugi sportisti koji nisu služili američku vojsku? Mi sada zbog nekih Divaca, Stojakovića, povlađujemo. Taj tajkun će sada kupovati "Novosti", a pre toga je hteo da kupi "Knjaz Miloš", a moj sin i naši sinovi će morati da idu u vojsku. Da li su patriote ili ne, to nećemo pominjati, ali čast je bila da se služi vojska. Govorim upravo o tome što će ti dezerteri da preuzmu vodilju za te mlade ljude.
Kada je jedna leskovačka jedinica dezertirala, pozivali su tadašnjeg predsednika opštine, zašto njegov sin ne ide u vojsku, a šalje sve nas na Kosovo? Tada je imao 11 godina, mali je tada hteo da ide u vojsku, a sada kada je stekao uslove, odmah je rekao – idem u vojsku i takvu vojsku neću napustiti. Ti mladići treba da budu vodilja ovoj mladoj generaciji koja narasta, a ne neko koji će bolje zaraditi na zapadu zato što tamo ima bolje uslove, ili zato što je nekakav sportista, da ne treba da ide u vojsku.
Ukoliko zagovaramo jednakost svih, onda treba da budemo svi jednaki pred zakonom i pred Bogom. Ovim zakonom upravo promovišete da pojedine grupe neposlušnih mogu nekažnjeno da rade to što rade. To nisu obična krivična dela, dela obijanja trafika, uživanja lakih opojnih droga, uličnih tuča, ovo su teška krivična dela.
Ukoliko se usvoji ovaj zakon, verujte mi, možda ćemo se sresti negde na nekom mestu, vojske više neće biti, ali će biti zapisano da je ovaj skupštinski saziv i vi, kao ministar, doneo zakon koji je amnestirao one koji su počinili krivična dela i dao moralno pravo svima ostalima da više ne idu u vojsku.
Sada se postavlja pitanje ko je taj ko ide dobrovoljno u vojsku, ako ga niko ne zove u vojsku, koji jednostavno želi da bude tamo šest meseci; lezi, puzi, diži se, sklapaj, rasklapaj, itd; izdrži komandu, ko će onda da ide? Ti mladići se osećaju kao mladići drugog reda, bezvredni, država ih ne prihvata, ne vrednuje ih, ne daje im za to priznanje. Priznanje tim momcima koji su sada u vojsci i koji će sutra ići u vojsku je upravo to, da se kazne oni koji je izbegavaju namerno.
Mogu vam reći, čak iz ideoloških razloga, jer oni što navodno ne žele da idu u vojsku, podržavaju neku tzv. demokratsku opciju ili neku drugu opciju koja upravo, slušajući te svetske moćnike, želi da našu vojsku svede na 14.000 vojnika. Takva vojska, a vi ste služili vojsku, ja sam služio vojsku, ne može odbraniti jedno naseljeno mesto, jedno selo, a da ne govorim o državnoj granici. Prepuštanje granice policiji, videćete kakvih će biti rezultata i sa odnosima koji su u policiji. Naša granica će biti prohodna da može svako da uđe, izađe, usnimi, obezbedi ono što treba kontraobaveštajnim službama nekih vojski koje planiraju da ovu zemlju tako rasparčaju.
Upravo vam govorim iz iskustva, bio sam vojnik, otac sam vojnika, povucite ovaj zakon, neka svi mladi i sposobni ljudi idu u vojsku. To je obaveza u svim zemljama; čak i one zemlje koje imaju vojsku, kako kažete – profesionalnu, imaju način na koji obučavaju ljude za neke situacije koje niko ne želi, jer niko ne želi da im sin ide u rat, obučavaju se kako će u takvim globalnim svetskim procesima i nemirima pre svega sačuvati porodicu, sebe i državu.

Reč ima ministar pravde, gospodin Stojković. Izvolite.

Radi istine, rekao bih jednu informaciju. Ovaj zakon ne odnosi se na Vladu Divca. Njemu je postupak obustavljen, on je prestario i ne odnosi se na njega, niti postoji krivično delo. To je čisto informativno, istine radi.
Druga stvar, ovde smo videli, dve amnestije su donošene, obe posle rata, za ista dela izvršena u ratnom stanju. To su kvalifikovani oblici. Tada su prihvaćeni određeni razlozi zašto se to radilo. Sada je mirnodopsko stanje, blaža je situacija, nema kvalifikovanog oblika.